Starešine uče od tebe, Zvezdooka. Uče te preko mene. Još malo i moći će sami da govore. Sami će ti kazati šta žele od tebe.
Kakofonija u Cirinoj glavi šiknu u vidu erupcije divlje galame. I gotovo smesta popusti, i poče da teče kao potok razumnih i jasnih misli.
Hoćemo da ti pomognemo da pobegneš, Zvezdooka.
Ćutala je, iako joj je srce snažno lupalo u grudima.
Gde je luda radost? Gde je zahvalnost?
– A otkuda – upita drsko – ta nagla želja da mi pomognete? Zar me toliko volite?
Uopšte te ne volimo. Ali to nije tvoj svet. To nije mesto za tebe. Ne možeš tu ostati. Ne želimo da ostaneš.
Ona stisnu zube. Iako je bila uzbuđena perspektivom, odrično odmahnu glavom. Konjić – Ihvarakvas – naćuli uši, zagreba zemlju kopitom, ustreli u nju crno oko. Riđi jednorog lupi tako da se zemlja čak zatresla, užasno zavrte rogom. Gnevno frknu, a Ciri shvati.
Ne veruješ nam.
– Ne verujem – prizna hladno. – Ovde svako igra neku svoju igru, a mene, nesvesnu, pokušava da iskoristi. Zašto bih baš vama verovala? Između vas i vilenjaka očito nema prijateljstva, sama sam videla onda u stepi kako je umalo došlo do pesničenja. Mogu slobodno da mislim da hoćete da se poslužite mnome kako bi napakostili vilenjacima. Ni ja nisam luda za njima, na kraju krajeva, zarobili su me ovde i primoravaju me na nešto što nikako ne želim. Ali neću dozvoliti da me iskoristite.
Riđi protrese glavom, a njegov rog opet načini opasan pokret. Modri zarza. U Cirinoj lobanji zatutnji kao u bunaru, a misao koju je uhvatila nije bila lepa.
– Aha! – dreknu. – Isti ste kao i oni! Ili pokornost i poslušnost, ili smrt? Ne bojim se! A da me iskoristite – ne dam!
Nanovo oseti u glavi zbrku i haos. Malo je potrajalo pre no što se iz haosa pomoli čitka misao.
Dobro je, Zvezdooka, što ne voliš da te iskorišćavaju. Nama je upravo do toga stalo. Upravo to želimo da zagarantujemo tebi. Sebi. I celom svetu. Svim svetovima.
– Ne razumem to.
Ti si strašno oruđe, opasno oružje. Ne možemo da dozvolimo da to oružje padne u ruke Kralja Jovovina, Lisca i Kopca.
– Koga? – zastenja. – Ah...
Lisac, krevan. Avalak’h. A ko je Kobac, to svakako vrlo dobro znam.
Kralj Jovovina je star. Ali Lisac i Kobac ne smeju dobiti vlast nad Ard Gaet, Dverima Svetova. Već su jednom dobili. Već su jednom izgubili. Sada ne mogu ništa više, sem da lutaju, tumaraju među svetovima malim koracima, sami, poput utvara, nemoćno. Lisac do Tir na Bea Araina, Kobac i njegovi jahači po Spirali. Dalje ne mogu, nemaju snage. Zbog toga maštaju o Ard Gaet i vlasti. Pokazaćemo ti na koji način su oni već jednom iskoristili takvu vlast. Pokazaćemo ti to, Zvezdooka, kada budeš odlazila odatle.
– Ne mogu da odem odavde. Stavili su na mene čini. Barijeru. Geas Garad...
Tebe ne mogu zatvoriti. Ti si Gospodarica Svetova.
– Nije nego. Nemam nikakav divlji talenat, ne gospodarim ni nad čim. A Moći sam se odrekla onda u pustinji, pre godinu dana. Konjić je svedok.
U pustinji si se odrekla opsenarstva. Ne možeš se odreći Moći koju imaš u krvi. Stalno je imaš. Naučićemo te kako da je koristiš.
– A da nije slučajno – dreknu – da vi želite da se dočepate te moći, te vlasti nad svetovima, koju tobože ja imam?
Nije tako. Mi ne moramo da se dočepamo te moći. Budući da je oduvek imamo.
Poveruj im, zamoli je Ihvarakvas. Poveruj im, Zvezdooka.
– Pod jednim uslovom.
Jednorozi digoše glave, raširiše nozdrve, a iz očiju kao da su se prosipale iskre. Ne vole, pomisli Ciri, kada im se postavljaju uslovi, ne vole čak ni kako ta reč zvuči. Pest, ne znam da li dobro postupam... Samo da se ovo ne okonča tragično...
Slušamo. Koji je to uslov?
– Ihvarakvas će biti sa mnom.
*
Predveče se naoblačilo, postalo je sparno, sa reke je ustala gusta, lepljiva opara. A kada je tama pala na Tir na Liju, iz daljine je gluvim roptajem prozborila oluja, svaki čas rasvetljavajući vidokrug sjajem munje.
Ciri je već odavno bila spremna. Odevena u crno odelo, sa mačem na leđima, nervozna i napeta, nestrpljivo je čekala da padne noć.
Tiho je prošla kroz prazan vestibul, proklizala duž kolonade i izašla na terasu. Reka Easnad je katranasto prosijavala u tami, vrbe su šumele.
Preko neba se prevali dalek grom.
Ciri izvede Kelpi iz staje. Kobila je znala šta treba da radi. Poslušno je otkaskala prema Porfirijevom Mostu. Ciri je neko vreme gledala za njom, te je bacila pogled na terasu pored koje su stajale lađe.
Ne mogu, pomisli. Posetiću ga još jednom. Možda time uspem da odložim poteru? To je rizično, ali ne mogu drugačije.
U prvom momentu je mislila da ga nema, da su kraljevske odaje prazne. Pošto su u njima vladali tišina i mrtvilo.
Zapazila ga je uskoro. Sedeo je u uglu, u fotelji, u beloj košulji razdrljenoj na mršavim grudima. Košulja je bila izrađena od toliko delikatne tkanine da se lepila za telo kao da je mokra.
Lice i dlanovi Kralja Jova bili su gotovo isto beli kao i košulja.
Podiže pogled ka njoj, a u očima je bila pustoš.
– Šijadal? – šapnu. – Dobro je da si tu. Znaš, govorili su da si umrla. Otvori dlan, nešto pade na tepih. To je bio flakon od sivo-zelenog nefrita.
– Laro – Kralj Jovovina pomače glavu, dotaknu vrat kao da ga je davio zlatni kraljevski torc’h. – Caemm a me, luned. Hodi kod mene, kćeri. Caemm a me, elaine.
U njegovu dahu Ciri oseti smrt.
– Elaine blath, feainne wedd... – izusti. – Mire, luned, razvezala ti se mašnica... Dozvoli mi...
Hteo je da podigne ruku, ali nije uspeo. Uzdahnuo je duboko, žustro podigao glavu i pogledao je u oči. Ovaj put svesno.
– Zirael – kaza. – Loc’hlaith. Ti si zaista sudbina, Gospodarica Jezera. Kako se ispostavlja, moja takođe.
– Va’esse deireadh aep eigean... – reče ubrzo, a Ciri preneraženo konstatova da njegove reči i pokreti počinju košmarno da usporavaju.
– Ali – dovrši s uzdahom – dobro je da nešto takođe započinje.
Kroz prozor je do njih dopro grom. Oluja je još bila daleko. Ali približavala se brzo.
– Pored svega – reče on – strašno mi se ne umire, Zirael. I strašno mi je krivo što moram. Ko bi pomislio. Mislio sam da neću žaliti. Živeo sam dugo, spoznao sam sve. I znaš šta još? Nagni se. Reći ću ti to na uvo. Neka to bude naša tajna.
Nagnula se.
– Bojim se – prošapta.
– Znam.
– Pored mene si?
– Jesam.
– Va faill, luned.
– Zbogom, Kralju Jova.
Sedela je pored njega, držeći ga za ruku, sve dok nije potpuno utihnuo i ugasio svoj delikatan dah. Nije brisala suze. Pustila je da teku. Oluja se približavala. Vidokrug je plamteo u munjama.
*
Brzo je strčala niz mermerne stepenice na terasu sa kolumnicama, pored kojih su se njihale lađe. Odvezala je jednu, krajnju, koju je snimila još za večeri. Odmah se odgurnula od terase dugim štapom od mahagonija, koji je promućurno namontirala od garnišni. Sumnjala je pak da će joj lađa biti poslušna, kao što je bila Avalak’hu.
Lađa bešumno skliznu nizvodno. Tir Na Lija je bila tiha i mračna. Samo su je kipovi na terasama ispraćali mrtvim pogledom. Ciri je brojala mostove.
Nebo iznad šume rasvetlelo se bleskom munje. Nakon određenog vremena, nebom je otegnuto zamumlao grom.
Treći most.
Nešto je šmugnulo preko mosta, tiho, okretno poput velikog crnog pacova. Lađa se zanjiha kada je skočio na krmu. Ciri baci štap, izvuče mač.
– A ipak – zasikta Eredin Break Glas – želiš da nam uskratiš svoje društvo?
I on izvuče mač. U kratkom svetlu munje, uspela je da osmotri oružje. Oštrica je bila jednostrana, lako povijena, vrh oštrice bleštav i nesumnjivo oštar, rukohvat dug, balčak u obliku okrugle ažurirane ploče. To da vilenjak ume da se služi tim m
ačem moglo se odmah videti.
Nenadano je zanjihao lađu, silovito gurajući nogu u bok. Ciri vešto zabalansira, uravnoteži lađu moćnim naginjanjem tela, i gotovo odmah i ona isproba tu veštinu, skačući po palubi obema nogama. Zateturao se, ali zadržao je ravnotežu. I bacio se ka njoj sa mačem. Odbila je udarac, instinktivno se zaklonivši, jer je malo šta videla. Revanširala se brzim donjim ubodom. Eredin je parirao, udario, Ciri je odbila udarac. Sa oštrica, kao sa kresiva, leteli su zraci iskrica.
Još jednom je zaljuljao lađu, jako, umalo je ne prevrnuvši. Ciri zaplesa, balansirajući ispruženim rukama. Povukao se ka krmi, pustio mač.
– Gde si to naučila, Lastavice?
– Iznenadio bi se.
– Sumnjam. Da li si sama shvatila da se ploveći rekom može savladati Barijera, ili ti je neko odao to?
– Nebitno.
– Bitno je. I rešićemo to. Postoje metode za to. A sada baci mač, pa da se vratimo.
– Kako da ne.
– Vraćamo se, Zirael. Oberon čeka. Jemčim ti, večeras će biti bodar i pun krepkosti.
– Kako da ne – ponovi. – Predozirao se onim sredstvom za krepkost. Onim koji si mu dao. A možda to uopšte nije bilo za krepkost?
– O čemu govoriš?
– On je umro.
Brzo se stresao od zaprepašćenja i iznenada bacio na nju, njišući lađu. Balansirajući, razmeniše nekoliko gnevnih udaraca, a voda je pronosila zvučni zveket oštrica.
Munja rasvetli noć. Nad njihovim glavama promače most. Jedan od poslednjih mostova Tir na Lije. A možda i poslednji?
– Sigurno shvataš, Lastavice – reče hrapavo – da samo odugovlačiš neizbežno. Ja ne mogu da dozvolim da odeš odavde.
– Zašto? Oberon je umro. A ja ionako nisam niko i ne značim ništa. Sam si to rekao.
– Zato što je to istina – podiže mač. – Ništa ne značiš. Eto, malecni moljac kojeg možeš među prstima da razgnječiš u blistavu prašinu, ali koji može da napravi rupu u dragocenoj tkanini, kada mu to dozvoliš. Eto, zrno bibera, ništavno malo, ali kada ga usled nepažnje zagrizeš, kvari najizvrsnije jelo, tera te na pljuvanje, a ti hoćeš da okusiš. Eto šta si ti. Ništa. Dosadno ništa.
Munja. Pri njenom svetlu Ciri je videla ono što je htela da vidi. Vilenjak je podigao mač, mahnuo njime, skočivši na klupicu lađe. Imao je prednost u visini. U sledećem okršaju morao je da pobedi.
– Nije trebalo da potežeš oružje na mene, Zirael. Sada je već prekasno. Neću ti to oprostiti. Neću te ubiti, o ne. Ali nekoliko nedelja u krevetu, u zavojima, sigurno će ti dobro doći.
– Čekaj. Najpre želim nešto da ti kažem. Da ti odam jednu tajnu.
– A šta mi ti možeš reći? – frknu. – Šta možeš da mi odaš a da ja to već ne znam? Kakvu to istinu možeš da mi obznaniš?
– Pa tu da si previsoko da bi prošao ispod mosta.
Nije stigao da odreaguje, udario je u most potiljkom, poleteo napred, kompletno gubeći ravnotežu. Ciri je mogla jednostavno da ga gurne sa lađe, mada se bojala da to neće biti dovoljno, da neće odustati od gonjenja. Uostalom, on je, namerno ili ne, ubio Kralja Jova. A za to mu je sledio bol.
Ubola ga je kratko u butinu, odmah ispod verižnjače. Nije ni vrisnuo. Izleteo je sa palube, pljusnuo u reku, a voda se zatvorila nad njim.
Osvrnula se, posmatrala. Dugo je potrajalo dok nije izronio. Dok nije ispuzao na mermerne stepenice koje su se spuštale u reku. Ležao je nepokretno, sa njega su curile voda i krv.
– Dobro će ti doći – progunđa ona – nekoliko nedelja u krevetu i u zavojima.
Zgrabila je svoj štap i jako se odgurnula. Reka Easnad postajala je sve brža, lađa je hitrije plovila. Uskoro su ostale u pozadini poslednje zgrade Tir na Lije.
Nije se osvrtala za sobom.
Najpre je postalo veoma mračno, lađa je plovila u staru šumu, među drveće, čije krošnje su štrčale nad tokom reke i tvorile svod. Potom je postalo svetlije, šuma se završila, na obema obalama nalazili su se lugovi jovovine, trske, šišinbe. U dotada čistoj reci pojavili su se buseni korova, vodena trava, debla. Kada bi nebo bilo obasjano munjama, videla bi na vodi krugove, kada bi gruvao grom, čula bi pljuskanje uplašenih riba. Nešto je stalno bućkalo i pljuskalo, mljackalo i šljapkalo. Nekoliko puta je nedaleko od lađe videla velike fosforescentne oči, nekoliko puta je lađa zadrhtala, sudarivši se sa nečim velikim i živim. Ovde nije sve lepo, za neiskusne je ovaj svet smrt, ponavljala je u sebi Eredinove reči.
Reka se znatno proširila, razlila se široko. Pojavila su se ostrva i rastoci. Dozvoljavala je lađi da plovi na sreću, tamo gde nosi struja. Ali stala se plašiti. Šta će biti ako pogreši i otplovi pogrešnim rastokom?
Jedva što je pomislila, a sa obale, iz ševarja dolete Kelpino rzanje i snažan mentalni signal jednoroga.
– Tu si, Konjiću!
Požurimo, Zvezdooka. Hajde za mnom.
– U moj svet?
Prvo ti moram pokazati nešto. Tako su mi naredile Starešine.
Pošli su, najpre kroz šumu, zatim stepu gusto ispresecanu jarugama i vododerinama. Bleštale su munje, gruvali gromovi. Oluja je bila sve bliže, dizao se vetar.
Jednorog je vodio Ciri ka jednoj od vododerina.
Ovde je.
– Šta je ovde?
Sjaši i pogledaj.
Poslušala je. Zemlja je bila neravna, spotakla se. Nešto je krcnulo i skotrljalo se pod njenim nogama. Sevnu munja, a Ciri gluvo vrisnu.
Stajala je usred mora kostiju.
Peskovita strmina jaruge odronila se, verovatno podlokana pljuskom. I otkrila ono što je skrivala. Groblje. Mrtvačnicu. Ogromnu hrpu kostiju. Cevanica, karlica, rebara, butnih kostiju. Lobanja.
Podiže jednu.
Sevnu munja, a Ciri vrisnu. Shvatila je čiji ostaci tu leže.
Lobanja, na kojoj je bio trag udarca oštrice, imala je očnjake.
Sada razumeš, zabruja joj u glavi. Sada znaš. To su učinili oni, Aen Ele. Kralj Jovovina, Lisac. Kobac. Taj svet uopšte nije bio njihov svet. On je to postao. Kada su ga osvojili. Kada su otvorili Ard Gaet, prevarivši i iskoristivši tada nas, kao što su sada pokušali da prevare i iskoriste tebe.
Ciri baci lobanju.
– Bitange! – viknu u noć. – Ubice!
Preko neba se bučno prevali grom. Ihvarakvas zarza gromko u znak upozorenja. Shvatila je. Skočila je i našla se u sedlu, vriskom poslala Kelpi u galop.
Potera je bila na njihovom tragu.
*
Već je jednom bilo ovako, pomisli, gucajući vetar u galopu. Već je jednom bilo ovako. Ovakvo jahanje, divlje, u tami, usred noći pune strahova, aveti i prikaza.
– Napred, Kelpi!
Besni galop, oči suze od brzine. Nebo preseca munja, u odblesku Ciri vidi jovovinu sa obe strane puta. Razgranato drveće sa svih strana ka njoj pruža duge čvornovate ruke grana, klepeću crnim čeljustima duplje, bacaju za njom kletve i pretnje. Kelpi rza prodorno, juri tako brzo da izgleda kao da kopita samo ovlaš dodiruju zemlju. Ciri leže na kobilin vrat. Ne samo da bi smanjila otpor vetra već i da bi izbegla grane jovovina, koje hoće da je svale ili svuku sa sedla. Grane fijuču, šibaju, batinaju, pokušavaju da se prikače za odeću i kosu. Granata debla lelujaju, duplje klopoću i huču...
Kelpi rza divljački. Jednorog odgovara rzanjem. Stoji snežno bela tačka u mraku, pokazuje put.
Juri, Zvezdooka! Juri svom snagom!
Jova je sve više, sve teže je izbeći njihove grane. Uskoro će pregraditi ceo put...
Iz pozadine krik. Glas potere.
Ihvarakvas rza. Ciri prima njegov signal. Razume značenje. Priljubljuje se uz Kelpin vrat. Ne mora da je ubrzava. Kobila leti u vratolomnom galopu jer je juri strah.
Ponovo signal od jednoroga, jasniji, zariva se u mozak. To je savet, gotovo naredba.
Skači, Zvezdooka. Moraš skočiti. Na drugo mesto, u drugo vreme.
Ciri ne razume, ali trudi se da razume. Veoma se trudi da razume, koncentriše se, koncentriše se tako jako da krv šumi i pulsira u ušima...
Munja. A za njom nagla tama, tama me
ka i crna, crna od crnila koje ništa ne rasvetljava.
U ušima šum.
*
Na licu vetar. Hladan vetar. Kapljice kiše. U nozdrvama miris bora.
Kelpi se kočoperi, frkće, udara. Vrat joj je mokar i vreo.
Munja. Ubrzo posle nje grom. U svetlu Ciri vidi Ihvarakvasa kako protresa glavu i rogove, oštro grebe zemlju kopitom.
– Konjiću?
Tu sam, Zvezdooka.
Nebo je puno zvezda. Puno je sazvežđa. Zmaj. Zimska deva. Sedam koza. Krčag.
A iznad samog horizonta – Oko.
– Uspelo je – uzdahnu. – Uspeli smo, Konjiću. Ovo je moj svet!
Njegov signal je toliko jasan da Ciri sve razume.
Ne, Zvezdooka. Pobegli smo iz onog sveta. Ali ovo još uvek nije to mesto, nije to vreme. Dug je još put pred nama.
– Ne ostavljaj me samu.
Neću te ostaviti. Imam dug prema tebi. Moram ga otplatiti. Do kraja.
*
Zajedno sa nadolazećim vetrom, nebo tamni od zapadne strane, oblaci koji doplivavaju u talasima redom gase sazvežđa. Gasi se Zmaj, gasi se Zimska deva, Sedam koza, Krčag. Gasi se Oko, koje sija najjače i najduže.
Nebesa duž horizonta obasja kratkotrajna svetlost munje. Grom se prevali sa gluvim tutnjanjem. Vejavica se munjevito osnaži, bacala je u oči prašinu i suvo lišće.
Jednorog zarza, posla mentalni signal.
Nemamo vremena za gubljenje. Jedina naša nada je u brzom begu. Na pravo mesto, u pravo vreme. Požurimo, Zvezdooka.
Ja sam Gospodarica Svetova. Ja sam Drevna krv.
Ja sam od krvi Lare Doren, kćerke Šijadal.
Ihvarakvas zarza, pojuri. Kelpi se nadoveza otegnutim frktanjem. Ciri navuče rukavice.
– Spremna sam – kaza.
Šum u ušima. Blesak i svetlost. A zatim tama.
Proces, presudu i egzekuciju Joahima de Veta većina istoričara je obično pripisivala nasilnoj, okrutnoj i tiranskoj prirodi cara Emhira, ne nedostaje ni – pogotovo od autora koji teže beletristici – aluzivnih hipoteza o osveti i poravnanjima, potpuno privatnim. Krajnje je vreme da se kaže istina – istina, koja je za svakog ozbiljnog istraživača više nego očigledna. Vojvoda de Vet je komandovao operativnom grupom “Verden” na način za koji je epitet “neuspeo “ zaista previše delikatan. Imajući spram sebe duplo slabije snage, odugovlačio je sa ofanzivom na sever, a čitavu aktivnost preusmerio na borbu sa verdenskim gerilama. Grupa “Verden” činila je nečuvena zverstva prema stanovništvu. Rezultat je bilo lako predvideti, a i bio je neizbežan: ako su tokom zime snage insurgenata brojale nepunih pola hiljade ljudi, onda je u proleće ustajala gotovo čitava zemlja. Kralj Ervila, odan carstvu, bio je pogubljen, a na čelo ustanka je stao njegov sin, kraljević Kistrin, koji se simpatizirao sa Nordlinzima. Imajući na flanci desante pirata iz Skeliga, na frontu ofanzivu Nordlinga iz Cidarisa, a u pozadini pobunu, De Vet se upleo u haotične borbe, trpeći poraz za porazom. Samim tim je odlagao ofanzivu Grupe Armija “Centar” – umesto da, kako je bilo ustaljeno, veže krilo Nordlinga, grupa “Verden” je vezala Menoa Kuhorna. Nordlinzi su smesta iskoristili situaciju i prešli na kontraudar, razbijajući prsten oko Majene i Maribora, uništavajući šansu za brzo ponovno osvajanje tih važnih utvrđenja.