Landsknehti{64} , poskakujući, kopčali su pantalone. Nijedan nije načinio nikakav pokret prema rukohvatima njihovih strašnih mačeva, ali Štuka i Okultih su se bez obzira na to momentalno pokunjili, a veliki Klaprot se skupio kao mehur iz kog je izašao vazduh.
– Mi ovde... Mi ovde ništa... – zašušlja Štuka. – Ništa loše...
– Šala samo! – skiknu Melfi.
– Nikome nije načinjena nepravda – neočekivano progovori pogrbljeni trgovac. – Nikome!
– Mi – Jare se brzo ubaci – idemo u Vizimu, da se prijavimo u vojsku. Možda i vas put vodi tamo, gospodo vojnici?
– Naravno – landskneht frknu, shvativši odmah o čemu se radi. – I mi idemo u Vizimu. Kome je volja, može ići sa nama. Biće bezbednije.
– Bezbednije, jašta – dvosmisleno dodade drugi, odmeravajući Štuku dugim pogledom. – Valja svakako dodati da smo ovde nedavno videli konjičku patrolu vizimskog bajlifa{65} . Oni su veoma orni za vešanje, bedna je sudbina razbojnika koga uhvate na delu.
– I veoma je dobro – Štuka povrati samopouzdanje, iskezi se škrbavo. – Veoma je dobro, milostiva gospodo, da postoji zakon i kazna za bandite, to je ispravan poredak. Onda dajte da krenemo na put, u Vizimu, u armiju, jer pateriotska obaveza zove.
Landskneht ga je posmatrao dugo i vrlo prezrivo, potom je slegnuo ramenima, popravio mač na leđima i zamarširao putem. Njegov saputnik, Jare, kao i trgovac sa svojim magarcem i kolima krenuše za njim, a otpozadi, na maloj razdaljini, poče da se gega Štukina banda.
– Hvala vam – reče nakon jednog vremena trgovac, poterujući magarca grančicom – gospodo vojnici. A i tebi hvala, mladi gospodičiću.
– Ništa to nije – mahnu rukom landskneht. – Navikli smo...
– Razni potežu u vojsku – njegov prijatelj osvrnu se preko ramena. – Dođe tako na selo ili gradić prinuda da iz svakog desetog lana dâ izabranika, ponekad oni to koriste kako bi se na taj način što pre rešili najgorih ološa. A kasnije su drumovi puni takvih levih smetala, eno, kao što su oni tamo. Deder, gefrajterska{66} palica će ih u armiji i te kako naučiti poslušnosti, naučiće se hulje pokornosti, čim prvi put pođu na šibanje kroz uličicu od motki...
– Ja – požuri sa objašnjenjem Jare – idem da se prijavim u dobrovoljce, nisam prinuđen.
– Hvali se, hvali – landskneht ga pogleda te uvrte navoskiran šiljak brka. – A i vidim da si malčice drugačiji nego one ulepljene gline. Zašto si sa njima?
– Sudbina nas je spojila.
– Viđao sam već – vojnikov glas je bio ozbiljan – takve sudbinske spojeve i bratimljenja, što su ih doveli zbratimljene pod jednu zajedničku giljotinu. Izvuci iz toga pouku, momče.
– Hoću.
*
Pre nego je sunce prituljeno oblacima stalo u zenit, dospeli su na put. Tu ih je čekao prinudan prekid putovanja. Kao i ogromna grupa putnika koji su tu dospeli pre njih, Jare i njegova kompanija morali su da se zaustave – put je bio gusto ispunjen vojnicima u maršu.
– Na jug – jedan od landsknehta značajno prokomentarisa pravac marša. – Na front. Ka Mariboru i Majeni.
– Gledaj znakove – glavom pokaza drugi.
– Redanjci – kaza Jare. – Srebrni orlovi na krmeznoj.
– Tačno – landskneht ga potapša po ramenu. – Zaista si bistar mladić. To je redanjska vojska koju nam je kraljica Hedvig poslala u pomoć. Sada smo jaki u jedinstvu, Temerija, Redanja, Edirn, Kedven, sada smo svi saveznici, sledbenici jedne ideje.
– Sad je kasno – iza njihovih leđa progovori Štuka sa izrazitom ironijom. Landskneht se osvrnu, ali ništa nije kazao.
– Sednimo ovde – predloži Melfi – da odmorimo noge. Ovoj vojsci se ne vidi kraj, proći će mnogo vremena dok se put oslobodi.
– Sednimo – reče trgovac – onamo, na brdašce, odande je bolja perspektiva.
Prošla je redanjska konjica, za njom su marširali samostrelci i štitonoše, podižući prašinu. Iza njih se videla kolona oklopnih konjanika koji su jahali korakom.
– A oni tamo – Melfi pokaza na oklopne – idu pod drugim znakom. Imaju crni barjak, prošaran nečim belim.
– Gle, zatucan provincijalac – landskneht ga pogleda prezrivo. – Ne poznaje grb sopstvenog kralja. To su srebrni ljiljani, tupoglavče...
– Crno polje posuto srebrnim ljiljanima – kaza Jare, kako bi odmah dokazao da, kako ko, ali on nije zatucan provincijalac.
– Na starom grbu kraljevstva Temerije – poče – bio je lav koji korača. Ali temerski krunski kneževi su koristili izmenjen grb, i to tako što su na štit dodavali dodatno polje, na kom su bila tri ljiljana. Budući da je u heraldičkoj simbolici cvet ljiljana simbol prestolonaslednika, kraljevskog sina, naslednika trona i žezla...
– Usrani mudrijaš – zakevta Klaprot.
– Pusti ga i začepi gubicu, konjoglavi – osoro reče landskneht. – A ti, momče, pričaj dalje. Zanimljivo je.
– A kada je kraljević Gojdemar, sin starog kralja Gardika, išao u boj protiv pobunjenika đavolice Falke, temerska vojska se upravo pod njegovim simbolom, pod grbom ljiljana borila i odnosila važne pobede. I kada je Gojdemar nasledio od oca tron, u sećanje ovih pobeda i čudesnog spasavanja žene i dece iz ruku neprijateljskih kraljevstava, ustanovio je tri srebrna ljiljana na crnom polju. A kasnije je kralj Cedric specijalnim dekretom promenio državni grb u crn štit posut srebrnim ljiljanima. I takav je grb Temerije do dan-danas. U šta svi lako možete lično da se uverite, pošto upravo temerski kopljanici idu putem.
– Veoma si zgodno – reče trgovac – to koncipirao, gospodičiču.
– Nisam ja – uzdahnu Jare – već Jovan iz Atrea, učen heraldičar.
– Vidi se, ni ti nisi loše naučen.
– Taman – Štuka dobaci poluglasom – za regruta. Kako bi ga ucmekali pod tim znakom srebrnih ljiljana, za kralja i Temeriju.
Začuli su pesmu. Strašnu, vojničku, bučnu kao olujni talas, kao tutanj oluje koja se približava. Za Temerijcima je išla druga vojska u ravnim i zbijenim redovima. Siva, gotovo bezbojna konjica, iznad koje se nisu vijorili barjaci i zastave. Ispred komandanata na čelu kolone nošena je motka ukrašena konjskim repovima, sa horizontalnom prečkom na koju su bile zakucane tri ljudske lobanje.
– Slobodna družina – landskneht pokaza na sive jahače. – Kondotjeri. Najamna vojska.
– Odmah se vidi – uzdahnu Melfi – da su borbeni. Jedan bolji od drugoga! A idu ravno kao da su na paradi...
– Slobodna družina – ponovi landskneht. – Nagledajte se, selje i žutokljunci, pravog vojnika. Oni su već bili u boju, baš ovi kondotjeri, banderija{67} Adama Pangrata, Molija, Frontina i Abatemarka presudila je u bici kod Majene, zahvaljujući njima je pukao nilfgardski prsten, njima treba zahvaliti što je tvrđava oslobođena.
– Svega mi – dodade drugi – borbeni i odvažni su ti ljudi, ti kondotjeri, u bici su nepopustljivi kao ova stena. Mada Slobodna družina služi za novac, što se može lako zaključiti iz njihovih pesama.
Odred se polako približavao, pesma je grmela moćnom i gromkom, ali opet neobično sumornom notom.
Ni žezlu ni tronu ne pripadamo
S kraljevima savez ne sklapamo
Dukat, što sja kô sunce vazda
Nama je najvoljeniji gazda!
Ne marimo za zakletve vaše
Celivamo samo barjake naše
Dukatu, što kô sunce zlati
Vernost ćemo svoju dati!
– Eh, služiti kod takvih – Melfi uzdahnu opet. – Sa takvima zajedno ratovati... Spoznao bi čovek slavu i plen...
– Da li me vid vara ili šta? – Okultih namršti lice. – Na čelu druge čete... Ženska? Ovi najamnici ratuju pod ženskom komandom?
– Žena je – potvrdi landskneht. – Ali ne bilo kakva žena. To je Julija Abatemarko, ona što je zovu Slatka Vetrogonica. Ratnica iha-haj! Pod njenom komandom su kondotjeri razneli odred Crnih i vilenjaka kod Majene, mada su samo dvaput po pet stotina udarili na tri hiljade.
– Ja sam čuo – progovori Štuka čudnim, udvoričko podaničkim, a istovremeno zlo
slutnim glasom – da ta pobeda nije mnogo donela, dukati koji su uručeni najamnicima otišli su niz vodu. Nilfgard je došao sebi i našima ponovo dao preko nosa, i to kako. I ponovo je opkolio Majenu. A možda je već i osvojio tvrđavu? A možda su se već uputili ovamo? Možda će za koji dan biti ovde? Možda su ovi potkupljeni kondotjeri već odavno potkupljeni nilfgardskim zlatom? A možda...
– A možda – prekinu ga rasrđeni vojnik – hoćeš da dobiješ po nosu, seljače? Pazi, za lajanje protiv naše vojske kažnjava se omčom! Stoga začepi gubicu, dok sam još raspoložen!
– Ooo! – ljudina Klaprot, razjapivši široko usta, smiri situaciju. – Ooo, gledajte! Kakvi smešni zdepani idu!
Pod gluvom tutnjavom timpana, besnim trubljenjem kobrze i divljim fijukom pištaljki, putem je marširao odred pešadije naoružan helebardama, gvizarmama, bardišima, mlatilima i bodljikavim buzdovanima. Odeveni u krznene burke, verižnjače i špicaste šlemove, vojnici su stvarno bili neobično niski.
– Patuljci sa planina – objasni landskneht. – Neka od regimenti Mahakamske dobrovoljačke čete.
– A ja sam mislio – reče Okultih – da patuljci nisu sa nama, već protiv nas. Da su nas izdali oni odvratni kepeci i da su sa Crnima u dosluhu...
– Ti si mislio – landskneht ga pogleda sa sažaljenjem. – A baš me zanima čime to? Ti, šonjo, kada bi sa supom progutao bubašvabu, imao bi više razuma u crevima negoli u glavi. Ti koji marširaju tamo, to je neka od regimenti patuljačke pešadije, koju nam je u pomoć poslao Bruver Hog, starosta iz Mahakama. I oni su većinom bili već u boju, imali su velike gubitke, stoga su ih povukli iz Vizime na preformaciju.
– Patuljci su ratoboran narod – potvrdi Melfi. – Kada mi je jednom u Elanderu u kafani jedan dao po uvu, zvonilo mi je u tom uvu do praznika Jule.
– Patuljačka regimenta je poslednja u koloni – landskneht zakloni oči dlanom. – Kraj marša, put će uskoro biti slobodan. Spremimo se i na put, gotovo je podne.
*
– Toliko vojnog naroda maršira na jug – kaza prodavac amuleta i melema – da će nesumnjivo biti velik rat. Velika će nesreća na ljude pasti! Veliki porazi za armiju! Narod će u hiljadama umirati od mača i vatre. Obratite pažnju, gospodo, ona kometa što se svake noći vidi sa sobom vuče ognjeni rep. Ako kometa ima modar ili bled rep, onda on najavljuje bolest, febris, pleuru, flegmu i kašalj, a takođe vodene nesreće, kao što su poplave, pljuskovi ili duge susnežice. Crvena boja pak ukazuje na to da je to kometa groznice, krvi i ognja, a takođe železa koje se rađa iz ognja. Strašne, strašne nesreće će pasti na narod! Biće velikih pogroma i pokolja. Kao što stoji u onom proročanstvu: leševi će ležati visoko do dvanaest lakata, na opusteloj zemlji zavijaće vuci, a čovek će celivati trag drugog čoveka... Teško nama!
– Zašto nama? – hladno ga prekinu landskneht. – Kometa leti visoko, iz Nilfgarda se isto vidi, a da ne govorim o dolini Ina, odakle, vele, nailazi Meno Kuhorn. I Crni gledaju u nebo i vide kometu. Zašto onda da ne smatramo da njima predskazuje nesreću, a ne nama? Da će njihovi leševi biti nabacani na gomilu?
– Tako je! – grunu drugi landskneht. – Teško njima, Crnima!
– Zgodno ste to, gospodo, koncipirali.
– Nego šta.
*
Prošli su šume koje okružuju Vizimu, izašli na livade i pašnjake. Pasla su tu čitava krda konja, raznoraznih – jahačkih, zaprežnih, teških teglećih peršerona. Kao što to biva u martu, trave nije bilo ni za šupalj zub, ali tamo su stajali plastovi i kola puna sena.
– Vidite li? – Okultih obliza usne. – Eh, konjići! I niko ih ne pazi! Samo izaberi i uzmi...
– Začepi gubicu – Štuka siknu i podanički iskezi škrbave zube ka landsknehtima. – Gospodo, on je maštao da služi u konjici, zato tako gramzivo gleda te pastuve.
– U konjici! – frknu landskneht. – Eto ti, šta se tom prostaku vrzma u glavi! Pre je za njega da bude konjušar, vilama da skuplja đubrivo ispod konja i iznosi ga na poslužavniku!
– Pravo zborite, gospodine.
Pošli su dalje i uskoro dospeli na nasip koji je vodio duž jezera i kanala. I najednom iznad krošnji jova ugledaše crvene krovove kula vizimskog zamka, koji se izdizao iznad jezera.
– Pa, na pravom smo mestu – reče trgovac. – Osećate li?
– Uuu! – iskrevelji se Melfi. – Kakav smrad! Šta je to?
– Sigurno vojnici što su od gladi izdahnuli na kraljevskoj plati – Štuka progunđa iza njihovih leđa, ali tako da landsknehti nisu do kraja čuli.
– Samo što ne otkine nos, a? – zasmeja se jedan. – Da, čitave hiljade vojnika su ovde svraćale na zimište, a vojnici moraju jesti, a kada završe sa jelom, onda se usvinje. Priroda je to tako uredila i to se ne može promeniti! A to što iseru odvozi se do ovih kanala, istresa, čak se i ne zasipa. Zimi, dok je mraz ledio govno, nekako se moglo izdržati, ali od proleća... Fuj!
– A sve više novih dolazi i istovaruje se na staru gomilu – drugi landskneht pljunu. – A čujete li ovo glasno zujanje? To su muve. Tušta i tma ih ima ovde, to je neviđeno u rano proleće! Uvijte lice čime god možete, pošto uleću u oči i usta, prokleta gamad. I brže malo, što pre prođemo, to bolje.
*
Prošli su kanale, ali im nije pošlo za rukom da umaknu smradu. Naprotiv, Jare bi dao glavu da je vonj bio gori što su bili bliže gradu. Postajao je raznovrsniji, bogatiji u stepenu i nijansama. Smrdeli su kampovi i šatori vojske koji su okruživali grad. Smrdeo je ogroman lazaret. Smrdelo je prepuno i ubrzano predgrađe, smrdeo je bedem, smrdela je kapija, smrdelo je pod bedemom, smrdeli su trgovi i uličice, smrdele su zidine zamka koji se uzdizao iznad grada. Srećom, nozdrve su se brzo privikle i ubrzo im je bilo svejedno da li je to đubrivo, da li je crkotina, da li je mačja mokraća, da li je sledeća narodna kuhinja.
Muve su bile svuda. Zujale su nasrtljivo, trpale se u oči, u uši, u nos. Nisu mogli da ih oteraju. Lakše je bilo zgnječiti ih na licu. Ili razgristi.
Taman što su izašli iz senke kapije, u oči ih udari ogroman crtež na zidu koji je predstavljao viteza sa prstom uperenim u njih. Natpis ispod crteža velikim slovima je pitao: A TI? DA LI SI VEĆ STUPIO U VOJSKU?
– Samo što nisam – promrmlja landskneht. – Nažalost.
Bilo je mnogo sličnih crteža, moglo bi se reći – koliko zidova, toliko crteža. Dominirao je taj vitez sa prstom, česta je bila i patetična Mati Otadžbina sa razvejanom sedom kosom, u čijoj su pozadini bila sela u plamenu i bebe na nilfgardskim kopljima. Mogle su se videti i slike vilenjaka sa noževima u zubima sa kojih je kapala krv.
Jare se naglo osvrnu i utvrdi da su sami, on, landskneht i trgovac. Nije bilo ni traga od Štuke, Okultiha, regrutovanih kmetova i Melfija.
– Da, da – landskneht potvrdi njegovu pretpostavku, zureći u njega ispitivački. – Tvoji drugovi su zbrisali pri prvoj prilici, iza prvog ćoška su uhvatili maglu. I znaš šta ću ti reći, momče? Dobro je da su se vaši putevi razišli. Nemoj da težiš ka tome da vam se opet spoje.
– Šteta za Melfija – promumla Jare. – On je u suštini dobar momak.
– Svako sam bira svoju sudbinu. A ti ajde sa nama. Pokazaćemo ti gde je vrbovka.
Izašli su na trg, nasred kojeg je, na kamenoj platformi, stajao stub srama. Oko stuba su se okupljali meštani i vojnici željni razonode. Prikovan osuđenik, samo što je bio pogođen grudvom blata u lice, pljuvao je i plakao. Masa je urlala od smeha.
– Ej bre! – viknu landskneht. – Gledajte koga su strpali u klade! Pa to je Fuson! Pitam se zašto je on tamo?
– Zbog zemljoradnje – požuri sa objašnjenjem krupni meštanin u vučjem krznu i filcanoj kapi.
– Zbog čega?
– Zbog zemljoradnje – naglašeno ponovi grdosija. – Zbog toga što je sejao!
– Ha, ala ste sad lupili, da prostite, kao vo u gumno – zasmeja se landskneht. – Ja znam Fusona, on je krojač, sin krojača, unuk krojača. U životu nije ni orao, ni sejao, ni ubirao. Lupili ste, velim vam, to sejanje obesite mačku o rep.
– To su reči bajlifa lično! – zapeni meštanin. – Staja?
?e pod stubom do zore zbog toga što je sejao! A zločinac je sejao na nagovor Nilfgardijaca i za srebrnjake Nilfgardijaca.. . Istina, sejao je neko čudno zrnevlje, prekomorsko valjda... Ček’ da se setim... Aha! Defetizam!
– Da, da! – povika prodavac amuleta. – Čuo sam, govorilo se o tome! Nilfgardski špijuni i vilenjaci šire zarazu, bunare, izvore i potoke truju raznim otrovima, i to zapravo: kužnjakom, kukutom, leprom i defetizmom.
– Tako je – klimnu glavom meštanin u vučetini. – Juče su obesili dva vilenjaka. Sigurno baš zbog tog trovanja.
*
– Iza ugla ove uličice – pokaza landskneht – nalazi se krčma u kojoj dužnost obavlja komisija za regrutaciju. Tamo je razapeta velika plahta, na njoj su temerski ljiljani, tebi svakako poznati, momče, pa ćeš bez problema pogoditi. Ostaj mi zdrav. Neka nam bogovi daju da se ponovo sretnemo u boljim vremenima. Zdravo i vama, gos’n trgovče.
Trgovac se glasno zakašlja.
– Cenjena gospodo – kaza, kopajući po koferima i škrinjama – dozvolite da se za vašu pomoć... U znak zahvalnosti...
– Ne mučite se, dobri čoveče – reče s osmehom landskneht. – Pomogli smo i gotovo, nema govora...
– Može li čudotvorna mast protiv krstobolje? – trgovac iskopa nešto sa dna škrinje. – Može li univerzalni i siguran lek protiv bronhitisa, gihta, paralize, peruti i škrofuloze? Možda smolni balzam za ubode pčela, zmija i vampira? Možda talisman za zaštitu od posledica pogleda urokljivog oka?
– A imate li možda – ozbiljno upita drugi landskneht – nešto za zaštitu od loše klope?
– Imam! – dreknu porumeneli trgovac. – Ovo je veoma efikasan melem spravljen od magičnog korenja, začinjen mirisnim biljem. Dovoljne su tri kapljice nakon obroka. Izvolite, uzmite, časna gospodo.
– Fala. Zbogom onda, gospodine. Zbogom i tebi, momče. Srećno!
– Učtivi, uljudni i ljubazni – oceni trgovac, kada su vojnici nestali u masi. – Takve nećeš sresti svakog dana. De, i ti si mi pomogao, gospodičiću. Šta tebi da dam? Amulet gromobran? Bezoar? Kornjačin kamenčić efikasan protiv veštičjeg uroka? Ha, imam i mrtvački zub za kađenje, imam i parče osušenog đavoljeg izmeta, njega je dobro nositi u desnoj čizmi...