– Leš – proceni on, prekoračujući preko Anguleminog tela. – Dobro je. I onaj junak već trune.
Ciri je osetila kako je obuzima očaj. Kako se prsti zarivaju u rukohvat do bola. Povlačila se.
– Slagala si me – procedi Bonhart, idući za njom. – Junak nije imao medaljon. Ali nešto mi govori da će se u zamku naći neko ko medaljon nosi. Naći će se neko takav, stari Leo Bonhart će glavu dati, negde u blizini volšebnice Jenefer. Ali najpre ono glavno, zmijo. Najpre mi. Ti i ja. I naše venčanje.
Ciri se odlučila. Opisavši Lastavicom kratak luk, zauzela je pozu. Počela je da ide polukružno, sve brže, primoravajući lovca da se okreće u mestu.
– Poslednji put – procedi – taj trik ti nije mnogo pomogao. Šta je? Ne znaš da učiš na greškama?
Ciri ubrza korak. Skladnim, glatkim pokretima oštrice, varala ga je i zbunjivala, mamila i hipnotisala.
Bonhart zavrte i zafijuka mačem.
– Ne deluje to na mene – planu. – I smara me!
U dva kratka koraka, skratio je distancu.
– Sviraj, muzika!
Skočio je i zasekao oštro, Ciri se izvila u pirueti, poletela, sigurno se dočekala na levu nogu, odmah udarila, ne promenivši pozu, a pre nego što je oštrica zazvonila o Bonhartovu paradu, već se kovitlala naokolo, glatko izmičući fijukavim zamasima. Udarila je još jednom, bez zamaha, iz neprirodno, iznenađujuće povijenog lakta. Bonhart je parirao, silinu parade iskoristio je za momentalan udarac sleva. Očekivala je to, bilo joj je dovoljno da blago savije kolena i zaljulja trup kako bi se za delić cola uzmakla od oštrice. Smesta je kontrirala, kratko zamahnula. Ali ovaj put ju je čekao, pokvario joj je fintu. Ne naišavši na paradu, umalo nije izgubila ravnotežu, spasla se munjevitim odskokom, ali svejedno je njegov mač zakačio njeno rame. Isprva je mislila da je oštrica presekla samo vatirani rukav, ali ubrzo je ispod pazuha i na ruci osetila toplu krv.
Kanefore od alabastera posmatrale su ih ravnodušnim očima.
Povlačila se, a on je išao za njom pogrbljen, praveći mačem široke iskošene pokrete. Kao koščata smrt koju je Ciri viđala na slikama u hramu. Ples skeleta, pomisli. Ide smrt.
Povlačila se. Topla krv sad joj je već tekla po podlaktici i šakama.
– Prva krv je za mene – reče on, videvši zvezdasto rasprskane kapljice na parketu. – Za koga će biti druga?
Povlačila se.
– Osvrni se. Ovo je kraj.
Bio je u pravu. Hodnik se završavao ništavilom, bezdanom na čijem su se dnu videle prašnjave, prljave i razvaljene daske poda na nižem spratu. Taj deo zamka je bio ruiniran, uopšte nije imao pod. Ostala je samo šupljikava noseća konstrukcija – svodovi, slemena i rešetka greda koja je sve spajala.
Nije se dugo dvoumila. Zakoračila je na gredu, povlačila se po njoj, ne ispuštajući Bonharta iz vida, prateći svaki njegov pokret. To ju je spaslo. Naglo je jurnuo na nju, trčeći po gredi, mašući brzim kružnim udarima, izvijajući mač u munjevitim fintama. Znala je na šta je računao. Loša parada ili greška u finti uskratili bi joj ravnotežu, a u tom slučaju bi pala sa grede na razvaljeni parket donjeg sprata.
Ciri ovoga puta nije dala da je zavara fintama. Naprotiv. Vešto se izmigoljila i zadala udarac desnom rukom, videvši ga da se koleba na delić sekunde, zasekla je drugi put desnom rukom, tako brzo i snažno da se Bonhart zateturao nakon parade. I pao bi da nije njegove visine. Levom rukom ispruženom uvis uspeo je da se pridrži za sleme i zadrži ravnotežu. Ali na delić sekunde je izgubio koncentraciju. A Ciri je bio dovoljan taj delić. Ubola je na prepad, moćno, punom dužinom ruke i oštrice.
Nije ni trepnuo kada mu je Lastavičina oštrica preletela preko grudi i levog ramena. Odmah je kontrirao tako strašno da bi udarac prepolovio Ciri napola da se nije izvila saltom unazad. Skočila je na susednu gredu i pala na kolena držeći mač uspravno iznad glave.
Bonhart baci pogled na svoje rame i podiže levu šaku, već označenu dezenom krmeznih zmijastih linija. Pogledao je u guste kapljice koje su kapale dole, u bezdan.
– Vidi, vidi – kaza. – Ipak znaš da učiš na greškama.
Glas mu je drhtao od gneva. Ali Ciri ga je previše dobro poznavala. Bio je smiren, suzdržan i spreman za ubijanje.
Skočio je na njenu gredu, koseći mačem, išao je na nju kao oluja, koračao sigurno, bez kolebanja, i ne gledajući pod noge. Greda je pucketala, sejala prašinu i krhotine.
Pritiskao ju je, mlatarajući unakrst. Primorao ju je da ide unazad. Napao ju je tako brzo da nije mogla da rizikuje sa skokom, niti saltom, morala je sve vreme da parira i izbegava udarce.
Ugledala je blesak u njegovim ribljim očima. Znala je u čemu je stvar. Priterao ju je do stuba, do ukrštenih greda ispod sleme. Izgurao ju je na mesto sa kojeg nije mogla pobeći.
Morala je nešto da učini. Naglo je shvatila šta.
Kaer Morhen. Klatno.
Odvraćaš klatno od sebe, preuzimaš njegov zalet, njegovu energiju. Preuzimaš zalet kroz to odvraćanje. Razumeš li?
Razumem, Geralte.
Neočekivano, brzinom zmije u napadu, prešla je sa parade na udarac. Lastavičina oštrica jeknu, sudarajući se sa Bonhartovom oštricom. U istom trenutku, Ciri se odbila i skočila na susednu gredu. Spustila se, nekim čudom zadržavajući ravnotežu. Pretrčala je nekoliko kratkih koraka i ponovo skočila natrag na Bonhartovu gredu i dočekala se iza njegovih leđa. Okrenuo se na vreme, široko zasekao, gotovo naslepo, na mesto gde je trebalo da je odnese skok. Promašio je za dlaku, snaga udarca ga je zanela. Ciri je napala kao grom. Posekla ga je na prepad, padajući na kolena. Posekla ga je snažno i samouvereno.
I ukočila se sa mačem ispruženim u stranu. Spokojno gledajući kako dug, dijagonalan i gladak razrez na njegovom kaftanu počinje da buja i kipi gustim crvenilom.
– Ti... – Bonhart se zanese. – Ti...
Bacio se na nju. Već je bio usporen i trom. Utekla mu je skokom unazad, a on nije zadržao ravnotežu. Pao je na koleno, ali ni kolenom nije pogodio gredu. A deblo je već bilo vlažno i klizavo. Gledao je u Ciri jednu sekundu. Zatim je pao.
Videla je kako se strovalio na parket u gejziru prašine, maltera i krvi, kako je njegov mač odleteo u stranu za nekoliko dobrih sežnjeva. Ležao je nepokretno, raskrečen, velik, mršav. Ranjen i potpuno bespomoćan. Ali i dalje zastrašujući.
Malo je potrajalo, ali na kraju se trznuo. Jauknuo. Probao je da pridigne glavu. Pomerio je ruke. Ponovo zaječao, obema rukama opipavajući okrvavljene grudi i stomak.
Ciri skoči. Dočekala se na kolena kraj njega. Lagano kao mačka. Videla je kako su se njegove riblje oči raširile od straha.
– Pobedila si... – ishripta, gledajući oštricu Lastavice. – Pobedila si, veštice. Šteta što nije bilo u areni... Bila bi publika...
Nije odgovorila.
– Ja sam ti dao taj mač, sećaš se?
– Ja se svega sećam.
– Možda me... – zastenja. – Možda me nećeš dokrajčiti? Nećeš to učiniti... Nećeš dotući oborenog i nenaoružanog... Ja te ipak poznajem, Ciri. Ti si za to... previše plemenita.
Posmatrala ga je dugo. Veoma dugo. Zatim se nagnula. Bonhartove oči raširiše se još više. Ali ona mu je samo strgnula sa vrata medaljone – vuka, mačku i grifona. Potom se okrenula i pošla ka izlazu.
Bacio se na nju sa nožem, skočio je zverski i podmuklo. I tiho kao slepi miš. Tek u poslednjem momentu, kada je bodež već trebalo da zagnjuri u njena leđa do balčaka, zaurlika, umetnuvši u taj urlik svu mržnju.
Izbegla je podmukao udarac brzim poluokretom i odskokom, zamahnula je i udarila, udarila je hitro i široko, moćno, zamahom cele ruke, pojačavajući snagu udarca okretom bedara. Lastavica zafijuka i poseče, poseče samim vrškom oštrice. Šiknulo je i zamljackalo, Bonhart se uhvatio za grlo. Riblje oči su mu se iskolačile.
– Rekla sam ti već – reče Ciri hladno – da se ja svega sećam.
Bonhart izbulji oči još više. A potom se stropoštao. Presavio se i pao unazad, podižući prašinu. I ležao je tako, velik, mršav kao kostur, na prljavom podu, okružen polomljeni
m daščicama. I dalje se stiskao za grlo, grčevito, iz sve snage. Ali iako je snažno držao, život mu je svejedno brzo klizio niz prste, razlivao se oko glave kao velik crn oreol.
Ciri je stala iznad njega. Bez reči. Ali tako da je dobro vidi. Kako bi njenu, samo njenu sliku poneo sa sobom tamo kud se uputio.
Bonhart baci na nju pogled koji se sve više mutio i rasplinjavao. Zadrhtao je konvulzivno, zastrugao potpeticama po daskama. Zatim je ispustio klokot, isti klokot kao što ispušta levak, kada već sve prođe kroz njega.
I to je bio poslednji zvuk koji je ispustio.
*
Grunulo je, uz huk i zveket poleteše vitraži.
– Pazi, Geralte!
Odskočiše u pravo vreme. Zaslepljujuća munja preorala je parket, u vazduhu zazviždaše cepke terakote i oštri komadići mozaika. Druga munja pogodila je u kolumnu iza koje se sakrio veštac. Kolumna se raspala u tri dela. Od svoda se odlomilo pola arkade i survalo na parket uz zaglušujući tresak. Geralt, ležeći ravno uz pod, zakloni glavu rukama, svestan koliko je to bedan zaklon od šuta teškog petnaestak puda{100} koji je padao na njega. Pripremio se za najgore, ali uopšte nije došlo do najgoreg. Skočio je, uspeo da nad sobom vidi svetlost magičnog štita i shvatio da ga je spasla Jenefer.
Vilgeforc se okrenuo ka čarobnici i u paramparčad razvalio stub iza kojeg se skrivala. Besno je urliknuo, fircajući oblak dima i prašine nitima vatre. Jenefer je uspela da odskoči, revanširala se, ispaljujući u čarobnjaka sopstvenu munju, koju je Vilgeforc ipak odbio bez muke, štaviše, potcenjivački. Odgovorio je udarcem koji je zavalio Jenefer na pod.
Geralt se bacio na njega, brišući malter sa lica. Vilgeforc okrenu ka njemu oči i ruku iz koje su gromoglasno buknuli plamenovi. Veštac se instinktivno zakloni mačem. Patuljačka oštrica prekrivena runama, čuda li, odbrani ga, rasekavši vrpcu ognja napola.
– Ha! – dreknu Vilgeforc. – Impozantno, vešče! A šta kažeš na ovo?
Veštac ništa nije kazao. Poleteo je kao ovnom udaren, pao na pod i proklizao po njoj, zaustavivši se tek kod baze kolumne. Kolumna se raspukla i razletela u parčiće, nanovo povlačeći za sobom deo svoda. Ovoga puta, Jenefer nije uspela da mu pruži magičnu zaštitu. Veliki komad odvaljen sa arkade pogodio ga je u leđa i obalio s nogu. Bol ga je na časak paralizovao.
Jenefer, uzvikujući zaklinjalice, slala je u pravcu Vilgeforca munju za munjom. Nijedna nije pogađala cilj, sve su se nemoćno odbijale o magičnu sferu koja je branila čarobnjaka. Vilgeforc iznenada ispruži ruku i žustro je raširi. Jenefer vrisnu od bola i podiže se uvis, levitirajući. Vilgeforc uvrnu dlanove, isto kao da cedi mokru krpu. Čarobnica prodorno zaurla. I stade se uvrtati.
Geralt skoči, savladavši bol. Ali Regis ga je preduhitrio.
Vampir se niotkuda pojavi u obliku ogromnog slepog miša i svali se na Vilgeforca bešumnim letom. Pre nego je čarobnjak stigao da se zaštiti činima, Regis ga šljisnu kandžama po licu, promašivši oko samo zato što je bilo nenormalno malo. Vilgeforc zariča i zamaha rukama. Oslobođena Jenefer surva se na gomilu šuta uz razdirući jauk, a krv iz nosa pokulja joj na lice i grudi.
Geralt je već bio blizu, već je uznosio sihil za udarac. Ali Vilgeforc još nije bio poražen i nije ni pomišljao da kapitulira. Vešca je odbacio silnim valom moći, u vampira je ispalio oslepljujući beli plamen koji je presekao kolumnu kao vreli nož maslac. Regis je vešto izmakao plamenu i materijalizovao se odmah pored Geralta u normalnu priliku.
– Pazi – zastenja veštac, trudeći se da vidi šta je sa Jenefer. – Pazi, Regise...
– Da pazim? – kriknu vampir. – Ja? Nisam zbog toga došao ovamo!
Neverovatnim, munjevitim, tigrovim skokom bacio se na čarobnjaka i ščepao ga za grlo. Blesnuše očnjaci.
Vilgeforc zaurta od groze i besa. Na časak se činilo da mu je došao kraj. Ali to je bila varka. Čarobnjak je u svom arsenalu imao oružje za svaku priliku. I za svakog protivnika. Čak i za vampira.
Šake, kojima je uhvatio Regisa, usijale su se kao užareno gvožđe. Vampir urliknu. Geralt takođe urliknu, videvši da čarobnjak doslovno razdire Regisa. Skočio je u pomoć, ali nije stigao na vreme. Vilgeforc baci raskidanog vampira na kolumnu i, izbliza, obema rukama ispali beli oganj. Regis zaurla, zaurla tako da je veštac pokrio uši dlanovima. Uz huk i zveket odlete ostatak vitraža. A kolumna se jednostavno istopila. Vampir se istopio zajedno sa njom, razlio se u bezobličnu masu.
Geralt opsova, unoseći u psovku sav svoj gnev i očaj. Doskočio je i podigao sihil da udari. Nije stigao da poseče. Vilgeforc se okrenu i odalami ga magičnom energijom. Veštac prelete celom dužinom hale, u zaletu tresnu o zid i skliznu niz njega. Ležao je kao riba, hvatajući vazduh i razmišljajući, ne o tome šta ima slomljeno, već šta mu je ostalo čitavo. Vilgeforc je išao ka njemu. U njegovoj ruci materijalizovala se gvozdena šipka duga šest stopa.
– Mogao bih te spepeliti zaklinjalicom – kaza. – Mogao bih te rastopiti u staklastu masu, kao onog stvora maločas. Ali ti, vešče, moraš umreti na drugačiji način. U borbi. Možda ne u preterano poštenoj, ali svejedno.
Geralt nije verovao da će moći da ustane. Ali ustao je. Ispljunuo je krv sa presečene usne. Snažnije je stegao mač.
– Na Tanedu sam te – Vilgeforc priđe bliže i zavitla šipkom – samo malo izlomio, skromno, zato što je to trebalo da bude samo pouka. Pošto je otišla u vetar, ovog puta ću te podrobno polomiti, na najsitnije koščice. Tako da te više nikad niko ne zalepi.
Napao je. Geralt nije bežao. Prihvatio je bitku.
Šipka je žmirkala i šištala, a čarobnjak je kružio oko rasplesanog vešca. Geralt je izmicao udarcima i zadavao ih, ali Vilgeforc je vešto parirao, i tada se čulo žalosno ječanje sudara čelika.
Čarobnjak je bio hitar i okretan kao demon.
Zavarao je Geralta okretom trupa i odmerenim udarcem sleva, tresnuo ga je odozdo u rebra. Pre nego je veštac povratio ravnotežu i dah, dobio je u leđa tako snažno da je kleknuo. Odskokom je spasao glavu od udarca odozgo, ali nije umakao suprotnom udarcu odozdo u kukove. Zateturao se i udario leđima u zid. Bio je još toliko priseban da se baci na pod. U pravi čas, jer se gvozdena šipka očešala o njegovu kosu i zavalila u zid, rasprskavajući iskre.
Geralt se prekotrljao, a šipka je kresala iskre na pod tik pored njegove glave. Drugi udarac pogodio je lopaticu. Došlo je do šoka, parališućeg bola, slabosti koja se slivala do nogu. Čarobnjak uzdiže šipku. U njegovim očima plamteo je trijumf.
Geralt je stisnuo u pesnici Fringilin medaljon.
Šipka je pala tako da je zazvečalo. Udarila je za stopu pored veščeve glave. Geralt se otkotrljao i brzo pridigao na jedno koleno. Vilgeforc doskoči i udari. Šipka je ponovo omašila cilj za nekoliko cola. Čarobnjak odmahnu glavom sa nevericom i pokoleba se na tren.
Udahnu, shvativši iznenada. Oči mu blesnuše. Skoči, hvatajući zamah. Prekasno.
Geralt ga oštro poseče preko stomaka. Vilgeforc zaječa, ispusti šipku i pogrbljen krenu sitnim koracima unazad. Veštac je već bio kraj njega. Gurnuo ga je čizmom na odlomak razvaljene kolumne, zamašno udario iskosa, od ključne kosti do butine. Krv šiknu na pod, iscrtavajući na njemu talasast dezen. Čarobnjak zaurla i pade na kolena. Spustio je glavu i pogledao u stomak i grudi. Dugo nije mogao da skloni pogled sa toga što je video.
Geralt je spokojno čekao, u pozi, sa sihilom spremnim za udarac.
Vilgeforc prodorno zavika i podiže glavu.
– Geraaalte...
Veštac mu nije dao da dovrši.
Dugo je bilo vrlo tiho.
– Nisam znala... – Jenefer progovori na kraju, kobeljajući se iz gomile šuta. Izgledala je užasno. Krv koja joj je tekla iz nosa zalila joj je celu bradu i dekolte. – Nisam znala – ponovi, primetivši zbunjen Geraltov pogled – da znaš iluzorne čini. I to čini koje su sposobne da zavaraju Vilgeforca...
– To je moj medaljon.
– Aha – pogleda ga s podozrenjem. – Zanimljiva stvar. Ali svejedno smo živi zahvaljujući Ciri.
– Šta?
– Njegovo oko. Nije povratio punu koordinaciju.
Nije pogađao uvek. Ja ipak dugujem život...
Ućutala je, pogledala u ostatke istopljene kolumne u kojoj su se mogli razaznati obrisi figure.
– Ko je to bio, Geralte?
– Drug. Nedostajaće mi mnogo.
– Bio je čovek?
– Oličenje čovečanstva. Šta je sa tobom, Jen?
– Nekoliko slomljenih rebara, potres mozga, bedreni zglob, kičma. Osim toga, odlično sam. A kod tebe?
– Manje-više isto.
Ravnodušno je pogledala Vilgeforcovu glavu, koja je ležala tačno na sredini podnog mozaika. Malo, staklasto čarobnjakovo oko gledalo ih je sa nemim prekorom.
– Lep prizor – reče ona.
– Istina – veštac prizna uskoro. – Ali ja sam se već nagledao. Hoćeš li moći da hodaš?
– Uz tvoju pomoć, da.
*
Sreli su se, sve troje, na mestu gde su se hodnici spajali, ispod arkada. Sreli su se pod mrtvim pogledima kanefora od alabastera.
– Ciri – reče veštac. I protrlja oči.
– Ciri – reče Jenefer koju je pridržavao veštac.
– Geralte – reče Ciri.
– Ciri – odgovori on, savlađujući snažan grč u grlu. – Dobro je videti te ponovo.
– Gđice Jenefer.
Čarobnica se oslobodila ispod veščeve ruke i sa najvećim naporom ispravila.
– Kako to izgledaš, devojko? – reče surovo. – Pogledaj se samo kako izgledaš! Popravi kosu! Ne grbi se. Dođi ovamo.
Ciri je prišla, kruta kao robot. Jenefer joj je popravila i izravnala kragnicu i pokušala da obriše već skorelu krv sa rukava. Dodirnula joj je kosu. Otkrila ožiljak na obrazu. Zagrlila je snažno. Veoma snažno. Geralt je video njene ruke na Cirinim leđima. Video je izdeformisane prste. Nije osećao bes, tugu, niti mržnju. Osećao je samo umor. I ogromnu želju da završe sa svim tim.
– Mamice.
– Kćeri.
– Hajdemo – odlučio je da ih prekine. Ali tek nakon dužeg vremena.
Ciri glasno ušmrknu i obrisa nos vrhom dlana. Jenefer je zgromi pogledom i obrisa oko, koje je sigurno bilo nečim zaprašeno. Veštac je gledao hodnik iz kojeg je izašla Ciri, kao da je očekivao da odande izađe još neko. Ciri odmahnu glavom. Shvatio je.