Read Gospodarica Jezera Page 40


  Efenberg i Talbot,

  Encyclopaedia Maxima Mundi, tom III

  Deseto poglavlje

  Čovek koji se prikradao bivaku, trebalo mu je odati čast, bio je vešt i lukav kao lisica. Hitro je menjao pozicije, a kretao se tako gipko i tiho da bi svakome mogao da se prišunja. Svakome. Ali ne Boreasu Munu. Boreas Mun je imao previše iskustva u pogledu šunjanja.

  – Izlazi, čoveče! – povika, starajući se da oboji glas nadmenom i samouverenom arogancijom. – Džabe su ti tvoji trikovi! Vidim te. Tamo si.

  Jedan od megalita, čijim je grebenom bilo naježeno brdo, zadrhtao je na pozadini zvezdanog tamnoplavog neba. Pomakao se. I preuzeo ljudski oblik.

  Boreas okrenu ražanj sa pečenjem zato što je zamirisalo na paljevinu. Praveći se da se nemarno podupire, stavio je dlan na dršku luka.

  – Mizeran je moj imetak – u naizgled smiren ton upleo je resku, metalizovanu nit opreza. – Nemam ga mnogo. Ali vezan sam za njega. Braniću ga na život ili smrt.

  – Ja nisam bandit – reče dubokim glasom muškarac koji se prikradao, praveći se da je menhir. – Ja sam hodočasnik.

  Hodočasnik je bio visok i snažno građen, bio je visok sigurno sedam stopa, a Boreas bi se kladio u bilo šta da bi bio potreban teg od najmanje deset puda da bi ga izmerio na tasu na vagi. Hodočasnički štap, motka debela kao rukunica, izgledao je u njegovoj ruci kao prutić. Boreas Mun se zacelo čudio na koji način je tako velik čovek uspeo tako gipko da se prikrada. Takođe, malo se uznemirio. Njegov luk, kompozitna sprava od sedamdeset funti, kojom je sa pola stotine koraka pogađao losa, najednom mu se učinila malom i delikatnom kao dečja igračka.

  – Ja sam hodočasnik – ponovi snažni muškarac. – Nemam loše...

  – Taj drugi – Boreas ga oštro prekinu – neka isto izađe.

  – Koji dru... – zamucnu hodočasnik i zaćuta, videvši kako se iz mraka sa suprotne strane pomalja skladna silueta, bešumna kao senka. Ovoga puta, Boreas Mun se nije ničemu čudio. Drugi muškarac – način kretanja je to odmah otkrivao uvežbanom oku tragača – bio je vilenjak. A ako ti se vilenjak prišunja, to nije sramota.

  – Oprostite mi – vilenjak reče neobično nevilenjačkim, blago hrapavim glasom. – Krio sam se od vas dvojice ne iz loših namera, već iz straha. Ja bih okrenuo taj ražanj.

  – Tako je – reče hodočasnik, podupirući se na štap i čujno njuškajući. – Meso je sa ove strane pečeno više nego dovoljno.

  Boreas okrenu ražanj, udahnu, nakašlja se. I ponovo udahnu.

  – Izvolite sesti, gospodo – odluči se. – I sačekajte. Životinjka će za tren oka biti pečena. Ha, velim vam, mamlaz je onaj što škrtari na posluženju putnicima na drumu.

  Mast je šištavo curila u vatru, vatra je pucala, postalo je svetlije.

  Hodočasnik je nosio filcani šešir sa širokim obodom, čija je senka dosta uspešno skrivala lice. Vilenjaku je šešir menjao zavoj od šarene marame koji nije skrivao lice. Kada su u odsjaju vatre videli to lice, zadrhtaše obojica, Boreas i hodočasnik. Ali nisu ispustili iz sebe nikakav zvuk. Čak ni tih uzdah od prizora tog lica, nekada zasigurno vilenjački lepog, a sada izobličenog gnusnim ožiljkom, koji se protezao iskosa preko čela, obrva, nosa i obraza sve do brade.

  Boreas Mun se nakašlja i ponovo okrenu ražanj.

  – Ovaj miris – utvrdi, ne upita – vas je namamio ka mom bivaku, zar ne?

  – Tako je – hodočasnik klimnu obodom šešira, a glas mu se blago promeni. – Ne bih da se hvalim, ali nanjušio sam pečenje iz daljine. Ipak, sačuvao sam opreznost. Na vatri, kojoj sam se približio pre dva dana, pekli su ženu.

  – Istina je – potvrdi vilenjak. – Bio sam tamo narednog jutra, video sam ljudske kosti u pepelu.

  – Narednog jutra – ponovi otegnuto hodočasnik, a Boreas se mogao kladiti u bilo šta da se na njegovom licu skrivenom senkom šešira pojavio neprijatan osmeh. – Odavno krišom ideš mojim tragom, milostivi vilenjače?

  – Odavno.

  – A šta ti je branilo da se pokažeš?

  – Razum.

  – Prevoj Elskerdeg – Boreas Mun okrenu ražanj i prekinu nelagodnu tišinu – mesto je koje odista ne uživa najbolju slavu. I ja sam video kosti u ognjištima, skelete na kocima. Obešene na drveću. Ovde je puno divljih pripadnika okrutnih kultova. I bića koja samo gledaju kako da te pojedu. Navodno.

  – Nije navodno – ispravi ga vilenjak. – Sigurno. A što dalje u planine, na istok, to je gore.

  – Milostiva gospoda su se takođe uputila na istok? Preko Elskerdega? U Zerikaniju? Ili možda još dalje, u Hakland?

  Nisu odgovorili, ni hodočasnik, ni vilenjak. Boreas nije ni očekivao odgovor. Kao prvo, pitanje nije bilo diskretno. Kao drugo, bilo je glupo. Sa mesta gde su se nalazili bilo je moguće ići samo na istok. Preko Elskerdega. Tamo kuda se i on uputio.

  – Pečenje je gotovo – Boreas spretnim pokretom, koji nije bio lišen karakteristika demonstracije, otvori leptir-nož. – Izvolite, gospodo. Bez ustručavanja.

  Hodočasnik je imao lovački nož, a vilenjak stilet, koji po izgledu nije nimalo bio kuhinjski. Ali sve tri oštrice, namenjene za najstrašnije ciljeve, danas su poslužile za sečenje mesa. Neko vreme se moglo čuti samo krckanje i pucketanje vilica. I cvrčanje ogrizenih kostiju bacanih u žar.

  Hodočasnik otmeno podrignu.

  – Čudno stvorenjce – reče, zagledajući plećku koju je pojeo i oblizao tako da je izgledala kao da je tri dana bila držana u mravinjaku. – Malo je imalo ukus kao srndać, ali krhko kao zec... Ne sećam se da li sam nekada jeo nešto slično.

  – To je bio skrek – reče vilenjak, krckajući zubima koščice. – Ni ja se ne sećam da li sam ga nekada jeo.

  Boreas se tiho nakašlja. Jedva čujna nota sarkastične veselosti u vilenjakovom glasu dokazivala je da je znao da je pečenje proisteklo od ogromnog pacova krvavih očiju i velikih zuba, kod koga je samo rep bio dugačak tri lakta. Gonič nikako nije ulovio gigantskog glodara. Pogodio ga je u samoodbrani. Rešio je ipak da ga ispeče. Bio je razuman čovek koji trezveno razmišlja. Ne bi jeo pacove koji traže hranu na smetlištima i otpacima. Ali od tesnaca prevoja Elskerdeg do najbliže zajednice koja proizvodi otpatke bilo je dobrih trista milja. Pacov – ili, kako ga je nazvao vilenjak, skrek – morao je biti čist i zdrav. Nije imao dodira sa civilizacijom. Stoga nije imao čime da se zaprlja, niti čime da se zarazi.

  Uskoro je poslednja, najmanja, skroz ogrizena i isisana koščica završila u žaru. Mesec je isplovio iznad zubatog lanca Ognjenih planina. Iz vatre, vetrom raspaljivane, vrcale su iskre koje su zamirale i gasile se usred mravinjaka svetlucavih zvezda.

  – Gospodo – Boreas Mun je rizikovao još jednim, malo diskretnim pitanjem – odavno ste na drumu? Ovde u Pustošima? Usudiću se da pitam jeste li odavno ostavili za sobom Solveiginu kapiju?

  – Davno, nedavno – kaza hodočasnik – to je relativna stvar. Prešao sam preko Solveige drugog dana po septembarskom punom mesecu.

  – A ja – reče vilenjak – šestog dana.

  – Ha – nastavi Boreas, pobuđen reakcijom. – Čudo da se još tamo nismo sreli, jer sam i ja tada išao tuda, tačnije jahao, pošto sam tada još imao konja.

  Zaćutao je, terajući neprijatne misli i uspomene u vezi sa konjem i njegovim gubitkom. Bio je uveren da su i njegovi slučajni sagovornici morali imati slične dogodovštine. Putujući sve vreme pešice, nikada ga ne bi sustigli tu, kod Elskerdega.

  – Zaključujem, dakle – nastavi – da ste krenuli na put odmah nakon rata, nakon sklapanja cintrijskog mira. Razume se, to me se nimalo ne tiče, ali usudiću se da suponiram da se gospodi nisu dopali poredak i slika sveta koji su stvoreni i ustaljeni u Cintri.

  Tišinu, koja je na duže pala kraj ognjišta, naružilo je udaljeno zavijanje. Sigurno vuka. Premda u okolini prevoja Elskerdeg nikada nisi mogao biti siguran.

  – Da budem iskren – progovori neočekivano vilenjak – nisam imao razloga da nakon cintrijskog mira volim svet i njegovu sliku. O poretku da i ne govorim.

  – U mom slučaju – kaza hodočasnik, prekrstivši snažne nadlaktice na grudi
– bilo je slično. Mada sam se uverio u to, kako bi rekao jedan moj poznanik, post factum.

  Dugo je vladala tišina. Umuknulo je čak i ono što je zavijalo na prevoju.

  – Isprva – nastavi hodočasnik, mada su se Boreas i vilenjak mogli kladiti da neće nastaviti. – Isprva je sve ukazivalo na to da će cintrijski mir doneti povoljne promene i stvoriti sasvim podnošljiv poredak sveta. Ako ne za sve, ono barem za mene...

  – Kraljevi su – Boreas odrokta – došli u Cintru, ako se dobro sećam, u aprilu?

  – Tačno drugog aprila – precizirao je hodočasnik. – Sećam se, bila je mladina.

  *

  Duž zidova, smešteni niže tamnih greda koje su podupirale galerije, visili su pričvršćeni redovi štitova sa raznobojnim crtežima heraldičkih amblema, grbova cintrijskog plemstva. Na prvi pogled su se ispoljavale razlike između već pomalo izbledelih insignacija drevnih rodova i grbova plemstva zaslužnog u novijim vremenima, za vladavine Dagorada i Kalante. Ti noviji su imali živahne i još nepopucale boje, na njima se takođe nisu poznavale naznake rupica nakon aktivnosti potkornjaka.

  Najživahnije boje imali su pak štitovi sa grbovima nilfgardskog plemstva, dodani sasvim nedavno. Plemstva koje se istaklo za vreme osvajanja grada i petogodišnje carske administracije.

  Kada povratimo Cintru, pomisli kralj Foltest, moraćemo da pripazimo da Cintrijci ne unište te grbove u svetom zanosu obnove. Politika je jedno, a dekoracija hale drugo. Sistemske promene ne mogu biti opravdanje za vandalizam.

  Dakle, ovde je sve počelo, pomisli Dajkstra, osvrćući se po velikoj hali. Slavna zaručna gozba, tokom koje se pojavio Čelični Jež i zahtevao ruku princeze Pavete... A kraljica Kalante unajmila vešca...

  Kako se čudesno prepliću ljudske sudbine, pomisli špijun, sam se čudeći trivijalnosti svojih misli.

  Pre pet godina, pomisli kraljica Meve, pre pet godina, mozak Kalante, Lavice od krvi Kerbina, rasprsnuo se na pločama dvorišta, baš ovog što se vidi kroz prozor. Kalante, čiji smo ponosan portret videli u hodniku, bila je pretposlednja od kraljevske krvi. Nakon što joj se kćerka Paveta utopila, ostala je samo unuka. Cirila. Sem ako je tačna vest da Cirila takođe nije živa.

  – Izvolite – mahnu drhtavom rukom Cirus Engelkind Hemelfart, hijerarh Novigrada, koji je na osnovu godina, položaja i sveopšteg poštovanja per acclamationem{103} prihvaćen kao predsedavajući debate.

  – Izvolite zauzeti mesta.

  Seli su, pronašavši za okruglim stolom stolice označene crvenkasto-mrkim tablicama. Meve, kraljica Rivije i Lirije. Foltest, kralj Temerije, i njegov vazal, kralj Venclav iz Bruge. Demavend, kralj Edirna. Henselt, kralj Kedvena. Kralj Etain iz Cidarisa. Mladi kralj Kistrin iz Verdena. Knez Nitert, glava redanjskog Regentskog saveta. I grof Dajkstra.

  Moramo pokušati da se rešimo tog špijuna, da ga udaljimo od stola debate, pomisli hijerarh. Kralj Henselt i kralj Foltest, ma čak i mladi Kistrin, već su dopustili sebi kisele primedbe, samo što ne usledi demarš od predstavnika Nilfgarda. Taj Sigismund Dajkstra je čovek nepodesnog staleža, a svrh toga, sa rđavom prošlošću i lošom reputacijom, persona turpis{104}. Ne sme se dozvoliti da prisustvo persone turpis kvari atmosferu pregovora.

  Šef nilfgardske delegacije, baron Šilard Fic-Esterlen, kome je za okruglim stolom dopalo mesto tačno naspram Dajkstre, pozdravio je špijuna ljubaznim diplomatskim naklonom.

  Videći da svi već sede, hijerarh Novigrada je takođe seo. Uz pomoć paževa koji su ga pridržavali za drhtave ruke, hijerarh je seo na stolicu koja je pre mnogo godina izrađena za kraljicu Kalante. Stolica je imala impozantno visok i divno ukrašen naslon, zahvaljujući čemu se isticala sred drugih stolica.

  Okrugli sto je okrugli sto, ali mora se videti ko je najvažniji.

  *

  Dakle, ovde je bilo, pomisli Tris Merigold, razgledajući po odaji, gledajući tapiserije, slike i brojne lovačke trofeje, rogove čarobnici sasvim nepoznate životinje. Ovde se, nakon ozloglašenog demoliranja prestone dvorane, odvio slavan privatan razgovor Kalante, vešca, Pavete i Začaranog Ježa. Kada je Kalante izrazila saglasnost sa tim čudnovatim brakom. A Paveta već bila trudna. Ciri se rodila nakon nepunih osam meseci... Ciri, naslednica trona... Lavić od krvi Lavice... Ciri, moja mala sestrica. Koja je sada negde daleko, na jugu. Srećom, više nije sama. Ona je zajedno sa Geraltom i Jenefer. Bezbedna je.

  Sem ako me one ponovo nisu slagale.

  – Sedajte, drage dame – požuri ih Filipa Ejlhart, koja je već neko vreme ozbiljno posmatrala Tris. – Vladari sveta će za koji čas početi redom da drže inauguralne govore, ne bih želela da propustim nijednu reč.

  Čarobnice, prekinuvši kuloarske spletke, brzo zauzeše mesta. Šila de Tankarvil nosila je boa od srebrnih lisica, koji je davao ženski akcenat njenom strogom muškom odelu. Asire var Anahid bila je u haljini od ljubičaste svile, koja je neobično ljupko spajala skromnu jednostavnost i otmenu eleganciju. Frančeska Findaber, kao i obično – kraljevska. Ida Emean ep Sivnej, kao i obično – tajanstvena. Margarita Lo Antij, dostojanstvena i ozbiljna. Sabrina Glevisig u tirkiznoj boji. Keira Mec u zelenoj i narcis-žutoj boji. I Fringila Vigo. Utučena. Potištena. I bela kao samrtničko, bolesno, avetno bledilo.

  Tris Merigold je sedela pokraj Keire, naspram Fringile. Iznad glave nilfgardske čarobnice visila je slika jahača koji juri u vratolomnom galopu po putu okruženom špalirima jovovina. Jove su pružale ka jahaču monstruozne ruke grana, podrugljivo se smejale svojim sablasnim čeljustima. Tris se nehotice stresla.

  Trodimenzionalan telekomunikator postavljen na sredinu stola bio je aktivan. Filipa Ejlhart zaklinjalicom izoštri sliku i zvuk.

  – Kao što vidite i čujete – reče, ne bez ironije – u prestonoj dvorani Cintre, tačno ispod nas, sprat niže, vladari sveta upravo se spremaju da odluče o njegovoj sudbini. A mi ćemo ovde, sprat iznad njih, pripaziti da nam se momci ne bi preterano razigrali.

  *

  Drekavcu, koji je zavijao na Elskerdegu, priključili su se drugi drekavci. Boreas nije imao sumnje. To nisu bili vukovi.

  – Ni ja nisam – reče, kako bi ponovo oživeo zamrlu konverzaciju – očekivao mnogo nakon tih cintrijskih pregovora. Ma, niko koga sam poznavao nije računao da će ti pregovori doneti nešto dobro.

  – Važna je bila – usprotivi se smireno hodočasnik – sama činjenica da su pregovori počeli. Prost čovek, a ja sam upravo, ako mi dozvolite, takav čovek, razmišlja prosto. Prost čovek zna da su zaraćeni kraljevi i carevi toliko ogorčeni jedni na druge, da bi se, kada bi mogli, kada bi imali snage, poubijali. Prestali su da se ubijaju i mesto toga seli za okrugli sto? Dakle, više nemaju snage. Prosto govoreći, oni su nemoćni. A iz te nemoći proističe da nijedan naoružan čovek neće napasti gazdinstvo prostog čoveka, neće ga ubiti, osakatiti, neće spaliti kolibe, neće zaklati decu, neće silovati žene, neće ih oterati u ropstvo. Ne. Umesto toga su se okupili u Cintri i pregovaraju. Radujmo se!

  Vilenjak, popravivši štapom cepanicu iz koje su vrcale iskre, pogleda iskosa u hodočasnika.

  – Čak i prost čovek – reče, ne skrivajući sarkazam – čak i radostan, pa čak i euforičan, trebalo bi da razume da je politika takođe rat, samo ga malo drugačije sprovode. Trebalo bi da shvati da su pregovori kao trgovina. Imaju isti samoodrživi mehanizam. Uspesi postignuti pregovorima otkupljuju se ustupcima. Ovde se dobija, tamo se gubi. Drugim rečima, da bi jedni mogli biti kupljeni, drugi moraju biti prodani.

  – Zaista – hodočasnik reče ubrzo – to je tako prosto i očigledno da to razume svaki čovek. Čak i veoma prost.

  *

  – Ne, ne i još jednom ne! – zariča kralj Henselt, udarajući obema pesnicama o sto, tako da se prevrnuo pehar i poskočile mastionice. – Nema nikakve diskusije na tu temu! Nema nikakvih licitacija u vezi s tim! Kraj, šlus, deireadh!

  – Henselte – Foltest progovori smireno, trezveno i vrlo pomirljivo. – Nemoj da otežavaš. I nemoj da nas kompromituješ svojim vikanjem pred njegovom ekselencijom.

  Šilard Fic-Esterlen, pregovarač u ime Carstva Nilfgarda, pokloni se sa lažnim osmehom koji je trebalo da suge
riše da ga ispadi kralja Kedvena ne uznemiravaju, niti zanimaju.

  – Dogovaramo se sa carstvom – nastavi Foltest – a među sobom najednom počinjemo da se ujedamo kao psi? Sramota, Henselte.

  – Dogovaramo se sa Nilfgardom oko tako teških pitanja kao što su Dol Angra i Prekorečje – Dajkstra progovori naizgled slučajno. – Glupo bi bilo...

  – Ne odobravam takve primedbe! – zariča Henselt, ovaj put tako da nijedan bivo ne bi mogao da se uporedi sa njim. – Ne odobravam takve primedbe, pogotovo ne od kojekakve gospode špijuna! Ja sam, majku mu, kralj!

  – Vidi se – prasnu Meve. Demavend je bio okrenut i gledao u heraldičke štitove na zidu dvorane, osmehujući se ravnodušno, kao da se upravo nije odvijala igra za njegovo kraljevstvo.

  – Dosta – zasopta Flenselt, kružeći naokolo divljim pogledom. – Dosta, dosta tako mi bogova, jer će me šlog strefiti. Kazao sam: ni pedalj zemlje. Nema nikakve, ama baš nikakve revindikacije{105}! Neću pristati na smanjivanje mog kraljevstva ni za pedalj, čak ni za pola pedlja zemlje! Bogovi su mi poverili čast Kedvena i samo ću je bogovima ustupiti! Donja Marhija je naša zemlja... To je... Eti... Et... Etnički. Donja Marhija vekovima pripada Kedvenu...

  – Gornji Edirn – progovori ponovo Dajkstra – pripada Kedvenu od prošle godine. Tačnije, od dvadeset četvrtog jula prošle godine. Od trenutka kada je tamo kročio kedvenski okupacioni korpus.

  – Molim – reče Šilard Fic-Esterlen, iako ga nisu upitali – da se unese u zapisnik ad futuram rei memoriam, da Carstvo Nilfgarda nije imalo ništa zajedničko sa tom aneksijom.

  – Osim što je upravo u to vreme grabilo Vengerberg.

  – Nihil ad rem!

  – Stvarno?

  – Gospodo! – opomenu ih Foltest.

  – Kedvenska armija – frknu Henselt – kročila je u Donju Marhiju kao osloboditeljska! Moje vojnike su tamo dočekali sa cvećem! Moji vojnici...