Jahali su korakom glavnom ulicom grada, Julija, Adam “Adju” Pangrat i Lorenco Mola na čelu Čete, svečano odeveni, formirani u ravne četvorede tako da nijedan od nalickanih i do sjaja iščetkanih konja nije isturao nos iz stroja ni za jedan col. Kondotjerski konji su bili kao i njihovi jahači – smireni i gordi, nisu ih plašili pokliči i vrisak mase, a na vence i cveće koje je letelo ka njima reagovali su blagim i jedva primetnim trzajima glave.
– Živeli kondotjeri!
– Živeo Adju Pangrat! Živela Slatka Vetrogonica!
Julija kradom obrisa suzu i uhvati karanfil bačen iz mase.
– Nisam ni sanjala... – kaza ona. – Takav trijumf... Šteta što Frontino...
– Ti si romantičarka – osmehnu se Lorenco Mola. – Ti se potresaš, Julija.
– Potresam. Mirno, braćo! Nalevooo! Gledaj!
Uspraviše se u sedlima, okrećući glave ka tribini i tronu i stolicama koji su bili postavljeni na njoj. Vidim Foltesta, pomisli Julija. Taj bradati je verovatno Henselt iz Kedvena, a onaj zgodni je Demavend iz Edirna... Ona matrona mora da je kraljica Hedvig... A ono štene kraj nje je kraljević Radovid, sin onog ubijenog kralja... Bedni balavac...
*
– Živeli kondotjeri! Živela Julija Abatemarko! Živeo Adju Pangrat! Živeo Lorenco Mola!
– Živeo konetabl Natalis!
– Živeli kraljevi! Foltest, Demavend, Henselt, živeli!
– Živeo gospodin Dajkstra! – viknu neki podrepaš.
– Živela Njegova svetost! – dreknu iz gomile nekoliko plaćenih vikača. Cirus Engelkind Hemelfart, hijerarh Novigrada, ustade, pozdravi masu i vojsku uzdizanjem ruke, ne baš otmeno okrećući zadnjicu ka kraljici Hedvig i maloletnom Radovidu, zaklanjajući ih skutovima svoje prostrane odežde.
Niko neće viknuti: “Živeo Radovid”, pomisli kraljević, zaklonjen pozamašnom zadnjicom hijerarha. Niko neće ni pogledati u moju stranu. Niko neće pustiti krik u čast moje majke. Niti će se setiti moga oca, neće krikom oglasiti njegovu slavu. Danas, na dan trijumfa, na dan sloge, saveza, kojem je otac svakako doprineo. Zbog toga su ga ubili.
Osetio je pogled na vratu. Delikatan kao nešto što nije poznavao – ili jeste, ali samo u snovima. Nešto što je bilo kao doticaj mekih i vrelih ženskih usta. Okrenuo je glavu. Ugledao je tamne, bezdane oči Filipe Ejlhart upiljene u njega.
Čekajte, pomisli kraljević, sklanjajući pogled. Samo čekajte.
Niko tada nije mogao predvideti i dosetiti se da će iz tog trinaest ogodišnjaka, koji je sada osoba bez ikakvog značaja u zemlji kojom upravljaju Regentski savet i Dajkstra, izrasti kralj. Kralj koji će – oduživši se svima za poniženja koja su spoznali majka i on – ući u istoriju kao Radovid V Surovi.
Masa je klicala. Ispod kopita kondotjerskih konja vrcalo je cveće.
*
– Julija?
– Slušam, Adju.
– Udaj se za mene. Budi moja žena.
Slatka Vetrogonica dugo nije odgovarala, dolazeći sebi od iznenađenja. Masa je klicala. Hijerarh Novigrada, znojav, grabeći vazduh kao veliki mastan som, blagosiljao je sa tribine meštane i defile, grad i svet.
– Ali ti si oženjen, Adame Pangrate!
– Živimo odvojeno. Razvodim se.
Julija Abatemarko nije odgovorila. Okrenula je glavu. Iznenađena. Zbunjena. I veoma srećna. Nije poznato zbog čega.
Masa je klicala i bacala cveće. Iznad krovova su uz tresak i dim eksplodirali rakete i vatrometi.
Zvona Novigrada neobuzdano su jaukala.
*
Žena, pomisli Neneke. Kada sam je poslala u taj rat, bila je devojka. Vratila se kao žena. Samouverena je. Svesna sebe. Spokojna. Uravnotežena. Ženska.
Pobedila je taj rat. Ne dozvolivši da rat nju uništi.
– Debora – Eurneid nastavi nabrajanje tihim ali sigurnim glasom – je umrla od tifusa u logoru kod Majene. Pruna se utopila u Jaruzi, kada se prevrnula lađa sa ranjenicima. Miru su ubili vilenjaci. Veverice, za vreme napada na lazaret kod Armerije... Katje...
– Govori, dete – blago je požuri Neneke.
– Katje – nakašlja se Eurneid – je u bolnici upoznala ranjenog Nilfgardijca. Nakon sklapanja mira, kada su razmenjivali zarobljenike, otišla je zajedno sa njim u Nilfgard.
– Uvek sam tvrdila – uzdahnu punačka sveštenica – da ljubav ne poznaje granice, niti kordone. A šta je sa Iolom Drugom?
– Živa je – Eurneid požuri sa uveravanjem. – Ona je u Mariboru.
– Zašto se ne vraća?
Polaznica spusti glavu.
– Ona se neće vratiti u hram, mati – reče tiho. – Ona je u bolnici gospodina Mila Vanderbeka, onog hirurga, hobita. Kazala je da želi da leči. Da će se samo tome posvetiti. Oprosti joj, mati Neneke.
– Da joj oprostim? – frknu sveštenica. – Ja sam ponosna na nju.
*
– Zakasnio si – planu Filipa Ejlhart. – Zakasnio si na svečanost sa učešćem kraljeva. Sto mu vragova, Sigismunde, tvoja arogancija u pogledu protokola je toliko dobro poznata da ne moraš nametljivo da se razmećeš njome. Pogotovo danas, na takav dan...
– Imao sam razloge – Dajkstra naklonom odgovori na pogled kraljice Hedvig i podizanje obrva novigradskog hijerarha. Ulovio je pogledom krivljenje na licu sveštenika Vilemera i grimasu prezira na licu kralja Foltesta, dostojnog da bude na monetama.
– Moram da razgovaram sa tobom, Fil.
Filipa namršti obrve.
– Sigurno u četiri oka?
– Bilo bi najbolje – Dajkstra se blago osmehnu. – Međutim, ukoliko proceniš da je uputno, složiću se sa nekoliko dodatnih pari očiju. Na primer, lepih očiju dama iz Montekalva.
– Tiše – zasikta čarobnica kroz osmehnute usne.
– Kada mogu da očekujem audijenciju?
– Razmisliću i obavestiću te. Sada me ostavi na miru. Ovo je uzvišena svečanost. Ovo je velik praznik. Napominjem ti to, ukoliko sam nisi primetio.
– Veliki praznik?
– Stojimo na pragu nove ere, Dajkstra.
Špijun slegnu ramenima.
Masa je klicala. U nebo su gađali vatrometi. Novigradska zvona su tukla, tukla u ime trijumfa, u ime slave. Ali zvučala su nekako neobično žalosno.
*
– Pridrži uzde, Jare – kaza Lućena. – Ogladnela sam, prezalogajiću nešto. Daj, zamotaću ti remen na ruku. Ja znam, ne možeš jednom.
Jare oseti kako mu rumenilo stida i poniženja izbija na lice. Još uvek se nije privikao. I dalje je imao utisak da ceo svet nema pametnija posla nego da se podsmeva patrljku, presavijenom i zašivenom rukavu. Da ceo svet ne misli ni o čemu drugom, samo da vidi sakatost, licemerno saoseća i neiskreno sažaljeva, a u dubini duše da ga prezire i smatra za nešto što neprijatno remeti prijatan mir time što gnusno i nametljivo postoji. Što se usuđuje da postoji.
Lućena se, morao joj je to priznati, malo razlikovala u tom pogledu od ostatka sveta. Nije se ni pretvarala da ne vidi, niti je insistirala na ponižavajućem pomaganju i još više ponižavajućoj samilosti. Jare je bio blizu da pomisli da ga svetlokosa kiridžinica tretira prirodno i normalno. Ali odagnao je tu pomisao od sebe. Nije je prihvatao.
Zato što i dalje nije mogao da smogne snage da sam sebe tretira normalno.
Kola što prevoze ratne invalide škripala su i tandrkala. Nakon kratkog perioda kiša, došle su žege, rupe koje su razorali vojni tabori sasušile su se i stvrdnule se u grebenove, džombe i grbe fantastičnih oblika, preko kojih je moralo da se kotrlja četvoroprežno vozilo. Na nešto većim rupama, kola su čak skakala, pucketala, a koš se klatio kao brod za vreme oluje. Osakaćeni – uglavnom bez nogu – vojnici su psovali tada jednako otmeno koliko i gnusno, a Lućena – kako ne bi pala – šćućurila se uz Jarea i zagrlila ga, velikodušno podelivši sa momkom svoju magičnu toplinu, izvrsnu mekoću i uzbudljivu mešavinu mirisa konja, remena, sena i mladog, intenzivnog devojačkog znoja.
Kola iskočiše iz sledeće rupe, Jare zategnu uzda namotana oko zgloba. Lućena se, grizući na smenu hleb i kobasicu, priljubi uz njegov bok.
–
Vidi, vidi – ona primeti njegov mesingani medaljon i pokvareno iskoristi činjenicu da mu je jedina ruka bila zauzeta uzdima. – I tebe su navukli? Amulet nezaboravak? Oj, lisac je onaj koji je izmislio tu dranguliju. Velika je bila potražnja za njom za vreme rata, možda veća nego za votkom. A kakvo li je to devojačko ime unutra, da vidimo...
– Lućena – Jare se zacrvene kao bulka, oseti da će mu začas krv šiknuti iz jagodica. – Moram te zamoliti... da ne otvaraš... Oprosti, ali to je lična stvar. Ne bih želeo da te uvredim, ali...
Kola poskočiše, Lućena se priljubi, a Jare se zaćuta.
– Ci... ri... la – kiridžinica sričući pročita, ali je svejedno iznenadila Jarea, koji nije ni slutio da seoska devojka ima tako dalekosežne sposobnosti.
– Neće te zaboraviti – zatresnu medaljon, pusti lančić i pogleda u momka. – Mislim, ta Cirila. Ako te je stvarno volela. Tričarije su sve te čini i amuleti. Ako te je stvarno volela, onda nije zaboravila, bila je verna. Čeka.
– Ovo? – Jare pridiže patrljak.
Devojka blago namršti oči, plavičaste kao različak.
– Ako je stvarno volela – tvrdo ponovi – onda čeka, a ostalo su tričarije. Znam to.
– Imaš tako veliko iskustvo u tom pogledu?
– Nije tvoja stvar – sada je pao red na Lućenu da se blago zarumeni – sa kime sam i šta imala. Nemoj da misliš da sam ja od onih što im samo mahneš a one su već spremne da čine kojekakve spermencije na senu. Ali ono što znam – znam. Ako voliš momka, onda ga voliš sveg, a ne u fragmentima. Onda je tričarija ako je ponestalo nekog fragmenta.
Kola poskočiše.
– Mnogo uprošćavaš – reče Jare kroz stisnute zube, lakomo udišući devojčin miris. – Mnogo uprošćavaš i mnogo idealizuješ, Lućena. Nećeš da primetiš makar i tako sitan detalj. To da li je muškarac čitav presuđuje o njegovoj sposobnosti da izdržava ženu i porodicu. Bogalj nije sposoban...
– Hajde de! – prekinu ga oštro. – Nemoj tu da mi se isplakuješ na haljini. Crni ti glavu nisu odrubili, a ti si svakako glavonja, radiš glavom. Zašto tako bleneš? Ja sam sa sela, ali oči i uši imam. Dovoljno bistre da primete tako sitan detalj kao što je nečiji način govorenja, sasvim gospodski i učenjački. A sem toga...
Pognula je glavu, nakašljala se. Jare se isto nakašlja. Kola poskočiše.
– A sem toga – dovrši devojka – čula sam šta su drugi govorili. Da si pisac. I sveštenik iz hrama. Onda i sam vidiš da je ta ruka... Pih, tričarija i ništa više.
Kola već neko vreme nisu poskakivala, ali Jare i Lućena, kako se činilo, to uopšte nisu primećivali. I uopšte im to nije smetalo.
– Imam ti ja – devojka reče nakon dužeg vremena – sreće sa učenjacima. Bio jedan takav... Nekada... Ðavolski se palio na mene... Bio je učenjak i vaspitavan na akademijama. Iz samog imena se to dalo videti.
– A kako se zvao?
– Semestar.
– Hej, bre – povika iza njihovih leđa gefrajter Prdavac, pakosnik i namćor, osakaćen za vreme borbi za Majenu. – Klepi konje, curo, bičem po turovima, vuku se te tvoje taljige kao slina po zidu!
– Dakako – dodade drugi bogalj, češući ispod nogavice patrljak pokriven svetlucavim tkivom ožiljka. – Dojadila je više ova pustoš! Zaželeo sam se krčme, istinu vam velim, napio bih se piva sad. Zar ne možemo brže da idemo?
– Možemo – Lućena se osvrnu na sedištu. – Ali kako su na zemlji rupe, te se glavčina skrši, onda ćete nedelju, ili dve čak, ne pivo, već samo kišnicu i brezov sok piti, čekajući druga kola. Sami otići nećete, a ja vas svakako neću na plećima nositi.
– Baš mi je žao – iskezi zube Prdavac. – jer ja noću snivam da me nosiš na sebi. Leđno, to jest: otpozadi. Ja tako volim. A ti, gđice?
– Ti šonjo ćopavi! – vrisnu Lućena. – Ti smrdljivi ološu! Ti...
Zastade, videvši kako lica svih invalida na kolima pokriva iznenadno smrtno, mrtvačko bledilo.
– Majko – zarida neki. – A bili smo tako blizu kuće...
– Gotovi smo – kaza Prdavac tiho i potpuno bez emocija. Jednostavno je utvrdio činjenicu.
A govorili su, prolete Jareu kroz glavu, da više nema Veverica. Da su ih sve već pobili. Da je već, kako su se oni izrazili, rešeno vilenjačko pitanje.
Bilo je šest konjanika. Ali nakon pažljivijeg zagledanja, ispostavilo se da je bilo šest konja, a osam konjanika. Dva jahačka konja su nosila po dva konjanika. Svi konji su koračali kruto i aritmično, nisko spuštali glave. Izgledali su iscrpljeno.
Lućena glasno uzdahnu.
Vilenjaci se približiše. Izgledali su još iscrpljenije od konja.
Nije ostalo ništa od njihovog ponosa, od njihove temeljne, uzvišene, harizmatične posebnosti. Odeća, koja je obično i u gerilaca iz odreda elegantna i divna, bila je prljava, pocepana, pokrivena flekama. Kosa, njihov ponos i dika, bila je raščupana, profilcana lepljivom prljavštinom i skorelom krvlju. Njihove velike oči, obično nadmeno lišene bilo kakvog izraza, sada su bile ponori panike i očaja.
Ništa nije ostalo od njihove posebnosti. Smrt, strah, glad i nedaće doveli su do toga da su postali obični. Veoma obični.
Čak su prestali da bude strah.
Neko vreme Jare je mislio da će ih zaobići, da će jednostavno preseći put i nestati u šumi sa druge strane, ni pogledom ne udostojivši kola, niti njegove putnike. Da će iza njih ostati samo taj sasvim nevilenjački, ružan, gnusan miris, miris koji je Jare previše dobro znao iz lazareta – miris bede, mokraće, prljavštine i zagnojenih rana.
Prolazili su kraj njih, ne gledajući.
Ne svi.
Vilenjakinja tamne, duge kose, slepljene skorelom krvlju, zaustavi konja odmah pored kola. Sedela je u sedlu tromo povijena, zaklanjajući ruku natopljenim povojem oko kojeg su zujale i gomilale se muve.
– Toruvjel – reče jedan od vilenjaka, osvrćući se. – En’ca digne, luned.
Lućena je istog časa shvatila, razumela, u čemu je stvar. Shvatila je u šta vilenjakinja gleda. Seljanka je od detinjstva bila naviknuta na modru i naduvenu avet, utvaru gladi koja je vrebala iza ugla kolibe. Stoga je reagovala instinktivno i nepogrešivo. Ispružila je ka vilenjakinji hleb.
– En’ca digne, Toruvjel – ponovi vilenjak. Samo on, iz celog odreda, imao je na poderanom rukavu prljave jakne srebrne munje brigade “Vrihed”.
Invalidi na kolima, do tog trenutka skamenjeni i ukipljeni, najednom zadrhtaše, kao da ih je oživela magična zaklinjalica. U njihovim rukama, koje su ispružili ka vilenjacima, našle su se četvrtine hleba, grudvice sira, komadi slanine i kobasice.
A vilenjaci, prvi put za hiljadu godina, ispružiše ruke prema ljudima.
A Lućena i Jare su bili prvi ljudi koji su videli kako vilenjakinja plače. Kako se guši u jecanju, ne pokušavajući čak da obriše suze koje teku po prljavom licu. Razotkrivajući tvrdnju da navodno vilenjaci uopšte nisu imali suzne žlezde.
– En’ca... digne – ponovi isprekidanim glasom vilenjak sa munjama na rukavu.
A potom ispruži ruku i uze hleb od Prdavca.
– Hvala ti – reče hrapavo, s naporom prilagođavajući jezik i usne stranom jeziku. – Hvala ti, čoveče.
Nakon određenog vremena, primetivši da je sve gotovo, Lućena coknu konjima i cimnu uzde. Kola su škripala i tandrkala. Svi su ćutali.
Bilo je već predveče kada se drum zarojio od naoružanih jahača. Njima je komandovala žena sasvim bele, kratko ošišane kose, rđavog i svirepog lica unakaženog ožiljcima, od kojih je jedan precrtavao obraz od slepoočnice do ugla usta, a drugi je polukružno obuhvatao očnu šupljinu. Žena takođe nije imala veći deo desne ušne školjke, a njena leva ruka se ispod lakta završavala kožnim tulcem i mesinganom kukom, za koju su bile zakačene vođice.
Odmeravajući ih zlim pogledom punim osvete, žena je pitala za vilenjake. Za Skoja’tele. Za teroriste. Za begunce, preživele iz odreda koji je dva dana pre toga rasturen.
Jare, Lućena i invalidi, umičući pogledu belokose i jednoruke žene, govorili su, neizražajno mrmljajući, da nikoga nisu sr
eli i nikoga nisu videli.
Lažete, pomisli Bela Rajla, ona koja je nekada bila Crna Rajla. Lažete, znam. Lažete iz samilosti.
Ali to svejedno ništa ne znači.
Zato što ja, Bela Rajla, nemam samilosti.
*
– Uraaaa, napred patuljci! Živeo Barkli Els!
– Žiiveeliiii!
Novigradska kaldrma hučala je pod potkovanim čizmetinama junačina iz Dobrovoljačke čete. Patuljci su marširali u stroju tipičnom za njih, po petoro u redu, steg sa čekićima vijorio se nad kolonom.
– Živeo Mahakam! Vivant patuljci!
– Slava im! Slava!
Najednom se neko iz mase zasmeja. Nekoliko osoba ga je pratilo. A začas su od smeha svi ričali.
– To je uvreda... – grabio je vazduh hijerarh Hemelfart. – To je skandal... To je neoprostivo...
– Prljavi neljudi – planu sveštenik Vilemer.
– Pravite se da ne vidite – posavetova spokojno Foltest.
– Nije trebalo da im škrtarimo na namirnicama – kiselo reče Meve. – Niti da im odbijamo snabdevanje.
Patuljački oficiri sačuvali su odvažnost i formu, ispred tribine se uspraviše i zasalutiraše. Podoficiri i vojnici Dobrovoljačke čete istog časa su izrazili svoje neodobravanje u vezi sa kresanjem budžeta koje su primenili kraljevi i hijerarh. Prolazeći kraj tribine, jedni su pokazivali savijeni lakat, drugi su demonstrirali neke svoje druge omiljene gestove – pesnicu sa kruto uspravljenim srednjim prstom. Ovaj gest je u akademskim krugovima nosio naziv digitus infamis. Plebs ga je nazivao još sočnije.
Rumenilo na licima kraljeva i hijerarha dokazivalo je da znaju oba naziva.
– Nije trebalo da im nanosimo uvredu škrtarenjem – ponovi Meve. – Oni su ambiciozan narod.
*
Drekavac na Elskerdegu zaurla, urlanje pređe u užasan zapev. Niko od okupljenih oko ognjišta nije okrenuo glavu.
Prvi koji je progovorio nakon dužeg ćutanja bio je Boreas Mun.
– Svet se izmenio. Pravda je zadovoljena.
– Pa, to sa pravdom je možda preterivanje – blago se osmehnu hodočasnik. – Međutim, složio bih se da se svet tobože prilagodio osnovnom zakonu fizike.