Ciri je sedela kruto, gladeći glave sfingi koje su stajale na vrhu rukohvata fotelje.
– Poći ćeš – gđa Sova prekinu tešku i mrtvu tišinu – sa mnom i Šilom u Kovir, u Pont Vanis, letnju kraljevsku prestonicu. Pošto više nisi nikakva Cirila iz Cintre, na audijenciji ćeš biti predstavljena kao polaznica magije, naša vaspitanica. Na audijenciji ćeš upoznati veoma mudrog kralja, Esterada Tisena, zacelo kraljevska krv. Upoznaćeš njegovu suprugu, kraljicu Zulejku, osobu nesvakidašnje plemenitosti i dobrote. Upoznaćeš takođe sina kraljevskog para, kraljevića Tankreda.
Ciri, počevši da shvata, široko otvori oči. Gđa Sova opazi to.
– Tako je – potvrdi. – Moraš pre svega na kraljevića Tankreda da ostaviš utisak. Budući da ćeš postati njegova ljubavnica i rodićeš mu dete.
– Kada bi i dalje bila Cirila iz Cintre – nastavi nakon dužeg vremena Filipa – kada bi i dalje bila Pavetina kćerka i Kalantina unuka, načinili bismo od tebe Tankredovu venčanu ženu. Kneginju, a potom kraljicu Kovira i Povisa. Nažalost, govorim to sa iskrenim žalom, sudbina te je lišila svega. Uključujući i budućnost. Bićeš samo ljubavnica. Miljenica.
– Nominalno – ubaci se Šila – i formalno. Naime, u praksi ćemo se postarati da uz Tankreda imaš status kneginje, a posle čak kraljice. Jasno, tvoja pomoć će biti nužna. Tankred mora čeznuti da budeš kraj njega. Danju i noću. Naučićemo te kako se podstiče takva čežnja. Ali od tebe zavisi da li će pouka otići uz vetar.
– To su u suštini sitnice – reče gđa Sova. – Važno je da što pre zatrudniš sa Tankredom.
– Dabome – promrmlja Ciri.
– Tvom i Tankredovom detetu – Filipa nije spuštala sa nje svoje tamne oči – Loža će osigurati budućnost i poziciju. Treba da znaš da pod tim mislimo na zacelo velike stvari. Uostalom, ti ćeš u tome učestvovati, budući da ćeš ubrzo nakon rođenja deteta uzeti učešće u našim skupovima. Učićeš. Pošto si ti, mada je to možda za tebe danas nepojmljivo, jedna od nas.
– Na ostrvu Taned – Ciri savlada otpor stegnutog grla – nazvali ste me stvorom, gospođo Sovo. A danas mi govorite da sam jedna od vas.
– Nema tu protivrečnosti – razleže se glas Enid an Gleane, Margite iz Dolina, melodičan poput šuma potočića. – Ma luned, mi smo sve stvorovi. Svaka na svoj način. Nije li tako, gospođo Sovo?
Filipa slegnu ramenima.
– Taj nakazan ožiljak na licu – progovori opet Šila, naizgled ravnodušno čupkajući bou – maskiraćemo ti iluzijom. Bićeš lepa i tajanstvena, a Tankred Tisen, uveravam te, jednostavno će poludeti za tobom. Moraćemo da ti izmislimo personalije. Cirila je lepo ime i uopšte nije tako retko da bi morala da ga se odrekneš ne bi li sačuvala anonimnost. Ali treba ti dati prezime. Neću se buniti ako izabereš moje.
– Ili moje – kaza gđa Sova, osmehujući se krajičkom usta. – Cirila Ejlhart isto lepo zvuči.
– Njeno ime – u dvorani ponovo zazvoni srebrno zvonki glas Margite iz Dolina – zvuči lepo u svakom spoju. I svaka od nas, koliko nas ovde sedi, želela bi da ima kćerku kao što si ti, Zirael, lastavico sa očima sokola, ti koja si krv krvi i kost od kosti Lare Doren. Svaka od nas bi dala sve, čak i ovu Ložu, čak i sudbinu kraljevstava i celog sveta, samo da ima kćerku kao što si ti. Ali to je nemoguće. Znamo da je to nemoguće. Zato tako zavidimo Jenefer.
– Hvala vam, gđice Filipa – Ciri progovori nakon časka, stiskajući dlanove na glavama sfingi. – Počastvovana sam i predlogom da nosim prezime De Tankarvil. Međutim, pošto izgleda da je prezime jedina stvar koja u svemu ovome zavisi od mene i od mog izbora, jedina stvar koja mi se ne nameće, moram obema da se zahvalim i sama izaberem. Želim da se zovem Ciri iz Vengerberga, kćerka Jenefer.
– Ha! – blesnu zubima crnokosa čarobnica, za koju se Ciri domišljala da je Sabrina Glevisig iz Kedvena. – Tinkred Tisen će se pokazati kao budala ako ne sklopi sa njom morganatski brak. Ukoliko umesto nje dozvoli da mu utrape nekakvu sapunjavu princezu, ispašće budala i slepac koji ne ume da raspozna brilijant među staklićima. Čestitam, Jena. I zavidim ti. A ti znaš koliko mogu biti iskrena u zavisti.
Jenefer zahvali naklonom glave. Bez ikakve naznake osmeha.
– Prema tome – kaza Filipa – sve je sređeno.
– Ne – kaza Ciri.
Frančeska Findaber tiho frknu. Šila de Tankarvil podiže glavu, a crte lica joj se ružno stvrdnuše.
– Ja moram da promislim o tome – izjavi Ciri. – Razmislim. Da složim sve kockice. Na miru. Kada to učinim, vratiću se ovamo, u Montekalvo. Staću pred vas. Kazaću vam šta sam odlučila.
Šila pomače usne, kao da je u ustima pronašla nešto što odmah treba ispljunuti. Ali nije progovorila.
– Imam – Ciri zabaci glavu – dogovor sa vešcem Geraltom u gradu Rivija. Obećala sam mu da ću se tamo naći sa njim, da ću doći tamo zajedno sa Jenefer. Održaću to obećanje, uz vašu saglasnost ili bez nje. Ovde prisutna gđica Rita zna da ja, kada idem kod Geralta, uvek pronađem rupu u zidu.
Margarita Lo Antij s osmehom klimnu glavom.
– Moram da porazgovaram sa Geraltom. Da se oprostim sa njim. I da mu dam za pravo. Zato što treba da znate nešto. Kada smo odlazili iz zamka Stiga, ostavljajući za sobom leševe, upitala sam Geralta da li je to kraj, da li smo pobedili, da li je zlo poraženo, a dobro trijumfovalo. A on se samo osmehnuo nekako čudno i tužno. Mislila sam da je to od umora i zato što smo sve njegove prijatelje sahranili tamo, kod zamka Stiga. Ali danas već znam šta je značio taj osmeh. Bio je to osmeh sažaljenja nad naivnošću deteta koje je mislilo da prerezana grla Vilgeforca i Bonharta označavaju trijumf dobra nad zlom. Obavezno mu moram kazati da sam se opametila, da sam shvatila. Moram mu to obavezno kazati.
– Takođe, moram probati da ga ubedim da se to što vi hoćete da mi uradite potpuno razlikuje od onoga što je Vilgeforc hteo da mi uradi špricem. Moram pokušati da mu objasnim da postoji razlika između zamka Montekalva i zamka Stiga, iako je Vilgeforcu bilo stalo do dobra sveta, koliko je i vama sada stalo do sveta.
– Znam da mi neće biti lako da ubedim takvog starog vuka kao što je Geralt. Geralt će reći da sam balavica, da me je lako zavesti prividima plemenitosti, da su cela ta sudbina i dobro sveta samo glupe fraze. Ali moram da pokušam. Važno je da on to razume i da to prihvati. Veoma je važno. Za vas takođe.
– Ništa nisi shvatila – kaza oštro Šila de Tankarvil. – I dalje si detence koje iz etape balave rike i tupkanja nožicama prelazi u balavu aroganciju. Jedino što budi nadu jeste živost tvog uma. Brzo ćeš učiti, veruj mi, uskoro ćeš se smejati, prisećati budalaština koje si ovde istrabunjala. Što se tiče tvog odlaska u Riviju, molim, neka se Loža izjasni. Ja sam kategorički protiv toga. Iz principijelnih razloga. Kako bih ti dokazala da ja, Šila de Tankarvil, nikada ne bacam reči uz vetar. I da sam u stanju da savijem tvoj gordi vratić. Treba te naučiti disciplini, radi tvog sopstvenog dobra.
– Prema tome, da razrešimo ovo pitanje – Filipa Ejlhart položi dlanove na sto. – Molim da iskažete svoje mišljenje. Da li treba da dozvolimo da gorda gđica Ciri ode u Riviju? Na sastanak sa nekakvim vešcem, za kojeg uskoro neće biti mesta u njenom životu? Da li treba da dopustimo da u njoj raste sentimentalizam, kojeg će uskoro morati da se otarasi u potpunosti? Šila je protiv. A ostale dame?
– I ja sam protiv – izjavi Sabrina Glevisig. – Takođe iz principijelnih razloga. Devojka mi se dopada, nema šta, dopada mi se njena drskost i plahovita srčanost, više volim to nego mlakonje. Ne bih imala ništa protiv njene molbe, naročito što bi se sigurno vratila ovamo, takve kao ona ne krše reč. Ali devojčura se usudila da nam preti. Neka zna da prkosimo takvim pretnjama.
– Ja sam protiv – kaza Keira Mec. – Iz praktičnih razloga. Devojka se i meni dopada, a taj Geralt me je nosio na rukama na Tanedu. U meni nema trunke sentimentalizma, ali bilo mi je tada strašno prijatno. Tako bih mogla da mu se odužim. Ali ne! Zato što se varaš, Sabrina. Devojka je veštica i pokušava da nas na veštičji način nasamari. Ukratko, da zbriše.
– Da li se neko ovde – upita Jenefer, zlokobno otežu?
?i reči – usuđuje da sumnja u reč moje kćeri?
– Ti, Jenefer, ćuti – siknu Filipa. – Ne progovaraj, da ne bih izgubila strpljenje. Imamo dva glasa protiv. Slušamo dalje.
– Glasam da joj se dozvoli da ode – kaza Tris Merigold. – Poznajem je i garantujem za nju. Htela bih, ako se složi, da joj pravim društvo na tom putovanju. Da joj pomognem, ako se složi, u razmatranju i promišljanju. I, ako se složi, u razgovoru sa Geraltom.
– Takođe glasam za – osmehnu se Margarita Lo Antij. – Začudiće vas ovo što ću reći, ali činim to za Tisaju de Friz. Da je ovde, Tisaja bi se ozlojedila na sugestiju da, radi očuvanja jedinstva Lože, treba primenjivati prinudu i ograničenje lične slobode.
– Glasam za – reče Frančeska Findaber, popravljajući čipku na dekolteu. – Mnogo je razloga, ne moram i neću da ih saopštavam.
– Glasam za – kaza jednako lakonski Ida Emean ep Sivnej. – Zato što mi tako kaže moje srce.
– A ja sam protiv – izjavi suvo Asire var Anahid. – Ne vode me nikakve simpatije, antipatije ili principijalna pitanja. Plašim se za Cirin život. Sigurna je pod zaštitom Lože, na putevima koji vode u Riviju biće lak plen. A ja strahujem da postoje oni koji, uzevši joj ime i identitet, i dalje smatraju da je to premalo.
– Ostalo nam je – kaza dosta zajedljivo Sabrina Glevisig – da spoznamo stav gđice Fringile Vigo. Premda bi trebalo da bude jasan. Dozvoliću sebi da vas sve podsetim na zamak Ris-Run.
– Zahvalna na podsećanju – Fringila Vigo ponosno podiže glavu – dajem glas za Ciri. Kako bih dokazala poštovanje i simpatiju koju imam prema toj devojci. A to pre svega radim za Geralta iz Rivije, vešca, bez kojeg te devojke danas ne bi bilo ovde. Koji je, kako bi spasao Ciri, išao na kraj sveta, boreći se sa svime što mu je stalo na put, čak i sa samim sobom. Bilo bi podlo da mu se sad odbije susret sa njom.
– Premalo je ipak bilo podlosti – Sabrina cinično kaza – a previše naivnog sentimentalizma, istog sentimentalizma koji nameravamo da iskorenimo iz ove gđice. Ha, ovde je čak bilo govora o srcu. A rezultat je takav da su tasovi na vagi izjednačeni. Stoje u mrtvoj tački. Ništa nismo odlučile. Treba glasati još jednom. Predlažem da bude tajno.
– A zbog čega?
Svi pogledaše u tu koja je progovorila. U Jenefer.
– Ja sam i dalje članica ove Lože – kaza Jenefer. – Niko me nije lišio članstva. Niste primile nikoga na moje mesto. Formalno imam pravo glasa. A valjda je jasno za šta ja glasam. Prema tome, glasovi “za” preovlađuju i stvar je rešena.
– Tvoj bezobrazluk – kaza Sabrina, preplićući prste naoružane oniksnim prstenovima – graniči se sa dobrim ukusom, Jenefer.
– Na vašem mestu, ćutala bih pokorno – dodade ozbiljno Šila. – Misleći o glasanju, čiji predmet ćete i sami ubrzo biti.
– Podržala sam Ciri – kaza Frančeska – ali tebe, Jenefer, moram pozvati na red. Istupila si iz Lože, bežeći iz nje i odbijajući saradnju. Nemaš nikakva prava. Sa druge strane, imaš obaveze, dugove koje treba platiti i kaznu koju treba da saslušaš. Da nije toga, ne bi bila puštena preko praga Montekalva.
Jenefer zadrža Ciri, koja se spremila da ustane i viče. Ciri se bez otpora i u tišini spusti na stolicu sa naslonima izrezbarenim u sfinge.
Videla je kako sa svoje fotelje ustaje, naglo se uzdiže iznad stola, gđa Sova. Filipa Ejlhart.
– Jenefer – izjavi zvonko – nema prava glasa, to je jasno. Ali ja imam. Saslušala sam glasove svih ovde prisutnih dama; po mom mišljenju, konačno mogu i sama da glasam?
– Šta želiš – namršti obrve Sabrina – time da kažeš, Filipa?
Filipa Ejlhart pogleda preko stola. Srela je Cirine oči i zavirila u njih.
*
Dno bazena je od raznobojnog mozaika, ploče se prelivaju i čini se da se kreću. Sva voda drhti, treperi u svetlo-crnim kontrastima. Ispod listova lokvanja, velikih kao tanjiri, usred zelenih algi, žmirkaju karaši i crvenpere belice. Na vodi se odbijaju velike tamne oči devojčice, njena duga kosa seže do površine, pliva po njoj.
Devojčica, zaboravivši na ceo svet, povlači ručice kroz stabljike lokvanja, nagnuta preko ivice bazena fontane. Po svaku cenu želi da dotakne neku od tih zlatnih i crvenih ribica. Ribice doplivavaju do njenih ručica, kruže oko njih radoznalo, ali ne daju se uhvatiti, neuhvatljive su kao prikaze, kao sama voda. Prsti tamnooke devojke stiskaju ništavilo.
– Filipa!
Njoj najdraži glas. I pored toga, devojčica ne reaguje odmah. I dalje gleda u vodu, u ribice, u lokvanje, u svoj odraz.
– Filipa!
*
– Filipa – oštar glas Šile de Tankarvil istrže je iz zamišljenosti. – čekamo.
Kroz otvoren prozor dunuo je hladan prolećni vetar. Filipa Ejlhart se strese. Smrt, pomisli. Smrt je prošla pored mene.
– Ova Loža – konačno progovori samouvereno, glasno i jasno – odlučivaće o sudbinama sveta. Zbog toga je ova Loža kao svet, ona je njegovo ogledalo. Ovde u ravnoteži stoje razum, koji ne označava uvek hladnu podlost i proračunatost, i sentimentalizam, koji nije uvek naivan. Odgovornost, gvozdena disciplina, možda čak i silom nametnuta, i odbojnost ka nasilju, blagost i poverenje. Stvarna hladnoća... i srce.
– Ja – nastavi u tišinu, koja je zavladala u dvorani zamka Montekalvo – dajući glas kao poslednja od glasačica, uzimam u obzir još jednu stvar. Stvar koja, ne uravnotežujući ništa, uravnotežuje sve.
Prateći njen pogled, sve čarobnice pogledaše u zid, u mozaik na kojem je zmija urobor, složena iz raznobojnih pločica, hvatala zubima sopstveni rep.
– Ta stvar – nastavi, piljeći u Ciri svoje tamne oči – jeste sudbina. U koju sam ja, Filipa Ejlhart, odnedavno počela da verujem. Koju sam ja, Filipa Ejlhart, odnedavno počela da razumem. Sudbina, to nisu odluke proviđenja, to nisu svici zapisani rukom demijurga, to nije fatalizam. Sudbina je nada. Budući da sam puna nade, da verujem da će se desiti ono što mora da se desi, dajem svoj glas. Dajem svoj glas Ciri. Čedu Nenadnosti. Čedu Nade.
Dugo je trajala tišina u dvorani sa stubovima zamka Montekalvo, utonuloj u suptilne svetlo-tamne kontraste. Kroz prozor je dopro krik orla ribara koji je kružio iznad jezera.
– Gđice Jenefer – šapnu Ciri. – Da li to znači...
– Hajdemo, kćeri – Jenefer odgovori tihim glasom. – Geralt nas čeka, a dalek je put pred nama.
*
Geralt se probudi i skoči, a krik noćne ptice odzvanjao mu je u ušima.
Zatim se čarobnica i veštac uzeše i napraviše bogatu svadbu. Bio sam i ja tamo, medovinu i vino pio. A oni su kasnije živeli srećno, ali vrlo kratko. On je umro normalno, od srčanog udara. Ona je umrla nedugo posle njega, a od čega – bajka ne spominje. Vele, od tuge i čežnje, ali ko bi još verovao bajkama.
Fluren Delanoj, Bajke i predanja
Dvanaesto poglavlje
Bio je šesti dan po aprilskoj mladini kada su stigli u Riviju.
Izađoše iz šuma na padine brda i tada pod njima, dole, najednom i bez upozorenja blesnu ogledalasta površina jezera Lok Eskalot u obliku rune, po kojoj je jezero dobilo naziv. Jezero je ispunjavalo čitavu kotlinu. Na površini su se ogledala brda Krag Ros, obrasla jelom i arišom, isturena rubež masiva Mahakam. I crveni krovovi kula prostranog zamka Rivija na jezerskom rtu, zimske prestonice kraljeva Lirije. A kod zaliva na južnom kraju Lok Eskalota nalazio se rivijski grad koji je sijao od slamenog podgrađa i tamneo od kuća, poput obale obrasle medenjačama.
– Pa, izgleda da smo stigli – potvrdi Neven, zaklanjajući oči rukom. – Eto, zatvorili smo krug, nalazimo se u Riviji. Čudo, eh, čudo jedno kako se sudbine prepliću... Ni na jednoj kuli zamka ne vidim belo-plave zastavice, znači da kraljica Meve ne gostuje u zamku. Na kraju krajeva, ne mislim da ti još pamti ono dezerterstvo...
– Veruj mi, Nevene – prekinu ga Geralt, usmeravajući konja niz padinu. – Sasvim mi je svejedno ko mi i šta pamti.
Ispred grada, nedaleko od rampe, stajao je šareni šator koji je podsećao na kolač od testa. Ispred šatora, na motki, visio je beli štit sa crvenim ševronom. Isp
od podignutog šatorskog krila stajao je vitez u punom oklopu i belom ogrtaču ukrašenom istim znamenjem kao i štit. Vitez pronicljivim i dosta izazovnim pogledom odmeri žene sa suvarcima, katrandžije sa buradima robe, pastire, torbare i prosjake, dok su prolazili kraj njega. Videvši Geralta i Nevena kako jašu korakom, oči mu s nadom zasijaše.
– Dama vašeg srca – Geralt ledenim glasom rasprši nade viteza – ko god da je, jeste najlepša i najčasnija deva od Jaruge do Bujne.
– Časti mi – promumla vitez. – U pravu ste, gospodine.
*
Svetlokosa devojka u kožnoj jakni gusto načičkanoj srebrnim čavlima povraćala je nasred ulice, savijena napola, pridržavajući se za stremen kobile boje heljde. Dva devojčina druga, identično uniformisani, sa mačevima na leđima i povezima na čelima, gnusno su psovali prolaznike pomalo mucavim glasovima. Obojica su bili više nego pijani, klatili su se na nogama, udarali o bokove konja i daske prikolice koja je stajala kraj kafane.
– Zaista moramo da uđemo tamo? – upita Neven. – Možda u tom elitnom restoranu ima još takvih milih dečaraca.
– Dogovorio sam se da bude ovde. Zaboravio si? Ovo je upravo kafana “Kod pevca i kvočke”, koja se spominjala na tablici na hrastu.
Svetlokosa devojka ponovo se savila i grčevito i obilno povratila. Kobila frknu glasno i ritnu se, obalivši devojku i prevukavši je preko povraćke.
– U šta buljiš, drkadžijo? – izmuca jedan od momaka. – Starkeljo jedan.
– Geralte – progunđa Neven, sjahavši. – Molim te, nemoj da se glupiraš.
– Ne brini. Neću.
Privezaše konje za prikolicu sa druge strane stepenica. Mladići prestaše da obraćaju pažnju na njih, latiše se vređanja i psovanja gospoje sa detetom koja je prelazila ulicu. Neven baci pogled na veščevo lice. Nije mu se dopalo to što je video.
Prva stvar koja je zapadala za oko nakon ulaska u kafanu bio je natpis: TRAŽI SE KUVAR. Druga je bila velika slika na tabli sklepanoj od dasaka, na kojoj je bila predstavljena bradata grdoba sa krvavom sekirom. Napis je glasio: PATULJAK – ZAPLJUVAN KEPEC IZDAJE.