Kondviramurs zevnu i odloži Pola veka poezije, dopunjeno izdanje sa napisanim pogovorom profesora Evereta Denhofa mlađeg. Razbaca jastuke, menjajući konfiguraciju za čitanje u konfiguraciju za spavanje. Zevnu, ispruži se i ugasi lampu. Odaja utonu u mrak, osvetljavan samo iglicama mesečevog bleska koji se probijao kroz poderotine zastora. Šta da izaberem ove noći, pomisli polaznica vrteći se na postelji. Da se prepustim volji sudbine? Ili da sidrim?
Nedugo potom, odlučila se za ovo drugo.
Bio je jedan nejasan san, koji nije mogao da se dosanja do kraja, raspršavao se, nestajao među drugim snovima kao nit konca među mustrama raznobojne tkanine. San koji je nestajao iz sećanja, a istovremeno je tvrdoglavo trajao u njemu.
Odmah je zaspala, a san se momentalno slio na nju. Čim je zatvorila oči.
Noćno nebo, vedro, svetlo od meseca i zvezda. Brda, na njihovim padinama vinogradi poprašeni snegom. Crn i rogljast obris zgrade: zidina sa grudobranima, toranj, usamljen ugaoni befrua{22}.
Dva konjanika. Obojica odlaze u prazno međuziđe, obojica silaze sa konja, obojica ulaze u portal. Ali u otvor na podu ulazi samo jedan.
Onaj čija je kosa potpuno bela.
Kondviramurs jauknu kroz san, poskoči na krevetu.
Belokosi je silazio niz stepenice, duboko, duboko u podrum. Ide tamnim hodnicima, rasvetljava ih svaki čas paleći baklje na gvozdenim nosačima. Blesak baklji poput avetnih senki pleše po zidovima i svodovima.
Hodnici, stepenice, ponovo hodnici. Tamnica, velika kripta, pokraj zidova bačve. Krš, gomile cigala. Zatim hodnik koji se račva. U oba pravca tama. Belokosi pali sledeći luč. Izvlači mač iz kanija na leđima. Koleba se, ne zna na koju stranu da krene. Najzad se odlučuje za desnu. Veoma mračnu, krivudavu i zasutu kršem. Kondviramurs ječi kroz san, obuhvata je strah. Zna da put koji je izabrao belokosi vodi u opasnost.
Istovremeno zna da belokosi traži opasnost.
Jer to je njegova profesija.
Polaznica se baca po postelji, jauče. Ona je snevačica, snuje, ona je u oneiroskopičnom transu, iznenada proročki zna da će se uskoro nešto dogoditi. Pazi, hoće da vrisne, iako zna da neće uspeti da vrisne. Pazi, osvrni se!
Čuvaj se, vešče!
Stvor je napao iz tame, iz zasede, tiho i zverski. Odjednom se u mraku materijalizovao kao bukteći plamen. Kao jezik plamena.
U osvit, kada gluvani{23} na svom toku,
Vođeni žudnjom i časnim običajem,
Krilima pljeskaju i s radošću u oku
Žudno se pare i maze uzajamno,
Želim s tobom deliti, mila moja,
Što ljubavnicima je sveto veselje;
Znaj, Ljubav je te igre stvorila,
I eto zbog čega smo ovde skupa.
Fransoa Vijon
Iako je bio u velikoj žurbi, u velikoj hitnji, iako je bio jako nestrpljiv i žestio se, veštac je ostao u Tusenu gotovo celu zimu. Koji su bili razlozi? Neću pisati o tome. Bili su i nema više šta da se raspreda. A one koji bi hteli da osude vešca podsetiću da ljubav ima mnogo imena, i ne sudite, kako vama ne bi sudili.
Neven, Pola veka poezije
Those were the days of good hunting and good sleeping.
Radjard Kipling
Treće poglavlje
Stvor je napao iz tame, iz zasede, tiho i zverski. Odjednom se u mraku materijalizovao kao bukteći plamen. Kao jezik plamena.
Iako je bio uhvaćen na prepad, Geralt je instinktivno odreagovao. Izmakao se, češući se o zid laguma. Zver je proletela pored njega, odbila se o glineni pod kao lopta, mahnula krilima i ponovo skočila, sikćući i razjapljujući strašan kljun. No ovaj put je veštac bio spreman.
Udari iz kratkog zamaha, iz lakta, ciljajući u podgušnjak, ispod crvenih bradavica, velikih, duplo većih nego u ćurana. Pogodi, osetivši kako oštrica para telo. Silina udarca obali zver na zemlju, ispred zidova. Skofin vrisnu, a vrisak beše gotovo čovečji. Bacao se među razbijenim ciglama, mlatarao i tukao krilima, prskao krvlju i udarao naokolo repom poput biča. Veštac beše uveren da je borba gotova, ali stvor ga neprijatno iznenadi. Neočekivano mu nasrnu na vrat, krešteći užasno, izbacujući kandže i kloparajući kljunom. Geralt odskoči unazad, odbi se ramenom o zid, poseče iz sve snage, odozdo, koristeći zalet od skoka. Pogodi, skofin ponovo ljosnu među cigle, njegova smrdljiva krv briznu na zid laguma i poteče po njemu stvarajući fantastičan dezen. Oboren u skoku, stvor se više nije trzao, samo je brektao, kreštao, istezao dugu šiju, nadimao podgušnjak i tresao bradavicama. Krv je brzo potekla između cigala na kojima je ležao.
Geralt ga je vrlo lako mogao dotući, ali nije želeo preterano da ošteti kožu. Spokojno je čekao da skofin iskrvari. Odmakao se nekoliko koraka, okrenuo ka zidu, raskopčao pantalone i izmokrio se, zviždućući nostalgičnu melodiju.
Skofin prestade da krešti, ukoči se i utihnu. Veštac priđe i ćušnu ga lagano balčakom mača. Videvši da je već gotov, uhvati stvora za rep i podiže ga. Držeći ga za koren repa u visini butine, skofin je dodirivao zemlju kragujevim kljunom, a raširena krila imala su raspon veći od četiri stope.
– Lak si, kokatrikse – Geralt protrese zver, koja faktički nije težila mnogo više od dobro utovljenog ćurana. – Lak si. Na svu sreću, plaćaju mi po komadu, ne po težini.
*
– Prvi put – Rejnart de Bua-Fresne tiho zazvižda kroz zube, što je, kao što je Geralt znao, kod njega bio izraz najvećeg divljenja. – Prvi put vidim takvo nešto pred sobom. Pravo čudovište, časti mi, čudovište nad čudovištima. Dakle, to je taj slavni bazilisk?
– Ne. – Geralt podiže stvora više, kako bi vitez mogao bolje da ga pogleda. – To nije bazilisk. To je kokatriks.
– A koja je razlika?
– Osnovna. Bazilisk, zvani još i regulus, jeste gmizavac, a kokatriks, zvani još skofin, jeste ornitoreptil, odnosno ni gmizavac, ni ptica. To je jedini predstavnik reda koji su učenjaci nazivali ornitoreptilima, budući da su nakon dugih rasprava utvrdili...
– A koji od te dvojice – prekinu ga Rejnart de Bua-Fresne, koga očigledno nisu zanimali motivi učenjaka – ubija pogledom ili se pretvara u kamen?
– Nijedan. To je izmišljotina.
– Zbog čega se onda ljudi toliko boje obojice? Ovaj ovde uopšte nije tako velik. Stvarno može biti opasan?
– Ovaj ovde – veštac protrese plen – obično napada s leđa, a nepogrešivo cilja između pršljena ili ispod levog bubrega u aortu. Obično je dovoljan jedan udarac kljunom. A ako se radi o bazilisku, onda je svejedno gde će ugristi. Njegov otrov je jedan od najsnažnijih poznatih neurotoksina. Ubija u jednoj sekundi.
– Brrr... A reci mi, koga od njih možeš ubiti pomoću ogledala?
– Svakog. Ukoliko ga prosto klepiš njime u glavu.
Rejnart de Bua-Fresne prasnu u smeh. Geralt se nije smejao, šala o bazilisku i ogledalu prestala je da mu bude zabavna još u Kaer Morhenu, učitelji nisu nimalo štedeli na njima. Jednako su mu malo smešni bili vicevi o devicama i jednorozima. Rekord u gluposti i primitivizmu u Kaer Morhenu bile su pak verzije šale o aždaji kojoj je veštac zbog opklade trebalo da stegne desnu ruku.
Osmehnuo se uspomenama.
– Volim da te vidim nasmejanog – reče Rejnart, piljeći u njega veoma ozbiljno. – Stoput više, neizmerno više volim da te vidim takvog kakav si sada nego kakav si bio onda, u oktobru, nakon one nevolje u druidskoj šumi, kada smo išli u Bukler. Priznaj, tada si bio tmuran, ogorčen i besan na svet poput prevarenog lihvara, a povrh toga, razdražljiv poput muškarca kome se nije posrećilo cele noći. Čak ni ujutru.
– Stvarno sam bio takav?
– Stvarno. Nemoj da te čudi što te više volim ovakvog kakav si sada. Promenjen.
– Terapija kroz rad – Geralt opet protrese kokatriksa kojeg je držao za rep. – Blagotvoran uticaj profesionalne aktivnosti na psihu. A kako bismo nastavili sa rehabilitacijom, pređimo na posao. Postoji mogućnost da se zaradi na skofinu nešto više nego što je bio dogovoren iznos za ubistvo. Malo je oštećen, pa ako imaš klijenta koji će ga uzeti celog, da ga napuni i preparira, onda nemoj da uzmeš manje od dvesta. Ako bude
š morao da ga prodaš u delovima, onda zapamti da su na njemu najvrednija pera sa korena repa, pogotovo centralno repno konturno pero. Mogu se zaoštriti mnogo tanje nego guščja, lepše i čistije pišu, a dugotrajnija su. Pisar koji se razume neće oklevati da da pet po peru.
– Imam klijente koji hoće lešinu za punjenje – osmehnu se vitez. – Esnaf bačvara. Videli su u Kastel Ravelu tu napunjenu grozotu, plesnicu, ili kako već... Znaš koju. Onu što si je drugog dana posle Saovine ubio u lagumima pod ruševinama starog zamka...
– Sećam se.
– E pa, bačvari su videli napunjenu zver i tražili mi nešto isto tako raritetno za dekoraciju njihovog esnafskog lokala. Ovaj put žele kokatriksa. Bačvari u Tusenu, kao što pretpostavljaš, jesu esnaf koji se ne žali na nedostatke porudžbine i zahvaljujući tome su imućni, kao od šale će dati dvesta dvadeset. Možda i više, pokušaću da se cenkam. A što se tiče pera... Bačvari neće primetiti ako kokatriksu iščupamo iz dupeta nekoliko komada i prodamo ih kneževskoj kancelariji. Kancelarija neće platiti iz sopstvenog džepa, već iz kneževske kase, a bez pogađanja će platiti ne pet, već deset po peru.
– Klanjam se prepredenosti.
– Nomen omen{24} – Rejnart de Bua-Fresne osmehnu se još šire. – Mama je sigurno nešto predosećala, krsteći me imenom lukavog lisca iz poznatog ciklusa bajki.
– Trebalo bi da budeš trgovac, a ne vitez.
– Trebalo bi – složi se vitez. – Ali šta da se radi, ako si se rodio kao sin plemića, onda ćeš biti plemić i umrećeš kao plemić, naplodivši, he-he-he, plemiće. Ništa nećeš promeniti, makar pukao. Uostalom, ti takođe umeš dobro da kalkulišeš, Geralte, a ne baviš se trgovinom.
– Ne bavim se. Iz sličnih razloga kao i ti. Samo s tom razlikom da ja ništa neću naploditi. Hajdemo iz ovih laguma.
Napolju, ispod zidina zamka, zapljusnula ih je studen i vetar sa brda. Noć je bila svetla, nebo vedro i prepuno zvezda, mesečeva svetlost iskrila se na površini novog, čistog snega koji je prekrivao vinograde.
– Bilo bi dobro – reče Rejnart, gledajući značajno vešca – da se odmah nađemo s klijentima i naplatimo. Ali ti sigurno žuriš u Bukler, a? U neku spavaću sobu?
Geralt nije odgovorio, budući da na takva pitanja nije iz principa odgovarao. Priveza telo skofina za konja, a potom zajaha Ukljevu.
– Hajde da se nađemo sa klijentom – odluči, osvrćući se u sedlu. – Noć je još mlada, a ja sam gladan. I rado bih se nečega napio. Idemo u grad. U “Fazaneriju”.
Rejnart de Bua-Fresne se zasmeja, popravi štit sa crveno-zlatnom šahovnicom obešen o obluk i uspentra se na visoko sedlo.
– Kako vi kažete, viteže. Pravac “Fazanerija”. Ojsa, Bukefale!
Laganim korakom su pošli zasneženom padinom nadole, ka drumu, izrazito označenim retkim špalirom topola.
– Znaš šta, Rejnarte – progovori iznenada Geralt. – I ja tebe više volim takvog kakav si sada. Kada govoriš normalno. Onda, u oktobru, koristio si iritantan kretenski manir.
– Časti mi, vešče, ja sam vitez lutalica – zakikota se Rejnart de Bua-Fresne. – Zaboravio si? Vitezovi uvek govore kao kreteni. To je znak, kao i ovaj štit. Kao po amblemu na štitu, bratstvo se po njemu raspoznaje.
*
– Časti mi – reče Vitez Šahovnice – bespotrebno se brinete, gos’n Geralte. Vaša drugarica je već sigurno zdrava, već je sigurno potpuno zaboravila na slabost. Kneginja drži ugledne dvorske lekare, sposobne da izleče svaku nemoć. Časti mi, nemaš zbog čega da se sekiraš.
– I ja tako mislim – kaza Regis. – Razvedri se, Geralte. Pa i druitkinje su lečile Milvu...
– A druitkinje se razumeju u lečenje – dobaci Kahir. – Najbolji dokaz za to je moja glava, koja je bila rascepljena rudarskom sekirom, a sada, izvolite baciti pogled, skoro je kao nova. I Milva se sigurno dobro drži. Nema razloga za brigu.
– Kamo sreće.
– Već je zdrava – ponovi vitez – kao dren vaša Milva, dajem glavu da već sigurno pleše na balovima! Pleše mazurku! Gosti se! U Bukleru, na dvoru kneginje Anrijete, stalno je neki bal ili gozba. Ha, časti mi, sada, kada sam ispunio zavet, ja takođe...
– Ispunili ste zavet?
– Sudbina je bila milostiva! Trebalo bi da znate da sam dao zakletvu, ali ne bilo kakvu, već u ždrala. U proleće. Zavetovao sam se da ću uhvatiti petnaest razbojnika pre praznika Jule. Posrećilo mi se, sada sam oslobođen zaveta. Sada mogu da pijem i da jedem govedinu. Aha, više ne moram da skrivam ime. Ja sam, dozvolite mi, Rejnart de Bua-Fresne.
– Drago nam je.
– Što se tiče tih balova – kaza Angulema, požurujući konja kako bi se izjednačila sa njima. – Nadam se da ni nas neće zaobići ta klopa i pijanka? A takođe bih rado i plesala!
– Časti mi, biće u Bukleru svega – uveri je Rejnart de Bua-Fresne. – Balovi, gozbe, prijemi, besede i poetske večeri. Ipak ste vi Nevenovi prijatelji... Hteo sam reći, vikonta Julijana. A on je nadasve drag gospođi kneginji.
– Nego šta, bvalio se – kaza Angulema. – Šta je zapravo bilo sa tom ljubavlju? Znate li tu priču, gos’n viteže? Ispričajte!
– Angulema – progovori veštac. – Moraš li to da znaš?
– Ne moram. Ali želim! Ne gunđaj, Geralte. I prestani da se duriš, jer krajputaške gljive same sebe mariniraju kada te vide. A vi, viteže, pričajte.
Drugi vitezovi lutalice, koji su jahali na čelu povorke, pevali su vitešku pesmu sa uzastopnim ponavljanjem refrena. Reči pesme bile su gotovo neverovatno glupe.
– Dogodilo se to – poče vitez – pre nekih šest godina... Gos’n pesnik je gostovao kod nas celu zimu i proleće, svirao je lutnju, pevao romanse, recitovao poeziju. Knez Rejmund je u to vreme boravio u Cintri, na kongresu. Kući nije žurio, nije bila tajna da je u Cintri imao ljubavnicu. A gospođa Anrijeta i gos’n Neven... Ha, Bukler je zaista čudno mesto i prekrasno, puno ljubavnih čari... Sami ćete to zaključiti. Kao što su i u ono vreme to shvatili kneginja i gos’n Neven. Nisu ni primetili, od pesmice do pesmice, od reči do reči, od komplimenta do komplimenta, cveće, pogledi, uzdasi... Kratko ću reći: oboje su došli do bliske konvikcije.
– Veoma bliske? – zakikota se Angulema.
– Nisam bio očevidac – reče vitez oporo. – A nije lepo ponavljati glasine. Osim toga, kao što, milostiva gđice, sigurno znaš, ljubav ima mnogo imena i vrlo je relativna stvar da li je konvikcija veoma bliska ili nije.
Kahir tiho frknu. Angulema nije imala ništa da doda.
– Sastajali su se tajno – nastavi Rejnart de Bua-Fresne – kneginja i gospodin Neven otprilike neka dva meseca, od Beleteina do letnjeg solsticija. Ali zanemarili su opreznost. Vest se proširila, počeli su da toroču zli jezici. Ne oklevajući, gos’n Neven je zajahao konja i otišao. Kako se ispostavilo, dobro je postupio. Jer čim se knez Rejmund vratio iz Cintre, sve mu je preneo jedan uslužan lakej. Kada je doznao kakva ga je uvreda zadesila i kakve su mu rogove priredili, kneza je, kao što lako možete da zamislite, obuzeo strašan gnev. Činiju sa borščem je bacio na sto, lakeja potkazivača je rasporio nadžakom i izgovarao neobične reči. Potom je pred svedocima udario u facu maršala i razbio veliko kovirsko ogledalo. Kneginju je pak u odajama zatvorio i zapretivši joj mučenjem izvukao sve iz nje. Ubrzo je za gos’n Nevenom poslao poteru, nemilosrdno je naredio da ga ubiju i da mu iz grudi iščupaju srce. Pročitavši nešto slično u drevnoj baladi, namerio je da isprži to srce i natera kneginju Anrijetu da ga pred očima celog dvora pojede. Brrr, fuj, kakva gnusnost! Na sreću, gos’n Neven je uspeo da ode.
– Na sreću. A knez je umro?
– Umro. Incident o kome sam govorio doveo ga je do strašne čume, od toga mu je u to vreme toliko proključala krv da su ga spopale apopleksija i paraliza. Ležao je bezmalo godinu dana kao ovo deblo. Ali popravio se. Hodao je čak. Samo je neprestano žmirkao, evo ovako.
Vitez se osvrnu na sedlu, zažmiri i iskrivi se kao majmun.
– Iako je knez – nastavi uskoro – uvek bio čuven jebač i zavodnik, od ovog žmirkanja je postao još veći pericolosus{25} u flertovanju, zato ?
?to se svakoj ženi činilo da on iz afekta upravo njoj tako žmirka i daje joj ljubavne znake. A žene su lakome na takvo iskazivanje poštovanja. Ni najmanje im ne imputiram da su sve one pohotne i raskalašne, to nikako, ali knez, kao što sam rekao, mnogo je žmirkao, gotovo neprestano, stoga per saldo nije bio na gubitku. Prevršio je meru u vragolijama i jedne noći ga je zadesila druga apopleksija. Ispustio je dušu. U ložnici.
– Na ženi? – grohotom se nasmeja Angulema.
– Tako nekako – vitez, do tog trena ozbiljan, osmehnu se sebi u brk. – U stvari, ispod nje. Ipak, nije suština u detaljima.
– Razume se da nije – dobaci ozbiljno Kahir. – Međutim, nije bilo velike žalosti za knezom Rejmundom, ili šta? Tokom priče sam stekao utisak...
– Da vam je neverna supruga draža od izneverenog muža – po običaju vampir ulete usred rečenice. – Da li iz tog razloga ona sada vlada ovde?
– I iz tog razloga – odgovori razoružavajuće iskreno Rejnart de Bua-Fresne. – Ali ne samo zbog toga. Princ Rejmund, neka mu je laka crna zemlja, bio je takav podlac, nitkov i, izvin’te na izrazu, kurvin sin da bi samom đavolu za pola godine izazvao čir na želucu. A rukovodio je Tusenom sedam godina. Sa druge strane, kneginju Anrijetu su svi obožavali i obožavaju.
– Znači, mogu da računam na to – progovori kiselo veštac – da knez Rejmund nije ostavio mnogo ucveljenih prijatelja koji su spremni da zbog obeležavanja godišnjice smrti pokojnika postave Nevenu zasedu sa stiletima?
– Možete da računate – vitez ga pogleda, a oči su mu bile bistre i inteligentne. – I, časti mi, neće vas prevariti računica. Već sam kazao. Pesnik je drag gđici Anrijeti, a ovde bi svako dao da ga iseku za gđicu Anrijetu.
Vratio se vitez golja
Sa bojnoga polja
Draga nije čekala
Prerano se udala
Hej-ho, hej-ho
Viteška sudba je to!
Iz krajputaškog šipražja, uplašene viteškom pesmom, uz graktanje su izletale vrane.
Uskoro su izašli iz šuma pravo na dolinu, između brda, na čijim su se vrhovima belele kule zamaka, jasne u odnosu na sivo nebo preliveno mrkim prugama. Prijatne padine brda, koliko je oko sezalo, bile su obrasle poput vojske poslušnim špalirom jednako posečenog grmlja. Zemlja je bila zastrta crvenim i zlatnim lišćem.