*
– U datim okolnostima moram istaći – poče nazalno komornik Le Gof – da za stolom Njene milosti nema drugorazrednih mesta, niko nema prava da se oseća uvređenim zbog mesta koje mu je dodeljeno za stolom. Naime, mi ovde, u Tusenu, pomoću drevnih tradicija i običaja vredno čuvamo opservanciju{32}, a po tim običajima...
– Pređite, gospodine, na stvar.
– Gozba je sutra. Moram da rasporedim mesta za stolom prema časti i rangu.
– Razumem – ozbiljno kaza veštac. – Već sam rekao šta i kako. Najdostojniji među nama, kako rangom, tako i čašću, jeste Neven.
– Gospodin vikont Julijan – reče komornik, trljajući nos – je počasni gost. Kao takav, sedeće sa desne strane Njene milosti.
– Razumem – ponovi veštac, ozbiljan kao sama smrt. – A u pogledu nas, nije vas izvestio ko ima kakav rang, titulu i počasti?
– Izvestio je – komornik se nakašlja – samo da su milostiva gospoda i gospođice inkognito u viteškoj misiji, a detalji, kao što su prava imena, grbovi i titule, ne smeju da se odaju, zato što zakletve brane.
– Baš tako. Pa, u čemu je problem?
– Moram da vas rasporedim! Vi ste gosti, a osim toga, komilitoni gospodina vikonta, zato ću vas posaditi bliže začelju stola... Među barone. Ali svakako ne možete svi biti jednaki, milostivi i milostive, jer tako nigde ne biva, da su svi jednaki. Ako je neko od vas viši po rangu ili rođenju, mora da sedi za gornjim stolom, pored kneginje...
– On je – veštac bez dvoumljenja pokaza na vampira, koji se podalje koncentrisano divio goblenu preko skoro celog zida – grof. Ali o tome ššš. To je tajna.
– Shvatam – komornik se zamalo ne zagrcnu od utiska. – U datim okolnostima... Smestiću ga desno od grofice Noturne, kneginjine ujne plemenitog roda.
– Nećete zažaliti, ni vi, ni ujna – Geraltovo lice je bilo kao od kamena. – Njemu nema jednakih ni u običajima, ni u veštini konverzacije.
– Drago mi je da to čujem. A vi, gospodine iz Rivije, sešćete kraj uvažene gospođe Fringile. Tako nalaže tradicija. Nosili ste je u Bačvu, vi ste... hm... njen vitez, kao...
– Shvatio sam.
– Dobro je. Ah, gos’n grofe...
– Šta? – začudi se vampir, koji se upravo udaljio od tapiserije na kojoj je bila predstavljena bitka divova sa kiklopima.
– Ništa, ništa – osmehnu se Geralt. – Malo čavrljamo.
– Aha – klimnu glavom Regis. – Ne znam da li ste primetili... Ali onaj kiklop na goblenu, eno, onaj sa močugom... Pogledajte njegove nožne prste. On, ne oklevam to da kažem, ima dve leve noge.
– Istina – potvrdi bez trunke čuđenja komornik Le Gof. – U Bukleru ima više takvih goblena. Majstor koji ga je izvezao je bio pravi majstor. Ali strašno mnogo je pio. Kakav je to umetnik bio.
*
– Vreme je – prozbori veštac, izbegavajući pogled devojaka nacvrcanih vinom, koje su buljile u njega sa stola za kojim su se zabavljali vračanjem. – Kupimo se, Rejnarte. Platimo, sedajmo na konje i hajdemo u Bukler.
– Znam kuda tako žuriš – isceri zube vitez. – Ne boj se, čeka tvoja zelenooka. Tek što je prošla ponoć. Pričaj o gozbi.
– Ispričaću i idemo.
– I idemo.
*
Prizor stola postavljenog u gigantsku potkovicu jasno je podsećao da jesen prolazi i bliži se zima. Među jelima koja su se uzdizala u činijama i poslužavnicima dominirala je divljač u svim mogućim verzijama i vrstama. Bilo je tamo čereka divljih svinja, jelenjih butova i leđa, raznolikih pašteta, pihtija i ružičastih kriški mesa, na jesenji način ukrašenih gljivama, brusnicama, džemom od šljiva i sosom od gloga. Bilo je jesenjih ptica – tetreba, gluhara i fazana, dekorativno serviranih sa krilima i repovima, bilo je pečenih morki, prepelica i jarebica, pataka krdža, šljuki, leštarki i drozaka imelaša. Bilo je i pravih delikatesa, na primer drozak brinovac pečen u celini, bez čišćenja, budući da bobice kleke, kojima su napunjene iznutrice tih malih ptica, predstavljaju prirodan začin. Bilo je i pastrmki iz planinskih jezera, bilo je smuđa, bilo je manića i štučjih jetri. Zeleni naglasak davao je matovilac, kasnojesenja salata koja je mogla da se pronađe čak ispod snega, ukoliko bi došlo do takve nužde.
Cveće je zamenila imela.
Na sredini pročelja stola, gde je sedela kneginja Anrijeta i najčestitiji gosti, na velikom pladnju postavljena je bila dekoracija večeri. Među triflama, cvetićima izrezanim od mrkvi, prepolovljenim limunima i srcima od artičoka, ležala je ogromna kečiga, a na njenim leđima stajala je na jednoj nozi čaplja ispečena u celini, u uzdignutom kljunu držeći zlatan prsten.
– Kunem se u čaplju – ustajući i uzdižući pehar, povika Pejrak-Pejran, vešcu dobro poznat baron sa bivoljom glavom na grbu. – U čaplju se kunem da ću braniti vitešku slavu i čast dama i zaklinjem se da nikada, baš nikada nikome neću ustupiti bojno polje!
Zakletva je bila nagrađena gromkim ovacijama. I počeše sa jelom.
– Kunem se u čaplju! – dreknu drugi vitez, sa međastim brkom kočoperno isturenim uvis. – Zaklinjem se da ću do poslednje kapi krvi u žilama braniti granice i Njenu milost Anu Henrijetu! A da bih dokazao svoju vernost, kunem se da ću na štitu naslikati čaplju i godinu dana ću se boriti inkognito, tajeći ime i grb, a ime će mi biti Vitez Bele Čaplje! , Podižem pehar u zdravlje njenoj kneževskoj milosti!
– Uzdravlje! Za sreću! Vivat{33}! Živela njena milost!
Anrijeta zahvali laganim klimanjem glave ukrašene dijamantskom dijademom. Imala je na sebi toliko dijamanata da bi samim prolaskom pored stakla mogla da ga ispara. Kraj nje je sedeo Neven, glupo se osmehujući. Malo dalje, među dvema matronama, sedeo je Emjel Regis. Bio je obučen u crni somotski kaftan u kojem je izgledao kao vampir. Usluživao je matrone i zabavljao ih konverzacijom, a one su zasenjeno slušale.
Geralt je dohvatio poslužavnik sa smuđem ukrašen zvončićima od peršuna, poslužio je Fringilu Vigo, koja je sedela sa njegove leve strane, odevena u haljinu od ljubičastog atlasa, sa predivnom ogrlicom od ametista lepo uklopljenom u dekolte. Fringila, posmatrajući ga ispod crnih trepavica, uzdiže pehar i osmehnu se zagonetno.
– U tvoje zdravlje, Geralte. Radujem se što su nas smestili jedno do drugog.
– Dan se hvali uveče – uzvrati joj osmeh, jer je u suštini bio dobrog raspoloženja. – Gozba tek što je počela.
– Naprotiv. Traje već dovoljno dugo da bi mi udelio kompliment. Koliko dugo moram da čekam?
– Ti si očaravajuće lepa.
– Polako, polako, umerenije! – zasmeja se, a on bi se mogao zakleti da je bila potpuno iskrena. – Strah me je da pomislim šta se može zbiti do kraja gozbe ako nastavimo ovim tempom. Počni od... Hm... Kaži mi da imam otmenu haljinu i da mi ljubičasto ide uz lice.
– Ljubičasto ti ide uz lice. Iako si mi se, priznaću, najviše sviđala u belom.
Spazio je u njenim smaragdnim očima izazov. Bojao se da ga prihvati. Nije bio toliko dobro raspoložen.
Naspram njih su bili smešteni Kahir i Milva. Kahir je sedeo između dve mlade plemkinje, verovatno baronese, koje su neprestano čavrljale. S druge strane, streličarki je društvo pravio stariji, turoban vitez, ćutljiv kao kamen, lica vrlo naruženog tragovima od osipa.
Nešto dalje je sedela Angulema, vodeći glavnu reč i dižući dreku među mladim vitezovima lutalicama.
– Šta je ovo? – vrisnu, podižući srebrni nož sa zaobljenim krajem. – Bez špica? Boje se da ćemo početi međusobno da se bodemo ili šta?
– Takvi noževi – objasni Fringila – u Bukleru su u upotrebi od vremena kneginje Karoline Roberte, bake Ane Henrijete. Karobertu je do ludila dovodilo kada su gosti tokom gozbi čačkali zube noževima. A ne može da se čačka noževima sa zaokrugljenim krajem.
– Ne može – složi se Angulema, kriveći se vragolasto. – Na sreću, dali su nam i viljuške!
Pravila se da stavlja viljušku u usta, ali je pod groznim Geraltovim pogledom prestala. Mladi vitez, koji je sedeo pored nje, zasmejao se prodornim falsetom. Geralt uze zdelu sa pačet
inom u pihtijama i usluži Fringilu. Video je kako se Kahir lomi na sve strane, ispunjavajući prohteve baronesa i kako one gledaju u njega kao u dugu. Video je kako se mladi vitezovi vrzmaju oko Anguleme i utrkuju dajući joj jela i gromoglasno se smejući njenim vicevima.
Video je kako Milva mrvi hleb, gledajući u stolnjak.
Činilo mu se da Fringila čita njegove misli.
– Našla se na lošem mestu – šapnu, naginjući se ka njemu – tvoja ćutljiva kompanjonka. Šta da se radi, takve stvari se dešavaju kada se raspoređuju mesta za stolom. Baron De Trastamara nije baš naročito uglađen. A ni elokventan.
– Možda je tako i bolje – odgovori tiho Geralt. – Dvoranin obalavljen ljubaznošću bio bi još gori. Ja poznajem Milvu.
– Siguran si? – pogleda u njega hitro. – A ne meriš je ni po svojoj meri? Uzgred govoreći, dosta okrutnoj?
Nije odgovorio, umesto toga ju je uslužio, nalivajući joj vina. Ocenio je da je krajnje vreme da pojasni određena pitanja.
– Ti si čarobnica, zar ne?
– Jesam – prizna, vešto prikrivajući čuđenje. – Kako si otkrio?
– Osećam auru – nije se upustio u detalje. – I imam veštinu.
– Da bi sve bilo jasno – reče ubrzo – nisam imala nameru nikoga da obmanem. Međutim, nemam obavezu da se razmećem svojom profesijom, niti da stavljam špicastu kapuljaču i crni mantil. Zašto moraju da mnome plaše decu? Imam pravo da budem inkognito.
– Van svake sumnje.
– Ja sam u Bukleru zato što se ovde nalazi ako ne najveća onda najbogatija biblioteka poznatog sveta. Razume se, osim univerzitetskih. Ali univerziteti su ljubomorni na pristup njihovim policama, a ovde sam ja rođaka i prijateljica Anrijete i sve mi je dozvoljeno.
– Zavidim ti.
– Tokom audijencije, Anrijeta je sugerisala da knjižnice možda skrivaju smernicu koja je korisna za tebe. Ne gubi volju zbog njene teatralne egzaltacije. Ona je takva. A to da ćeš u knjigama pronaći nešto stvarno nije isključeno, ma, potpuno je verovatno. Dovoljno je znati šta i gde tražiti.
– Stvarno. Ništa više.
– Entuzijazam tvojih odgovora zaista podiže duh i podstiče konverzaciju – namršti lagano oči. – Slutim razlog. Ne veruješ mi, zar ne?
– Može još leštarke?
– Kunem se u čaplju! – mladi vitez sa kraja potkovice ustade i priveza sebi oko maramom dobijenom od susetke za stolom. – Zaklinjem se da neću skinuti ovu maramu sve dok ne budu potpuno potamanjeni banditi sa prevoja Servantes!
Kneginja iskaza priznanje gospodskim mahanjem dijademom iskričavom od dijamanata.
Geralt je računao da Fringila neće nastaviti temu. Pogrešio je.
– Ne veruješ mi i ne uzdaš se u mene – kaza. – Zadao si mi jako bolan udarac. Ne samo da sumnjaš da iskreno želim da ti pomognem već mi ne veruješ da mogu. Oh, Geralte! Jako si uvredio moj ponos i uzvišenu ambiciju.
– Slušaj...
– Ne! – podiže nož i viljušku, kao da mu preti njima. – Ne pravdaj se. Ne podnosim muškarce koji se pravdaju.
– A kakve muškarce podnosiš?
Namrštila je oči, a pribor je neprestano držala kao bodeže spremne za udarac.
– Lista je duga – kaza polako – i ne želim da te zamaram detaljima. Samo ću napomenuti da dosta visoko mesto na njoj zauzimaju muškarci koji su za voljenu osobu spremni da odu na kraj sveta, neustrašivo, prezirući rizik i opasnost. I ne odustaju, iako se čini da nema šansi za uspeh.
– A ostale pozicije na listi? – nije izdržao. – Drugi muškarci po tvom ukusu? Isto sumanuti?
– A šta je prava muškost – nestašno nakrivi glavu – ako ne klasa i sumanutost pomešane u jednakoj srazmeri?
– Dame i gospodo, baroni i vitezovi! – viknu gromko komornik Le Gof, ustajući i oberučke uzdižući gigantski pehar. – U datim okoln ostima, usudiću se da održim zdravicu: uzdravlje presvetloj kneginji Ani Henrijed!
– Zdravlje i sreća!
-Ura!
– Živela! Vivat!
– A sada, dame i gospodo – komornik odloži putir, svečanim gestom mahnu lakejima. – Sada... Magna Bestija!
Na poslužavniku koji je moralo da nosi četvoro slugu, u dvoranu je uneseno ogromno pečenje, ispunjavajući dvoranu divnom aromom.
– Magna Bestija! – huknuše horski gozbenici. – Ura! Magna Bestija!
– Kakva sad, majku mu, opet zver? – glasno se uznemiri Angulema. – Neću jesti dok ne saznam šta je to.
– To je los – objasni Geralt. – Pečenje od losa.
– I to ne bilo kakvog – progovori Milva, iskašljavši se. – Bik je imao sedam kvintala{34}.
– Los. Sedam kvintala i četrdeset pet funti – reče hrapavo ćutljivi baron koji je sedeo pored nje. Bile su to prve reči koje je izustio od početka gozbe.
Možda bi to i bio početak konverzacije, ali streličarka se zarumeni, upilji oči u stolnjak i nastavi mrvljenje hleba.
Ali Geralt je primio k srcu Fringiline reči.
– Da li ste vi, barone – upita – oborili tog kapitalnog bika?
– Nisam – opovrgnu ćutljivi. – Moj sinovac. Izvrstan strelac. Ali to je muška tema, da tako kažem... Molim vas, oprostite. Nema potrebe da dosađujemo damama...
– A iz kakvog luka? – upita Milva, i dalje zagledana u stolnjak. – Sigurno ne slabijeg od sedamdesetice.
– Laminat. Slojevi tise, akacije i jasena spojeni žilama – odgovori polako baron, primetno začuđen. – Dvostruko savijen zefar. Sedamdeset pet funti snage.
– A zategnutost?
– Dvadeset devet cola – baron je govorio sve sporije, činilo se da ispljuvava pojedinačne reči.
– Prava mašina – reče spokojno Milva. – Iz takvog će oboriti jelenče i sa sto koraka. Ako je strelac odista dobar.
– Ja – frknu baron kao da je malo uvređen – sa četvrt stotine koraka pogađam, da tako kažem, fazana.
– Sa četvrt stotine – Milva podiže glavu – ja pogađam vevericu.
Baron frknu i pometen brzo usluži streličarku jelom i pićem.
– Dobar luk je – promrmlja – pola uspeha. Ali ništa manje nije važan kvalitet, da tako kažem, strela. Eto, vidiš, milostiva, po mom mišljenju, strela...
– Uzdravlje njenoj milosti Ani Henrijeti! Uzdravlje vikontu Julijanu de Letenhovu!
– Uzdravlje! Vivant!
– ... a ona ga šutnu u dupe – Angulema dovrši narednu besmislenu anegdotu. Mladi vitezovi se zaceniše gromoglasnim smehom.
Baronese, koje su se zvale Kelina i Nika, slušale su Kahirove priče otvorenih usta, blistavih očiju i rumenih obraza. Uvrh stola, Regisova izlaganja je slušala cela viša aristokratija. Do Geralta – čak i sa njegovim veščevskim sluhom – kroz graju su dopirale samo pojedine reči, ali ipak je shvatio da je reč o avetima, strigama, sukubama i vampirima. Regis je gestikulirao srebrnom viljuškom i obrazlagao da je najbolji remedijum protiv vampira srebro, kovina – najlakši dodir njime je za vampira apsolutno smrtonosan. A beli luk?, upitaše dame. Beli luk je takođe efektan, složi se Regis, ali je neprijatan za društvo, budući da strašno smrdi.
Orkestar na galeriji je tiho svirao na guslama i frulama, akrobate, žongleri i gutači vatre su se razmetali svojim majstorstvima. Dvorska luda pokušavala je da zasmejava, ali otkud je mogao pored Anguleme. Zatim se pojavio medvedar sa medvedom, a medved se na sveopštu radost opoganio na podu. Angulema se snuždila i ućutala – bilo je teško takmičiti se sa nečim takvim.
Oštronosa kneginja iznenada je pala u jarost, jedan od barona je za neku nemarnu reč pao u nemilost i pod eskortom otišao u kulu. Malo ko se – osim neposredno angažovanih – potresao time.
– Molim te, ne čitaj moje misli.
– Izvinjavam se. Bile su tako snažne da sam ih mimovoljno čitala.
– Ne znaš ni sama koliko sam to puta čuo.
– Ne znaš ni sam koliko ja znam. Hajde, pojedi artičoku, zdrave su, dobre su za srce. Srce je važan organ u muškarca. Drugi po redu, ako se radi o važnosti.
– Mislio sam da
su najvažniji klasa i sumanutost.
– Osobine duše moraju ići u paru sa vrlinama tela. To pruža savršenost.
– Niko nije savršen.
– To nije argument. Treba se truditi. Znaš šta? Molim te, daj mi malo te leštarke.
Iseče pticu na tanjiru tako brzo i nasilno da veštac čak zadrhta.
– Nećeš otići odavde tako brzo – kaza. – Kao prvo, uopšte ne moraš. Ništa ti ne preti...
– U suštini, ama baš ništa – ne izdrža, upade u reč. – Nilfgardijci će se uplašiti oštre note koju je uputila kneževska kancelarija. A kada bi čak preuzeli rizik, oteraće ih odavde vitezovi lutalice sa povezima na očima koji se kunu u čaplju.
– Ništa ti ne preti – ponovi, ne obraćajući pažnju na sarkazam. – Tusen se smatra kneževinom iz bajke, smešnom i nerealnom, koja je, povrh toga, povodom vinske proizvodnje, u stanju permanentne napitosti i nepromenljive bahantske radosti. Kao takvu, niko je ne tretira kao ozbiljnu, ali uživa u privilegijama. Na kraju krajeva, snabdeva vinom, a kao što je opštepoznato, bez vina nema života. Zbog toga u Tusenu ne delaju nikakvi agenti, špijuni niti tajne službe. I nije im potrebna armija, dovoljni su vitezovi lutalice sa prekrivenim očima. Niko ne napada Tusen. Po tvom izrazu lica vidim da te nisam ubedila do kraja?
– Nisi do samog kraja.
– Šteta – Fringila namršti oči. – Volim da isteram do kraja. Ne podnosim kada su stvari nepotpune ili polovične. A ni nedorečene. Stoga dovršavam priču: Fulko Artevelda, prefekt iz Ridbruna, smatra da nisi živ, begunci su mu preneli da su vas sve druitkinje spalile žive. Fulko čini sve što može kako bi zataškao celu stvar, koja nosi obeležja skandala. Uostalom, ima interes u tome, imajući u vidu sopstvenu karijeru. Čak i kada dopre do njega da si živ, već će biti prekasno. Verzija koju je dao u izveštaju već će biti obavezujuća.
– Mnogo znaš.
– Nikada to nisam krila. Tako da argument o nilfgardskoj poteri otpada. A drugih, koji bi govorili u prilog brzom odlasku, jednostavno nema.
– Zanimljivo.
– Ali istinito. Iz Tusena se može otići preko četiri prevoja koja vode na četiri strane sveta. Koji prevoj ćeš izabrati? Druitkinje ti nisu ništa rekle i odbile su saradnju. Vilenjak iz planina je iščezao...