Vratimo se Prekorečju. Dozvolićeš mi, dragi čitaoče, digresiju koja se tiče istorijskih procesa. Istorija date teritorije često je stvarana i oblikovana slučajno, kao sporedni proizvod sukoba spoljašnjih sila. Istoriju date zemlje veoma često su stvarali došljaci. Prema tome, došljaci su uvek uzrok, a posledice uvek i nesumnjivo snose meštani.
Ovo pravilo se odnosilo na Prekorečje celom njegovom dužinom i širinom.
Prekorečje je imalo svoje stanovnike, rođene Prekorečjane. Njih su neprestani i višegodišnji razdori i borbe pretvorili u prosjake i primorali na migraciju. Sela i imanja su zapaljena, a ruševine okućja i polja pretvorena u ugar progutala je prašuma. Trgovina je propala, a karavani su izbegavali zanemarene puteve i drumove. Malobrojni Prekorečjani koji su ostali pretvorili su se u podivljale prostake. Od žderavaca i medveda razlikovali su se samo po tome što su nosili pantalone. Barem neki. Odnosno, neki su ih nosili, a neki su se razlikovali. U suštini, to je bio sebičan, prostački i grubijanski narod.
I totalno operisan od smisla za humor.
*
Tamnokosa pčelareva kćerka zabacila je na leđa pletenicu koja ju je ometala i vratila se besnom i energičnom okretanju žrvnja. Nevenovi napori bili su uzaludni – činilo se da pesnikove reči uopšte ne dopiru do adresatkinje. Neven namignu ostalim kompanjonima praveći se da uzdiše i podiže pogled ka tavanici. Ali nije odustajao.
– Daj – ponovi cereći zube. – Daj da ja sameljem, a ti skoči do podruma po pivo. Tamo negde sigurno ima skrivena ćelija, a u ćeliji bačva. Jesam li u pravu, lepotice?
– Ostavite devojku na miru, gospodine – reče gnevno pčelareva supruga, visoka i zgodna žena zasenjujuće lepote koja se motala po kuhinji. – Pa već sam vam rekla da ovde kod nas nema nikakvog piva,
– Već vam je sto puta to rečeno, gospodine – pčelar podrža ženu prekidajući razgovor sa vešcem i vampirom. – Spremićemo vam palačinke s medom, tada ćete jesti. Ali najpre neka devojka u miru samelje zrno u brašno, jer bez brašna ni čarobnjak neće stvoriti palačinku! Pustite je, neka brusi u miru.
– Jesi čuo, Nevene? – povika veštac. – Makni se od devojke i radi nešto korisno. Ili piši memoare!
– Hoću da pijem. Popio bih nešto pre jela. Imam nešto bilja, spremiću sebi odvar. Ženo, ima li ovde u kolibi vruće vode? Vruće vode, pitam, ima li?
Starica, pčelareva majka, koja je sedela na klupici, podiže glavu s čarape koju je krpila.
– Naći će se, golubiću, naći će se – zamumla. – Samo, ohladila se.
Neven jauknu i rezigniran sede za sto gde su kompanjoni ćaskali s pčelarem, kog su prethodnog jutra sreli u šumi. Pčelar je bio nizak, zdepast, crnomanjast i užasno zarastao, pa nije ni čudo što je družini uterao strah u kosti kada se iznenada promolio iz šume i što su mislili da je likantrop. Što je još smešnije, onaj što je prvi vrisnuo: „Vukodlak, vukodlak”, bio je vampir Regis. Nastala je mala zbrka, ali stvar se ubrzo rešila, a pčelar, iako naizgled džangrizav, pokazao se gostoljubiv i ljubazan. Družina je bez oklevanja prihvatila poziv na njegovo okućje. Okućje – u pčelarskom žargonu salaš – nalazilo se na raskrčenoj poljaui, a pčelar je tu živeo s majkom, ženom i kćerkom. Ove dve poslednje bile su žene izuzetne, čak pomalo čudne lepote, koja je evidentno ukazivala da je među precirna bila drijada ili hamadrijada.
Tokom razgovora koji su usledili, pčelar je odmah ostavio utisak da s njim može da se razgovara isključivo o pčelama, košnicama, saću, odimljavanju, maticama, vosku, među i skupljanju meda, ali to je bio samo privid.
– U politici? A šta treba da bude u njoj? Isto što i uvek. Sve veće poreze treba davati. Tri urne meda, a ceo kotur voska. Jedva dišem da bih sve postigao, od sumraka do svitanja stojim kraj saća, košnice podmećem... Kome plaćam danak? Pa onom ko traži, otkud ja znam ko je sad na vlasti? U poslednje vreme u nilfgardskom govoru ga zovu taj, tog... Kao mi smo sad neka impirijalna provencija ili nešto tako. Za med, ako nešto prodam, plaćaju impirijalnim novcem na kom je cer utisnut. Po liku je više lep, mada surov, odmah ga poznaš. Taj, tog...
Oba psa – crn i riđ – sedoše naspram vampira, zabaciše glave i počeše da zavijaju. Pčelareva žena hamadrijada okrenu se od ognjišta i klepi ih metlom.
– Loš znak – reče pčelar – kada psi usred dana zavijaju. Taj, tog... Šta je ono trebalo da pričam?
– O druidima iz Ked Dua.
– Jes’! Znači, niste se šalili, uvažena gospodo? Vi zaista hoćete da idete kod druida? Život vam se zgadio ili šta? Pa tamo je smrt! Svakog ko se odvaži da izađe na njihove poljane imelaši će zgrabiti, na vrbovo deblo nabiti i na tihoj vatri čvariti.
Geralt pogleda u Regisa, a Regis mu namignu. Obojica su dobro znali glasine koje su kružile o druidima, a sve do jedne bile su izmišljene. Međutim, Milva i Neven počeše da slušaju s većim interesovanjem nego dotad. I sa očiglednom zabrinutošću.
– Jedni kažu – nastavi pčelar – da se imelaši svete, jer su ih Nilfgardijci prvi izazvali kada su izašli na svetu hrastovu šumu kroz Dol Angru i počeli da tuku druide bez ikakvog razloga. A drugi pričaju da su druidi započeli, pa im Nilfgard sada vraća. Šta je istina, ne znam. Ali jedno je sigurno, druidi grabe, stavljaju u Vrbovu Babu i pale. Ići među njih: sigurna smrt.
– Mi se ne bojimo – reče mirno Geralt.
– Verujem – pčelar odmeri pogledom vešca, Milvu i Kahira, koji su upravo ulazili u kolibu, nakon što su nahranili konje. – Vidi se da ste neustrašivi ljudi, borbeni i naoružani. Ha, sa takvima kao što ste vi nije strah putovati... Taj, tog... Ali imelaši nisu više u Crnom Gaju, stoga je uzaludan vaš trud i vaš put. Potisnuo ih je Nilfgard, izgnao iz Ked Dua. Nema ih više tamo.
– Kako to?
– Eto tako. Imelaši su pobegli.
– Kuda?
Pčelar je pogledao svoju hamadrijadu i ćutao na trenutak.
– Kuda? – ponovi veštac.
Šarena pčelareva mačka izađe ispred vampira i strašno zamjauka. Hamadrijada je udari metlom.
– Loš je znak kada mačka usred dana mjauče – promumla pčelar, čudno smeten. – A druidi... Taj, tog... Pobegli su na Strmine. Da. Dobro sam rekao. Na Strmine.
– Dobrih šezdeset milja na jug – oceni Neven vrlo slobodnim, čak veselim glasom. Međutim, ućutao je kada ga je veštac pogledao.
U tišini koja je zavladala moglo se čuti samo zloslutno mjaukanje mačke isterane na dvorište.
– U suštini – progovori vampir – u čemu je razlika?
*
Jutro narednog dana donelo je nova iznenađenja. I zagonetke, koje su ipak veoma brzo rešene.
– Nek me đavo nosi – reče Milva, koja se prva promolila iz plasta, probuđena komešanjem. – Nek vrat slomim. Pogledaj ono, Geralte.
Poljana je bila puna naroda. Na prvi pogled moglo se videti da su se tu skupili s pet ili šest pčelarskih salaša. Vešto veščevo oko ulovilo je u gomili nekoliko zamčara i barem jednog katrandžiju. Sve ukupno bilo je nekih dvanaest muškaraca, deset žena, deset tinejdžera oba pola i isto toliko maloletne dece. Od opreme, gomila je imala šest kola, dvanaest volova, deset krava, četiri koze, dosta ovaca, a takođe i nešto pasa i mačaka, čije je njuške i mjauke u takvim uslovima nesumnjivo trebalo shvatiti kao loš predznak.
– Zanima me – Kahir protrlja oči – šta ovo može da znači?
– Nevolju – reče Neven istresajući seno iz kose. Regis je ćutao, ali imao je čudan izraz lica.
– Želimo da pozovemo velmožnu gospodu na doručak – reče pčelar kojeg su poznavali prilazeći plastu u društvu muškarca širokih ramena. – Doručak je već gotov. Ovsena varenika. I med... Ah, dozvolite da vam predstavim: Jan Kronin, naš pčelarski starosta{8}...
– Drago mi je – veštac je slagao ne odgovarajući na naklon, a i koleno ga je mnogo bolelo da bi to učinio. – A ta gomila, otkud ona tu?
– Taj, tog... – pčelar se počeša po temenu. – Vidite, ide zima... Košnice su već očišćene, poslovi obavljeni... Već nam je vreme da se vratimo u Strmine, u Ridbrun... Treba da ostavimo
med, da prezimimo... Ali u šumama je opasno... Kad si sam...
Pčelarski starosta se nakašlja. Pčelar pogleda u Geraltov izraz lica i kao da se malo stegnu.
– Vi ste konjanici i naoružani ste – zamucka. – Borbeni i smeli, odmah se vidi. S takvima kao što ste vi nije strah putovati... A i vama će biti udobno... Mi poznajemo svaku stazu, svaki drum, svaki šumarak i baru... I hranićemo vas...
– A druidi su – reče hladno Kahir – otputovali iz Ked Dua. Baš na Strmine. Kakva čudna slučajnost.
Geralt polako priđe pčelaru. Oberučke ga uhvati za kaftan na grudima. Ali ubrzo se predomislio, pustio ga i pogladio mu odeću. Ništa nije rekao. Ništa nije pitao. Ali pčelar je ipak požurio sa objašnjenjima.
– Kazao sam istinu! Kunem se! Neka u zemlju propadnem ako sam slagao! Imelaši su otišli iz Ked Dua. Nisu tamo!
– I na Strminama su, zar ne? – zareža Geralt. – Tamo kuda putuje cela vaša skupina? Dokle želite da putujete s naoružanom pratnjom? Govori, seljače. Ali pazi, zemlja samo što se nije otvorila!
Pčelar je spustio pogled i uznemireno pogledao u zemlju pod nogama. Geralt je ubedljivo čutao. Milva, shvativši o čemu je reč, grozno opsova. Kahir je prezreno frktao.
– I? – požuri ga veštac. – Kuda su otputovali druidi?
– A ko zna, gospodine, kuda – probrblja najzad pčelar. – Ali mogu biti na Strminama... Tamo je jednako dobro kao i negde drugde. Na Strminama ima mnogo velikih hrastovih šuma, a druidi vole da imaju hrastovu šumu...
Izuzev staroste Kronina, iza pčelara su i dalje stajale obe hamadrijade – majka i kćerka. „Dobro je da se kćerka dala na majku, a ne na oca”, pomisli mahinalno veštac. „Pčelar pasuje ženi kao nerast kobili.” Primetio je da je iza hamadrijada stajalo još nekoliko žena, znatno manje lepih, ali sličnog molbenog pogleda.
Pogledao je u Regisa ne znajući da li da se smeje ili da psuje. Vampir slegnu ramenima.
– Ruku na srce – reče – pčelar je u pravu, Geralte. U suštini, vrlo je verovatno da su druidi otputovali na Strmine. To je teren koji im dosta odgovara.
– Ova verovatnoća je – veščev pogled je bio veoma, veoma hladan – po tvom mišljenju, dovoljna da odjednom promenimo pravac i naslepo otputujemo zajedno sa ovima?
Regis ponovo slegnu ramenima.
– A koja je razlika? Razmisli. Druidi nisu u Ked Duu, stoga taj pravac treba isključiti. Mislim i da povratak u Jarugu ne može biti predmet raspave. Prema tome, svi ostali pravci su jednako dobri.
– Ma nemoj? – Temperatura veščevog glasa bila je jednaka temperaturi pogleda. – A od svih tih ostalih, koji bi, po tvom mišljenju, bio najpreporučljiviji? Onaj zajednički s pčelarima? Ili neki sasvim suprotan? Možeš li to da ustanoviš u svojoj bezgraničnoj mudrosti?
Varnpir se polako okrenu prema pčelaru, pčelarskom starosti, hamadrijadama i drugim ženama.
– A zbog čega se – upita ozbiljno – tako plašite, dobri ljudi, da preklinjete za pratnju? Šta u vama budi strah? Kažite iskreno.
– Oj, gospodine – jauknu Jan Kronin, a u njegovim očima se pojavi prava jeza. – Još pitate... Naš put je kroz Gnjilo Uročište! A tamo je, gospodine, strašno! Tamo ima, gospodine, brukolaka, listonožaca, endrijaga i mnogih drugih nemani! Pre manje od dve nedelje, lesnik je uhvatio mog zeta, a zet samo što je uspeo da hripne i već je bio gotov. I vi se čudite što nas je strah da idemo tamo sa ženama i decom? A?
Vampir pogleda u vešca, a lice mu je bilo veoma ozbiljno.
– Moja bezgranična mudrost – reče – kao najbolji pravac savetuje mi onaj koji je najpodesniji za vešca.
*
I krenuli smo na jug, ka Strminama, zemlji smeštenoj u podnožju Amelskih planina. Krenuli smo s velikom svitom u kojoj je bilo svega i svačega: mlade devojke, pčelari, zamčari, žene, deca, mlade devojke, domaći gmizavci, lična svojina, mlade devojke i prokleto mnogo meda. Sve se lepilo od tog meda, čak i devojke.
Tabor je išao brzinom pešaka i kola, ali tempo marša ipak nije opao, pošto nismo lutali, već smo išli kao pod konac – pčelari su poznavali puteve, staze i rovove između jezera. A to je bilo dobro znati, oj, dobro, zato što je počelo da sipi i celo prokleto Prekorečje je odjednom utonulo u maglu gustu poput pavlake. Bez pčelara bismo se neminovno izgubili i udavili negde u močvarama. Takođe, nismo morali da traćimo vreme i energiju na organizovanje i pripremanje hrane – hranili su nas izdašno tri puta dnevno, mada to nismo tražili. A posle obroka su nas ostavljali da nekoliko trenutaka poležimo poleđuške.
Ukratko govoreći, bilo je čudesno. Čak je i veštac, taj stari namćor i gnjavator, počeo češće da se smeje i raduje životu, zato što je izračunao da prelazimo po petnaest milja dnevno, a od polaska iz Brokilona nijednom nam nešto slično nije pošlo za rukom. Za vešca nije bilo nikakvog posla jer, iako je Gnjilo Uročište bilo toliko gnjilo da teško možeš zamisliti nešto što je više gnjilo, nismo sreli nikakve monstrume. Eto, noću su malo zavijale utvare, lelekale šumske ptice i plesale blede vatrice na baruštinama. Ništa senzacionalno. Istina, malkice je uznemiravalo što ponovo putujemo u slučajno izabranom pravcu i ponovo bez tačno određenog cilja. Ali, kao što se izrazio vampir Regis, bolje je bez cilja ići napred nego bez cilja stajati u mestu, a sigurno je daleko bolje nego se bez cilja povući.
*
– Nevene! Pritegni bolje taj tvoj tubus! Bilo bi šteta kada bi pola veka poezije ispalo i izgubilo se u paprati.
– Ne bojte se! Neću ga izgubiti, budite sigurni. I neću dati da mi ga otmu! Svako ko bude hteo da mi otme ovaj tubus, prvo će morati da pređe preko mog hladnog tela. Mogu li znati, Geralte, šta izaziva tvoj biserni osmeh? Čekaj, da pogodim... Urođeni kretenizam?
*
Vršeći iskopavanja u Bokleru, ekipa arheologa sa univerziteta u Kastel Garaupijanu je pod slojem ugljena koji je ukazivao na veliki požar pronašla još stariji sloj, datiran u XIII veku. U tom sloju iskopana je kaverna koju su stvorili ostaci zidina i koja je bila začepljena glinom i krečnjakom, a u njoj, na veliku radost naučnika, pronađena su dva savršeno očuvana ljudska skeleta: žene i muškarca. Pored skeleta – osim oružja i mnogobrojnih sitnih artefakata – pronađen je tubus izrađen od štavljene kože i dug trideset cola. Na koži je bio utisnut grb izbledelih boja na kom su bili predstavljeni lavovi i rombovi. Vođa ekipe, profesor Šliman, čuveni specijalista sfragistike mračnog doba, identifikovao je taj grb kao amblem Rivije – drevnog kraljevstva čija lokacija nije utvrđena.
Entuzijazam arheologa je dostigao vrhunac, budući da su se u mračnom dobu u takvim tubusima čuvali rukopisi, a zbog težine tubusa pretpostavljalo se da unutra ima mnogo papira ili pergamenta. Odlično stanje tubusa davalo je nadu da će dokumenti biti čitljivi i bacilo je svetlo na prošlost utonulu u mrak. Vekovi bi progovorili! To je bila neviđena sreća, pobeda nauke koja nije smela biti protraćena. Iz predostrožnosti su pozvali lingviste i proučavaoce mrtvih jezika iz Kastel Garaupijana, a takođe i specijaliste koji bi umeli da otvore tubus bez rizika da se neprocenjiva vrednost i najmanje ošteti.
Međutim, među ekipom profesora Šlimana raširile su se glasine o “blagu”. Sticajem okolnosti, te reči su dospele do tri tipa iznajmljena za kopanje gline, poznatih kao Ukeb, Jarac i Kamil Ronsteter. Ubeđeni da je tubus doslovno natrpan zlatom i vrednostima, trojica unajmljenih kopača uveče su ukrali dragoceni artefakt i pobegli s njime u šumu. Tamo su zapalili malu vatru i seli oko nje.
– Šta čekaš? – Jarac reče Ukebu. – Otvaraj tu tubu!
– Kad se ne da – Ukeb se požalio Jarcu. – Drži se kao vražji sin!
– Zgazi je, majku ti kurvinu! – posavetova ga Kamil Ronsteter.
Poklopac dragocenog pronalaska je popustio pod Ukebovom potpeticom i dragocenost je ispala na zemlju.
– O, majku ti kurvinu! – viknu preneraženi Jarac. – Šta je to?
Pitanje je bilo glupo pošto se na prvi pogled videlo da su to listovi papira. Ukeb, umesto da odgovori, uze jedan od listova u ruku i približi ga nosu. Dugo je zagledao čudne znakove.
– Ispisan je – utvrdi najzad
autoritativno. – To su slova.
– Slova? – vrisnu Kamil Ronsteter pobledevši od jeze. – Ispisana su slova? O, majku mu!
– Ispisan je, znači da su to čini! – probrblja Jarac cvokoćući zubima od straha. – Slova, znači da je vradžbina. Ne dirajte to, mamu li mu njegovu! Time se možemo zaraziti!
Ukeb nije hteo dva puta da ponavlja, gurnuo je list u vatru i nervozno obrisao drhtave ruke o pantalone. Kamil Ronsteter je šutnuo u vatru ostatak papira. Na kraju krajeva, neka deca su mogla da nabasaju na tu prokletinju. Zatim su se sva trojica brzo udaljila od opasnog mesta.
Dragoceni spomenik pismenosti mračnog doba goreo je u svetlom, visokom plamenu. Nekoliko kratkih trenutaka vekovi su progovarali tihim šapatom papira koji se crneo u vatri. A onda se plamen ugasi i bludna tama pokri zemlju.
Huvenagel Dominik Bombast, rođen 1239, obogatio se u Ebingu, baveći se široko rasprostranjenom trgovinom, i nastanio se u Nilfgardu; poštovan od strane prethodnih careva, za vlade imperatora fana Kalvejta bio je imenovan burggrafom i venendalskim župnikom, a kao nagradu za pružene usluge dobio je zvanje neveugenskog staroste. Kao verni savetnik cara, H. je posedovao njegovo uvažavanje i učestvovao u mnogim političkim stvarima. Umro 1301. Još u Ebingu je H. obavljao široku humanitarnu delatnost, pomagao siromašnima i onima kojima je bilo potrebno, gradio je sirotišta, bolnice i obdaništa, trošio je velike sume na to. Veliki ljubitelj lepih umetnosti i sporta, finansirao je u prestonici pozorište i stadion, te oba nose njegovo ime. Uzima se kao poslovični uzor ispravnosti, čestitosti i trgovačke uglednosti.