– Kada si saznao...
– Pet dana kasnije – prekinu je dosta bezobrazno. – Tri dana posle septembarskog mladog meseca.
*
Sedeči pored jarla, kapetan Asa Tjazi bio je uznemiren. Oblizivao je usne, vrteo se na klupi, lomio prste da su krckali zglobovi.
Crveno sunce, istrgavši se konačno iz oblaka koji su pokrivali nebo, polako se obrelo nad Spikerog.
– Pričaj, Asa – naredi Krah an Krajte.
Asa Tjazi frknu snažno.
– Išli smo oštro – nastavi – vetar je bio povoljan, išli smo dobrih dvanaest čvorova. Već dvadeset devetog uveče ugledali smo svetlost svetionika iz Peiles de Mara. Skrenuli smo malo na zapad da ne bismo naleteli na nekog Nilfgardijca... A dan pre septembarskog mladog meseca, u zoru, doplovili smo u rejon Sedninog Bezdana. Tada je čarobnica pozvala mene i Gutlafa...
*
– Potrebni su mi dobrovoljci – reče Jenefer. – Samo dobrovoljci. Ne više nego što je nužno da neko vreme upravljaju drakarom. Ne znam koliko je ljudi potrebno za to, ne razumem se u to. Ali molim vas da ne ostavite na “Alkioni” nijednog čoveka više nego što je nužno. I ponoviću – samo dobrovoljci. Ono što nameravam da učinim... vrlo je rizično. Više nego pomorska bitka.
– Razumem – klimnu glavom stari senešal. – I ja se prvi javljam. Ja, Gutlaf, Svenov sin, tražim tu čast, gđice.
Jenefer mu je dugo gledala u oči.
– Dobro – reče. – A počastvovana sam ja.
*
– I ja sam se javio – reče Asa Tjazi. – Ali Gutlaf se nije složio. Kazao je da neko mora da komanduje „Tamarom”. Na kraju se prijavilo petnaestoro ljudi. Uključujući i Hjalmara, jarle.
Krah an Krajte podiže obrve.
*
– Koliko je potrebno, Gutlafe? – ponovi čarobnica. – Koliko je nužno? Molim te da to precizno izračunaš.
Senešai je ćutao neko vreme, računao je.
– Savetujem osmoro – reče najzad. – Ako nije na duže... Ali ovi ovde su svi dobrovoljci, tako da nema potrebe...
– Odaberi osmoricu među tih petnaest ljudi – prekinu ga oštro. – Odaberi sam. I naredi im da pređu na “Alkionu”. Ostali ostaju na “Tamari”. Aha, jednog koji će ostati ja ću izabrati. Hjalmare!
– Ne, gđice! Ne možeš mi to učiniti! Prijavio sam se i biću uz tebe! Želim da budem...
– Ćuti! Ostaješ na “Tamari”! To je naredba! Čujem li još jednu reč, narediću da te vežu za jarboi.
*
– Pričaj, Asa.
– Čarobnica, Gutlaf i ta osmorka dobrovoljaca ušli su na „Alkionu” i otplovili ka Bezdanu. Mi na “Tamari” smo se po naredbi držali postrance, ali ne previše daleko. S vremenom, koje nam je do tada veoma išlo naruku, odjednom poče da se dešavalo nešto đavolsko. Da, sasvim sam dobro rekao, đavolsko, jer je to bila nečista sila, jarle... Neka me na kobilici vuku ako lažem...
– Pričaj.
– Tamo gde smo mi bili, znači na “Tamari”, bilo je mirno. Malo je vetar šištao i svod je potamneo od oblaka da je dan izgledao kao noć. Ali onamo, gde je bila “Alkiona”, tamo se odjednom ceo pakao podigao. Pravi pakao...
*
Brod „Alkiona” iznenada je zahlopotao tako žestoko da su tu grmljavinu čuli drakari udaljeni od njih. Nebo je pocrnelo, oblaci su se nagomilali. More, koje je oko “Tamare” bilo potpuno mirno, uskovitlalo se i počelo da razbacuje ogromne talase pored bokova “Alkione”. Neko je iznenada vrisnuo, neko ga je propratio u tome, a uskoro su vrištali svi.
Ispod kupastih crnih oblaka, “Alkiona” je plesala na valovima poput plute, okretala se, kovitlala i poskakivala, survavajući se u talase čas pramcem, čas krmom. Na trenutke im je drakar potpuno nestajao pred očima. Na trenutke se moglo videti samo iskidano jedro.
– To su čini! – povika neko iza Asinih leđa. – To je đavolja magija!
Kovitlac je vrteo “Alkionu” sve brže i brže. Štitovi istrgnuti centrifugalnom silom s bokova drakara zafijukali su u vazduhu poput diskova, a smrskana vesla poletela su i levo i desno.
– Podveži jedro! – vrisnuo je Asa Tjazi. – I na vesla! Idemo tamo! Treba ih spasti!
Međutim, bilo je prekasno.
Nebo nad “Alkionom” postalo je crno, crnilo je odjednom eksplodiralo u cikcakave munja koje su ispreplitale drakar poput pipaka meduze. Nagomilani u fantastične oblike, oblaci su se zakovitlali u sablasni levak. Drakar se vrteo ukrug užasnom brzinom. Jarbol se smrskao poput šibice, iskidano jedro poletelo je nad talasima poput albatrosa.
– Veslajte, ljudi!
Kroz svoje krike, kroz huk stihija koji je sve zaglušivao, ipak su čuli vrisak ljudi sa “Alkione”. Vrisak tako užasan da im se kosa na glavi podigla, Njima, starim morskim vukovima, krvavim berserkerima, moreplovcima koji su mnogo toga čuli i videli.
Pustili su vesla svesni nemoči. Zgrozili su se, prestali su čak i da vrište.
“Alkiona” se u neprestanom kovitlanju uzdigla iznad talasa. I uzdizala se sve više i više. Videli su kobilicu s koje je tekla voda, prekrivenu školjkama i morskom travom. Videli su crni oblik, siluetu koja pada u talas. Zatim drugu. Pa treču.
– Oni skaču! – riknu Asa Tjazi. – Veslajte, momci, ne prestajte! Svom snagom! Idemo u pomoć!
“Alkiona” je bila već dobrih sto lakata nad površinom mora, koja je kuljala kao vrela voda. I dalje se vrtela; ogromno mokro vreteno, upleteno u vatrenu paučinu munja, nevidljiva sila je vukla u nagomilane oblake.
Iznenada je zaglušujuća eksplozija prerezala vazduh. Iako ju je napred gurala snaga petnaest pari vesala, “Tamara” je naglo poskočila i poletela unazad poput udarnog ovna. Tjaziju je paluba pobegla pod nogama. Pao je udarivši slepoočnicom o bok broda.
Sam nije mogao da ustane, podigli su ga. Bio je ošamućen, pomerao je i tresao glavu, zanosio se, brbljao nerazumljivo. Vriske posade čuo je kao da su pored njega. Otišao je do boka, teturajući se kao pijan, zario prste u ogradu.
Vetar je utihnuo, valovi su se smirili. Ali nebo je i dalje bilo crno od nagomilanih oblaka.
Od “Alkione” nije ostalo ni traga ni glasa.
*
– Ni traga nije ostalo, jarle. Delići takelaže, neke prnje... Ništa više.
Asa Tjazi prekinu priču gledajući u sunce koje je nestajalo iza šumovitih vrhova Spikeroga. Krah an Krajte, zamišljen, nije ga požurivao.
– Ne znam – nastavi najzad Asa Tjazi – koliko njih je uspelo da iskoči pre nego što je “Alkiona” povučena u taj đavolski oblak. Ali koliko god da ih je skočilo, nijedan ne bi preživeo. A mi, iako nismo štedeli ni vreme ni snagu, uspeli smo da uhvatimo samo dva leša. Dva tela koja je voda nosila. Samo dva.
– Čarobnica – upita promenjenim glasom jarl – nije bila među njima?
– Ne.
Krah an Krajte je dugo ćutao. Sunce se potpuno skrilo iza Spikeroga.
– Nestao je stari Gutlaf, Svenov sin – progovori opet Asa Tjazi. – Do poslednje kosti su ga pojele neke krabe na dnu Sednine... Čarobnica je nestala bez traga i glasa... Jarle, ljudi počinju da pričaju... Da je to sve njena krivica. I njena kazna za zločine...
– Glupe priče!
– Poginula je – promrmlja Asa – u Sedninom Bezdanu. Na istom mestu gde su onda Paveta i Duni... Eto, slučajnost...
– To nije bila slučajnost – ubeđeno reče Krah an Krajte. – Ni onda, a ni sada to sigurno nije bila slučajnost.
Opravdano je da nevoljnik pati. Njegov bol i poniženja proističu iz zakona prirode, a za realizaciju ciljeva prirode jednako je potrebno postojanje onog koji pati, kao i onih što mu uvećavaju jad i raduju se postignutom uspehu. Upravo je to istina koja mora ugušiti grižu savesti u duši tiranina i zločinca. Ne treba se suzdržavati, treba se predati svim činovima koji mu se rode u imaginaciji, glas same Prirode nameće mu tu misao.
Ako nas tajna nadahnuća prirode potiču na zlo, očigledno je da je zlo prirodi potrebno.
Donasje Alfons Fransoa de Sad
Deseto poglavlje
Huk i škripa najpre otvaranih, potom zatvaran
ih vrata ćelije probudio je mlađu od sestara Skara. Starija je sedela za stolom, zauzeta struganjem kaše slepljene na dnu zdele.
– I kako je bilo u sudu, Kena?
Joana Selborn, zvana Kena, ne govoreći ništa, sela je na ležaj, oslonila laktove na kolena, a čelo na dlanove.
Mlađa sestra zevnu, podrignu i prdnu glasno. Zgrčen na suprotnoj strani ležaja, Kohut promrmlja nešto nejasno i okrenu glavu. Bio je ljut na Kenu, na sestre i na ceo svet.
U običnim zatvorima zatvorenike su i dalje tradicionalno razmeštali po polu. U vojnim citadelama je bilo drugačije. Još je car Fergus var Emreis, potvrdivši specijalnim dekretom ravnopravnost žena u carskoj armiji, ustanovio da ravnopravnost mora biti ostvarena u punom smislu te reči i na celom frontu, bez ikakvih izuzetaka i specijalnih privilegija za bilo koji pol. Od tog vremena su u tvrđavama i citadelama zatvorenici sedeli u mešanim ćelijama.
– I šta bi? – ponovi starija sestra. – Puštaju te?
– Nije nego – reče gorko Kena i dalje držeći glavu na dlanovima. – Imaću sreće ako me ne obese. Majku mu! Priznala sam celu istinu, ništa nisam sakrila, pa skoro ništa, znači. A ti kurvini sinovi kad su krenuli da me praše, prvo su od mene napravili idiota pred svima, posle se ispostavilo da nisam verodostojna osoba i da sam zločinački element, a na samom kraju su me optužili za saučesništvo u zaveri koja je imala za cilj svrgavanje.
– Svrgavanje – klimnu glavom starija Skara, kao da je potpuno razumela o čemu se radi. – Aaa, ako je svrgavanje... Crno ti se piše, Kena.
– Kao da ja ne znam.
Mlađa Skara se protegnu, zevnu opet široko i glasno poput leoparda, skoči s gornjeg ležaja, energičnim šutom gurnu Kohutov tabure, koji joj je smetao, i pljunu na pod pored taburea. Kohut je zarežao, ali na nešto više nije se usudio.
Kohut je bio smrtno ljut na Kenu. A sestara se bojao.
Kada su pre tri dana smestili Kenu kod njega u ćeliju, ispostavilo se da Kohut, ako uopšte podržava emancipaciju i ravnopravnost žena, ima sopstveno gledište u vezi s tim. Usred noći, prebacio je Keni ćebe na gornju polovinu tela i nameravao da se posluži donjom polovinom, što bi mu sigurno pošlo za rukom da nije naleteo na empatičarku. Kena mu se tako zabila do mozga da je Kohut počeo da zavija kao vukodlak i zaplesao po ćeliji kao da ga juri tarantula. A Kena ga je iz čistog prkosa telepatski primorala da stane na sve četiri i ritmično udara glavom u čelična vrata ćelije. Kada su stražari, alarmirani strašnom bukom, otvorili vrata, Kohut je klepio jednog od njih, za šta je dobio pet udaraca gvozdenim pendrekom i isto toliko šutiranja. Ukratko, Kohut te noći nije spoznao užitak na koji je računao. I razgnevio se na Kenu. Na revanš nije smeo ni da pomisli, zato što su sutradan u ćeliju stigle sestre Skara. Tako je lepši pol bio superiorniji, a osim toga, ubrzo se pokazalo da su stavovi sestara o ravnopravnosti bliski Kohutovim, toliko da su bili potpuno suprotni, ako se radi o ulogama pripisanim polovima. Mlađa sestra je posmatrala muškarca okom predatora i izgovarala nedvosmislene komentare, a starija se samo kikotala i trljala ruke. Rezultat je bio takav da je Kohut spavao s tabureom, kojim je nameravao da brani svoju čast ukoliko dođe do nečega. Svakako su mu šanse i izgledi bili mizerni – obe Skare su služile u linijskoj vojsci i bile su veteranke mnogih bitaka, taburea se ne bi uplašile, ako su htele da siluju, silovale su, čak iako je muškarac bio naoružan nadžakom. Međutim, Kena je bila uverena da su se sestre samo šalile. Pa, skoro uverena.
Sestre Skara su ležale u buvari zbog ubistva oficira, a što se tiče provijant-majstora Kohuta, u toku je bila istraga u vezi s velikom, slavnom aferom krađe vojnih lukova, koja je obuhvatala sve šire krugove.
– Crno ti se piše, Kena – ponovi starija Skara. – Lepo si se uvalila. Ili bolje, lepo su ti uvalili. Kako nisi, dođavola, odmah shvatila da je to politička igra!
– Ma...
Skara je pogleda, ne znajući baš kako da shvati jednosložni odgovor. Kena sakri pogled.
„Svakako vam neću reći ono što sam prećutala sudijama”, pomisli. “Da sam znala u kakvu igru sam se uplela. A ni to kada i na koji način sam saznala.”
– Zakuvala si sebi poparu – utvrdi pametno mlađa Skara, ta znatno manje bistra, koja – Kena je bila uverena u to – uopšte nije razumela o čemu se radi.
– Šta je na kraju bilo s tom cintrijskom kneginjicom? – nije odustajala starija Skara. – Ščepali ste je na kraju, ne?
– Jesmo. Ako se to tako može reći. Koji je danas?
– Dvadeset drugi septembar. Sutra je ravnodnevica.
– Ha. Eto, čudan sticaj okolnosti. Sutra će biti tačno godinu dana od tih događaja... Već godina...
Kena se ispruži na ležaju podmećući upletene šake pod vrat. Sestre su ćutale u nadi da je to bio uvod za priču.
„Nema ništa od toga, sestrice”, pomisli Kena gledajući naškrabane prljave crteže na daskama gornjeg ležaja i još prljavije natpise. „Neće biti nikakve priče. Ne zato što mi smrdljivac Kohut smrdi na zasranu krticu ili nekog drugog krunskog svedoka. Jednostavno neću o tome da pričam. Neću da se prisećam toga.”
Onoga što je bilo pre godinu dana. Nakon što nam je Bonhart umakao u Klaremontu.
Stigli smo tamo s dva dana zakašnjenja, prisećala se, leš je već uspeo da se ohladi. Kuda je lovac otišao, niko nije znao. Niko, osim trgovca Huvenagela, dakle. Ali Huvenagel nije hteo da razgovara sa Skelenom, nije ga ni pod krov pustio. Preko slugu je preneo da nema vremena i da neće pružiti audijenciju. Sova se durio i rogušio, ali šta je mogao da uradi? To je bio Ebing, nije imao jurisdikciju tamo. A sami nismo mogli ići po Huvenagela, jer je on tamo u Klaremontu imao privatnu vojsku, a nismo mogli da započnemo rat.
Boreas Mun je njuškao, Dakre Silifant i Ola Haršejm su probali s mitom, Til Ehrad s vilenjačkom magijom, ja sam opažala i slušala misli, ali to nije mnogo pomoglo. Saznali smo barem da je Bonhart izašao iz grada kroz južnu kapiju. A pre nego što je otišao...
U Klaremontu je bio mali hram od ariša... Pored južne kapije, pored tržnice... Pre odlaska iz Klaremonta, Bonhart je na toj tržnici, ispred tog hrama, izmlatio Falku bičem. Pred svima, pred sveštenicima iz tog hrarna. Vikao je da joj dokazuje ko je njen gospodar i vladar. Da on može da je bičuje kad hoće, a može i da je izbičuje nasmrt ako poželi, zato što se niko neće pobuniti zbog nje, niko neće pomoći – ni ljudi, ni bogovi.
Mlađa Skara je gledala kroz prozor prilepljena za rešetke. Starija je jela kašu iz zdele. Kohut je uzeo tabure, legao i pokrio se ćebetom.
Razlegala se buka iz stražare, stražari su se dozivali na zidovima.
Kena je okrenula lice ka zidu.
„Nekoliko dana kasnije smo se sreli”, pomisli. “Ja i Bonhart. Licem u lice. Gledala sam u njegove neljudske, riblje oči, misleći samo na jedno – kako je tukao tu devojku. I bacila sam pogled u njegove misli... Na trenutak. Bilo je to kao da sam posadila glavu u iskopanu mogilu...”
Bilo je to na ekvinocijum.
A dan pre, dvadeset drugog septembra, prokljuvila sam da se mota oko nas nevidljivka.
*
Stefan Skelen, carski koroner, slušao ju je bez prekidanja. Ali Kena je videla kako mu se lice menja.
– Ponovi, Selborn – procedi. – Ponovi pošto ne verujem sopstvenim ušima.
– Oprezno, gos’n koroneru – promrmlja. – Izgledate besno... Na prvi pogled, znači. Ja ne grešim, sigurna sam. Već dva dana mota se oko nas nevidljivka. Nevidljivi špijun.
Sova, treba mu to priznati, bio je bistar, prokljuvio je u tren oka.
– Ne, Selborn, odbijam – reče glasno, ali izbegavajući glumačko preterivanje kako u glasu, tako i u izrazu lica. – Disciplina je obavezna za sve. Nema izuzetaka. Ne slažem se!
– Ali barem saslušaj, gos’n koroneru – Kena nije imala Sovin talenat, nije izbegla glumu, ali u odigranoj sceni gluma i spletenost moliteljice bili su opravdani. – Barem saslušaj...
– Govori, Selborn. Neka bude kratko i jasno!
– Špijunira nas dva dana – promrmlja pretvarajući se da ponizno objašnjava svoja ubeđenja. – Od Klaremonta. Sigur
no ide za nama tajno, a u logore dolazi nevidljiv, kreće se među ljudima, sluša.
– Sluša, prokleti špijun – Skelen nije morao da se pretvara da je strog i besan, iz njegovog glasa je prosto kuljao gnev. – Kako si ga otkrila?
– Kada ste prekjuče ispred krčme davali naredbe gos’n Silifantu, mačak što je spavao na klupi odjednom je zasiktao i naćulio uši. Bilo mi je sumnjivo, jer nikoga nije bilo s te strane... A onda sam nešto osetila, neku misao, tuđu misao i volju. Kada su svuda moje misli, uobičajene, onda je za mene, gos’n koroneru, takva tuđinska misao kao da mi je neko vrisnuo glasno... Počela sam pažljivo da motrim, dvostruko, i osetila sam ga.
– Uvek ga možeš osetiti?
– Ne. Ne uvek. Ima nekakvu magijsku zaštitu. Osećam ga samo kad je veoma blizu, a i tada ne svaki put. Zbog toga treba biti oprezan, jer ne znarno da li se krije negde u blizini.
– Samo da ga ne uplašimo – procedi Sova. – Samo da ga ne uplašimo... Ja ga želim živog, Selborn. Šta predlažeš?
– Napravićemo od njega pirošku.
– Pirošku?
– Tiše, gos’n koroneru.
– Ali... Ma, nije važno. Dobro. Dajem ti odrešene ruke.
– Sutra se postarajte da svratimo u neko selo da konačimo. Ja ću već ostalo obaviti. A sada mi bajagi dajte strog prekor i ja ću otići.
– Ne mogu da te prekorim – osmehnu joj se očima i lagano namignu, složivši odmah izraz lica strogog vođe. – Zato što sam zadovoljan vama, gđice Selborn.
Rekao je “gđica”. Gđica Selborn. Kao oficiru.
Opet namignu.
– Ne! – reče i mahnu rukom, savesno igrajući svoju ulogu. – Molba odbijena! Voljno!
– Razumem, gos’n koroneru.
*
Sledećeg dana predveče, Skelen je uredio konak u selu kod reke Lete. Selo je bilo bogato, opasano palisadom, ulazilo se kroz elegantni kolovrat od svežih borovih balvana. Selo se zvalo Govorog – naziv potiče od malog kamenog svetišta u kom je stajala slamena lutka koja je predstavljala jednoroga.