– Ništa od toga, a? – čula je. – Nemaš ni trunku moći! Ne možeš da se meriš s Vilgeforcom u činima! Istisnuo je iz tebe sve do poslednje kapi, kao surutku iz sira. Ne možeš čak...
Nije dovršio. Jenefer izvuče stilet iz korica pripetih uz unutrašnju stranu butine, skoči poput mačke i ubode nasumično. Nije joj pošlo za rukom, oštrica je samo okrznula cilj, rascepala materijal pantalona. Rjens poskoči i preturi se.
Iz istih stopa je na nju poletelo mnoštvo udaraca i šutova. Zaječala je kad joj je teška čizma pala na ruku, istisnuvši bodež iz smoždene pesnice. Druga čizma šutnula ju je u abdomen. Čarobnica se sklupčala brekćući. Podigli su je sa zemlje, zakrenuvši joj ruke na leđa. Videla je pesnicu koja leti u njenom pravcu, svet je odjednom iskričavao zablistao, lice je eksplodiralo u bolu. Bol je kao talas pojurio nadole, do stomaka i prepona, i transformisao kolena u retku žitku masu. Obesila se u rukama koje su je držale. Dobila je još jedanput, u očnu jabučicu, ponovo je sve iščezlo i raspršilo se u zaslepljujućem blesku.
Nije se onesvestila. Osećala je. Tukli su je. Tukli su je snažno, okrutno i na način kako se tuče muškarac. Udarcima koji ne samo da treba da bole već i da polome, da izbiju iz žrtve svu energiju i volju za otporom. Tukli su je dok je drhtala u čeličnom stisku brojnih ruku.
Htela je da se onesvesti, ali nije mogla. Osećala je.
– Dosta – začula je najednom izdaleka kroz zastor bola. – Jesi poludeo, Rjense? Hoćeš da je ubiješ? Potrebna mi je živa.
– Obećao sam joj, gospodaru – kraj nje promumla bunovna sena polako preuzimajući telo i lice Rjensa. – Obećao sam da ću joj vratiti... Ovim rukama...
– Baš me briga šta si joj obećao. Ponavljam, potrebna mi je živa i sposobna za artikulisan govor.
– Iz mačke i veštice – zasmeja se onaj što ju je držao za kosu – nije tako lako izbiti život.
– Ne mudruj, Širu. Rekao sam da su batine dovoljne. Pridignite je. Kako si, Jenefer?
Devojka je pljunula krv i podigla otečeno lice. U prvi mah ga nije prepoznala. Nosio je nešto nalik na masku, koja mu je pokrivala celu levu stranu glave. Ali ipak je znala ko je to.
– Idi dođavola, Vilgeforce – promrmlja, pažljivo dodirujući jezikom prednje zube i posečene usne.
– Kako ocenjuješ moje čini? Svidelo ti se kada sam te podigao iz mora zajedno sa onom lađom? Svideo ti se let? Kakvim činima si se zaštitila kada si uspela da preživiš pad?
– Idi dođavola.
– Strgnite joj s vrata tu zvezdu. I nosite je u laboratoriju. Ne časimo časa.
Vukli su je, trzali, ponekad nosili. Kamenita ravnica, na njoj je ležala razvaljena „Alkiona”. I brojne druge olupine, koje su svojom rebrastom konstrukcijom podsećale na skelete morskih stvorova. „Krah je bio u pravu”, pomisli. „Brodovi koji su bez traga nestali u Sedninom Bezdanu nisu podlegli prirodnim katastrofama. Bogovi... Paveta i Duni...”
Iznad ravnice, daleko, štrčali su u naoblačeno nebo vrhovi planina.
Posle toga su došle zidine, kapija, klaustri, parket, stepenice. Sve nekako čudno, neprirodno veliko... Međutim, premalo detalja da bi mogla da se orijentiše i odredi gde je, gde je stigla, kuda su je odnele čini. Lice joj je bilo naduveno, što joj je još više otežavalo opažanje. Jedino čulo koje joj je omogućavalo informacije bio je miris – odmah je osetila formalin, etar, špiritus i magiju. Mirisi laboratorije.
Brutalno su je posadili na čeličnu stolicu, na zglobovima i člancima bolno su se zalupile hladne i tesne stege. Pre no što su joj čelične čeljusti mengela pritisnule slepoočnice i onesposobile glavu, uspela je da baci pogled po prostranoj i jarko osvetljenoj sali. Ugledala je još jednu stolicu, ekscentričnu čeličnu konstrukciju na kamenom podijumu.
– Dabome – čula je Vilgeforcov glas iza leđa. – Ta stoličica je za tvoju Ciri. Već odavno čeka, ne može da dočeka. Ja takođe.
Čula ga je izbliza, gotovo je osećala njegov dah. Nabijao joj je igle u kožu glave i pripijao nešto za usne školjke. Posle je stao ispred nje i skinuo masku. Jenefer uzdahnu nehotice.
– Ovo je delo tvoje Ciri – reče pokazujući svoje nekada klasično lepo, a sada gnusno masakrirano lice, ograđeno zlatnim kopčama i držačima koji su pridržavali višefasetni kristal u levoj očnoj šupljini.
– Pokušao sam da je uhvatim kada je ulazila u teleport Galebove kule – objasni staloženo čarobnjak. – Hteo sam da joj spasem život, jer sam bio uveren da će je teleport ubiti. Naivčina! Prošla je glatko, s takvom snagom da je teleport pukao, eksplodirao mi pravo u lice. Izgubio sam oko i levi obraz, kao i dosta kože na licu, vratu i grudima. Veoma tužno, veoma neprijatno i veoma komplikuje život. I vrlo je ružno, zar ne? Ha, trebalo je da me vidiš pre nego što sam počeo da se regenerišem magijom.
– Kada bih verovao u takve stvari – nastavi gurajući joj u nos savijenu bakarnu cevčicu – pomislio bih da je to osveta Lidije van Bredevort. Iz groba. Regenerišem to, ali polako, postepeno i strpljivo. Posebno imam poteškoće s regeneracijom očne jabučice... Kristal koji imam u očnoj šupljini odlično ispunjava svoju ulogu, vidim trodimenzionalno, ali ipak je to strano telo, nedostatak prirodne očne jabučice ponekad me dovodi do očaja. U tim trenucima, ogrnut iracionalnom zlobom, obećavam sebi da ću, čim uhvatim Ciri, narediti Rjensu da joj izvadi jedno od tih velikih zelenih očiju. Prstima. „Ovim prstima”, kako to on obično kaže. Ćutiš, Jenefer? A znaš li da imam želju da i tebi iščupam oko? Možda oba?
Zabijao joj je debele igle u vene na vrhu šake. Ponekad bi promašio, gurao je sve do kosti. Jenefer je stiskala zube.
– Napravila si mi probleme. Primorala si me da prekinem posao. Izložila si se riziku otisnuvši se tom lađom u Sednin Bezdan, pod moj Usisivač... Eho našeg kratkog duela bio je silan i dalek, mogao se odbiti o ljubopitljive i nepoželjne uši. Ali nisam mogao da se suzdržim. Misao da mogu da te imam ovde, da mogu da te povežem na moj skener, bila je previše primamljiva.
– Valjda ne pretpostavljaš – zabi sledeću iglu – da sam se navukao na tvoju provokaciju? Da sam progutao mamac? Ne, Jenefer. Ako tako misliš, onda mešaš nebo sa zvezdama koje se noću odbijaju na površini jezera. Ti si mene pronašla, ja sam pronašao tebe. Došavši u Bezdan, jednostavno si mi olakšala zadatak. Vidiš, ja sam ne mogu da skeniram Ciri, čak ni pomoću ove sprave kojoj nema ravne. Devojka ima urođene snažne odbrambene mehanizme, moćnu antimagijsku i supresivnu auru: na kraju krajeva, to je Drevna krv... Ali svejedno, moji superskeneri je moraju otkriti. A ne otkrivaju je.
Jenefer je već sva bila omotana mrežom srebrnih i bakarnih žica, okružena sistemom srebrnih i porcelanskih cevčica. Na stalcima postavljenim pored stolice, njihali su se stakleni sudovi s bezbojnom tečnošću.
– Stoga sam pomislio – Vilgeforc joj gurnu u nos drugu cevčicu, ali ovoga puta staklenu – da jedini način da skeniram Ciri jeste empatička sonda. Ipak, za to mi je bio potreban neko ko je imao sa devojkom vrlo jak emocionaini kontakt i obrazovao empatičku matricu, iskoristiću neologizam, algoritam osećanja i uzajamne simpatije. Mislio sam o vešcu, ali veštac je nestao, a osim toga, vešci su slabi medijumi. Nameravao sam da naredim da se uhvati Tris Merigold, naša Četrnaesta s Brda. Razmišljao sam da dovedem Neneke iz Elandera... Ali kada se ispostavilo da se ti, Jenefer iz Vengerberga, sama guraš u moje ruke... Doista, ni na šta bolje nisam mogao računati... Povezana na aparate, skeniraćeš za mene Ciri. Doduše, operacija iziskuje kooperaciju s tvoje strane... Ali kao što ti je poznato, postoje načini primoravanja na kooperaciju.
– Naravno – nastavi čisteći ruke – trebalo bi da ti dam nekoliko objašnjenja. Na primer – otkud i kako sam saznao za Drevnu krv? O nasleđu Lare Doren? Šta je zapravo taj gen? Kako je došlo do toga da ga Ciri ima? Ko joj ga je preneo? Na koji način ću joj ga uzeti i za šta ću ga iskoristiti? Kako deluje Sednin Usisivač, koga sam njime usisao, šta sam učinio sa usisanima i zašto? Ima mnogo pitanja, zar ne? Ali tuga, nemam vremena da ti sve kažem, objasnim. Ma, da te začudim, jer sam uveren da bi te nekoliko činjenica začudilo, Jenefer... Ali kao što rekoh, nemam
vremena. Eliksiri počinju da deluju, vreme je da počneš da se koncentrišeš.
Čarobnica stisnu zube, gušeći se u dubokom, prodornom jauku.
– Znam – klimnu glavom Vilgeforc, približavajući veliki profesionalni megaskop, ekran i kristalnu kuglu na tronošcu, omotanu paučinom srebrnih žica. – Znam, veoma je neprijatno i bolno. Što pre pristupiš skeniranju, kraće će trajati. Deder, Jenefer. Ovde na ovom ekranu želim da vidim Ciri. Gde je, s kime je, šta radi, šta jede, s kime i gde spava.
Jenefer strašno zavrišta, divlje, očajno.
– Boli – domisli se Vilgeforc, izbuljivši u nju živo oko i mrtvi kristal. – Sigurno da boli. Skeniraj, Jenefer. Ne opiri se. Ne izigravaj junakinju. Dobro znaš da ovo ne može da se izdrži. Posledica otpora može biti žalosna, nastupiće izliv krvi, paraplegija ili ćeš se jednostavno pretvoriti u biljku. Skeniraj!
Stisnula je vilice toliko da su joj zubi zaškripali.
– Hajde, Jenefer – reče ljubazno čarobnjak. – Makar iz radoznalosti! Sigurno te zanima šta radi tvoja učenica. A možda joj preti opasnost? Možda si joj potrebna? Svakako znaš koliko ljudi želi zlo Ciri i čezne za njenom smrću. Skeniraj. Kada budem znao gde je devojka, dovešću je ovamo. Ovde će biti sigurna... Ovde je niko neće pronaći. Niko.
Glas mu je bio svilen i topao.
– Skeniraj, Jenefer, skeniraj. Molim te. Dajem ti reč: uzeću od Ciri ono što mi je potrebno. A posle ću vam obema vratiti slobodu. Kunem se.
Jenefer je još snažnije stegnula zube. Mlaz krvi potekao joj je po bradi. Vilgeforc je naglo ustao i mahnuo rukom.
– Rjense!
Jenefer je osetila kako joj šake i prste stiska neka sprava.
– Ponekad – reče Vilgeforc naginjući se nad njom – tamo gde ne uspevaju magija, eliksiri i narkotici, na otporne utiče običan, stari, dobri, klasični bol. Ne teraj me na to. Skeniraj.
– Idi dođavola, Vilgefoooorce!
– Steži šrafove, Rjense. Polako.
*
Vilgeforc baci pogled na beživotno telo koje su vukli po podu u pravcu stepenica što vode u podzemne prostorije. Zatim je podigao pogled ka Rjensu i Širuu.
– Uvek postoji rizik – reče – da neko od vas padne u ruke mojih neprijatelja i bude saslušavan. Hteo bih da verujem da biste tada pokazali istu snagu tela i duha kao ona. Da, hteo bih u to da verujem. Ali ne verujem.
Rjens i Širu su ćutali. Vilgeforc je ponovo pokrenuo megaskop i prikazao na ekranu sliku koju je generisao ogromni kristal.
– Ovo je sve što je skenirala – reče pokazujući. – Ja sam hteo Cirilu, ona mi je dala vešca. Zanimljivo. Nije dozvolila da se iz nje istrgne empatička matrica devojke, ali je kod Geralta pukla. A u pogledu bilo kakvih osećanja prema Geraltu, nisam uopšte sumnjao u nju... Ali zasad se zadovoljimo onime što imamo. Veštac, Kahir ep Kelah, bard Neven, neka žena? Hm... Ko će se latiti tog zadatka? Poslednje rešavanje problema vešca?
*
„Prijavio se Širu”, prisećao se Rjens, ustajući na stremenima da bar malo olakša bol od sedla u zadnjici. Širu se prijavio da ubije vešca. Poznavao je kraj u kom je Jenefer skenirala Geralta i njegovu kompaniju, imao je tamo prijatelje i rođake. Mene je pak Vilgeforc poslao da pregovaram s Vatjeom de Ridoom, a potom da pratim Skelena i Bonharta...
A ja tupan, radovao sam se tada, uveren da mi je zapao mnogo lakši i prijatniji zadatak. Zadatak s kojim ću izaći na kraj brzo, lako i prijatno...
*
– Ako momci nisu lagali – Stefan Skelen je stajao na stremenima – onda jezero mora biti iza ovog brda, u kotlini.
– Tamo takođe vodi trag – potvrdi Boreas Mun.
– Zašto onda stojimo? – Rjens protrlja smrznuto uho. – Udri konja i pravac tamo!
– Ne tako brzo – zadrža ga Bonhart. – Razdvojmo se. Opkolimo kotlinu. Ne znamo kojom je obalom devojka krenula. Ako izaberemo loš pravac, može iznenada da se ispostavi da nas jezero razdvaja od nje.
– Pravo zboriš – pridoda Boreas.
– Jezero je okovao led.
– Možda je slab da izdrži konje. Bonhart je u pravu, treba da se podelimo.
Skelen je brzo izdao naredenja. Grupa koju su vodili Bonhart, Rjens i Ola Haršejm i koja je brojala ukupno sedam konja progalopirala je istočnom obalom, hitro nestajući u crnoj šumi.
– Dobro – naredi Sova. – Idemo, Silifante...
Istog časa je shvatio da nešto nije kako treba.
Okrenuo je konja, tresnuo ga nagajkom i dojahao do Joane Selborn. Kena je povukla svoga konja, lice joj je bilo poput kamena.
– Nema ništa od toga, gos’n koroneru – reče hrapavo. – Nemojte ni da pokušavate. Mi ne idemo s vama. Mi se vraćamo. Nama je dosta ovoga.
– Mi? – viknu Dakre Silifant. – Ko to mi? Šta je to, pobuna?
Skelen se pognuo na sedlu, pljunuo u smrznutu zemlju. Iza Kene su stajali Andres Verni i Til Ehrade, svetlokosi vilenjak.
– Gdice Selborn – reče otegnuto i zajedljivo Sova. – Nije stvar u tome što gubite iz vida obećavajuću karijeru, što traćite i pretvarate u prah i pepeo svoju životnu šansu. Stvar je u tome što ćete biti prosleđeni dželatu. Zajedno s tim budalama koje su vas poslušale.
– Kome je suđeno da visi, neće se utopiti – odgovori filozofski Kena. – A dželatom nas ne strašite, gos’n koroneru. Pošto ne znam ko će pre na gubilište, vi ili mi.
– Tako misliš? – Sovine oči blesnuše. – Toliko si samouverena, sigurno si nečije misli prisluškivala? Mislio sam da si pametnija. A ti si obična glupača, ženo. Sa mnom se uvek pobeđuje, protiv mene se uvek gubi! Zapamti to. Iako me već smatraš davljenikom, ja još uvek mogu da te pošaljem na giljotinu. Čujete li vi, svi? Narediću da vam crvenim kukama kidaju meso s kostiju!
– Majka jednom rađa, gos’n koroneru – reče meko Til Ehrade. – Vi ste izabrali svoj put, mi smo izabrali naš. Oba puta su neizvesna i rizična. A ne znamo šta je kome sudbina odredila.
– Nećete nas – Kena ponosno podiže glavu – kao one pse huškati na devojku, gos’n Skelene. I nećemo dozvoliti da budemo ubijeni kao psi, kao Neratin Ceka. Dosta te priče. Vraćamo se! Borease! Hajde s nama.
– Ne – odmahnu glavom tragač trljajući čelo krznenom kapom. – Budite mi zdravi, ne želim vam zlo. Ali ostajem. Služba. Zakleo sam se.
– Kome? – namršti obrve Kena. – Caru ili Sovi? Ili čarobnjaku što brblja iz kutijice?
– Ja sam vojnik. Služba.
– Čekajte – povika Dufikoj Krel pomaljajući se iza leđa Dakrea Silifanta. – Ja sam s vama. I meni je dosta ovoga! Sinoć sam usnio svoju vlastitu smrt. Ja ne želim da umrem za tu lažnu i sumnjivu stvar!
– Izdajnici! – vrisnu Dakre pocrvenevši kao trešnja, činilo se da će mu crna krv buknuti iz lica. – Otpadnici! Podli psi!
– Začepi gubicu – Sova je neprestano gledao Kenu, oči su mu bile jednako sablasne kao ptici od koje je uzeo nadimak. – Pa, čuo si, oni su izabrali put. Nema šta sad neko da vrišti i traći sline. Ali srešćemo se jednom ponovo. Obećavam vam.
– Možda čak na nekoj giljotini – reče bez zajedljivosti Kena. – Vas, Skelene, neće kažnjavati zajedno s plemenitim kneževima, već s nama, prostacima. Ali u pravu ste, nema potrebe traćiti sline. Idemo. Zbogom, Borease. Zbogom, gos’n Silifante.
Dakre pljunu iznad ušiju konja.
*
– I šta više mogu da kažem – Joana Selborn ponosno podiže glavu i pomeri s čela crnu loknu – nemam ništa da dodam, velmožni tribunale.
Predsedavajući tribunala posmatrao ju je s visine. Lice mu je bilo nedokučivo. Oči sive i dobre.
„Šta me košta”, pomisli Kena, „probaću. Jednom se umire, sad ili nikad. Neću da trulim u citadeli i čekam smrt. Sova nije govorio u vetar, on može i iz groba da se osveti...”
Šta me košta! Možda neće primetiti. Sad ili nikad.
Stavila je dlan na nos, tobož briše ga. Pogledala je pravo u sive oči predsedavajućeg tribunala.
– Straža! – reče predsedavajući tribunala. – Molim, ispratite svedoka Joanu Selborn naza
d u...
Zastao je, zakašljao. Znoj mu je iznenada pojurio na čelo.
– U kancelariju – dovrši snažno šmrčući nosom. – Neka potpiše odgovarajuće dokumente i oslobodite je. Svedok Selborn više nije potrebna sudu.
Kena je kradom obrisala kap krvi koja joj je potekla iz nosa. Osmehnula se šarmantno i zahvalila delikatnim naklonom.
*
– Dezertirali? – ponovi u neverici Bonhart. – Još ih je dezertiralo? I eto tako, otišli? Skelene? Dozvolio si?
– Ako nas odrukaju... – poče Rjens, ali Sova ga smesta prekinu.
– Neće, jer su im glave mile! Uostalom, šta sam mogao da uradim? Kada im se Krel priključio, sa mnom su ostali samo Dakre i Mun, a njih je bilo četvoro...
– Četvoro – reče zlokobno Bonhart – to u suštini nije mnogo. Čim uhvatimo devojku, krenuću za njima. Vrane ću nahraniti njima. U ime određenih principa.
– Najpre da mi nju uhvatimo – preseče ga Sova nagajkom terajući sivonju. – Borease! Traži tragove!
Kotlinu je ispunjavao gust ogrtač magle, ali znali su da je dole jezero, zato što je ovde, u Mil Trahtu, u svakoj kotlini bilo jezero. Jezero ka kome su vodili tragovi kopita vrane kobile nesumnjivo je bilo ono koje su tražili, koje im je Vilgeforc naredio da traže. Koje im je detaljno opisao i čije im je ime rekao.
Tarn Mira.
Jezero je bilo uzano, ne šire od dometa strele, blago zaobljeno u polumesec među visokim, strmim padinarna obraslim crnom smrčom predivno posutom belim snežnim prahom. Padine je obavijala tišina, tolika da je zvonilo u ušima. Utihnule su čak i vrane, čije ih je zloslutno krečanje danima pratilo na putu.
– To je južni kraj – ustvrdi Bonhart. – Ako čarobnjak nije zabrljao stvar i pobrkao lončiće, magična kula je na severnom kraju. Traži trag, Borease! Ako izgubimo tragove, jezero će nas razdvojiti od nje!
– Trag je jasan! – viknu odozdo Boreas Mun. – I svež! Vodi ka jezeru!