Hotsporn je za Ciri bio zagonetka. Pre toga ga je videla samo jedan jedini put, a ostalo joj je ispričala Mistle. Hotsporn i Giselher, pojasnila je, odavno se znaju i druže, imaju dogovorene signale, šifre i mesta gde se sastaju. Tokom tih sastanaka, Hotsporn daje informacije – i onda odlaze na određeni drum i napadaju određenog nakupca, konvoj ili karavan. Ponekad ubijaju određenu osobu. I uvek je dogovaran znak – nisu smeli da napadaju nakupce koji su imali takav znak na kolima.
Ciri je u početku bila zamišljena i pomalo razočarana – gledala je u Giselhera kao u dugu i smatrala Pacove uzorom slobode i nezavisnosti, sama je zavolela tu slobodu i taj prezir prema svemu i svakome. Sve dok iznenada nije došlo vreme da se izvršava posao po naređenju. Neko im je, kao unajmljenim ubicama, naređivao koga da ubiju. To nije sve – neko im je zabranjivao da nekog ubiju, a oni su slušali i podvijali rep.
– Usluga za uslugu – slegnu ramenima Mistle kad je Ciri upita o tome. – Hotsporn nam izdaje naredbe, ali nam daje i informacije zahvaljujući kojima preživljavamo. Sloboda i prezir imaju svoju granicu. Na kraju je uvek tako – oruđe si u nečijim rukama. Takav je život, Sokolice.
Ciri je bila začuđena i razočarana, ali brzo je to prebrodila. Učila je. I to da se ne čudi previše i da ne očekuje previše, jer će u tom slučaju razočaranje biti manje bolno.
– Ja, dragi Pacovi – u međuvremenu je govorio Hotsporn – imao bih remedijum za sve vaše probleme. Za Nisire, barone, prefekte, za Bonharta čak. Da, da. Jer iako se oko vaših vratova steže omča, našao bih način kako da se ispetljate.
Iskra zabrekta, a Rif se grohotom nasmeja. Ali Giselher ih je utišao gestom i dozvolio Hotspornu da nastavi.
– Vest glasi – reče uskoro nakupac – da će za koji dan biti proglašena amnestija. Ukoliko nekome preti kontumaciona presuda, ha, ukoliko nekome čak preti vešanje, biće pomilovan ako se samo pojavi i prizna krivicu.
– Sranje! – viknu Kajli, pomalo suznih očiju, jer je upravo ušmrknuo crtu fisteha. – Nilfgardski trik, podvala! Neće nas, stare lisce, tako navući na tanak led!
– Polako – zaustavi ga Giselher. – Ne pali se, Kajli. Hotsporn kakvog znamo nema običaj da baca prašinu u oči i da ne održi reč. On obično zna šta i zbog čega govori. Stoga sigurno zna i reći će nam otkud ta iznenadna nilfgardska velikodušnost.
– Car Emhir – reče spokojno Hotsporn – će se oženiti. Uskoro ćemo u Nilfgardu imati caricu. Zbog toga moraju da oglase amnestiju. Car je navodno beskrajno srećan, pa i drugima želi sreću.
– Fućka mi se za carsku sreću – saopšti gordo Mistle. – A amnestiju neću iskoristiti, jer mi nešto ta nilfgardska milost smrdi na svež iver. Nešto kao da su izdeljali kolac u špic, hehe!
– Sumnjam – Hotsporn slegnu ramenima – da bi to bila prevara. To je politička stvar. I to velika. Veća nego što ste vi Pacovi, nego sve ovdašnje bande zajedno. Tu se radi o politici.
– Što znači šta? – Giselher namršti obrve. – Pošto ništa nisam shvatio.
– Emhirov brak je politički motivisan i uz pomoć tog braka politička pitanja će biti rešena. Car brakom stvara uniju, želi da još snažnije ujedini carstvo, da stavi tačku na pogranične nerede i da uspostavi mir. Jer, znate li kime se ženi? S Cirilom, naslednicom prestola Cintre.
– Laž! – vrisnu Ciri. – Izmišljotina!
– Na osnovu čega mi gđica Falka prebacuje da lažem? – Hotsporn podiže na nju oči. – Možda je ona bolje informisana?
– Naravno!
– Tiše, Falka – namršti se Giselher. – Kada su te na stolu tetovirali po trtici, bila si tiha, a sada se dereš? Šta je to Cintra, Hotsporne? Kakva je to Cirila? Zašto je tobože to tako važno?
– Cintra – dobaci Rif, posipajući sebi fisteli na prst – to je državica na severu za koju je carstvo ratovalo s tamošnjim vladikama{5}. To je bilo pre tri ili četiri godine.
– Istina – potvrdi Hotsporn. – Carska vojska je osvojila Cintru i čak su prešli reku Jare, ali kasnije su morali da se povlače.
– Zato što su dobili batine kod Brda Soden – progunđa Ciri. – Povlačili su se tako da su umalo gaće izgubili!
– Gđica Falka je, kako vidim, upućena u najnoviju istoriju. Pohvalno je, pohvalno, za tako mlade godine. Mogu li da pitam gde je gđica Falka učila školu?
– Ne možeš!
– Dosta! – Giselher opet opomenu. – Pričaj o toj Cintri, Hotsporne. I o amnestiji.
– Imperator Ernhir – reče nakupac – rešio je da od Cintre stvori bršljanovu državu...
– Kakvu?
– Bršljanovu. Koja kao i bršljan ne može da postoji bez snažnog stabla oko koga se obavija. A to stablo je očigledno Nilfgard. Već postoje takve države, uzmimo recimo Metinu, Maeht, Tusen... Tamo kraljuju lokalne dinastije. Tobože, razume se.
– To se zove lakoma autonomija – pohvali se Rif. – Čuo sam.
– Problem s tom Cintrom, međutim, bio je takav da se tamošnja kraljevska linija ugasila...
– Ugasila?! – čini se da će se ubrzo iz Cirinih očiju razasuti zelene iskre. – Lepo se ugasila! Nilfgardi su ubili kraljicu Kalante. Jednostavno su je ubili!
– Priznajem – Hotsporn gestom spreči Giselhera, koji se spremao da opet izgrdi Ciri što se ubacuje – da nas ovde neprestano obasjava znanje gđice Faike. Kraljica Cintre je zapravo poginula tokom rata. Poginula je, kako se mislilo, i njena unuka Cirila, poslednja osoba kraljevske krvi. Tada Emhir nije baš imao od čega da stvori tu, kako je to mudro kazao gos’n Rif, lakomu autonomiju. Dok se iz čista mira ta Cirila nije pojavila.
– To su nekakve bajke – frknu Iskra, oslanjajući se na Giselherovo rame.
– Stvarno – klimnu glavom Hotsporn. – To je malo kao u bajci, treba priznati. Kažu da je zla čarobnica zatvorila tu Cirilu negde na dalekom Severu, u magičnoj kuli. Ali pošlo joj je za rukom – Cirili, a ne kuli – da pobegne i zatraži azil u carstvu.
– To je jedna velika, prokleta, neistinita laž i besmislica! – Ciri eksplodira, sežući drhtavim rukama za kutijicom s fistehom.
– A imperator Emhir, kako glasi fama – Hotsporn nastavi neometeno – čim ju je ugledao, zaljubio se bezumno u nju, i sada želi da je uzme za ženu.
– Sokolica je u pravu – Mistle kruto reče, naglašavajući iskaz lupanjem šake u sto. – To je prokleta besmislica! Dođavola, prokleto ne mogu da razumem o čemu se tu radi. Jedno je sigurno: zasnivati na toj besmislici nadu u nilfgardsku milost bila bi još veća besmislica.
– Tako je! – Rif ju je podržao. – Šta nas briga za carsku ženidbu. Čak iako ne znam kime se car oženio, nas će uvek čekati druga verenica. Spravljena od konoplje!
– Ne radi se o vašim vratovima, dragi Pacovi – podseti ih Hotsporn. – To je politika. Na severnim granicama carstva stalno su nemiri, pobune i neredi, pogotovo u toj Cintri i okolini. A uzme li imperator za ženu naslednicu Cintre, onda će se Cintra umiriti. Biće svečana amnestija, a pobunjeničke grupe će sići s planina i prestaće da narušavaju carstvo i čine gadosti. Ha, ako Cintrijka sedne na carski tron, onda će buntovnici stupiti u carsku armiju. A, doduše, znate da na severu, preko reke Jare, traje rat i da se svaki vojnik računa.
– Aha – namršti se Kajli. – Sada sam shvatio! Takva je ta amnestija. Daće nam izbor: ovde je zaoštren kolac, a onde carske boje. Ili kolac u dupe, ili boje na leđa. I u rat, da umremo za imperiju!
– U rat – reče polako Hotsporn – u suštini je drugačije nego što je u toj pesmici. Svakako ne moraju svi da ratuju, dragi Pacovi. Moguća je, naravno, nakon ispunjavanja uslova amnestije, odnosno pojavljivanja i priznavanja krivice, određena vrsta... alternativne službe.
– Čega?
– Ja znam o čemu je reč – Giselherovi zubi nakratko blesnuše na preplanulom licu modrom od obrijanih dlaka. – Udruženje nakupaca, deco, ima želju da nas uzme pod svoje okrilje. Da nas zagrli i mazi. Kao rođena majka.
– Bolje kao kurvina mater – Iskra promrmlja u bradu. Hotsporn se pravio da nije čuo.
– Potpuno si u pravu, Giselhere – reče hladno. –
Gilda može, ako poželi, da vas zaposli. Zvanično – radi promene. I da vas mazi. Da vam pruži zaštitu. I zvanično i radi promene.
Kajli je hteo nešto da kaže, Mistle je htela nešto da kaže, ali brz Giselherov pogled oduzeo je oboma govor.
– Prenesi gildi, Hotsporne – reče ledeno starešina Pacova – da smo zahvalni za ponudu. Promislićemo, razmisliti i porazgovarati. Posavetovaćemo se šta da činimo.
Hotsporn je ustao.
– Idem.
– Sada, po noći?
– Prenoćiću u selu. Ovde mi je nekako neugodno. A sutra pravac na granicu s Metinom, zatim glavnim putem u Forgeham, gde ću se zadržati do ekvinocija, a ko zna, možda i duže. Pošto ću tamo čekati one koji su već odlučili, spremni su da se pojave i da pod mojim okriljem čekaju amnestiju. Ni vi nemojte da gubite vreme, lepo vam savetujem, s promatranjem i razmišljanjem. Jer je Bonhart spreman da preduhitri amnestiju.
- – Stalno nas plašiš tim Bonhartom – reče polako Giselher, ustajući. – Mislio bi neko da je bitanga već na pragu... A on je sigurno iza brda, iza šuma...
– ... u Zavisti – dovrši mirno Hotsporn. – U krčmi „Pod Himerinom glavom”. Nekih trideset milja odavde. Da nije bilo vašeg cikcaka kod Velde, sigurno biste naleteli juče na njega. Ali vas to ne brine, znam. Zbogom, Giselhere. Zbogom, Pacovi. Majstore Almavera? Idem u Metinu, a uvek se radujem društvu na putu... Šta kažeš, majstore? Hoćeš? Tako sam i mislio. Onda pakuj svoju tezgu. Platite majstoru, Pacovi, za njegov umetnički trud.
*
Poštanska stanica je mirisala na prženi luk i čorbu od krompira koju je spremala žena šefa stanice, privremeno puštena iz zatočeništva u ostavi. Sveća na stolu je vrcala, podrhtavala i lelujala repom plamena. Pacovi su se tako nagnuli na sto da je plamen grejao njihove glave, koje su se skoro dodirivale.
– On je u Zavisti – Giselher je tiho govorio. – U krčmi „Pod Himerinom glavom”. Odavde ima jedva dan puta. Šta mislite o tome?
– Isto što i ti – promrmlja Kajli. – Ajmo tamo da ubijemo kurvinog sina.
– Osvetićemo Valdeza – reče Rif. – Muhomorka.
– I neće nas – zasikta Iskra – kojekakvi Hotspornovi bosti u oči tuđom slavom i fantazijom. Odradićemo tog Bonharta, tog lešinara, tog vukodlaka. Prikucaćemo njegovu glavu iznad vrata kafane kako bi se slagala s nazivom! I da bi svi videli da nije bio mag, već srnrtnik kao i svi drugi, i da se na kraju drznuo na bolje od sebe. Pokazaće se koja je banda najbolja od Korata do Perepluta!
– Pevaće pesme o nama na vašarima! – reče žestoko Kajli. – Ha, i u zamcima.
– Haj’mo – Ase udari dlanom u sto. – Haj’mo da ubijemo gnjidu.
– A kasnije – zamisli se Giselber – razmislićemo o toj amnestiji... O gildi... Zašto kriviš gubicu, Kajli, kao da si progutao stenicu? Idu nam za petama, a ide i zima. Ovako sam mislio, Pacovi: prezimićemo, grejaćemo dupe uz kamin, amnestijom ćemo se utopliti i naginjati amnestijsko toplo pivo. Pristojno i uljudno ćemo preživeti u toj amnestiji... lako nekako do proleća. A u proleće... Kad trava prornili iz snega...
Pacovi se nasmejaše u horu, tiho, zloslutno. Oči su im gorele kao pravim pacovima dok noću u mračnom sokaku prilaze ranjenom čoveku nesposobnom da se brani.
– Pijmo – reče Giselher. – Za Bonhartovu propast! Pojedimo ovu supu, pa na spavanje da se odmorimo, jer ćemo pre jutra krenuti.
– Razumemo – frknu Iskra. – Ugledajte se na Mistle i Falku, one su već sat vremena u krevetu.
Žena šefa stanice zadrhta kraj kotla, čuvši opet od stola tiho, zlo, gnusno kikotanje.
*
Ciri je podigla glavu i neko vreme ćutala, zagledana u slab plamen lojanice, u kojoj su već dogoreli ostaci ulja.
– Iskrala sam se tada iz stanice kao lopov – nastavi priču. – Pre jutra, u potpunom mraku... Ali nisam uspela da pobegnem neopaženo. Mistle mora da se probudila kada sam ustajala iz kreveta. Uhvatila me je u staji kada sam sedlala konja. Ali nije se začudila. I uopšte nije pokušala da me zaustavi... Već je počinjalo da sviće...
– I sada će još malo zora – zevnu Visogota. – Vreme je za spavanje, Ciri. Sutra ćeš nastaviti priču.
– Možda si u pravu – i ona je zevnula, ustala i snažno se protegnula. – Jer su i meni kapci već teški. Ali ovim tempom, pustinjače, nikada neću završiti. Koliko je već večeri prošlo? Najmanje deset. Bojim se da će cela priča trajati hiljadu i jednu noć.
– Imamo vremena, Ciri. Imamo vremena.
*
– Od koga želiš da pobegneš, Sokolice? Od mene? Ili od sebe?
– Završila sam s bežanjem. Sada želim da nešto jurim. Zbog toga moram da se vratim... tamo gde je sve počelo. Moram. Shvati to, Mistle.
– A zbog toga... Zbog toga si bila mila prema meni, Prvi put posle toliko dana... Poslednji, oproštajni put? A onda da zaboraviš?
– Ja te nikada neću zaboraviti, Mistle.
– Zaboravićeš.
– Nikada. Obećavam ti. A to nije bio poslednji put. Pronaći ću te. Doći ću kod tebe... Doći ću zlatnom kočijom sa šest konja. Sa svitom posluge. Videćeš. Ja ću ubrzo imati... mogućnosti. Mnogo mogućnosti. Potrudiću se da se tvoja sudbina promeni... Videćeš. Uverićeš se koliko ću mnogo moći da učinirn. Koliko toga da promenim.
– Za to treba imati veliku moć – uzdahnu Mistle. – I snažnu magiju...
– I to je takođe moguće – Ciri obliza usne. – I magija... Mogu da povratim... Sve što sam nekada izgubila mogu da vratim... I opet će biti moje. Obećavam ti, začudićeš se kada se ponovo sretnemo.
Mistle okrenu ošišanu glavu i zagleda se u plavo-ružičaste pruge koje je osvit već iscrtao na istočnom kraju sveta.
– U stvari – reče tiho. – Biću veoma začuđena ako se još nekada sretnemo. Ukoliko te još jednom vidim, malena. Odlazi više. Ne odugovlačimo s tim.
– Čekaj me – Ciri zašrnrca. – I ne daj da te ubiju. Razmisli o toj amnestiji o kojoj je govorio Hotsporn. Čak i ako Giselher i ostali ne budu hteli... Ti ipak razmisli o tome, Mistle. To može biti način da preživiš... Jer ja ću se vratiti po tebe. Kunem se.
– Poljubi me.
Svitalo je. Svetlost je jačala, a studen se pooštrila.
– Volim te, Svilorepa.
– Volim te, Sokolice. Odlazi više.
*
– Naravno da mi nije verovala. Bila je ubeđena da sam se uplašila i da sam jurnula za Hotspornom da tražim spas, da molim za tu amnestiju kojom nas je tako mamio. Otkud je mogla da zna kakva su me osećanja svladala kada sam slušala ono što je Hotsporn govorio o Cintri, o mojoj babi Kalante... I o tome da će neka “Cirila” postati žena cara Nilfgarda. Tog istog cara koji je ubio baku Kalante, a za mnom poslao crnog viteza s perima na šlemu. Pričala sam ti, sećaš se? Na ostrvu Taned, kada je ispružio ruku prema meni, pustila sam mu krv! Trebalo je da ga ubijem tada... Ali nekako nisam mogla... Bila sam glupa! A ko zna, možda je on tamo na Tanedu iskrvario i izdahnuo... Zbog čega me tako gledaš?
– Pričaj. Ispričaj kako si krenula za Hotspornom da povratiš nasledstvo. Da povratiš ono što ti pripada.
– Nema potrebe da ironično govoriš, nema potrebe da se podsmevaš. Da, znam, to je bilo glupo, sada to vidim, i onda sam... Bila sam mudrija u Kaer Morhenu i u hramu Melitele, tamo sam znala da ono što je prošlo ne može više da se vrati, da nisam više kneginjica Cintre, već neko potpuno drugi, da nemam nikakvo nasledstvo, da je to izgubljeno i da treba s tim da se pomirim. Objasnili su mi to mudro i smireno, a ja sam to prihvatila. Takođe smireno. I odjednom je to počelo da se vraća. Najpre kada su probali da mi bodu oči titulom te kasadejske baronese... Nikad me nisu potresale takve stvari, a tada sam iznenada pobesnela, podigla nos i gromko zavrištala da imam mnogo višu titulu i da sam plemenitijeg roda. I od tog trenutka sam počela o tome da mislim. Osetila sam kako u meni raste gnev. Razumeš li to, Visogota?
– Razumem.
– A Hotspornova priča je prevršila meru. Umalo nisam proključala od zlobe... Toliko su mi nekada govorili o sudbi... A sada neko drugi ima
korist od te sudbine, zahvaljujući običnoj prevari. Neko se predstavio kao ja, kao Ciri iz Cintre, i imaće sve, plivaće u luksuzu... Ne, nisam mogla da mislim ni na šta drugo... Odjednom sam shvatila da nisam sita i da se smrzavam spavajući pod golim nebom, da moram da perem intimna mesta u ledenim potocima... Ja! Ja treba da imam kadu od zlatnog lima! Vodu koja miriše na nard i ruže! Tople ručnike! Čistu posteljinu! Razumeš, Visogota?
– Razumem.
– Odjednom sam bila spremna da odem u najbližu prefekturu, u najbližu tvrđavu, kod tih Nilfgardijaca, kojih sam se tako bojala i koje sam tako mrzela... Bila sam spremna da kažem: “Ja sam Ciri, vi nilfgardske budale, mene treba da uzme za ženu vaš glupi car, podmetnuli su vašem caru neku bezobzirnu prevarantkinju, a taj idiot nije ni prepoznao prevaru”. Bila sam tako gnevna da bih to uradila da mi se ukazala prilika. Bez oklevanja. Razumeš, Visogota?
– Razumem.
– Na sreću, došla sam sebi.
– Na tvoju veliku sreću – ozbiljno klimnu glavom Visogota. – Pitanje te carske ženidbe nosi svakakva znamenja državnih afera, borbu stranaka ili frakcija. Ako bi se pojavila i pomrsila račune nekim uticajnim silama, ne bi umakla bodežu ili otrovu.
– I to sam shvatila. I zapamtila. Dobro sam zapamtila. Da priznam ko sam, značilo je smrt. Bila sam sposobna da se pomirim s tim. Ali ne zanemarujmo činjenice.
Ćutali su neko vreme, radeći oko koža. Pre nekoliko dana lov je bio neočekivano dobar, u zamke i varke upalo je dosta ondantri i nutrija, dve vidre i jedan dabar. Zato su imali dosta posla.
– Jesi li stigla Hotsporna? – najzad upita Visogota.
– Jesam – Ciri obrisa čelo rukavom. – I to čak veoma brzo, pošto on nije žurio s putovanjem. I uopšte se nije začudio kada me je ugledao!
*
– Gđice Falka! – Hotsporn povuče vođice i u vidu plesa okrenu vranu kobilu. – Kakvo prijatno iznenađenje! Mada, moram da priznam, uopšte nije tako veliko. Očekivao sam, ne krijem, očekivao sam to. Znao sam da ćete doneti odluku. Mudru odluku. Primetio sam blesak inteligencije u vašim prelepim očima punim draži.