– Sreća da je tako – reče krčmar. – Pu-pu-pu, tako mi Večnog plamena, više volim zmaja ili đavola – taj je bar uvek zmaj ili, đavo i znamo šta nam je činiti. Ali vukodlaštvo, ove promene i pretvaranja, to su jeziva, demonska posla, varalaštvo i izdajnički postupak, izmišljen na štetu i propast ljudi od tih gadova! Kažem vam, zovimo stražu i u vatru s tom gadurijom!
– Geralte? – radoznalo reče Neven. – Rado bih čuo mišljenje specijaliste. Jesu li ti mimici uistinu toliko opasni i agresivni?
– Njihova sposobnost kopiranja – reče veštac – zapravo više služi odbrani nego agresiji. Nisam još čuo...
– Ðavola! – ljutito ga prekinu Dainti, tresnuvši pesnicom o sto. – Ako udaranje nekoga po glavi i pljačkanje nisu agresija, ja onda ne znam šta jeste. Prestanite pametovati! Stvar je jednostavna: napadnut sam i opljačkana mi je ne samo teškim radom stečena imovina nego i sopstvena ličnost. Zahtevam nadoknadu, neću se smiriti...
– Straža! Stražu treba zvati! – reče krčmar. – I sveštenike treba zvati! I spaliti tog monstruma, tog nečoveka!
– Prestanite, domaćine – polutan podiže glavu. – Dosadiste s tom vašom stražom. Skrećem vam pažnju da ovaj ovde nečovek ništa vama nije uradio, nego meni. A uzgred budi rečeno, i ja sam nečovek.
– Ma gde vi, gospodine Bibervelte – nervozno se nasmeja krčmar. – Šta ste vi, a šta je on. Vi ste bezmalo čovek, a ovaj ovde je ipak monstrum. Čudi me, gospon veštac, da tako mirno sedite. Da prostite – a zašto ono vi postojite? Vaš je posao čudovišta da ubijate, zar ne?
– Čudovišta – hladno odgovori Geralt. – Ali ne predstavnike razumnih rasa.
– E pa, gospodine – reče krčmar – sad ste ga malo preterali.
– Dabome – dobaci Neven. – Prekardašio si, Geralte, s tom razumnom rasom. Samo ga pogledaj.
Teliko Lungrevink Letorte, istini za volju, tog trenutka baš i nije izgledao kao predstavnik razumne rase. Ličio je na lutku ulepljenu od blata i brašna, koja gleda u vešca molećivim pogledom, mirnim, žutim očima. Ni plačljivi zvukovi koje je ispuštao kroz nos što je sezao do površine stola nisu pristajali predstavniku razumne rase.
– Dosta tog praznog lupetanja! – zaurla iznenada Dainti Hibervelt. – Nema šta da se diskutuje. Jedino što se računa – to su moji konji i moja šteta! Jesi li čuo, prokletinjo? Kome si prodao moje konje? Šta si uradio s novcima? Govori brže, inače ću te šutnuti, izudarati i kožu ti oderati!
Odškrinuvši vrata, Dečka promoli glavu u alkov.
– Gosti su u krčmi, oče – šapnula je. – Zidari s građevine i drugi. Služim ih, ali ne vičite tako gromko, jer počinju zavirivati u alkov.
– Večnog mi plamena! – prestraši se krčmar, gledajući ka i razlivenom dupleru. – Ako li ko zaviri i ugleda ga... joj, loše će biti. Ako treba da ne zovemo stražu, onda... Gospon veštac! Ako je to stvarno veksling, deder recite mu nek se promeni u nešto pristojno, da ga ko ne prepozna. Zasad.
– Tako je – reče Dainti. – Nek se u nešto pretvori, Geralte.
– U koga? – zagrguta iznenada dupler. – Mogu da preuzmem lik onoga u koga se dobro zagledam. U kojeg od vas da se promenim?
– U mene ne – hitro reče krčmar.
– Ni u mene – strese se Neven. – Uostalom, to ne bi bila nikakva kamuflaža. Svi me znaju, tako da bi prizor dvojice Nevena za jednim stolom izazvao više senzacije nego ovaj ovde u sopstvenom obliku.
– Sa mnom bi bilo slično – nasmeja se Geralt. – Ostaješ ti, I Dainti. I tako je najbolje. Nemoj se uvrediti, ali i sam znaš da ljudi teško razlikuju jednog polutana od drugog.
Trgovac nije dugo razmišljao.
– Dobro – reče. – Neka bude. Skini mu lanac, vešče. No evo, pretvori se u mene, razumna raso.
Pošto mu skinuše lančič, dupler protrlja testaste šape, opipa nos i izbeči oči ka polutanu. Obešena koža lica zategnu se i povrati boju. Nos se skupi i podiže uz gluvo mljackanje, po ćelavoj lobanji izraste kovrdžava kosa. Dainti izbulji oči, krčmar raširi usta u nemom čudu, Neven uzdahnu i zastenja.
Poslednje što se izmenilo bila je boja. očiju. Dainti Bibervelt Drugi se nakašlja, segnu rukom preko stola, zgrabi kriglu Daintija Bibervelta Prvog i halapljivo je prinese ustima.
– Nije moguće, nije moguće – tiho reče Neven. – Pogledajte samo, potpuno ga je iskopirao. Nema razlike. Ama baš sve! Ovoga puta čak i ujede od komaraca i fleke po pantalonama... Da, na pantalonama! Geralte, to čak ni čarobnjaci ne mogu. Pipni, to je prava vuna, nije nikakva iluzija! Neverovatno! Kako to radi?
– To ne zna niko – promrmlja veštac. – Ni on to ne zna. Kao što sam rekao, on ima potpunu sposobnost slobodnog menjanja strukture materije, ali ta je sposobnost ograničena, instinktivna...
– Ali pantalone... Od čega je načinio pantalone? I ogrtač?
– To je njegova sopstvena adaptirana koža. Ne mislim da bi se rado rešio tih pantalona. Uostalom, odmah bi izgubile karakteristike vune...
– Šteta – Dainti pokaza bistrinu. – Taman sam razmišljao da mu naredim da zameni bure materije u bure zlata.
Dupler, trenutno verna kopija polutana, ugodno se raskomotio i široko nasmejao, zadovoljan činjenicom da je centar interesovanja. Sedeo je u identičnom položaju kao Dainti i baš kao i on mlatarao dlakavim nogama.
– Dosta znaš o duplerima, Geralte – reče, zatim potegnu iz krigle, zamljacka i podrignu. – Dosta, zaista.
– O bogovi, glas i manir kao u Bibervelta – povika Neven. – Ima li ko crvenu traku? Treba ga obeležiti, pasja mu mater, može krenuti naopako.
– Šta to pričaš, Nevene? – obruši se Dainti Bibervelt Prvi. – Ne bi me valjda s njim pomešao? Na prvi...
– ... pogled vidi se razlika – dovrši Dainti Bibervelt Drugi i još jednom glasno podrignu. – Zaista, treba biti od kobilje zadnjice gluplji pa da pogrešiš.
– Šta sam rekao? – prošaputa Neven u čudu. – Misli i priča kao Bibervelt. Nema razlike...
– Preteruješ – polutan napući usta. – Baš preteruješ.
– Ne – usprotivi se Geralt. – Ne preteruje. Verovao u to ili ne, ali on je u ovom trenutku ti, Dainti. Dupler, nesvesno, takođe precizno kopira i žrtvinu psihu.
– Psi šta?
– Osobine uma, karakter, osećanja, misli. Dušu. Što bi potvrdilo ono čemu se protivi većina čarobnjaka i svi sveštenici – da je duša takođe materija.
– Bogohuljenje... – šapnu krčmar.
– I glupost – oštro reče Dainti Bibervelt. – Ne pričaj nam bajke, vešče. Osobine uma, nije nego. Iskopirati nečiji nos i pantalone to je jedno, ali razum nije mačji kašalj. Sad ću ti to i dokazati. Da je taj vašljivi dupler iskopirao moj trgovački razum, onda ne bi prodao konje u Novigradu, gde za njima nema potražnje, već bi pošao do Ðavoljeg broda, na konjsku pijacu, gde su cene na aukciji, ko da više. Tamo se ne gubi...
– Jok i ne gubi – dupler je parodirao uvređenu polutanovu grimasu i drznuo se na karakterističan način. – Kao prvo, cena na aukciji u Ðavoljem brdu ravna se nadole, jer se trgovci dogovaraju kako da licitiraju. A dodatno se još plaća provizija akcionarima.
– Nemoj ti mene, seronjo, učiti kako se trguje – naroguši se Bibervelt. – U Ðavoljem brodu ja bih uzeo devedeset, ako ne i sto po komadu. A ti, koliko si dobio od novigradskih lopuža?
– Sto trideset – odgovori dupler.
– Lažeš, bitango.
– Ne lažem. Poterao sam konje pravo u luku, gospodine Dainti, i tamo sam našao prekomorskog prodavca krzna. Krznari ne koriste volove kad formiraju karavane, jer volovi su im prespori. Krzno je lako, ali skupo, zato treba brzo putovati. U Novigradu nema potražnje za konjima, pa otud nema ni konja. Jedine dostupne imao sam ja, pa sam diktirao cenu. Jednostavno...
– Nemoj da me učiš, kad kažem! – dreknu Dainti, crveneći. – I, dobro, zaradio si više. A gde je novac?
– Obrnuo sam ga – ponosno reče Teliko, oponašajući provlačenje prstiju kroz gustu kosu tipično za polutana. – Novac, gospodine Dainti, mora da kruži, a posao mor
a da se okreće.
– Čuvaj se ti da ti ja vrat ne okrenem! Govori šta si uradio s parama od konja?
– Rekao sam. Nakupovao sam robu.
– Kakvu robu? Šta si kupio, nakazo?
– Ko... košelinu – zagrcnu se dupler, a zatim brzo izrecitova. – Petsto centi košeline, šezdeset dva kvintala kitovog ulja, pedeset pet vrčeva ružinog ulja, dvadeset tri burenceta ribljega ulja, šeststo glinenih činija i osamdeset funti pčelinjeg voska. Riblje ulje sam, usput govoreći, dobio veoma jeftino, jer bilo je malo užeglo. Aha, umalo da zaboravim. Kupio sam još i sto lakata pamučnog kanapa.
Nastade duga, veoma duga tišina.
– Užeglo ulje – najzad reče Dainti, veoma sporo izgovarajući svaku reč. – Pamučni kanap. Ružino ulje. Verovatno sanjam. Da, ovo je košmar. U Novigradu se sve može kupiti, sve vredne i korisne stvari, a ovaj ovde kreten daje moje pare za kakva govna. Pod mojim likom. Ja sam uništen, propao je moj novac, propala je moja trgovačka reputacija. Ne, dosta mi je svega. Posudi mi mač, Geralte. Iskomadaću ga na licu mesta.
Vrata alkova otvoriše se škripeći.
– Trgovac Bibervelt! – zapišta tip u purpurnoj togi, koja je na njegovoj mršavoj pojavi visila kô na štapu. Na glavi je imao plišanu kapu u obliku noše. – Je l’ tu trgovac Bibervelt?
– Jeste – odgovoriše istovremeno oba polutana. U sledećem i renutku jedan od Daintija Bibervelta pljusnu sadržaj krigle vešcu u lice, vešto šutnu hoklicu ispod Nevena i provuče se ispod stola prema vratima, oborivši na putu tipa sa smešnom kapicom.
– Požar! Upomoć! – jaukao je, uskočivši u glavnu odaju. – Ubijaju! Gori!
Brišući penu s lica, Geralt polete za njim, ali drugi od Bibervelta, koji je takođe jurio ka vratima, okliznu se na piljevini i pade mu pod noge. Obojica se srušiše na samom pragu. Izvlačeći se ispod stola, Neven je sočno psovao.
– Napaaaaad! – vrištao je s poda mršavi tip, zapetljan u purpurnoj togi. – Naaapaaaaad! Banditiiiiii!
Geralt se preturio preko polutana, upao u krčmu i video kako dupler, razbacujući goste, iskače na ulicu. Bacio se za njim, tek da bi se sledećeg trenutka zaglavio pred elastičnim ali tvrdim zidom ljudi koji su mu zagradili prolaz. Uspeo je da obori jednog, umazanog glinom, koji je smrdeo na pivo, ali ostali ga prikleštiše gvozdenim stiskom krepkih ruku. Besno se trgnuo, za čim je usledio suvi prasak popucalog konca i poderane kože, a ispod desne mišice postalo je labavo. Veštac opsova, prestajući da se odma.
– Naš je! – vikali su zidari. – Imamo razbojnika! Šta dalje, gospodine majstore?
– Kreč! – dreknu majstor, dižući glavu od stola i gledajući okolo mutnim pogledom.
– Straža! – urlao je purpurni, četvoronoške se iskobeljavši iz alkova. – Napad na činovnika! Straža! Za ovo ćeš na vešala, zločinče!
– Imamo ga! – vikali su zidari. – Imamo ga, gospodine!
– Ne njega! – jauknu tip u togi. – Hvataj hulju! Drž’te ga!
– Koga?
– Bibervelta, polutana! Jurite ga, drž’te ga! U tamnicu s njim!
– Čekaj, čekaj – reče Dainti, pomaljajući se iz alkova. – Šta je s vama, gospodine Švane? Ne ispirajte usta mojim imenom. I ne dižite uzbunu, nema zašto.
Švan ućuta, zbunjeno gledajući polutana. Iz alkova se izvuče Neven, s nakrivljenim šeširićem, pregledajući svoju lautu. Zidari, prošaptavši nešto među sobom, najzad pustiše Geralta. Iako veoma besan, veštac se zaustavi kod sočnog pljuvanja na pod.
– Trgovče Bibervelte! – zakrešta Švan, žmirkajući kratkovidim očima. – Šta to treba da znači? Nasrtanje na gradskog činovnika može vas skupo... Ko je to bio? Taj polutan što je pobegao?
– Rođak – brzo odgovori Dainti. – Moj daleki rođak...
– Da, da – hitro ga podrža Neven, osećajući se u svom elementu. – Daleki Biberveltov rođak. Poznat kao Bibervelt Blesavi. Crna ovca u familiji. Kao dete je upao u bunar. Isušen. Ali na nesreću, čabar mu padne pravo na glavu. Obično je miran, ali purpurna boja ga razbesni. Ali nemate se šta brinuti, umiruje ga prizor riđih dlačica na daminom stomaku. Zato se uputio pravo u „Pasifloru“. Kažem vam, gospodine Švane...
– Dosta, Nevene – prosikta veštac. – Umukni, dođavola!
Švan popravi togu, strese s nje piljevinu i ispravi se, namestivši uzvišen izraz lica.
– Daaa – reče. – Vodite računa o bližnjima, trgovče Bibervelte, jer i sami ste, kao što znate, odgovorni. Ako bih podigao tužbu... Ali nemam vremena. Ovde sam službeno, Bibervelte. U ime gradskih vlasti pozivam vas da platite porez.
– A?
– Porez – ponovi činovnik i napući usne u grimasu koju je zasigurno bio primetio kod nekoga mnogo važnijeg. – Šta vam je? Prešlo vam je od rođaka? Ako se radi posao, mora se porez platiti. Ili se ide sedeti u tamnici.
– Ja?! – zaurla Dainti. – Ja, posao? Ja sam vazda na gubitku, majku mu prokletu! Ja...
– Pazi, Bibervelte – prosikta veštac, a Neven krišom šutnu polutana u maljavu nogu. Polutan se nakašlja.
– Jasna stvar – reče, s mukom nameštajući osmeh na okruglom licu. – Jasna stvar, gospodine Švane. Ako se radi posao, porez se mora platiti. Dobro poslovanje, veliki porezi. I obrnuto, pretpostavljam.
– Nije moje da ocenjujem vaše poslove, gospodine trgovče – činovnik napravi kiseo izraz, sede za sto, iz dubokih kutova toge izvadi računalo i svitak pergamenata koje razvi po stolu, prethodno ih obrisavši rukavom. – Moje je da računam i naplaćujem. Daaa... Onda, da izračunamo... To će biti... hmmm... Spuštam dva, jedan pamtim... Daaa... Hiljadu petsto pedeset tri krune i dvadeset kopera.
Iz grla Daintija Bibervelta otrgnu se gluvo režanje. Zidari zamumlaše u čuđenju. Krčmar ispusti činiju. Neven uzdahnu.
– E pa, doviđenja, momci – gorko reče polutan. – Ako neko pita za mene, ja sam u tamnici.
II
– Do sutra u podne – zapomagao je Dainti. – Kakav je kučkin sin taj Švan, crkô dabogda, starkelja odvratni, mogao mi je dati još malo vremena. Preko hiljadu i po kruna, odakle da istresem do sutra tolike pare? Gotov sam, upropašćen, skapaću u zatvoru! Ne; treba da sedimo ovde, kad vam kažem, nađimo tu lopužu duplera! Moramo ga uhvatiti!
Njih trojica sedeli su na mermernom zidu ugašene fontane koja je zauzimala sredinu nevelikog trga između raskošnih, ali izuzetno kičastih trgovačkih kuća. Voda u bazenu bila je zelena i odvratno prljava; zlatne belice koje su plivale među otpacima i; teško su pomerale škrge i otvorenim ustima hvatale su vazduh s površine. Neven i polutan žvakali su uštipke koje je trubadur ; maločas usput ukrao s tezge.
– Na tvom mestu – reče bard – odustao bih od potere i krenuo da tražim nekoga ko bi mi pozajmio novac. Šta imaš od hvatanja duplera? Misliš li možda da će ga Švan primiti kao ekvivalent?
– Glup si, Nevene. Kad uhvatim duplera, uzeću mu svoj novac.
– Koji novac? Ono što je imao u vrećici otišlo je na pokrivanje štete i na mito za Švana. Više nije bilo.
– Nevene – namršti se polutan. – U poeziju se možda i razumeš, ali u pogledu trgovačkih poslova, oprosti, ali tu si kompletni balvan. Jesi li ti čuo koliki mi je porez obračunao Švan? A na šta se porez plaća? A? Na šta?
– Na sve – zaključi pesnik. – Ja čak i za pevanje plaćam. I nimalo ih se ne tiču moja objašnjavanja da pevam iz unutrašnje potrebe.
– Kao što rekoh, glup si. U poslu se plaća porez na zaradu. Na . zaradu, Nevene! Shvataš li? Ta lopuža dupler predstavio se kao ja i dao se u nekakve poslove, nesumnjivo prevarantske. I zaradio na njima! Imao je dobit! A porez ću morati da platim ja, uz to sigurno i da pokrijem dugove tog nitkova, ako ih je napravio! A ako ne platim, odoh u tamnicu, javno će me žigosati gvožđem, baciće me u rudnik! Propast!
– Ha! – veselo reče Neven. – Dakle, nemaš izlaza, Dainti. Moraćeš tajno da pobegneš iz grada. Znaš šta? Imam ideju. Zamotaćemo te celog u ovčiju kožu, a ti preskoči ogradu blejeći: „Ja sam ovčica, bee-bee“. Niko te neće prepoznati.
– Nevene ??
? tmurno reče polutan. – Umukni, odalamiću te. Geralte?
– Šta, Dainti?
– Pomoći ćeš mi da uhvatim duplera?
– Čuj – reče veštac, i dalje bezuspešno pokušavajući da ufirca pokidani rukav jakne. – Ovo je Novigrad. Trideset hiljada stanovnika, ljudi, patuljaka, poluvilenjaka, polutana i gnomova, i sigurno još toliko pridošlih. Kako misliš da pronađeš nekog u toj gomili sveta?
Dainti dovrši uštipak, obliza prste.
– A magija, Geralte? Te vaše vešterske čini o kojima tolike priče kruže?
– Dupler se može magijski otkriti samo u sopstvenom obliku, a on takav ne hoda ulicama. A čak i kad bi hodao, magija ništa ne bi pomogla, jer naokolo vrvi od slabih čarobnjačkih signala. Svaka druga kuća ima magijsku bravu na vratima, a tri četvrtine ljudi nosi amajlije, najrazličitije, protiv lopova, buva, trovanja, nabrojati ne mogu.
Neven prevuče prstima po vratu laute, udari po strunama.
– Vratiće se proleće, kišom toplom mirisaće! – zapeva. – Ne, nije dobro. Vratiće se proleće, suncem... Ne, majku mu. Ne ide mi. A ni makac...
– Ne dernjaj se – zareža polutan. – Igraš mi po živcima.
Neven baci belicama ostatke uštipka i pljunu u bazen.
– Pogledajte – reče. – Zlatne ribice. Te ribice navodno ispunjavaju želje.
– Ove su crvene – primeti Dainti.
– Pa šta sad, sitnica. Dođavola, trojica nas je, a one ispunjavaju tri želje. Ispada svakom po jedna. A, Dainti? Nećeš poželeti da ribica plati porez umesto tebe?
– Naravno. Pored toga, da nešto padne s neba i sruči se dupleru na glavu. I još...
– Stani, stani. I mi imamo želje. Ja bih želeo da mi ribica došapne završetak balade. A ti, Geralte?
– Otkači se, Nevene.
– Ne kvari zabavu, vešče. Kaži, šta bi poželeo?
Veštac ustade.
– Poželeo bih – promrmlja – da se to što upravo pokušavaju da nas opkole ispostavi kao nesporazum.
Iz sokaka naspram fontane izašla su četvorica tipova odevenih u crno, sa okruglim kožnim kapama, sporo koračajući prema bazenu. Dainti tiho opsova osvrćući se.