Read Mač Sudbine Page 34


  – Dakako, žega kô đavoli... Treba nam ići, gospodine. Dođite, pomoći ću vam da siđete s padine.

  – Nije mi ništa...

  – Ništa, ništa. Baš me zanima od čeg onda posrćete. Ðavola ste tražili gore na ovakvu vrućinu? Hteli ste da vidite imena? Pa ja sam vam mogao sve nabrojati. Šta vam je?

  – Ništa... Jurga... Zaista pamtiš sva imena?

  – Sigurno.

  – Proveriću kakvo ti je pamćenje... Poslednje. Četrnaesto. Koje je to ime?

  – Ala ste vi nepoverljivi. Pa vi ni u šta ne verujete. Proveriti mislite da ne lažem? Rekao sam vam većma, ta imena u nas svako dete zna. Poslednje, kažete? Pa dabome, poslednji je Joel Greten iz Karerasa. Da ga niste znali?

  Geralt obrisa kapke nadlanicom. I pogleda na menhir. Na sva imena.

  – Ne – reče. – Nisam ga znao.

  VIII

  – Gospon Geralte?

  – Da, Jurga?

  Trgovac pognu glavu, zaćuta nakratko, navijajući oko prsta ostatak tankog remena kojim je popravljao veščevo sedlo. Najzad se podiže, lako kucnu pesnicom u leđa slugu koji je upravljao kolima.

  – Uzjaši konja, Cvetko. Ja ću kočijašiti. Sedite sa mnom napred, gospodine Geralte. A ti, Cvetko, šta mi se tu oko kola motaš? Ajde, skači napred! Hoćemo da popričamo malo, ne trebaju nam tu tvoje uši!

  Ukljeva, kaskajući za kolima, zarza, cimnu remen, očigledno ljubomorna na Cvetkovu kobilu koja je kaskala drumom.

  Jurga cmoknu, lako ošinu konje uzdama.

  – Dabome – reče odugovlačeći. – Stvari stoje ovako, gospodine. Obećao sam vam... Onda, na mostu... Dao sam vam obećanje...

  – Ne treba – hitro ga prekinu veštac. – Ne treba, Jurga.

  – Treba – oštro reče trgovac. – Nije moja reč dim. To što kod kuće zateknem, a čemu se ne nadam, biće vaše.

  – Smiri se. Ništa ti ne tražim. Ti i ja smo kvit.

  – Ne, gospodine. Ako takvo što kod kuće zateknem, to je onda sudbina. A ko se ruga sudbini, ko je misli prevariti, toga će ona strogo kazniti.

  Znam, pomisli veštac. Znam.

  – Ali... Gospon Geralte...

  – Šta, Jurga?

  – Ništa ja u kući neću zateći čemu se ne nadam. Ništa, a sigurno već ne ono na šta ste računali. Gospon veštac, čujte ovo: Zlatolika, moja žena, posle poslednjeg, više dece ne može da ima i, obrni-okreni, dečurlije u kući biti neće. Loše ste, čini mi se, pogađali.

  Geralt nije odgovorio.

  Jurga je takođe ćutao. Ukljeva ponovo frknu, zabaci glavom.

  – Ali imam dvojicu sinova – najednom brzo izgovori Jurga, gledajući ispred sebe, na drum. – Dvojicu zdravih, jakih i pametnih. Pa negde ih moram na zanat poslati. Jedan će, mislio sam, uz mene učiti trgovinu. A drugi...

  Geralt je ćutao.

  – Šta velite? – Jurga okrenu glavu i pogleda ga. – Na mostu ste tražili obećanje. Hteli ste dečaka za vaš vešterski zanat, sigurno ne za nešto drugo. A što bi taj dečak morao da bude nenadan? Zar nadan ne može da bude? Dvojicu imam, jedan neka eto za vešca uči. Zanat kô zanat. Ni bolji, ni gori.

  – Siguran si – tiho se javi Geralt – da nije gori?

  Jurga začkilji očima.

  – Ljude braniti, život im spasavati, kakva je to po vama stvar, dobra ili loša? Onih četrnaest sa brda? Vi na onom mostu? Šta ste činili, dobro ili zlo?

  – Ne znam – s mukom reče Geralt. – Ne znam, Jurga. Ponekad mi se čini da znam. A nekada imam sumnje. Zar bi hteo da i tvoj sin ima takve sumnje?

  – A nek ima – ozbiljno reče trgovac. – Nek ih ima. Jer i to je valjda ljudska stvar i dobra.

  – Šta?

  – Sumnja. Jedino zlo, gospon Geralte, nikad ih nema. A sudbini svojoj niko neće uteći.

  Veštac nije odgovorio.

  Drum je skretao pod visoku strminu, pod krive breze koje su se na neznan način držale uspravne padine. Breze su imale žuto lišće. Jesen, pomisli Geralt, ponovo jesen. Dole se presijavala reka, beleo se novi palisad osmatračnice, krovovi koliba, isklesani stupovi pristaništa. Škripao je čekrk. Skela se približavala obali, gurajući ispred sebe talase, odgurivala vodu tupim nosom, razgrćući po površini vode slamke i lišće, lenje u prljavom kožuhu prašine. Škripali su konopci koje su prevoznici vukli. Gomila okupljena na obali je galamila, svega je bilo u toj galami: vriska žena, psovke muškaraca, plač dece, rika stoke, rzanje konja, blejanje ovaca. Jednolična, duboka muzika straha.

  – Sklanjaj se! Sklanjaj se nazad, dođavola! – urlao je konjanik s krvavom krpom obmotanom oko glave. Uronjen u vodu do trbuha, konj se bacakao; visoko podižući prednje noge, rasprskavao je vodu. Na pristaništu vrisak, krik – vojnici sa štitovima grubo su odgurivali gomilu, udarali gde su stizali drškama kopalja.

  – Dalje od skele! – urlao je konjanik, vitlajući mačem. – Samo vojska! Sklanjaj se ili ću glave razbijati!

  Geralt povuče uzde, zaustavi kobilu koja je poigravala tik uz ivicu klanca.

  Klancem su, uz zveket oklopa i oružja, galopirali teško naoružani konjanici, podižući oblake prašine koji su zaklanjali štitovnike što su dotrčavali s leđa.

  – Geralteee!

  Pogledao je nadole. Na ostavljenim kolima, gurnutim sa druma, natovarenim drvenim kavezima, poskakivao je i mahao rukama mršav muškarac u kaputiću boje višnje i sa šeširićem sa čapljinim perom. U kavezima su se drale i koprcale guske i kokoške.

  – Geralteee! To sam ja!

  – Nevene! Dolazi ovamo!

  – Dalje! Dalje od skele! – urlao je na pristaništu konjanik s povezanom glavom. – Skela je samo za vojnike! Ako hoćete na drugu obalu, pseći repovi, hvatajte se za sekire i u šumu, pa pravite splavove! Skela samo za vojsku!

  – Svih mi bogova, Geralte – soptao je pesnik, uspentravši se uz strminu klanca. Njegov kaput boje višnje bio je kao snegom posut ptičjim perjem. – Vidiš li ti šta se zbiva? Ovi iz Sodena su po svoj prilici izgubili bitku, krenulo je povlačenje. Ma šta ja pričam, kakvo povlačenje? To je bežanija, to je prosto panična bežanija! I nama je bolje da brišemo odavde, Geralte. Na onu stranu Jaruge...

  – Šta ti radiš ovde, Nevene? Kako si se tu zadesio?

  – Šta radim? – prasnu bard. – Još pitaš? Bežim kô i svi, ceo dan se klackam na tim kolima! Konja mi noćas ukrade kakav kurvin sin! Preklinjem te, Geralte, izvuci me iz ovog pakla! Kažem ti, Nilfgardijci se svakog časa mogu pojaviti! Ko se od njih ne ogradi Jarugom, ode pod nož! Pod nož, shvataš li?

  – Ne paniči, Nevene.

  Dole, na pristaništu, rzanje konja koji su, silom vučeni na skelu, tukli kopitima po daskama. Vikanje. Komešanje. Pljuskanje vode u koju su upala gurnuta kola, rika volova, koji su izdizali glave iznad površine. Geralt je gledao kako se zavežljaji i sanduci s kola obrću u rečnoj struji, udaraju u bok skele, otplivavaju. Vika, psovke. U klancu oblak prašine, topot kopita.

  – Po redu! – drao se zavijeni, nalećući konjem na gomilu. – Ne gurajte se, pasju vam mater! Po redu!

  – Geralte – jauknu Neven, hvatajući se za uzengiju. – Vidiš li šta se tamo dešava? U životu nam neće poći za rukom da dospemo na tu skelu. Vojnici će prebaciti onoliko koliko uspeju, a potom će je spaliti, da ne bi poslužila Nilfgardijcima. Tako se to obično radi, zar ne?

  – Slažem se – veštac klimnu glavom. – Tako se obično radi. Ipak ne shvatam otkud tolika panika? Šta je ovo, prvi rat, drugih nije bilo? Kao i obično, odredi kraljeva će se uzajamno iskrzati, potom će se kraljevi dogovoriti, potpisaće traktat i obojica se naljoskati tim povodom. Za one koji u ovom trenutku lome rebra na pristaništu u osnovi se ništa neće promeniti. Čemu, dakle, čitava ta gungula?

  Neven ga pažljivo pogleda, ne ispuštajući uzengije.

  – Ti izgleda imaš loše informacije, Geralte – reče. – Ili ne umeš da shvatiš njihovo značenje. Nije ovo obična borba za nasleđivanje trona ili za parče zemlje. Nije ovo čarka između dvojice feudalaca, koju i seljaci posmatraju ne prekidajući kosidbu.

  – Šta to onda jeste? Prosvetli me, jer u su
štini ne znam o čemu je reč. Ovako, među nama, nije da me baš mnogo interesuje, ali izvoli objasni.

  – Nikada nije bilo sličnoga rata – ozbiljno reče bard. – Armije Nilfgarda za sobom ostavljaju spaljenu zemlju i leševe. Čitava polja leševa. Ovo je rat do uništenja, do potpunog uništenja. Nilfgard protiv svih. Okrutnosti...

  – Ne postoji rat bez okrutnosti, niti ga je bilo – prekinu ga veštac. – Preteruješ, Nevene. To ti je baš kao i s tom skelom: tako se obično radi. Takva je, da kažem, vojna tradicija. Otkad je sveta, armije koje prolaze kroz zemlju ubijaju, pljačkaju, pale i siluju, ne nužno ovim redosledom. Otkad je sveta, seljaci se za vreme rata kriju po šumama sa ženama i priručnim imetkom, a kad se sve završi, vraćaju se...

  – Ne u ovom ratu, Geralte. Posle ovog rata neće imati kome ni čemu da se vrate. Nilfgard za sobom ostavlja zgarište, armije idu u gomili i redom isteruju. Vešala i kočevi protežu se miljama duž drumova, dimovi se dižu ka nebu, kô horizont dugi. Rekao si da otkad je sveta nije bilo čega takvog? E pa tako je, pogodio si. Tako je, otkad je sveta. Našeg sveta. Jer, reklo bi se da su Nilfgardijci stigli iza planina kako bi naš svet uništili.

  – To je besmisleno. Kome bi moglo stati do uništenja sveta? Ne vode se ratovi da bi se uništavalo. Ratovi se vode iz dva razloga. Prvi je vlast, drugi su pare.

  – Ne filozofiraj, Geralte! To što se događa filozofiranjem nećeš promeniti! Zašto ne slušaš? Zašto ne vidiš? Zašto ne želiš da razumeš? Veruj mi, Jaruga neće zadržati Nilfgardijce. U zimu, kad reka smrzne, poći će dalje. Govorim ti, treba zbrisati, zbrisati čak na Sever, do tamo možda neće stići. Ali čak i ako ne stignu tamo, naš svet više nikad neće biti onakav kakav je bio. Geralte, ne ostavljaj me ovde! Neću moći sam! Ne ostavljaj me!

  – Mora da si poludeo – veštac se savi u sedlu. – Mora da si od straha poludeo ako si mogao pomisliti da ću da te ostavim. Daj ruku, naskači na konja. Ovde nemaš šta da tražiš, do skele se i tako nećeš probiti. Odvešću te uz reku, potražićemo čamac ili splav.

  – Nilfgardijci će nas opkoliti. Sigurno su blizu. Jesi li video one konjanike? Vidi se da dolaze pravo iz bitke. Bolje da idemo niz reku, prema ušću Ine.

  – Prestani da slutiš zlo. Provući ćemo se, videćeš. Niz reku će pojuriti i gomila drugih ljudi, kod svake skele biće isto što i ovde, sve su čamce već sigurno ugrabili. Idemo gore, uzvodno, ne boj se, prebaciću te, makar na deblu.

  – Druga obala se jedva i vidi!

  – Ne gunđaj. Rekao sam da ću te prebaciti.

  – A ti?

  – Naskači na konja. Popričaćemo usput. Hej, dođavola, samo nemoj s tim džakom! Hoćeš da Ukljevi pukne kičma?

  – To je Ukljeva? Ukljeva je bila mrka, a ova je riđuša.

  – Svaki moj konj zove se Ukljeva. Dobro ti je to poznato i ne zapričavaj me. Rekao sam, dalje s tim džakom. Šta nošiš unutra, dođavola? Zlato?

  – Rukopise! Stihove! I nešto hrane...

  – Baci ih u reku. Napisaćeš nove stihove. A hranu ćemo podeliti.

  Neven složi žalosnu facu, ali nije se mnogo mislio, zamahnuo je i bacio vreću u vodu. Naskočio je na konja, provrteo se smeštajući se na bisagama, uhvatio se za veščev pojas.

  – Na put, na put – nemirno je požurivao. – Ne gubimo vreme, Geralte, uskočimo u šumu pre nego što...

  – Prestani, Nevene, tvoja panika počeće da deluje na Ukljevu.

  – Ne podsmevaj se. Da si video što i ja...

  – Umukni, dođavola. Idemo, hteo bih da ti pre mraka sredim prebacivanje.

  – Meni? A ti?

  – Ja imam posla s ove strane reke.

  – Ti si poludeo, Geralte. Život ti nije mio? Kakvog posla?

  – To se tebe ne tiče. Idem u Cintru.

  – U Cintru? Cintre nema više.

  – Šta to lupetaš?

  – Cintre više nema. Samo zgarište i gomila ruševina. Nilfgardijci...

  – Silazi, Nevene.

  – Šta?

  – Silazi! – veštac se naglo okrenu. Trubadur pogleda u njegovo lice i slete s konja na zemlju, povuče se za korak, spotaknu se. Geralt je polako sjahao. Prebacio je uzde preko glave kobile, za trenutak je neodlučno zastao, zatim je obrisao lice rukom u rukavici. Seo je na ivicu izvaljenog drveta, pod razgranati grm drenike krvavocrvenih izdanaka.

  – Dođi ovde, Nevene – reče. – Sedi. I pričaj mi šta je sa Cintrom. Sve.

  Pesnik sede.

  – Nilfgardijci su ušli tamo preko prevoja – započeo je posle kratke tišine. – Bilo ih je na hiljade. Opkolili su vojsku iz Cintre u dolini Marnadal. Bitka je trajala ceo dan, od svitanja do sumraka. Iz Cintre su se hrabro borili, ali su ih desetkovali. Kralj je pao, a onda je njihova kraljica...

  – Kalante.

  – Da. Nije dopustila metež, nije dozvolila da se rasture, sakupila je oko sebe i zastave koga je uspela, probili su se kroz prsten, povukli su se iza reke, prema gradu. Ko je stigao.

  – A Kalante?

  – Branila je prelaz sa šačicom vitezova, štitila je odstupnicu. Pričaju da se tukla kô muškarac, kao luda se bacala u najveći vrtlog. Izbodena je kopljima dok je jurišala na nilfgardsku pešadiju. Teško ranjenu su je odneli do grada. Šta imaš u toj čuturi, Geralte?

  – Rakiju. Hoćeš?

  – I te kako.

  – Pričaj. Pričaj dalje, Nevene. Sve.

  – Grad se u osnovi nije branio, nije bilo opsade, više nije bilo koga da stane iza zidina. Šačica vitezova s porodicama, velmože i kraljica... Zabarikadirali su se u zamku. Nilfgardijci su osvojili zamak iz marša, njihovi čarobnjaci razneli su u prah kapiju i deo zidina. Branila se samo kula, očigledno čarima obezbeđena, jer se opirala nilfgardskoj magiji. I pored toga, posle četiri dana Nilfgardijci su prodrli unutra. Nisu zatekli nikog živog. Nikog. Žene su poubijale decu, muškarci su ubili žene i bacili se na mačeve ili... Geralte, šta ti je?

  – Pričaj, Nevene.

  – Ili, kao Kalante... Glavom nadole, sa ograde, sa samoga vrha. Kažu da je molila da je... Niko nije hteo. Onda je dopuzala do ograde i... Glavom nadole. Navodno su jezive stvari radili s njenim telom. Ne želim o tome... Šta ti je?

  – Ništa. Nevene... U Cintri je bila... Devojčica. Unuka kraljice Kalante, negde oko deset-jedanaest godina. Zvala se Ciri. Jesi li čuo šta o njoj?

  – Ne. Ali u gradu i u zamku došlo je do strašnog pokolja i gotovo niko nije živ izašao. A od onih koji su branili kulu niko nije preživeo, kazao sam ti. Većina žena i dece iz značajnih familija bila je upravo tamo.

  Veštac je ćutao.

  – Ta Kalante – upita Neven. – Znao si je?

  – Znao sam je.

  – A devojčicu za koju si pitao? Ciri?

  – I nju sam znao.

  Od reke je dunuo vetar, namreškao vodu, cimnuo grane, s grana su s treperavom prašinom poleteli listovi. Jesen, pomisli veštac, ponovo jesen.

  Ustao je.

  – Nevene, veruješ li u sudbinu?

  Trubadur podiže glavu, pogleda ga široko otvorenim očima.

  – Zašto pitaš?

  – Odgovori.

  – Pa... verujem.

  – A veruješ li da sama sudbina nije dovoljna? Da je potrebno nešto više?

  – Ne razumem.

  – Nisi jedini. Ali upravo tako jeste. Potrebno je nešto više. Problem leži u tome što ja... Ja nikada neću saznati šta je to.

  – Šta je s tobom, Geralte?

  – Ništa, Nevene. Hodi, sedaj. Idemo, dan prolazi. Ko zna koliko će nam vremena otići na traženje čamaca, a biće nam potreban veći. Neću valjda da ostavim Ukljevu.

  – Prebacićemo se zajedno? – obradova se pesnik.

  – Da. Nemam više šta da tražim s ove strane reke.

  IX

  – Jurga!

  – Zlatolika!

  Trčala je od kapije, lepršajući kosom oslobođenom od marame, spotičući se, vrišteći. Jurga dobaci uzde slugi, skoči s kola na zemlju, potrča joj u susret, uhvati je za struk, snažno, podiže je sa zemlje, okrenu i zavrte.

  – Tu sam,
Zlatolika! Vratio sam se!

  – Jurga!

  – Vratio sam se! Ehej, otvarajte vrata! Domaćin se vratio! Eh, Zlatolika!

  Bila je mokra, mirisala je na sapunicu. Prala je, bilo je jasno. Spustio ju je na zemlju, ali ni onda ga nije pustila, priljubljena uz njega, uzbuđena, topla.

  – Vodi me u kuću, Zlatolika.

  – Oh, bogovi, vratio si se... Noćima spavala nisam... Jurga... Noćima spavala nisam...

  – Vratio sam se! Jeste, vratio sam se! I bogato sam se vratio, Zlatolika. Vidiš li kola? Hej, poteraj, uđi za vrata! Vidiš li kola, Zlatolika? Dosta dobra vozim, da bi...

  – Jurga, šta će mi dobra, šta će mi kola... Vratio si se... Zdrav... Čitav...

  – Bogato sam se vratio, kažem ti. Sad ćeš videti...

  – Jurga? A ko je to? Onaj u crno odeven? O bogovi, on nosi mač...

  Trgovac se okrenu. Veštac siđe s konja, okrenu se kako bi navodno popravio kolan i bisage. Nije ih gledao, nije prilazio.

  – Posle ću ti ispričati. Oh, Zlatolika, da nije bilo njega... A gde su dečaci? Jesu li zdravi?

  – Zdravi su, Jurga, zdravi. U polje su otišli, vrane da gađaju, ali susedi će im kazati da si u kući. Začas će doleteti, cela trojka...

  – Trojka? Šta to, Zlatolika? Možda...

  – Ne... Ali nešto ti moram reći. Nećeš se ljutiti?

  – Ja? Na tebe?

  – Prihvatila sam devojčicu, Jurga. Od druida sam je uzela, znaš, od onih što su posle rata decu spasavali... Skupljali su ih po šumama, bez doma i bez svesti... Jedva žive... Jurga? Ljutiš li se?

  Jurga prisloni ruku na čelo, osvrnu se. Veštac je polako hodao za kolima, vodio je konja. Nije gledao ka njima, i dalje je okretao glavu.

  – Jurga?

  – O bogovi – jauknu trgovac. – O bogovi! Zlatolika... Ono čemu se nisam nadao! U kući!

  – Nemoj se ljutiti, Jurga... Videćeš, zavolećeš je. Devojčica je pametna, mila, vredna... Neobična pomalo. Neće da kaže odakle je, odmah počne plakati. To i ne pitam. Jurga, znaš kako sam uvek želela da bude devojčica... Šta ti je?

  – Ništa – reče tiho. – Ništa. Sudbina. Čitavim putem je kroz san govorio, buncao je u groznici, ništa, samo sudbina i sudbina... Tako mi bogova... Nije to za našu pamet, Zlatolika. Ne razumemo mi šta misle takvi kao on. O čemu sanjaju. Nije to naša pamet...