Jenefer je ćutala, a onda je, iskrivivši usne, snažno šutnula kamen koji je ležao u travi.
– Postoji neko ko može da mi pomogne, Geralte. Ono... znaš na šta mislim... navodno nije bespovratno. Postoji šansa. Još uvek mogu da imam... Razumeš li?
– Razumem.
– Ta operacija je komplikovana i skupa. Ali u zamenu za zlatnog zmaja... Geralte?
Veštac je ćutao.
– Dok smo visili na mostu – reče čarobnica – nešto si me zamolio. Ispuniću tvoju molbu. Uprkos svemu.
Veštac se tužno nasmeši, kažiprstom dodirnu zvezdu od opsidijana na Jeneferinom vratu.
– Prekasno, Jen. Više ne visimo. Ne znači mi više. Uprkos svemu.
Očekivao je najgore, slapove vatre, munje, udarac u lice, uvrede, psovke. Iznenadio se kad je ugledao samo zadržavanje drhtaja na usnama. Jenefer se polako okrenula. Geralt se pokajao zbog svojih reči. Pokajao se zbog osećanja koje ih je rodilo. Granica mogućnosti bila je prekoračena i pukla je kao struna na lauti. Pogledao je ka Nevenu i video kako trubadur brzo okreće glavu, izbegava njegov pogled.
– Dakle, pitanje viteške časti skinuli smo s vrata, plemeniti gospodine – povika Boholt, već u oklopu, stojeći pred Nedamirom, koji je i dalje sedeo na kamenu, s neizmenjenim izrazom dosade na licu. – Čast viteška leži tamo i tiho jauče. Rđav je to bio plan, poštovani Gilenstirne, da se Ejk pošalje kao vaš vitez i vazal. Ne mislim da pokazujem prstom, ali znam kome Ejk može da zahvali za polomljene noge. Tako je, zacelo smo se jednim potezom rešili dve stvari. Jednog ludaka, koji je ludački hteo da oživi legendu o smelom vitezu koji sam ubija zmaja. I jednog prevaranta, koji je na tome mislio da zaradi. Znate o kome govorim, Gilenstirne? Onda dobro. A sada je na nas red. Zmaj je sada naš. Sada ćemo mi, Sekači, srediti tog zmaja. Ali za svoj račun.
– A dogovor, Boholte? – procesi kancelar. – Šta je s dogovorom?
– Za dogovor me dupe zabole.
– To je nečuveno! To je vređanje veličanstva! – Gilenstirn lupnu nogom. – Kralj Nedamir...
– Šta kralj? – dreknu Boholt oslonivši se na ogroman dvoručni mač. – Možda kralj lično, sam, želi da krene na zmaja? Ili biste možda vi, njegov verni kancelar, strpali u pleh svoju stomačinu i krenuli u polje? Zašto da ne, molim lepo, mi ćemo sačekati, Vaše veličanstvo. Imali ste svoju šansu, Gilenstirne; da je Ejk zaklao zmaja, vi biste ga uzeli celog, nama ne bi ostalo ništa, nijedna zlatna ljuspa s njegovih leđa. Ali sada je kasno. Imate li oči da pogledate? Nema više nikoga ko bi se borio u bojama Kaingorna. Nećete naći još jednu budalu poput Ejka.
– Nije istina! – obućar Kozojed priđe kralju, koji je i dalje bio zauzet posmatranjem samo njemu znane tačke na horizontu. – Poštovani kralju! Sačekajte samo trunčicu dok ne stignu naši iz Holopolja, da ih samo vidite! Pljunite na prepametno plemstvo, odmah ih rasterajte! Ima da se uverite ko je uistinu hrabar, ko je na pesnicama jak, a ne na rečima!
– Začepi gubicu – mirno se odazvao Boholt, brišući trag rđe sa pršnjaka. – Začepi gubicu, seljačino, jer ako ti je ja zatvorim, zubine će ti u grlo odleteti.
Videvši da dolaze Kenet i Koštunjača, Kozojed se brzo povuče, sakrivši se među holopoljske žandare.
– Kralju! – povika Gilenstirn. – Kralju, šta naređuješ?
Izraz dosade iznenada nestade s Nedamirovog lica. Maloletni monarh namršti pegavi nos i ustade.
– Šta naređujem? – reče tankim glasom. – Konačno pitaš, Gilenstirne, umesto da odlučuješ umesto mene i pregovaraš za mene i u moje ime. Veoma se radujem. I neka tako ostane, Gilenstirne. Od ovog trenutka ćeš ćutati i slušati naređenja. Evo prvog. Sakupi ljude, naredi da se Ejk iz Denesle stavi na kola. Vraćamo se u Kaingorn.
– Gospodaru...
– Ni reči, Gilenstirne. Poštovana Jenefer, plamenita gospodo, pozdravljam vas. Izgubio sam nešto vremena na ovaj pohod, ali sam dosta i dobio. Mnogo toga sam naučio. Hvala vam na rečima, poštovana Jenefer, poštovani Doregaraju, poštovani Boholte. I hvala na ćutanju, poštovani Geralte.
– Kralju – reče Gilenstirn. – Kako to? Zmaj je tu, tu, nadohvat ruke. Tvoj san, kralju...
– Moj san – zamišljeno ponovi Nedamir. – Više ga nemam. A ako ovde ostanem... Možda ga nikad više neću ni imati.
– A Maleore? A princezina ruka? – kancelar nije odustajao, mašući rukama. – A tron? Kralju, tamošnji narod će te priznati...
– Dupe me zabole za tamošnji narod, kako kaže gospodin Boholt – zasmeja se Nedamir. – Tron Maleore i tako je moj, jer u Kaingornu imam tri stotine oklopnika i još hiljadu i po pešaka protiv hiljadu njihovih bednih vojnika sa štitovima. A kad smo kod priznavanja – svakako će me priznati. Vešaću, seći glave i vući konjima sve dok me ne priznaju. A njihova princeza, masno telence, pljujem na njenu ruku, od nje mi je samo trtica potrebna; nek mi rodi naslednika, onda ću je ionako otrovati. Metodom majstora Kozojeda. Dosta priče, Gilenstirne. Pristupi izvršavanju primljenih naređenja.
– Zaista – Neven šapnu Geraltu. – Mnogo je naučio.
– Mnogo – potvrdi Geralt gledajući ka brežuljku na kom je zlatni zmaj, spustivši trouglastu glavu, račvastim, skerletnim jezikom lizao nešto što je sedelo kraj njega u travi. – Ali ne bih voleo da sam njegov podanik, Nevene.
– I šta misliš, šta će sada biti?
Veštac je spokojno posmatrao maleno sivo-zeleno stvorenjce koje je lepršalo opnastim krilcima pored zlatnih kandži povijenog zmaja.
– A šta ti, Nevene, imaš da kažeš na sve ovo? Šta ti misliš o ovome?
– A kakve veze ima šta ja mislim? Ja sam pesnik, Geralte. Zar moje mišljenje ima neki značaj?
– Ima.
– Dobro, onda ću ti reći. Ja, Geralte, kad vidim gmizavca, na primer zmiju ili kakvog guštera, sav se stresem, toliko su mi gadna ta stvorenja i toliko ih se bojim. A ovaj zmaj...
– Da?
– .On... on je lep, Geralte.
– Hvala ti, Nevene.
– Na čemu?
Geralt okrenu glavu, laganim pokretom dohvati kopču pojasa koji mu je iskosa opasavao grudi, zategnu ga za dve rupe. Podiže desnu ruku proveravajući da li je drška mača na pravom mestu. Neven ga je posmatrao široko otvorenih očiju.
– Geralte! Ti nameravaš...
– Da – mirno reče veštac. – Postoji granica mogućnosti. Svega toga mi je dosta. Ideš li s Nedamirom ili ostaješ, Nevene?
Trubadur se savi, pažljivo i nežno spusti lautu ispod kamena, ispravi se.
– Ostajem. Kako si ono rekao? Granica mogućnosti? Rezervisaću taj naslov za baladu.
– To bi mogla biti tvoja poslednja balada, Nevene.
– Geralte?
– Aha?
– Ne ubijaj... Možeš li?
– Mač je mač, Nevene. Kada ga jednom dohvatim...
– Pokušaj.
– Pokušaću.
Doregaraj se zakikotao, okrenuo se prema Jenefer i Sekačima i pokazao na kraljevsku svitu koja se udaljavala.
– Tamo eno – reče – odlazi kralj Nedamir. Više ne izdaje kraljevska naređenja Gilenstirnovim ustima. Odlazi pokazavši razumnost. Dobro je da si ovde, Nevene. Predlažem ti da započneš pisanje balade.
– O čemu?
– O tome – čarobnjak izvuče štapić ispod ruke – kako je veliki Doregaraj, čarobnjak, oterao kući lupeže koji su lupeški mislili da ubiju poslednjeg zlatnog zmaja koji je na svetu ostao. Ne pomeraj se, Boholte! Jarpene, ruke dalje od sekire! Da nisi zadrhtala, Jenefer! Hajte, lupeži, za kraljem, kô za majkom! Pokret, na konje, na kola! Upozoravam, načini li ko samo jedan pogrešan pokret, od njega će ostati smrad paljevine i caklina na pesku. Ne šalim se.
– Doregaraju! – siknula je Jenefer.
– Milostivi čarobnjače – pomirljivo reče Boholt. – Ali zar pristoji...
– Umukni, Boholte. Rekao sam, nećete pipnuti ovoga zmaja. Legende se ne ubijaju. Nalevo krug i marš!
Jeneferina ruka iznenada je krenula napred, a zemlja oko Doregaraja eksplodirala je u plavičastoj vatri, zakovitlala se pra
šina pokidanog busenja i šljunka. Čarobnjak se pokolebao, okružen plamenovima. Koštunjača priskoči i udari ga u lice korenom pesnice. Doregaraj pade, iz njegovog štapića polete crvena munja, koja se bezopasno ugasi među stenama. Doskočivši s druge strane, Živoder šutnu čarobnjaka i zamahnu da ponovi. Geralt ulete među njih, odgurnu Živodera, izvuče mač; sekao je ravno, ciljajući između naramenice i pršnjaka pancira. Zasmeta mu Boholt, blokirajući udarac širokim sečivom dvoručnog mača. Neven postavi nogu Koštunjači, ali bezuspešno – Koštunjača zgrabi bardov šareni kaftan i tresnu ga pesnicom među oči. Jarpen Zigrin, priskačući s leđa, obori Nevena s nogu, udarivši ga drškom sekire po zglobovima kolena.
Geralt se obrnu u pirueti i, izbegnuvši Boholtov mač, kratko udari Živodera, koji je naletao, smaknuvši mu gvozdenu nadlaktenjaču. Živoder odskoči, spotaknu se i pade. Boholt zastenja, zamahnu mačem kao kosom. Geralt preskoči preko oštrice koja je fijuknula, vrhom mača udari Boholta u naprsnik, odgurnu ga i zamahnu, ciljajući u obraz. Videvši da neće uspeti da parira teškim mačem, Boholt se baci unazad, pavši na leđa. Veštac doskoči do njega i u tom trenutku oseti kako se zemlja izmiče ispod njegovih utrnulih nogu. Ugleda horizont, koji je, umesto vodoravan, postajao uspravan. Uzaludno pokušavajući da složi prste u odbrambeni Znak, teško se survao bokom na zemlju, ispuštajući mač iz obamrle šake. U ušima mu je tutnjalo i šumelo.
– Vežite ih dok deluju čini – reče Jenefer, negde odozgo i veoma daleka. – Svu trojicu.
Omamljeni i nepokretni, Doregaraj i Geralt dozvolili su da ih sputaju i privežu za kola bez otpora i bez reči. Neven se bacakao i psovao, te je pre nego što je vezan dobio po njušci.
– Šta ima da ih vezujete, izdajnike, pasje sinove – reče Kozojed prilazeći. – Odmah ih umlatiti i gotovo.
– Sam si sin, i to ne pasji – reče Jarpen Zigrin. – Ne vređaj pse ovde. Tornjaj se, đonašu!
– Strašno ste hrabri – zareža Kozojed. – Videćemo hoće li vam hrabrosti zafaliti kad moji iz Holopolja pristignu, samo kad ih vidite! Videćem...
Okrenuvši se neobično spretno za svoj stas, Jarpen ga lupnu drškom sekire po glavi. Koštunjača, koji je stajao pored, dodade udarac nogom. Kozojed prelete nekoliko hvati i zari nos u travu.
– Zapamtićete! – dernjao se četvoronoške. – Sve će vas...
– Momci! – povika Jarpen Zigrin. – Za dupe obućara, majku mu zanatlijsku! Hvataj ga, Koštunjača!
Kozojed nije čekao. Pridigao se i trkom poleteo prema istočnom kanjonu. Za njim kradom potrčaše holopoljska njuškala. Patuljci su, grohotom se smejući, bacali za njima kamenje.
– Odmah se nekako i vazduh osvežio – zasmeja se Jarpen. – Dakle, Boholte, hvatajmo zmaja.
– Polako – Jenefer podiže ruku. – Možete da hvatate, ali maglu. Svi koji tu stojite.
– Šta?! – Boholt se pogrbi, a oči mu blesnuše zloslutnim sjajem. – Šta to govorite, presvetla gospođice veštice?
– Nosite se odavde za obućarem u stopu – ponovi Jenefer. – Svi. Sama ću izaći na kraj sa zmajem. Nekonvencionalnim oružjem. A na rastanku mi možete zahvaliti. Da nije mene, okušali biste veščev mač. Ajde, dakle, Boholte, pre nego što se iznerviram. Upozoriću vas da znam čini pomoću kojih vas mogu pretvoriti u kastrirane konje. Dovoljno je da pomerim ruku.
– Neće biti – procedi Boholt. – Moje strpljenje dostiglo je granice mogućnosti. Ne dozvoljavam da me pravite budalom. Živodere, otkači rudu od kola. Osećam da će i meni trebati nekonvencionalno oružje. Neko će ovde uskoro da dobije po krstima, milostiva gospodo. Ne bih da pokazujem prstom, ali uskoro će po krstima dobiti izvesna odvratna veštica.
– Samo probaj, Boholte. Ulepšaćeš mi dan.
– Jenefer – prekorno reče patuljak. – Zašto?
– Možda ja jednostavno ne volim da delim, Jarpene?
– Čuj – nasmeja se Jarpen Zigrin. – Duboko ljudski. Toliko ljudski da je gotovo kao s patuljcima. Prijatno je videti poznate osobine kod čarobnice. Jer ni ja, Jenefer, ne volim da delim.
Sagnuo se i kratko, munjevito zamahnuo. Gvozdena kugla, koja se pojavila neznano otkud i neznano kada, zarežala je kroz vazduh i pogodila Jenefer posred čela. Pre nego što je čarobnica uspela da dođe sebi, već je visila u vazduhu, za ruke su je pridržavali Živoder i Koštunjača, dok joj je Jarpen vezivao noge oko gležnjeva. Jenefer je besno vrisnula, ali joj je jedan od Jarpenovih momaka koji su stajali pozadi nabacio uzde oko glave, snažno povukao, zarivši joj remen u otvorena usta ugušio je krik.
– I šta sada, Jenefer? – upita Boholt prilazeći. – Kako misliš da me pretvoriš u kastriranog konja? Kad ni ruku ne možeš da pomeriš.
Pocepa joj kragnu na prslučiću, podera joj i razdrlji košulju. Jenefer zaciča, gušena uzdama.
– Nemam sada vremena – reče Boholt, bestidno je opipavajući uz cerekanje patuljaka – ali pričekaj malo, veštice. Čim sredimo zmaja, priredićemo malu zabavu. Dobro je privežite uz točak, momci. Obe ruke do obruča, da ni prstom ne može mrdnuti. I neka je zasad niko ne dira, gospodo. A redosled ćemo dogovoriti prema tome kako se ko pokaže sa zmajem.
– Boholte – javi se sputani Geralt, tiho, mirno i zloslutno. – Pazi se. Naći ću te i na kraju sveta.
– Čudim ti se – odgovori Sekač, podjednako mirno. – Na tvom mestu bih sedeo i ćutao. Poznajem te i moraću ozbiljno da gledam na tvoju pretnju. Neću imati izlaza. Ali možda nećeš preživeti, vešče. Vratićemo se još tom pitanju. Koštunjača, Živodere, na konje!
– Eto kakva mi je sudbina – dobaci Neven. – Kog sam se đavola mešao u ovo?
Doregaraj je sagnute glave posmatrao guste kaplje krvi koje su mu polako kapale iz nosa na stomak.
– A da možda prestaneš da buljiš tako?! – viknu Geraltu čarobnica, uvijajući se kao zmija u vezama, uzaludno pokušavajući da sakrije obnaženu lepotu. Veštac poslušno okrenu glavu. Neven ne.
– Na to što vidim – zasmeja se bard – mora da si potrošila čitavo bure eliksira od mandragore, Jenefer. Koža kô u šesnaestogodišnjakinje, nek me guska štrpne!
– Začepi gubicu, kučkin sine! – zaurla čarobnica.
– Koliko ti zapravo godina imaš, Jenefer? – Neven nije odustajao. – Jedno dvesta? Ne, recimo, sto pedeset. A ponela si se kao...
Jenefer ispruži vrat i pljunu na njega, ali promaši.
– Jen – prekorno reče veštac, brišući upljuvano uho o rame.
– Neka prestane da bulji!
– Ne pada mi na pamet – reče Neven, ne spuštajući pogled s prijatnog prizora kakav je predstavljala raskopčana devojka. – Zbog nje i sedimo ovde. I mogu nam grla preseći. A nju će u najgorem slučaju silovati, što u tim godinama...
– Umukni, Nevene – reče veštac.
– Ne pada mi na pamet. Upravo imam nameru da napišem baladu o dvema dojkama. Molim da mi se ne smeta.
– Nevene – Doregaraj šmrknu okrvavljenim nosom. – Uozbilji se.
– Ja jesam ozbiljan, dođavola.
Boholt se uz pomoć patuljaka s mukom uspentra na sedlo, težak i nezgrapan od oklopa i kožnih štitnika navučenih na njega. Koštunjača i Živoder već su sedeli na konjima, držeći preko sedla ogromne dvoručne mačeve.
– Dobro – nakašlja se Boholt. – Idemo na njega!
– A, ne – izgovori dubok glas, koji je zazvučao kao mesingana zurla. – Ja sam došao vama!
Iza prstenova stena pomoli se dugačka, sjajna, zlatna njuška, vitak vrat sa nizom trouglastih, zubatih izraslina, kandžaste šape. Zle gmizavačke oči s okomitim zenicama posmatrale su ispod rožnatih kapaka.
– Nisam izdržao da čekam u polju – reče zmaj Vilentretenmert razgledajući okolo – pa sam sâm došao. Kako vidim, raspoloženih za bitku sve je manje?
Boholt uhvati uzde u zube, a paloš obema rukama.
– Ima nas dohohno – reče nerazgovetno, grizući remen. – Izahi na mehdan, gmihavhe!
– Izašao sam – reče zmaj, izvijajući leđa u luk i uvredljivo zadižući rep.
Boholt pogleda okolo. Koštunjača i Živoder su polako, d
emonstrativno mirno okružili zmaja s obeju strana. S leđa su Jarpen Zigrin i njegovi momci čekali sa sekirama u rukama.
– Aaaaargh! – zaurla Boholt, snažno udarajući konja petama i podižući mač.
Zmaj se savi, primače se zemlji, i odozgo, iza leđa, udari repom poput škorpiona, gađajući ne ka Boholtu, već ka Koštunjači, koji je napadao s boka. Koštunjača se prevrnu zajedno s konjem usred treska, lomljave i rzanja. Galopirajući, Boholt je sekao uz zastrašujući zamah, zmaj vešto poskoči pred širokom oštricom. Snaga galopa prevuče Boholta na stranu. Stojeći na zadnjim šapama, zmaj se obrnu i kandžama ošinu Živodera, jednim zamahom rasporivši konjski trbuh i nogu konjanika. Snažno nagnut unazad, Boholt je uspeo da okrene konja, da zubima povuče uzde i ponovo napadne.
Zmaj zviznu repom po patuljcima koji su mu pritrčavali, sve ih prevrćući, nakon čega se baci na Boholta, usput, kao nehotice, energično zgazivši Živodera, koji je pokušavao da ustane. Tresući glavom, Boholt je pokušavao da savlada konja u galopu, ali zmaj beše neuporedivo brži i okretniji. Vešto prilazeći Boholtu s leve strane, kako bi mu otežao sečenje, udari Boholta kandžastom šapom. Konj se ukopa u mestu i pade na stranu, Boholt izlete iz sedla, ostavši bez mača i šlema, strovali se na leđa, na zemlju, udarivši glavom o stenu.
– Tutanj, momci!!! U brda!!! – vikao je Jarpen Zigrin nadjačavajući urlanje Koštunjače, prikleštenog konjem. Lepršavih brada, patuljci poleteše ka stenama, brzinom koja je bila zadivljujuća za njihove kratke noge. Zmaj ih nije jurio. Sedeo je mirno i razgledao. Koštunjača se koprcao i drao pod konjem. Boholt je nepokretno ležao. Živoder je na boku puzao ka stenama, kao ogromna, metalna kraba.
– Neverovatno – šapnu Doregaraj. – Neverovatno...
– Hej! – Neven se trgnu u konopcima, tako da se kola zaljuljaše. – Šta je ono? Tamo! Pogledajte!
Iz pravca istočnog klanca dolazio je veliki oblak prašine, koji su ubrzo sustigli uzvici, lupanje i topot. Zmaj ispruži glavu i pogleda.
Na zaravan se dokotrljaše troja velika kola, puna naoružanih ljudi. Razdelivši se, počeše okruživati zmaja.