Čarobnica zatvori prozor.
– Pasju mu majku, Jen – veštac se zakikota. – Mogla si prosuti vodu gde dalje.
– Mogla sam – progunđa. – Ali nije mi se htelo.
Uzela je svetiljku sa stola i prišla mu. Bela spavaćica, prianjajući se u pokretu uz njeno telo, činila ju je božanstveno privlačnom. I više nego da je naga, pomislio je.
– Hoću da te pregledam – rekla je. – Zojgl je mogao da te zakači.
– Nije me zakačio. Osetio bih.
– Pod eliksirima? Nemoj me zasmejavati. Pod eliksirima otvoreni prelom ne bi osetio, sve dok ti kost ne bi zapela za živicu. A na zojglu je moglo svašta biti, i tetanus i truležni otrov. U tom slučaju još imamo vremena za protivotrov. Okreni se.
Osetio je na telu toplu svetlost svetiljke, i slučajni dodir njene kose.
– Izgleda da je sve u redu – rekla je. – Lezi, pre nego što te eliksiri obore s nogu. Te mešavine su đavolski opasne. Na kraju će te iscrpeti.
– Moram da ih uzimam pred borbu.
Jenefer nije odgovorila. Ponovo je sela ispred ogledala, polako je raščešljavala svetlucave crne lokne. Uvek bi češljala kosu pred odlazak na spavanje. Geralt je to smatrao osobenim, ali je prosto obožavao da je posmatra dok to čini. Pretpostavljao je da je Jenefer toga bila svesna.
Iznenada mu je postalo veoma hladno, eliksiri su ga tresli, kočili mu vrat, slivali se u dno stomaka vrtlozima mučnine. Opsovao je sebi u bradu, svalio se na krevet, ne prestajući da gleda u Jenefer.
Pokret u uglu odaje privuče mu pažnju, skrenu pogled. Na jelenjim rogovima ukrivo okačenim na zid, obmotanim paučinom, sedela je, crna kao smola, nevelika ptica.
Okrenuvši glavu na stranu, gledala je u vešca žutim, nepokretnim okom.
– Jen, šta je to? Otkud to ovde?
– Šta? – Jenefer okrenu glavu. – A, to. To je vetruška.
– Vetruška? Vetruške su pirgavo-riđe, a ova je crna.
– Ova je čarobnjačka vetruška. Ja sam je napravila.
– Zašto?
– Zato što mi treba – reče ona odsečno. Geralt nije postavljao dalja pitanja, znao je da Jenefer neće odgovoriti.
– Ideš sutra kod Istreda?
Čarobnica pomeri bočice do ivice stola, češalj stavi u kutijicu i zatvori trodelno ogledalo.
– Idem. Ranim jutrom. A zašto?
– Ništa.
Legla je na bok, nije ugasila svetiljku. Nikada nije gasila svetlo, nije volela da zaspiva u tami. Uljanica, fenjer ili sveća – morali su dogoreti do kraja. Uvek. Još jedna osobenost. Jenefer je imala neverovatan broj osobenosti.
– Jen?
– Aha?
– Kad idemo odavde?
– Ne dosađuj – otresito je cimnula perinu. – Ovde smo tri dana, a to si pitanje postavio najmanje trideset puta. Rekla sam ti, imam da završim nekoliko stvari.
– S Istredom?
– Da.
Uzdahnuo je i obgrlio je, ne skrivajući nameru.
– Ej – šapnula je. – Uzimao si eliksire...
– Pa šta?
– Ništa – zakikotala se kao ptičica, pripivši se uz njega, izvijajući se i podižući, kako bi mu olakšala skidanje spavaćice. Zanos njene nagosti, kao i obično, zaplovio mu je drhtavo niz leđa, žmarcima kroz prste koji su se dodirivali s njenom kožom. Dotakao je usnama njene grudi, okrugle i nežne, s bradavicama lako bledim da su se otkrivale jedino oblikom. Upleo je prste u njenu kosu, koja je mirisala na jorgovan i ogrozd.
Prepuštala se njegovom milovanju, predući poput mačke, trljajući savijenim kolenom o njegovo bedro.
Ubrzo se ispostavilo da je, kao i obično, precenio svoju otpornost na vešterske eliksire, zaboravio je na njihovo gadno dejstvo na organizam. A možda to i nisu eliksiri, pomisli, možda je to iscrpljenost borbom, rizikom, pretnjama i smrću? Ali moj organizam, mada veštački popravljen, ne prepušta se rutini. Reaguje prirodno. Ali onda kad ne treba. Dođavola.
Ali Jenefer, kao i obično, nije dozvolila da se deprimira zbog neke sitnice. Osetio je kako ga dodiruje, čuo je kako prede tik uz njegovo uho. Kao i obično, nesvesno se zamislio nad kosmičkim brojem drugih prilika u kojima je morala da koristi te veoma praktične čini. A potom je prestao da razmišlja.
Kao i obično, bilo je neobično.
Gledao je u njene usne, u njihov ugao koji je podrhtavao u nehotičnom osmehu. Dobro je znao taj osmeh, uvek mu je više izgledao kao osmeh trijumfa nego sreće. Nikad je nije pitao za to. Znao je da ne bi odgovorila.
Crna vetruška, sedeći na jelenjim rogovima, zamahnu krilima, klapnu krivim kljunom. Jenefer okrenu glavu i uzdahnu. Veoma tužno.
– Jen?
– Ništa, Geralte – poljubi ga. – Ništa.
Plamen svetiljke lelujavo je zatitrao. Kroz zid je strugao miš, a žižak u komodi je tiho, ravnomerno, ritmično kuckao.
– Jen?
– Mhm?
– Hajdemo odavde. Ovde se loše osećam. Ovaj grad na mene fatalno deluje.
Okrenula se na bok, prevukla dlan preko njegovog obraza sklanjajući mu kosu, nastavila niže prstima, dotakla zadebljale ožiljke koji su označavali ivicu vrata.
– Znaš li šta znači ime ovog grada? Aedd Gjnvael?
– Ne. Nešto iz jezika vilenjaka?
– Da. Znači komadić leda.
– To se neobično ne slaže sa ovom šugavom rupom.
– Među vilenjacima – zamišljeno prošaputa čarobnica – kruži legenda o Snežnoj Kraljici, koja za vreme vejavice proleće zemljama u sankama s upregnutim belim konjima. Prolazeći, kraljica razbacuje okolo tvrde, oštre, malene komadiće leda i teško onom koga takav komadić pogodi u oko ili u srce. Taj neko postaje izgubljen. Više ga ništa ne može usrećiti, sve što ne bude imalo belinu snega biće mu ružno, gadno, odvratno. Mira neće poznati, sve će odbaciti, poći će za Kraljicom, za svojom čežnjom i ljubavi. Naravno, nikada je neće pronaći i od žudnje će umreti. Priča se da se ovde, u ovom gradu, u davna vremena, tako nešto dogodilo. Divna legenda, zar ne?
– Vilenjaci svašta umeju da obuku u lepe reči – promrmlja sanjivo, prelazeći usnama po njenom ramenu. – Nije to nikakva legenda, Jen. To je lep opis jedne strašne pojave, Divljeg Gona, prokletstva pojedinih krajeva. Neobjašnjivo, zbirno ludilo, koje vuče ljude da se priključe avetinjskoj povorci što juri ka nebu. Video sam. Istina, često se događa zimi. Nebrojene pare su mi davali da stanem na put toj zarazi, ali nisam se prihvatio. Za Divljeg Gona nema načina...
– Vešče – šapnula je ljubeći ga u obraz. – Trunke romantike nema u tebi. A ja... ja volim vilenjačke legende, tako su divne. Šteta što ljudi nemaju takve legende. Možda će ih jednom imati? Možda će ih stvoriti? Ali o čemu da govore ljudske legende? Gde god pogledaš unaokolo, samo sivilo i bezbojnost. Čak i ono što lepo započne, pređe ubrzo u dosadu i običnost, u taj ljudski ritual, taj zamorni ritam koji se zove život. Oh, Geralte, biti čarobnica nije lako, ali u poređenju sa prostom, ljudskom egzistencijom... Geralte? – spustila je glavu na njegove grudi, koje su se pomerale u sporom disanju.
– Spavaj – prošapta. – Spavaj, vešče.
III
Grad je loše uticao na njega. Od samoga jutra. Od samoga jutra sve mu je kvarilo raspoloženje, izazivalo potištenost i bes. Sve. Bio je besan jer se uspavao, čime je rano jutro praktično postalo rano popodne. Nerviralo ga je odsustvo Jenefer, koja je otišla pre nego što se probudio.
Mora da je žurila, jer je pribor, koji je obično uredno slagala u kutijice, ležao po stolu razbacan bez reda, kao koščice kod vračare u ritualu predskazivanja. Četkice od fine dlake – one velike, za puderisanje lica, onda male, kojima nanosi ruž na usne, i one sasvim male, za kanu, kojom je bojila trepavice. Krede i olovke za kapke i obrve. Pincete i ogledalca od srebra. Teglice i flašice od porcelana i mlečnog stakla, koje su sadržale, znao je, eliksire i masti banalnih sastojaka, poput čađi, guščije masti i soka od šargarepe, i tako opasno tajanstvenih poput mandragore, antimona, beladone, kanabisa, zmajeve krvi i koncentrovanog otrova velikih škorpiona. A iznad svega t
oga, unaokolo, u vazduhu – miris jorgovana i ogrozda, mirisnog ulja koje je uvek koristila.
Bio je u tim predmetima. Bio je u tom vazduhu.
Ali nje nije bilo.
Sišao je, osećajući sve veći nemir i bes kako se nakuplja. Zbog svega.
Bes mu je izazivala hladna i stvrdnuta kajgana koju mu je krčmar doneo za doručak, na trenutak se odvajajući od devojčeta koje je opipavao u magacinu. Besneo je i zato što je to devojče imalo najviše dvanaest godina. I suze u očima.
Toplo prolećno vreme i veseli žagor ulice koja je tinjala od života nisu popravili Geraltovo raspoloženje. I dalje mu se ništa nije sviđalo u Aed Ginvaelu, gradiću koji je, kako je smatrao, bio poput zloslutne parodije svih znanih mu gradića – bio je karikaturalno bučniji, zagušljiviji, prljaviji i nervozniji.
I dalje je osećao slabašan smrad đubrišta u odeći i kosi. Odlučio je da ode u kupatilo.
U kupatilu ga je nervirao izraz lica poslužitelja dok je posmatrao njegov vešterski medaljon, položen preko mača na ivici kade. Iznerviralo ga je što mu poslužitelj nije ponudio devojke. Nije imao nameru da ih koristi, ali u kupatilu su ih svima nudili, besneo je zato što je kod njega načinjen izuzetak.
Kada je izašao, oštro mirišući na sivi sapun, njegovo raspoloženje nije se bilo popravilo, niti se Aed Ginvael imalo prolepšao. I dalje tu nije bilo ničega što bi mu se moglo svideti. Vešcu se nisu sviđale gomile đubriva koje je ležalo po ulicama. Nisu mu se sviđali prosjaci koji su čučali pod zidinama svetinja. Nije mu se sviđao iskošeni natpis na zidu, koji je glasio: VILENJAKE U REZERVAT!
U zamak ga nisu pustili, poslali su ga kod starešine, u Savez trgovaca. To ga je iznerviralo. Iznerviralo ga je takođe kada mu je starešina ceha, vilenjak, rekao da starešinu traži na pijaci, posmatrajući ga pritom s prezirom i s visine, neobične za nekoga koga imaju nameru proterati u rezervat.
Na pijaci je vrvelo od ljudi, bilo je mnogo tezgi, kola, konja, volova i muva. Na uzvišenju je stajao stub srama s prestupnikom na koga je svetina bacala balegu i blato. S pribranošću vrednom pažnje, prestupnik je bestidno grdio svoje mučitelje, neznatno podižući glas.
Geraltu, koji je imao prilično iskustvo, cilj boravka starešine usred tog džumbusa bio je potpuno jasan. Putujući trgovci iz karavana u cene su imali uračunat i mito, morali su dakle taj mito nekome i uručiti. Starešina, takođe upoznat s običajima, pojavljivao se kako se trgovci ne bi mučili.
Mesto na kom je uredovao obeležavao je prljavoplavi baldahin razapet na motkama. Bio je tamo i sto okružen razgalamljenim mušterijama. Za stolom je sedeo starešina Herbolt, prema svima redom pokazujući omalovažavanje i prezir, oslikan na izbledelom licu.
– Hej ti! Kuda?
Geralt polako okrenu glavu. I istog trenutka zaguši u sebi bes, savlada nervozu, zaledi se u komad leda. Nije više mogao sebi dozvoliti emocije. Muškarac koji mu je preprečio put imao je kosu žutu poput perja zlatne vuge i iste takve obrve nad bledim, praznim očima. Uske šake dugačkih prstiju zadenuo je za pojas od masivnih mesinganih pločica, otežan mačem, buzdovanom i dvama bodežima.
– Aha – reče muškarac. – Znam tebe! Veštac, je li tako? Kod Herbolta?
Geralt klimnu glavom, ne prestajući da posmatra muškarčeve ruke. Znao je da ruke tog muškarca nije bezbedno ispuštati iz vida.
– Čuo sam za tebe, ukrotitelju čudovišta – reče žutokosi, hladno posmatrajući Geraltove ruke. – Iako mi se čini da se nikad nismo sreli, i ti si zasigurno za mene čuo. Ja sam Ivo Mirce. Ali svi me zovu Cikada.
Veštac klimnuvši glavom potvrdi da je čuo. Znao je takođe i koja se cena u Vizimi, Kaelfu i Vatveiru nudila za Cikadinu glavu. Da su ga pitali za mišljenje, rekao bi da je cena premala. Ali nisu ga pitali.
– Dobro – reče Cikada. – Koliko znam, starešina te očekuje. Možeš ići. Ali mač ćeš, prijatelju, ostaviti ovde. Vidiš, ovde mene plaćaju da pazim na tu ceremoniju. Niko s oružjem nema prava da priđe Herboltu. Jesi li razumeo?
Geralt ravnodušno slegnu ramenima, otkopča kaiš i, obmotavši njime korice, pruži Cikadi mač. Cikada se nasmeja uglom usana.
– Izvolite, izvolite – reče. – Kakva ljubaznost, ni reči protesta. Znao sam da su priče o tebi preuveličane. Voleo bih da ti mene jednom zamoliš za moj mač, video bi kakav je moj odgovor.
– Deder, Cikada! – iznenada povika starešina, ustajući. – Puštaj ga! Hajte, ovamo, brzo, gospodine Geralte, dobro došli, dobro došli! Povucite se, gospodo trgovci, ostavite nas na trenutak. Vaši interesi moraju ustupiti mesto stvarima koje su za grad od većega značaja. Peticije predstavite mome sekretaru!
Prividna srdačnost dočeka nije prevarila Geralta. Znao je da je služila isključivo kao element cenkanja. Trgovci su dobili vreme za razmišljanje da li je mito dovoljno visok.
– Kladim se da se Cikada potrudio da te isprovocira – Herbolt nemarnim podizanjem ruke odgovori na jednako nemaran naklon vešca. – Ne sekiraj se zbog toga. Cikada vadi oružje isključivo po naređenju. Istina je, nije mu to baš po volji, ali dok ga ja plaćam, ima da sluša, inače čisti se s očiju i natrag na drum! Ne sekiraj se ti.
– Za kog vam đavola, starešino, treba neko poput Cikade? Zar je tako nebezbedno?
– Bezbedno je jer plaćam Cikadi – Herbolt se zasmeja. – Njegova slava čuje se nadaleko, a to mi ide naruku. Vidiš, Aed Ginvael i ostali gradovi u dolini Toine podležu namesnicima iz Rakverelina. A namesnici se u poslednje vreme menjaju svake sezone. Ne zna se, uostalom, ni zašto se menjaju, jer i tako je svaki drugi poluvilenjak ili četvrtvilenjak; prokleta im krv i rasa – sve što je loše od vilenjaka dolazi.
Geralt nije dodao da dolazi i od kiridžija, jer taj vic, iako poznat, nije svakom bio smešan.
– Svaki novi namesnik – nastavi naduveni Herbolt – počinje sa uklanjanjem kaštelana i starešina staroga režima, kako bi u stolice smestio svoje rođake i poznanike. Ali posle onoga što je Cikada jcdnom napravio izaslaniku određenog namesnika, mene više niko ne pokušava da ukloni s položaja i ja sam tako najstariji starešina najstarijeg režima, više se čak i ne sećam kojeg. No mi se raspričali, a karavan prođe, kako je umela da kaže moja pokojna prva žena. Pređimo na stvar. Kakva se to gadost namnožila na našem đubrištu?
– Zojgl.
– Nikad u životu za tako što nisam čuo. Pretpostavljam da je vcć ubijen?
– Već je ubijen.
– Koliko će to koštati gradsku kasu? Sedamdeset?
– Sto.
– No, no, gospon vešče! Mora da ste se bunika najeli! Sto maraka za ubijanje kakvog crva što se odomaćio u hrpi govana?
– Crv ili ne, starešino, proždrao je osmoro ljudi, kako ste vi sami tvrdili.
– Ljudi? Eh, divote! To je čudovištance, kako sam obavešten, pojelo staroga Zakoreka, koji je poznat bio po tome što se nikad nije treznio, jednu babu iz predgrađa i nekoliko dece prevoznika Sulirada, što se kasno i otkrilo, jer ni sam Sulirad ne zna kol’ko dece ima – prebrzo ih pravi da bi stigao prebrojati. I to su mi neki ljudi! Osamdeset.
– Da nisam ubio zojgla, ubrzo bi progutao nekog značajnijeg. Apotekara, recimo. Od koga biste u tom slučaju uzimali mast za šankr? Sto.
– Sto maraka je gomila novca. Ne znam da l’ bi za desetoglavu hidru dao toliko. Osamdeset pet.
– Sto, gospodine Herbolte. Uzmite u obzir, iako to nije bila desetoglava hidra, da niko od ovdašnjih, ne izuzimajući ni slavnog Cikadu, nije uspeo da se suprotstavi zojglu.
– Zato što niko od ovdašnjih nema običaj da se brljavi po balezi i otpacima. Moja poslednja reč: devedeset.
– Sto.
– Devedeset i pet, do đavola i demona!
– Dogovoreno.
– No – Herbolt se široko nasmeja. – Gotovo. Da li uvek tako divno trguješ, vešče?
– Ne – Geralt se nije nasmejao. – Zapravo retko. Ali hteo sam vam pričiniti zadovoljstvo, starešino.
– Da znaš da jesi, kuga te odnela – zacereka se Herbolt. – Hej, Pregljivice! Ovamo! Ponesider knjigu i vrećicu i izbroj mi začas devedeset maraka.
– Devedeset pet smo rekli.
– A porez?
Veštac prigušeno opsova. Starešina na priznanici ispisa pozamašan znak, zatim pročačka uho čistim krajem pera.
– Nadam se da će na đubrištu sada biti mirno? A, vešče?
– Trebalo bi. Bio je samo jedan zojgl. Istina, mogao je stići da se razmnoži. Zojglovi su dvopolni, kao puževi.
– Kakve mi ti tu bajke pričaš? – Herbolt ga pogleda iskosa. – Za množenje treba dvoje, znači mužjak i ženka. Čuj to, zar se ti zojglovi legu kô buve i miševi po truloj slami? Pa svaka budala valjda zna da ne postoje miš i mišica, da su svi oni jednaki i legu se sami od sebe i od slame gnjile.
– A puževi se od mokrog lišća legu – dobaci sekretar Pregljivica, još uvek zauzet slaganjem novčanica.
– Svako to zna – složi se Geralt, vedro se smeškajući. – Ne postoje puž i pužica. Postoji samo lišće. A ko misli drugačije, taj greši.
– Dosta – prekinu starešina, sumnjičavo ga gledajući. – Dosta o toj gamadi! Pitao sam može li nam se na smetlištu opet nešto izlegnuti i budi ljubazan pa odgovori, kratko i jasno.
– Za oko mesec dana trebalo bi pretražiti đubrište, najbolje sa psima. Mali zojglovi nisu opasni.
– A bi li to mogao uraditi ti, vešče? Za cenu ćemo se dogovoriti.
– Ne – Geralt uze novac od Pregljivice. – Ne nameravam da se u vašem čarobnom gradu zadržavam ni nedelju, a kamoli mesec dana.
– Zanimljive stvari govoriš – Herbolt se nakrivo nasmeja, gledajući ga pravo u oči. – Zaista zanimljive. Jer ja mislim da ćeš duže ovde boraviti.
– Loše mislite, starešino.
– Je l’ tako? Ovde si stigao sa onom crnom vračarom, kako se beše, zaboravio sam... Gvinever, valjda. „Kod jesetre“ ste na konaku. U jednoj odaji, priča se.
– I šta s tim?
– To da se ona, kad god do Aed Ginvaela pristigne, ne vraća tako brzo. A da je dolazila kod nas – dolazila je.
Pregljivica se nasmeja široko, krezavo i značajno. Herbolt je i dalje gledao u oči Geralta, bez osmeha. Geralt se takođe nasmeja, najgadnije što je umeo.
– Ja o tome uostalom ništa ne znam – starešina skrenu pogled i provrte potpeticom po zemlji. – I kô pasje govno me se tiče. Ali čarobnjak Istred, upamtite, kod nas je važna ličnost. Za ovaj grad nezamenljiva i neprocenljiva, rekao bih. Poštovanje ima kod ljudi, ovdašnjih, a i drugih. Mi u njegovo čarobnjaštvo noseve ne guramo, niti u ostale njegove stvari.