– A ko će, majku mu, njega da dotakne? Kad je on volšebnik?
– Pu, pomeri se s mesta.
– Plašljive budale! – vrisnu Friga, odvezujući remene od bisaga. – Kukavice! Ja ću to uraditi, pošto ovde niko nema muda!
Geralt dozvoli da ga sveže. Odlučio je da bude poslušan. Za sada.
Sa šumskog puta izađoše dve volovske zaprege, kola natovarena šipovima i elementima nekih drvenih konstrukcija.
– Nek neko ode kod tesara i komornika – pokaza Ševlov. – Naredite im da se vrate. Zabili smo dosta stubova, dovoljno je za sada. A mi ćemo napraviti predah. Pretresite gazdinstvo, možda tamo ima nešto da se nahrane konji. I neka klopa za nas.
Liđenca podiže i osmotri Geraltov mač, Nevenov poklon. Ševlov mu ga uze iz ruku. Izmeri ga, mahnu i zavrte njime.
– Imali ste sreće – reče – što smo baš zajedno naišli. Raskomadao bi vas, divota jedna, tebe, Frigu i Floketa. Legende kruže o ovim veščevskim mačevima. Najbolji čelik, više puta savijan i zakivan, savijan i opet zakivan. Uz to je obložen naročitim činima. Zbog toga ima nečuvenu moć, gipkost i oštrinu. Veščevske oštrice, kažem vam, seku lim i verižnjače kao lanene haljine, a svako drugo sečivo presecaju kao makarone.
– Nemoguće – utvrdi Speri. Kao i većini ostalih, s brkova mu je curila pavlaka koju su pronašli u kolibi i posrkali do dna. – Nemoguće da je kao makarone.
– I meni se čini – doda Friga.
– Teško je – dobaci Žarilo – poverovati u tako nešto.
– Misliš? – Ševlov zauze mačevalačku poziciju. – Pa nek neko stane, proverićemo. Deder, ima li voljnih? Pa? Šta ste se ućutali?
– Dobro. – Eskajrak istupi i izvuče mač. – Ja ću stati. Nek ide dođavola. Videćemo da li... Udri, Ševlove.
– Udri. Jedan, dva... Tri!
Mačevi se sudariše s treskom. Napukao metal žalosno zaječa. Friga je čak sela kada joj je odlomljen fragment oštrice fijuknuo pored glave.
– K vragu – reče Ševlov, gledajući s nevericom u oštricu, polomljenu nekoliko cola iznad pozlaćene nakrsnice.
– A na mom nema ni ogrebotine! – Eskajrak podiže mač. – He, he, he! Ni ogrebotine! Ni traga čak!
Friga se devojački zasmeja. Liđenca zableja kao ovan. Ostali su se cerekali.
– Veščevski mač? – frknu Speri. – Seče kao makaronu? Majku mu, sam si makarona.
– To je... – Ševlov stegnu usne. – To je, majku mu, neko staro gvožđe. Neka starudija... A ti...
Odbaci ostatak mača, pogleda iskosa u Geralta i pokaza na njega optužujućim gestom.
– Ti si prevarant. Hohštapler i prevarant. Izdaješ se za vešca, a takva prevarancija... Nosiš takvu ropotariju, majku mu, umesto pravog sečiva? Zanima me koliko si ljudi prevario? Od koliko bednika si izvukao para, lupežu? Oj, ispovedaćeš ti grehe u Findetanu, tamo će te starosta već navesti na ispovest!
Zasopta, pljunu, lupnu.
– Na konje! Idemo odavde!
Odjahaše, smejući se, pevajući i zviždeći. Naseljenik je s porodicom mrko gledao za njima. Geralt je video da im se usne miču. Nije bilo teško pogoditi kakvu sudbinu i kakve nesreće žele Ševlovu i njegovoj kompaniji.
Ni u najsmelijim snovima naseljenik nije mogao da se nada da će se njegove želje ispuniti u detalje. I da će se to dogoditi tako brzo.
•
Stigli su na raskrsnicu. Drum koji je vodio na zapad kroz jarugu bio je izrovan kolima i kopitama, bilo je očigledno da su tuda krenula kola tesara. Tuda se takođe uputila i kompanija. Geralt je išao za Friginim konjem, na kanapu privezanom za obluk njenog sedla.
Konj Ševlova, koji je jahao na čelu, zarza i prope se.
Iznenada nešto blesnu na obronku jaruge, zapali se i postade mlečna opalescirana kugla. Kugla nestade, a na njenom mestu pojavi se čudna grupa. Nekoliko figura koje su se grlile, preplitale među sobom.
– Koji đavo? – opsova Žarilo i priđe Ševlovu, koji je smirivao konja. – Šta je to?
Grupa se podeli. Na četiri prilike. Vitkog, dugokosog i malo feminiziranog muškarca. Dva dugoruka džina na krivim nogama. I grbavog kepeca s velikim arbalestom sa dva čelična luka.
– Buuah-hhhrrr-aaaahhh-buaaaah! Buaah-haah!
– Na oružje! – dreknu Ševlov. – Na oružje, momci!
Najpre zaštekta jedna, a odmah zatim druga tetiva velikog arbalesta. Ševlov, pogođen u glavu, ostade na mestu mrtav. Žarilo, pre no što pade sa sedla, na trenutak je posmatrao svoj stomak kroz koji je koplje skroz prošlo.
– Udri! – Kompanija složno izvuče mačeve. – Udri!
Geralt nije imao nameru da pasivno čeka rezultat susreta. Složi prste u Znak Igni i progori kanap kojim su mu bile vezane ruke. Zgrabi Frigu za pojas i obali je na zemlju. A on skoči na sedlo.
Nešto zaslepljujuće blesnu, konji počeše rzati, ritati se i mlatiti u vazduhu kopitima prednjih nogu. Nekoliko jahača pade, zakričaše izgaženi. Siva Frigina kobila se takođe uplašila, pre nego što je veštac obuzda. Friga ustade, skoči, zgrabi uzda i vođice. Odbaci je udarom pesnice i pusti kobilu u galop.
Pošto je bio pognut nad vratom konja, nije video kako Degerlund uzastopnim magičnim munjama plaši konje i oslepljuje jahače. Kako Bue i Bang, ričeći, skaču na jahače, jedan sa sekirom, drugi sa širokim handžarom. Nije video prskotine krvi, nije čuo vriske ubijanih.
Nije video kako strada Eskajrak, a odmah nakon njega i Speri, raspolućeni od Banga kao ribe. Nije video kako Bue obaljuje Floketa zajedno s konjem i kako ga potom izvlači ispod tog konja. Ali je isprekidan Floketov vrisak, glas preklanog petla, slušao još dugo.
Do trenutka kada je skrenuo s druma i uleteo u šumu.
Za pripremu mahakamske krompir-čorbe potrebno je sledeće: ukoliko je leto, onda nakupi lisičarke, a ako je jesen, onda zelenkastu vitezovku. Ako je iskrslo u zimu ili pretproleće, uzmi pregršt sušenih gljiva. U lončiću prelij vodom, drži natopljene preko noći, ujutru posoli, ubaci pola crnog luka, kuvaj. Procedi, ali odvar ne bacaj, sipaj ga u sud, samo pazi da ne upadne prah koji se sigurno nataložio na dnu lončića. Skuvaj krompir, iseci na kocke. Uzmi podosta masne slanine, iseckaj, proprži. Crni luk naseckaj na polukružiće, isprži ga u masti otopljenoj od slanine, sve dok gotovo ne pregori. Uzmi veliki kotao, ubaci sve u njega, i nemoj da zaboraviš iseckane gljive. Prelij odvarom od pečuraka, dodaj vode koliko treba, po ukusu dolij kiselog kvasa – recept kako da se napravi takav kvas nalazi se na drugom mestu. Skuvaj, po ukusu i želji začini solju, biberom i majoranom. Ukrasi topljenom slaninom. Zabeli pavlakom, to je stvar ukusa, ali pazi: uprkos našoj patuljačkoj tradiciji, po uzoru na ljude se krompir-čorba zabeljuje pavlakom.
Eleonora Rundurin– Pigot, Mahakamska izvrsna kuvarica, podrobno učenje o načinima kuvanja i pripremi jela od mesa, ribe i povrća, kao i pripremi raznoraznih sosova, pečenja testa, kuvanja slatkog, spremanja suhomesnatih proizvoda, prerađevina, vina, votki, te razne korisne tajne u kuhinji i špajzu neophodne svakoj dobroj i marljivoj domaćici.
Trinaesto poglavlje
Kao gotovo sve poštanske stanice, i ova je bila smeštena na raskršću, na raskrsnici puteva. Zgrada pokrivena šindrom s arkadom poduprtom stubovima, staja u sklopu zgrade, drvara, sve među brezama belih stabala. Pusto. Kako se činilo, nije bilo nikakvih gostiju ni putnika.
Izmorena siva kobila se spoticala, hodala je kruto i lelujavo, obesivši glavu skoro do same zemlje. Geralt ju je otpratio, predao je vođice slugi.
Sluga je imao odoka četrdeset godina i mnogo se zgrbio pod teretom tih četrdeset. Pogladio je kobilin vrat, pogledao ruku. Pogledom je odmerio Geralta od glave do pete, nakon čega mu je pljunuo pravo pred noge. Geralt mahnu glavom, uzdahnu. Nije se čudio. Znao je da je zgrešio, da je preterao s galopom, uz to na teškom terenu. Hteo je da što pre bude što dalje od Sorela Degerlunda i njegovih slugeranja. Bio je svestan da to nije nikakvo opravdanje, ni on sam nije imao najbolje mišljenje o ljudima koji konje dovode do takvog stanja.
Sluga je otišao, vukući kobilu i mrmljajući u bradu, nije bilo teško odgonetnuti šta mr
mlja i šta misli. Geralt uzdahnu, gurnu vrata i uđe u stanicu.
Unutra je mirisalo prijatno, veštac je shvatio da posti već nešto više od 24 časa.
– Nema konja. – Upravnik pošte predupredi njegovo pitanje, pomolivši se iza šanka. – A sledeća diližansa će tek za dva dana.
– Pojeo bih nešto. – Geralt pogleda uvis, u sleme i grede visokog svoda. – Platiću.
– Ali nema.
– De, de, gos’n upravniče – razleže se glas iz ugla izbe. – Zar se tako ophodi prema putnicima?
Za stolom u ćošku sedeo je patuljak. Plavokos i plavobrad, odeven u dezenirano izvezen bordo žaket, ukrašen mesinganim dugmićima na frontu i na manžetnama. Obrazi su mu bili rumeni, a nos povelik. Geralt je na pijaci povremeno viđao netipične krompire blago ružičaste boje čičoke. Nos patuljka bio je identične boje. I oblika.
– Meni si ponudio krompir-čorbu. – Patuljak odmeri upravnika strogim pogledom ispod jako čekinjastih obrva. – Nećeš valjda da kažeš da žena sprema samo jedan tanjir čorbe? Kladiću se u bilo koju sumu da će biti dovoljno i za gos’n pridošlicu. Sedi, putniče. Hoćeš li pivo?
– Rado, hvala. – Geralt sede, izvuče monetu iz pregrade na pojasu. – Ali dozvolite mi da ja vas počastim, dobri čoveče. Uprkos varljivom izgledu, nisam skitnica ni pijanac. Ja sam veštac. Trenutno radim, otuda pohabano odelo i aljkav izgled. Oprostite mi na tome. Dva piva, upravniče.
Pivo se munjavitom brzinom našlo na stolu.
– Žena će ubrzo doneti krompir-čorbu – progunđa upravnik. – A za ono nemojte da se ljutite. Jelo uvek moram imati spremno. Ako bi se pojavio neki gospodin na putovanju, kraljevski kuriri ili pošta... Ako bi mi ponestalo i ne bih imao šta da im poslužim...
– Dobro, dobro... – Geralt podiže kriglu. Poznavao je mnogo patuljaka, znao je kako se s njima pije i nazdravlja.
– Za uspeh prave stvari!
– A za propast kurvinih sinova! – doreče patuljak, kucnuvši kriglom o njegovu kriglu. – Lepo je popiti s nekim ko zna običaj i protokol. Ja sam Adario Bah. U stvari sam Adarion, ali svi govore Adario.
– Geralt iz Rivije.
– Veštac Geralt iz Rivije. – Adario Bah obrisa brkove od pene. – Tvoje ime mi je došlo do ušiju. Iskusan si ti čovek, nije ni čudo što znaš običaje. A vidiš, ja sam iz Cidarisa ovamo došao poštanskim kolima, ili diližansom, kako ih zovu na Severu. I čekam presedanje, poštanska kola koja idu iz Dorijana u Redanju, do Tretogora. Pa, evo je najzad ova čorba. Da vidimo kakva je. Treba da znaš da najbolju krompir-čorbu spremaju naše žene u Mahakamu, nigde takvu nećeš pojesti. S gustim kvasom od crnog hleba i raženog brašna, s gljivama, sa dobro proprženim crnim lukom...
Stanična krompir-čorba bila je izvrsna, u njoj nije nedostajalo lisičarki i dobro proprženog luka, a ako je u bilo čemu zaostajala za tom mahakamskom koju su kuvale patuljačke žene, Geralt nije saznao u čemu, budući da je Adario Bah živahno jeo, u tišini i bez komentara.
Ispred stanice dojahaše dva konja, oba u još gorem stanju nego trofejni Geraltov konj. A jahača je bilo tri. Tačnije troje. Veštac se obazrivo osvrnu po izbi.
Škripnuše vrata. U stanicu zakorači Friga. A za njom Liđenca i Trent.
– Konja... – upravnik zaćuta kad ugleda mač u Friginim rukama.
– Pogodio si – dovrši ona. – Baš nam konji trebaju. Zato mrdaj, trkom ih izvedi iz staje.
– Konja nem...
Upravnik ni ovog puta ne dovrši. Friga doskoči do njega i zaseni mu oči oštricom. Geralt ustade.
– Ej bre!
Sve troje se okrenuše ka njemu.
– To si ti – procedi Friga. – Ti. Prokleti probisvetu.
Na obrazu je imala masnicu, na mestu gde ju je odalamio.
– Ti si za sve kriv – zahripta. – Ševlov, Žarilo, Speri... Svi su poklani, čitava družina. A ti si mene, drkadžijo, zbacio sa sedla i ukrao mi konja, i kukavički kidnuo. Zbog čega ću se sada obračunati s tobom.
Bila je niska i srazmerno sitne građe. Vešca to nije prevarilo. Svestan je bio, jer je imao iskustva, da je u životu kao u pošti – čak i vrlo odvratne stvari bivaju dostavljane u veoma neuglednim pakovanjima.
– Ovo je poštanska stanica! – prodra se upravnik iza šanka. – Pod kraljevskom protekcijom!
– Jeste li čuli? – Geralt upita spokojno. – Poštanska stanica. Nosite se odavde.
– Ti si, sivi mangupe, i dalje loš u računanju – siknu Friga. – Treba ponovo da ti pomognem da brojiš? Ti si jedan, nas je troje. Znači, nas je više.
– Vas je troje – pređe preko njih pogledom – a ja sam jedan. Ali uopšte vas nema više. To je matematički paradoks i izuzetak od pravila.
– Što znači šta?
– Znači, tornjajte se odavde skačući. Dok ste još u stanju da skačete.
Opazio je blesak njenog oka, odmah je znao da pripada onim malobrojnim koji u borbi umeju da udare u potpuno suprotno mesto od onog u koje gledaju. Ipak, Friga je verovatno tu veštinu trenirala odskora, jer je Geralt bez imalo truda izbegao podmukao udarac. Izmanevrisao je kratku poluvoltu, šutom joj je podsekao levu nogu i odgurnuo je na šank. Grunula je o daske tako da je zahučalo.
Liđenca i Trent mora da su već ranije videli Frigu u akciji, jer ih je njen fijasko jednostavno prenerazio, obamrli su otvorenih njuški. Dovoljno dugo da veštac stigne da zgrabi metlu iz ugla, koju je ranije opazio. Trent je najpre dobio brezovim prućem po njuški, a zatim drškom po glavi. Geralt mu poturi metlu pod noge, šutnu u pregib kolena i obali.
Liđenca dođe sebi, izvuče oružje, skoči, zamahnuvši od uha. Geralt izbeže udarac poluokretom, zavrte se u punoj poluvolti i podmetnu lakat, Liđenca nošen silinom nalete dušnikom na lakat, zahripta i pade na kolena. Pre nego što je pao, Geralt mu izvuče mač iz ruku i baci ga vertikalno uvis. Mač se zabi u krovnu gredu i tamo ostade.
Friga napade odozdo, Geralt je jedva imao dovoljno vremena za fintu. Udari joj ruku mačem, uhvati je za rame, okrenu, podseče noge drškom metle i baci na šank. Huknulo je.
Trent skoči na njega, Geralt ga odalami metlom po licu, jednom, drugi put, treći, veoma brzo. Zatim drškom, u jednu slepoočnicu, u drugu slepoočnicu i iz sve snage u vrat. Metnu mu dršku među noge, ulete u klinč, ščepa ga za ruku, izvi je, izvuče mu mač iz ruku i baci ga uvis. Mač se zabi u krovnu gredu i tamo ostade. Trent ustuknu, spotaknu se o klupu i prevrnu. Geralt zaključi da više nema potrebe da ga povređuje.
Liđenca stade na noge, ali stade nepomično, spuštenih ruku, zablenu se uvis, u mačeve zabijene u gredu, visoko, van domašaja. Friga krenu u napad.
Zavrte oštricom, izvrši fintu, kratko zamahnu iz sve snage. Stil je bio dokazan u kafanskim tučama, u gužvi i lošem osvetljenju. Vešcu nije smetalo nikakvo osvetljenje, niti njegovo odsustvo, a stil je veoma dobro poznavao. Frigina oštrica preseče vazduh, a finta ju tako okrenu da se veštac nađe iza njenih leđa. Vrisnula je kada joj je pod ruku podmetnuo dršku metle i izvrnuo lakatni zglob. Izvuče joj mač iz ruku, a nju odgurnu.
– Mislio sam da – osmotri sečivo – ovaj zadržim za sebe. Kao rekompenzaciju za uloženi trud. Ali predomislio sam se. Neću da nosim banditsko oružje.
Baci mač uvis. Oštrica se zabi u gredu i zatrese. Friga, bleda kao kreč, blesnu zubima iza iskrivljenih usana. Pogrbi se i brzim pokretom izvuče nož iz korica.
– To je baš – proceni, gledajući je pravo u oči – glupa ideja.
Na drumu zatopotaše kopita, zafrtkaše konji, zazveča oružje. Ispred stanice najednom zavrve od jahača.
– Na vašem mestu bih – reče Geralt trojki – seo na klupu u ćošku. I pravio se da nisam tu.
Huknuše udarena vrata, zazvečaše mamuze, u izbu kročiše vojnici u lisičjim kapama i kratkim crnim kaputima sa srebrnim obrubom. Predvodio ih je brka opasan skerletnom lentom.
– Kraljevska služba! – obavesti, oslonivši pesnicu na buzdovan zadenut za pojasom. – Vahmajster Kovač, drugi eskadron prve banderije, oružane snage milostivo vladajućeg kralja Foltesta, gospodara Temerije, Pontarije i Mahakama. U potrazi smo za
redanjskom bandom!
U ćošku na klupi Friga, Trent i Liđenca usredsređeno su posmatrali vrhove svojih čizama.
– Granicu je prešla samovoljna gomila redanjskih razbojnika, najamnih ubica i pljačkaša – vahmajster Kovač nastavi da obaveštava. – Te hulje ruše granične stubove, pale, otimaju, zlostavljaju i ubijaju kraljevske podanike. U okršaju s kraljevskom vojskom su sramno potučeni, a danas uzdižu glave, kriju se po šumama, čekaju priliku da umaknu kordonu. Mogli su da se pojave ovde negde. Upozoravamo da će svako pružanje pomoći, informacija i bilo kakve podrške tom ološu biti smatrano izdajom, a za izdaju sledi omča!
– Da li su ovde na stanici viđeni neki stranci? Novopridošli? Odnosno sumnjivi? A i ovo ću još kazati, sledi nagrada za upućivanje na razbojnika ili pomoć u njegovom hapšenju. Sto orena. Upravniče?
Upravnik pošte slegnu ramenima, pogrbi se, zamumla i lati se brisanja šanka, vrlo nisko se sagnuvši nad njim.
Vahmajster se osvrnu, zveckajući mamuzama priđe Geraltu.
– A ko si... Ha! Tebe sam ja, čini mi se, već video. U Mariboru. Zaključio sam po toj beloj kosi. Ti si veštac, zar ne? Goniš i ubijaš razna čudovišta. Je li tako?
– Upravo tako.
– Onda nemam ništa protiv tebe, a tvoja profesija je, da tako kažem, časna – kaza vahmajster, istovremeno pogledom procenjujući Adarija Baha. – Ni gospodin patuljak nije pod sumnjom, među razbojnicima nisu viđeni nikakvi patuljci. Ali pitaću radi reda: šta radiš na stanici?
– Stigao sam diližansom iz Cidarisa i čekam presedanje. Vreme sporo prolazi, te sedim s gos’n vešcem, razgovaramo i pretvaramo pivo u urin.
– Presedanje znači – ponovi vahmajster. – Shvatam. A vas dvojica? Ko ste vi? Da, vi, vama govorim!
Trent otvori usta. Zažmirka. I nešto promumla.
– Šta? Molim? Ustani! Ko si, pitam?