Brodić – slup – približi se brvnu taman toliko da su mogli da se dive kipu na pramcu. Umesto standardne sisate žene, sirene, zmaja ili morske zmije, rezbarija je predstavljala ćelavog starca s kukastim nosom.
– Dovraga – Adario Bah progunđa u bradu. – Jel’ se prorok okomio na nas ili šta?
– Dužina šezdeset četiri stope – opisivao je dalje niski gospodin glasom punim ponosa. – Ukupna površina jarbola tri hiljade trista stopa. To je, moja gospodo, „Prorok Loboda”, moderan slup kovirskog tipa, sagrađen u novigradskom brodogradilištu, spušten u vodu pre nepunih godinu dana.
– Kako vidim – nakašlja se Adario Bah – poznat vam je ovaj slup. Dosta znate o njemu.
– Znam sve o njemu, budući da sam njegov vlasnik. Vidite li zastavu na zastavnom koplju? Na njoj se vidi rukavica. To je znak moje firme. Dozvolite mi, ja sam Kevenard van Vlit, preduzetnik kožarske branše.
– Drago nam je – patuljak protrese pruženu desnu ruku, odmerivši preduzetnika obazrivim pogledom. – I čestitamo vam na brodu, lep je i hitar. Čudo je videti takvog ovde, u Vetrovitoj, na uvalici, podalje od glavnog pontarskog plovnog puta. Čudo je i što je brod u vodi, a vi, vlasnik, na kopnu, na pustinjaku. Ima li nekih problema?
– Ma ne, ne, nema nikakvih problema – zareče se preduzetnik kožarske branše, po Geraltovoj proceni prebrzo i preterano. – Ovde popunjavamo zalihe, ništa više. A na pustinjak nas je dovela teška potreba, a ne želja. Jer kad žuriš u pomoć, ne obraćaš pažnju gde je put. A naša spasilačka ekspedicija...
– Gospodine Van Vlit – prekinu ga, prilazeći, jedan od tipova pod čijim koracima naglo zadrhta brvno. – Ne zalazite u detalje. Ne bih rekao da oni zanimaju gospodu. Niti bi trebalo da ih zanimaju.
Bila su petorica tipova koji su došli na brvno iz pravca sela. Ovog koji se odazvao, sa slamenim šeširom, izdvajala je vrlo isturena vilica, crna od višednevnog nebrijanja, i vrlo izbačena brada. Na bradi je bio razdeljak, zbog čega je izgledala kao minijaturno dupe. Pratio ga je veliki klipan, pravi gorostas, mada po liku i pogledu uopšte nije ličio na maloumnika. Treći, zdepast i preplanuo, bio je moreplovac od glave do pete, uključujući i vunenu kapu i alku u uvu. Ostala dvojica, evidentno matrosi, nosili su sandučiće s provijantom.
– Ne bih rekao – nastavi onaj s bradom – da ta gospoda, ko god da su, moraju da znaju bilo šta o nama, o tome šta radimo ovde, i o našim drugim privatnim stvarima. Ta gospoda sigurno razumeju da se naše privatne stvari ne tiču nikoga, a pogotovo ne osoba koje smo slučajno sreli i koje su nam sasvim nepoznate.
– Možda ne baš sasvim nepoznate – dobaci gorostas. – Gos’n patuljka zaista ne znam, ali vaša bela kosa odaje ko ste. Geralt iz Rivije, pretpostavljam? Veštac? Ne grešim?
Postajem popularan, pomisli Geralt, prekrstivši ruke na grudima. Previše popularan. Možda da ofarbam kosu? Ili da se ošišam na ćelavo, kao Harlan Cara?
– Veštac! – Kevenard van Vlit primetno se uzbudi. – Pravi veštac! Kakva slučajnost! Gospodo! Pa on nam je stvarno s neba pao!
– Slavni Geralt iz Rivije! – ponovi gorostas. – Imamo sreće što smo ga sreli, sada, u našoj situaciji. Pomoći će nam da se iskobeljamo...
– Previše pričaš, Kobine – prekinu ga onaj s bradom. – Prebrzo i previše.
– Ma ajte, gos’n Fiš – frknu kožar. – Zar ne vidite kakva nam se prilika pružila? Pomoć nekoga kao što je veštac...
– Gospodine Van Vlit! Ostavite to meni. Imam više iskustva od vas u kontaktu s takvima kao što je ovaj ovde.
Zavlada tišina u kojoj je tip s bradom pogledom odmeravao vešca.
– Geralt iz Rivije – kaza napokon. – Ukrotitelj čudovišta i natprirodnih bića. Rekao bih, legendaran ukrotitelj. Rekao bih tako, kada bih verovao u legende. A gde su vaši slavni veščevski mačevi? Nešto ih ne vidim.
– Nije čudo – odgovori Geralt – što ih ne vidiš. Zato što su nevidljivi. Šta je, nisi čuo legende o veščevskim mačevima? Strana lica ne mogu da ih vide. Pojavljuju se kada izgovorim zaklinjalicu. Kada se javi potreba. Jer ja i bez mačeva mogu dobro da premlatim.
– Verujem ti na reč. Ja sam Javil Fiš. Vodim u Novigradu firmu koja pruža razne usluge. Ovo je moj partner, Petru Kobin. A ovo je gospodin Šklopocaner, kapetan „Proroka Lobode“. I poznat vam već uvaženi Kevenard van Vlit, vlasnik ovog broda.
– Gledam, vešče – nastavi Javil Fiš, pogledavši oko sebe – stojiš, eto, na brvnu u jedinom naselju u radijusu od dvadeset i nekoliko milja. Da bi odavde dospeo na civilizovane puteve, treba dugo lutati po šumama. Izgleda mi da bi radije otplovio iz ove pustoši, ukrcavši se na nešto što se na vodi uznosi. A ,,Prorok“ taman plovi u Novigrad. I može da primi putnike. Tebe i tvog druga patuljka. Jel’ ti odgovara?
– Nastavite, gos’n Fiš. Slušam vas pažljivo.
– Naš brodić, kao što vidiš, nije bilo koja rečna krntija, za plovidbu njime treba platiti i to ne malo. Ne prekidaj me. Da li bi hteo da nas uzmeš pod zaštitu svojih nevidljivih mačeva? Možemo tvoje dragocene veščevske usluge, to znači eskortu i zaštitu tokom plovidbe odavde do samog novigradskog sidrišta, iskalkulisati s cenom za prevoz. Intrigira me, na koliko ćeš proceniti svoje veščevske usluge?
Geralt pogleda u njega.
– S pronalaženjem ili bez?
– Molim?
– U vašoj propoziciji – Geralt reče spokojno – postoje začkoljice i zavrzlame. Ukoliko budem morao sam da ih pronalazim, onda ću obračunati skuplje. Biće jeftinije ako se odlučite za iskrenost.
– Tvoje nepoverenje – Fiš odgovori hladno – budi izvesne sumnje. Jer varalice u svemu vide prevaru. Kako se ono kaže, ko se oseća kriv, taj se za kapu maša. Hoćemo da te unajmimo kao eskortu. To je vrlo prost zadatak lišen nejasnoća. Kakve se to začkoljice u njemu mogu kriti?
– Eskortovanje je bajka. – Geralt ne spusti pogled. – Izmišljena na brzu ruku i nevešto maskirana.
– Tako mislite?
– Tako mislim. Jer, eto, gos’n rukavičaru izleće nešto o spasilačkoj ekspediciji, a vi ga, gos’n Fiš, drsko ućutkujete. Za koji trenutak će tvoj saradnik izbrbljati sve o situaciji iz koje treba da se iskobeljate. Pa ako treba da sarađujemo, onda neka nema vrdanja, molim lepo: kakva je to ekspedicija i kome žurite da pomognete? Zbog čega je tako tajna? Iz čega se treba iskobeljati?
– Objasnićemo – Van Vlit predupredi Fiša. – Objasnićemo vam sve, gos’n vešče...
– Ali na palubi – prekinu ga promuklo dotad ćutljiv kapetan Šklopocaner. – Nemamo šta više da dangubimo na ovom keju. Vetar je povoljan. Plovimo odavde, gospodo.
•
Uhvativši vetar u jarbolu, „Prorok Loboda" čilo pojuri po široko razlivenim vodama zaliva, uzevši kurs prema glavnom vodenom putu, lavirajući među ostrvicima. Užad su treštala, bom je škripao, zastava s rukavicom na zastavnom koplju bodro je lepršala.
Kevenard van Vlit je održao obećanje. Čim se slup odbio od brvna u Vetrovitoj, pozvao je zainteresovane na pramac i pristupio objašnjenjima.
– Ekspedicija koju smo poduzeli – poče, pogledajući svaki čas u tmurnog Fiša – ima za cilj da oslobodi oteto dete Ksimene de Sepulveda, jedine kćerke Brajane de Sepulveda. Sigurno ste čuli za to prezime. Štavionice krzna, radionice s vlaženjem i štavljenjem, kao i obradom krzna. Ogromna godišnja proizvodnja, ogroman novac. Ako vidiš damu u lepoj i skupoj bundi, to krzno je sigurno iz ovog preduzeća.
– I njena kćer je oteta. Radi otkupa?
– Ma, ne. Nećete poverovati, ali... Devojčicu je otelo čudovište. Lisica. Mislim, preobražajka. Viksena.
– U pravu ste – reče hladno veštac. – Neću poverovati. Lisice, to jest viksene, a tačnije aguare, otimaju isključivo decu vilenjaka.
– Slažem se, slažem se, u tančine – progunđa Fiš. – Iako je to neviđena stvar, najvećom krznarom u Novigradu upravlja nečovek. Breain Diarbail ap Muig, vilenjakinja čiste krvi. Udovica Jakova de Sapulvede, posle koga je preuzela svu imovinu. Porodica nije uspela niti da ospori testament, niti da proglasi mešovit brak nevažećim, iako je b
io protiv običaja i božijih zakona...
– Pređite na stvar – prekinu ga Geralt. – Molim vas, pređite na stvar. Tvrdite, znači, da vam je ova krznarka, vilenjakinja čiste krvi, poverila da joj vratite otetu kćerku?
– Hoćeš da nas nasamariš? – iskrivi se Fiš. – Hoćeš da nas uhvatiš u laži? Dobro znaš da vilenjaci, ako im lisica otme dete, nikada ne pokušavaju da ga oslobode. Opraštaju se od njega i zaboravljaju na njega. Smatraju da je bio suđen lisici.
– Brajana de Sepulveda se isto – upade u reč Kevenard van Vlit – na početku pretvarala. Očajavala je, ali na vilenjački način, u tajnosti. Spolja kameno lice, suve oči... Ponavljala je: va’esse deireádh aep eigean, va'esse eigh faidh’ar, što se s njihovog jezika prevodi kao...
– Nešto se završava, nešto započinje.
– Tako je. Ali nije to ništa, samo glupo vilenjačko trabunjanje, ništa se ne završava, šta i zašto treba da se završi? Brajana od pamtiveka živi među ljudima, po našim zakonima i običajima, samo je po krvi nečovek, a u srcu je već bezmalo čovek. Istina, vilenjačka verovanja i sujeverja su snažna. Brajana je možda pred drugim vilenjacima tako spokojna, ali tajno pati za kćerkom, to je očigledno. Dala bi sve da joj se vrati jedinica, kao lisica ili ne... Uistinu, gos’n vešče, ništa nije tražila, nije zahtevala pomoć. Uprkos tome, rešili smo da pomognemo, ne možemo da gledamo očajanje. Čitava trgovačka gilda je solidarno dala prilog i finansirala ekspediciju. Ja sam ponudio „Proroka" i svoje učešće, isto je učinio je učinio trgovac Parlagi, kojeg ćete uskoro upoznati. Ali pošto smo mi poslovni ljudi, a ne neki lovci na avanture, obratili smo se za pomoć gospodinu Javilu Fišu, koji nam je poznat kao bistar i snalažljiv čovek koji se ne boji rizika, vičan teškim poduhvatima, slavan po znanju i iskustvu...
– A gospodin Fiš slavan po iskustvu – Geralt baci pogled na pomenutog – propustio je da vas informiše da spasilačka ekspedicija nema smisla i da je unapred osuđena na neuspeh. Vidim dva objašnjenja. Prvo: gospodin Fiš nema pojma u šta vas je uvalio. Drugo, vrlo verovatnije: gospodin Fiš je uzeo akontaciju, dovoljno veliku, da vas malo provoza po stranputicama i vrati bez ičega.
– Prebrzo se frljate optužbama! – Kevenard van Vlit gestom zaustavi Fiša, spremnog da gnevno replicira. – I prebrzo prognozirate poraz. A mi, trgovci, uvek mislimo pozitivno...
– Takvo mišljenje je za pohvalu. Ali u ovom slučaju neće pomoći.
– Zašto?
– Dete koje je otela aguara – Geralt spokojno pojasni – više se ne može vratiti. To je apsolutno nemoguće. I nije stvar u tome što dete nećemo moći da pronađemo, jer lisice vode neobično skriven način života. Nije stvar ni u tome što aguara neće dozvoliti da joj oduzmemo dete, a ona nije protivnik koji se može potceniti u borbi, kako u lisičjem, tako i u čovekolikom obliku. Stvar je u tome što oteto dete prestaje da bude dete. Dolazi do promena u devojčicama koje su otele lisice. Preobražavaju se i same postaju lisice. Aguare se ne razmnožavaju. Održavaju vrstu tako što otimaju i preobražuju vilenjačku decu.
– Njihova lisičja vrsta – Fiš se napokon dokopa reči – mora da iščezne. Moraju da iščeznu svi ti vukodlaci. Istina je da lisice retko nanose štetu ljudima. Otimaju samo vilenjačku štenad i škode samo njima, što je samo po sebi dobro, jer što se više nepravde dešava neljudima, to je veća korist za prave ljude. Ali lisice su monstrumi, a monstrume treba potamaniti, postarati se da iščeznu, da čitav njihov rod iščezne. Ti ionako od toga živiš, vešče, nećeš nam uzeti za zlo što doprinosimo istrebljenju monstruma. Ipak, čini mi se da su uzaludne te divagacije. Hteo si objašnjenje, dobio si ga. Sad znaš za šta hoćemo da te unajmimo i od koga... Od čega treba da nas štitiš...
– Vaša objašnjenja su – Geralt mirno oceni – mutna, bez uvrede, potput mokraće iz inficirane bešike. A plemenitost cilja vaše ekspedicije sumnjiva je kao nevinost devojke jutro posle seoskog vašara. Ali to je vaša stvar. Moja stvar je da vas uputim da je jedini način odbrane od aguare držati se podalje od aguare. Gospodine van Vlit?
– Da?
– Vratite se kući. Ekspedicija je besmislena, vreme je da to shvatite i batalite je. Toliko mogu da vas posavetujem kao veštac. Savet je gratis.
– Ali nećete se iskrcati, zar ne? – promumla van Vlit, malo pobledeo. – Gos’n vešče? Ostaćete s nama? A ako se nešto... A ako se nešto dogodi, branićete nas? Pristanite... Bogova vam, pristanite...
– Pristaće, pristaće – frknu Fiš. – Putovaće s nama. Jer ko će ga drugi odvesti iz ove zabiti? Ne paničite, gos’n Van Vlit. Nemate čega da se bojite.
– Ma baš nema! – planu kožar. – Vidi ti njega! Uvalili ste nas u neprilike, a sada izigravate junačinu? Ja hoću da doplovim u Novigrad zdrav i čitav! Mora neko da nas štiti, sada kada smo u nevolji... Kada nam preti...
– Ništa nam ne preti. Nemojte da se plašite kao neka žena. Idite u potpalublje, kao vaš kompanjon Parlagi. Napijte se tamo ruma udvoje, začas će vam se kuraž vratiti.
Kevenard van Vlit pocrvene, zatim poblede. Zatim pogledom pronađe Geralta.
– Dosta svađe – kaza jasno, ali spokojno. – Vreme je da kažemo istinu. Gos’n vešče, mi već imamo tu mladu lisicu. Nalazi se u afterpiku. Gos’n Parlagi je čuva.
Geralt odmahnu glavom.
– Da ne poveruješ. Oteli ste kćerku krznarke od aguare? Malu Ksimenu?
Fiš pljunu preko ograde. Van Vlit se počeša po temenu.
– Ispalo je drugačije – promrmlja napokon. – Greškom nam je zapala druga... Isto lisica, ali druga... Nju je otela neka sasvim druga viksena. Gos’n Fiš ju je otkupio... Od vojnika koji su na prevaru ukrali lisičinu devojčicu. Odmah smo pomislili da je to Ksimena, samo se preobrazila... Ali Ksimena je imala sedam godina i bila je svetla, a ova ima dvanaest i tamnokosa je...
– Premda nije ta što nam treba – Fiš predupredi vešca – ipak smo je odveli. Zašto bi vilenjačka bljuvotina izrasla u još goreg monstruma? A u Novigradu ćemo moći tog stvora da prodamo zoološkom vrtu, na kraju krajeva, ona je retkost, divljakinja, polulisica, lisica ju je u šumi odgajala... Menažerija će kao od šale istresti pare...
Veštac mu okrenu leđa.
– Gos’n kapetane, kormilo ka obali!
– Polako, polako – obrecnu se Fiš. – Drži kurs, Šklopocaneru. Ti ovde ne izdaješ naredbe, vešče.
– Gos’n van Vlit – Geralt ga je ignorisao – apelujem na vaš razum. Devojku treba odmah osloboditi i iskrcati na obalu. U protivnom, gotovi ste. Aguara neće napustiti dete. A sigurno već juri u stopu za vama. Jedini način da je zaustavimo jeste da joj predamo devojčicu.
– Ne slušajte ga – reče Fiš. – Ne dajte da vas zastraši. Plovimo rekom, okruženi smo vodom. Šta može neka lisica da nam uradi?
– I imamo vešca za odbranu – Petru Kobin dobaci podrugljivo. – Naoružanog nevidljivim mačevima! Pa neće se slavni Geralt iz Rivije uzentati od neke tamo lisice!
– Nisam pametan, nisam pametan – probrblja kožar, prelazeći pogledom od Fiša do Geralta i Šklopocanera. – Gos’n Geralte? U Novigradu neću žaliti novac za vašu nagradu, platiću vam za trud s kamatom. Samo ako nas zaštitite...
– Zaštitiću, nego šta. Na jedini mogući način. Kapetane, ka obali.
– Da se nisi usudio! – Fiš poblede. – Ni korak ka afterpiku, inače ćeš zažaliti! Kobine!
Petru Kobin je hteo da ščepa Geralta za kragnu, ali nije uspeo, jer se akciji priključio dotad spokojan i ćutljiv Adario Bah. Patuljak snažno šutnu Kobina u pregib kolena. Kobin pade na kolena. Adario Bah doskoči, energično ga tresnu pesnicom u bubreg i ponovo u bok glave. Gorostas se stropošta na palubu.
– I kakve veze ima što je velik? – Patuljak pređe pogledom po ostalima. – Samo pravi veću buku kada pada.
Fiš je držao ruku na dršci noža, ali ju je pomerio kada ga je Adario Bah pogledao. Van Vlit je stajao otvorenih ustiju. Isto kao kapetan Šklopocaner i ostatak posade.
Petru Kobin zastenja i odlepi čelo s dasaka palube.
– Lezi tu gde ležiš – posavetova ga patuljak. – Neć
eš me zadiviti ni samostrelom, ni tetovažom iz Sturfoša. Ja sam već dobro lemao i veće od tebe i redovne posetioce strožih zatvora. Stoga, ne pokušavaj da ustaneš. Radi svoj posao, Geralte.
– Ako ste imali neke sumnje – obrati se ostalima – znajte da vam veštac i ja upravo spasavamo život. Gos’n kapetane, ka obali. I čamac u vodu.
Veštac siđe niz brodske stepenice, otvori jedna, potom druga vratanca. I ukipi se. Iza njegovih leđa opsova Adario Bah. I Fiš opsova. Van Vlit zastenja.
Mršava devojčica koja je nepomično ležala na postelji imala je staklaste oči. Bila je polunaga, od pojasa nadole potpuno obnažena, sa opsceno raširenim nogama. Vrat joj je bio okrenut na neprirodan način. A još opsceniji.
– Gos’n Parlagi... – Van Vlit iscedi iz sebe. – Šta ste... šta ste učinili?
Ćelava individua, koja je sedela nad devojkom, pogleda u njih.
Pomerio je glavu kao da ih nije video, kao da je pokušavao da pronađe mesto s kojeg je dopro kožarev glas.
– Gos’n Parlagi!
– Vrištala je... – zamumla individua, tresući duplim podvoljkom i bazdeći na alkohol. – Počela je da vrišti...
– Gos’n Parlagi...
– Hteo sam da je utišam... Hteo sam samo da je utišam.
– Ubili ste je – Fiš utvrdi činjenicu. – Jednostavno ste je ubili!
Van Vlit se oberučke uhvati za glavu.
– I šta sada?
– Sada smo – patuljak mu konkretno objasni – debelo najebali.
•
– Kažem vam, nema nikakvih razloga za strah! – Fiš udari pesnicom o reling. – Na reci smo, na vodi. Obale su daleko. Ako čak, u šta sumnjam, lisica i krene za nama, na vodi nas ne može ugroziti.
– Gos’n vešče? – Van Vlit bojažljivo podiže pogled. – Šta vi kažete na to?
– Aguara ide za nama – Geralt strpljivo ponovi. – U to nema nikakvih sumnji. Ako je nešto sumnjivo, onda je to znanje gos’n Fiša, kojeg bih u vezi s pomenutim zamolio da ćuti. Gos’n Van Vlit, stvari stoje ovako: da smo oslobodili mladu lisicu i ostavili je na kopnu, postojala bi šansa da nam aguara oprosti. Ipak, desilo se to što se. desilo. I sada je beg naš jedini spas. Čudi me da vas aguara nije uhvatila ranije, zaista ispada da glupi imaju sreće. Ali više ne možemo kušati sudbinu. Svi jarboli uvis, kapetane. Koliko god da ih imate.