– Pa pretresite ga.
Pretres je bio detaljan, stražari nisu bili lenji, detaljno su pretražili, nisu se ograničili na površno opipavanje. Ništa nisu pronašli, Geralt na svadbu nije poneo štilet koji je obično nosio u čizmi.
– Zadovoljni? – Tužilac pogleda komandanta s visine. – Onda se sklonite i pustite nas.
– Oprostite, vaša milosti – procedi komandant. – Kraljeva naredba bila je jasna. Tiče se svih.
– Šta kažeš? Nemoj da se zaboravljaš, momče! Znaš li ti pred kim stojiš?
– Niko bez pretresa. – Komandant mahnu stražarima. – Naredba je bila jasna. Nemojte praviti neprilike. Nama... i sebi.
– Šta se ovde danas dešava?
– Za tu stvar obratite se rukovodstvu. Meni su naredili da pretresamo.
Tužilac opsova sebi u bradu i prepusti se pretresu. Kod sebe nije imao čak ni perorez.
– Hteo bih da znam šta ovo sve treba da znači – govorio je kada su najzad krenuli hodnikom. – Ozbiljno sam zabrinut. Ozbiljno zabrinut, vešče.
– Video si Nevena? Navodno su ga pozvali u palatu na pevački nastup.
– Ne znam ništa o tome.
– A da li ti je poznato da je u luku uplovila „Aherontija"? Govori li ti nešto taj naziv?
– I to mnogo. A moja zabrinutost raste. Iz minuta u minut. Požurimo!
Po vestibulu – nekadašnjem hramskom vrtu – motali su se gardisti naoružani partizanama, plavo-crvene uniforme svetlucale su i na klaustaru. Bat čizama i povišeni glasovi dopirali su iz hodnika.
– Hej! – Tužilac mahnu vojniku koji je prolazio. – Vodniče! Šta se ovde događa?
– Oprostite, vaša milosti... Žurim po naredbi...
– Stoj, kažem! Šta se ovde događa? Zahtevam objašnjenje! Da li se nešto desilo? Gde je knez Egmund?
– Gospodin Ferant de Letenhov.
Na vratima, pod barjacima s plavim delfinom, u pratnji četvorice krupnih tipova u kožnim žaketima, stajao je kralj Belohun lično. Otarasio se kraljevskih atributa, te nije ličio na kralja. Izgledao je kao seljak kojem se upravo otelila krava. Donevši na svet prekrasno tele.
– Gospodin Ferant de Letenhov – u kraljevom glasu je takođe odzvanjala radost zbog prinove. – Kraljevski javni tužilac. Odnosno, moj tužilac. A možda nije moj? Možda mojeg sina? Pojavio si se, iako te nisam pozvao. U suštini, prisustvo ovde u datom trenutku bila je tvoja službena dužnost, ali nisam te pozvao. Neka se, pomislio sam, Ferant zabavlja, neka pojede, popije, privede neku i opali je u alkovi. Ja Feranta neću pozvati, ne želim ga ovde. Da li znaš zašto te nisam želeo? Zato što nisam bio siguran kome služiš. Kome služiš, Ferante?
– Služim – tužilac se duboko nakloni – vašoj kraljevskoj visosti. I potpuno sam odan vašoj visosti.
– Jeste li svi čuli? – Kralj teatralno pogleda oko sebe. – Ferant mi je odan! Dobro, Ferante, dobro. Očekivao sam takav odgovor, kraljevski tužioče. Možeš ostati, koristićeš. Odmah ću te natovariti zadacima koji su savršeni za tužioca... Hej! A ovaj ovde? Ko je to? Čekaj, čekaj! Da to nije onaj veštac što se bavio malverzacijama? Na kojeg nam je čarobnica ukazala?
– Ispostavilo se da je nevin, čarobnica je dovedena u zabludu. Potkazali su ga...
– Nevine ne potkazuju.
– Takva je bila odluka suda. Slučaj je odbačen usled nedostatka dokaza.
– Ali bio je slučaj, znači bilo je smrada. Odluke sudova i presude nastaju iz fantazije i bubica sudskih činovnika, a smrad izbija iz same suštine slučaja. Dosta s tim, neću da traćim vreme na predavanja o jurisprudenciji. Na dan sopstvene ženidbe mogu pokazati velikodušnost, neću narediti da ga zatvore, ali neka mi se taj veštac smesta makne s očiju. I neka mi se nikada više ne pojavi pred očima!
– Vaša kraljevska visosti... Zabrinut sam... U luku je navodno uplovila „Aherontija". U takvoj situaciji bezbednosni razlozi nalažu da se obezbedi zaštita... Veštac bi mogao...
– Šta bi mogao? Da me zakloni svojim grudima? Da potuče atentatore veščevskim činima? Ionako mu je baš takav zadatak natovario Egmund, moj voljeni sin? Da brani oca i osigura mu bezbednost? Pođi za mnom, Ferante. Ma, dođavola, pođi i ti, vešče. Nešto ću vam pokazati. Videćete kako se brine o vlastitoj bezbednosti i kako se osigurava zaštita. Osmotrićete. Poslušaćete. Možda nešto i naučite. I saznate nešto. O sebi. Hajde, za mnom.
Pošli su, pošto ih je kralj pojurio, a vojnici u kožnim žaketima opkolili. Ušli su u veliku salu, ispod tavanice oslikane morskim talasima i nemanima, na podijumu, stajao je tron, Belohun je zaseo na njega. Preko puta, ispod freske na kojoj je bila predstavljena stilizovana mapa sveta, na klupi, pod stražom drugih vojnika, sedeli su kraljevski sinovi. Kneževi Keraka. Crn kao gavran Egmund i svetao kao albino Ksander.
Belohun se zavali na tronu. Gledao je sinove s visine, pogledom trijumfatora pred kojim kleče neprijatelji poraženi u borbi moleći za milost. Na slikama koje je Geralt viđao, na licu trijumfatora ipak su obično bili odvažnost, dostojanstvo, plemenitost i poštovanje prema poraženima. Na Belohunovom licu uzaludno je to tražiti. Na njemu se oslikavalo isključivo zajedljivo podrugivanje.
– Moja dvorska luda – progovori kralj – juče se razbolela. Dobio je sraćku. Pomislio sam, maler, neće biti šale, neće biti razonode, neće biti smešno. Varao sam se. Smešno je. Toliko smešno da me boli stomak. Zato što ste vi, vi obojica, sinovi moji, smešni. Žalosni, ali smešni. Godinama ću se, garantujem vam, sa svojom ženom u krevetu, posle vragolija i ljubavnih ludovanja, kad god se setim vas dvojice i ovog dana, smejati do suza. Zato što svakako nema ništa smešnije od budale.
Ksander se, nije bilo teško primetiti, bojao. Tumarao je pogledom po sali i intenzivno se znojio. Egmund, sasvim suprotno, nije ispoljavao strah. Gledao je oca pravo u oči i uzvraćao mu zajedljivost.
– Narodna mudrost glasi: nadaj se najboljem, budi spreman na najgore. Stoga sam bio spreman na najgore. Jer može li nešto biti gore od izdaje rođenih sinova? Među vaše najvernije komilitone ubacio sam svoje agente. Vaši saradnici su vas izdali odmah, čim sam ih pritisnuo. Vaši faktotumi i miljenici upravo beže iz grada.
– Da, sinovi moji. Mislili ste da sam slep i glup? Da sam star, oronuo i nemoćan? Mislili ste da ne vidim da obojica čeznete za tronom i krunom? Da žudite za njima kao svinja za triflama? Svinja koja nanjuši triflu oglupavi. Od žudnje, požude, prohteva i divljeg apetita. Svinja ludi, skviči, rije, ni na šta ne obraća pažnju, samo da se dokopa trifle. Da bi je oterao, moraš je snažno udariti štapom. I vi ste se, sinovi, pokazali baš kao te svinje. Nanjušili ste gljivu, poludeli ste od žudnje i apetita. Ali dobićete šipak, a ne triflu. A štap ćete svakako okusiti. Ustali ste protiv mene, sinovi, drznuli ste se na moju vlast i mene lično. Zdravi ljudi koji ustanu protiv mene obično podležu naglom pogoršanju. Tu činjenicu je potvrdila medicina.
– Sidro je u luci bacila fregata „Aherontija". Po mojoj naredbi je doplovila ovamo, ja sam unajmio kapetana. Sud će se sastati sutra ujutru, presuda će biti donesena pre podne. A u podne ćete obojica biti na brodu. Dozvoliće vam da siđete sa palube tek onda kad fregata prođe svetionik u Peiš de Maru. Što praktično znači da će vaše novo prebivalište biti Nazair. Ebing. Maeht. Ili Nilfgard. Ili sam kraj sveta i predvorje pakla, ukoliko svojom voljom otputujete tamo. Jer se ovde, u ove krajeve, nećete nikada vratiti. Nikada. Ako su vam drage glave na ramenima.
– Hoćeš da nas proteraš? – zaurla Ksander. – Onako kao što si proterao Viraksasa? Zabranićeš da se i naša imena izgovaraju na dvoru?
– Viraksasa sam prognao u besu i bez presude. Što ne znači da neću narediti da ga pogube, ukoliko se odvaži da se vrati. Vas dvojicu će tribunal osuditi na progonstvo. Legalno i pravosnažno.
– Toliko si uveren u to? Videćemo! Videćemo šta će reći sud na ovo bezakonje!
– Sud zna kakvu presudu očekujem, i takvu će i doneti. Jednodušno i jednoglasno.
– Kako da ne, jednoglasno! Sudovi su nezavisni u ovoj zemlji!
– Sudovi da. Ali sudije nisu. Glup si, Ksandere. Tvoja maj
ka je bila glupa kao ćuskija, dao si se na nju. Sigurno ni ovaj atentat nisi sam skovao, sve je isplanirao neko od tvojih miljenika. Ali u suštini se radujem što si spremio zaveru, rado ću te se otarasiti. Egmund je nešto drugo, da, Egmund je bistar. Brižan sin unajmio vešca da štiti oca, kako si to vešto skrivao u tajnosti, tako da su svi saznali. A onda kontaktni otrov. Vešto je smišljen taj otrov, hranu i piće mi probavaju, ali ko bi pomislio na dršku žarača za kamin u kraljevskoj spavaćoj sobi? Žarača koji samo ja koristim i ne dozvoljavam nikome da ga dira? Lukavo, lukavo, sine. Samo što te je tvoj trovač izdao, tako ti je to, izdajice izdaju izdajice. Zašto ćutiš, Egmunde? Nemaš ništa da mi kažeš?
Egmundove oči bile su hladne, i dalje u njima nije bilo ni trunke straha. Uopšte ga ne užasava perspektiva izgnanstva, pomisli Geralt, ne razmišlja o progonstvu, niti o egzistenciji u tuđini, ne razmišlja o „Aherontiji“, ne razmišlja o Peiš de Maru. Pa o čemu onda razmišlja?
– Nemaš – ponovi kralj – ništa da kažeš, sine?
– Samo jedno – procedi Egmund. – Jednu od narodnih mudrosti koje toliko voliš. Nema većeg glupaka od starog glupaka. Seti se mojih reči, oče. Kada dođe pravi čas.
– Odvedite ih, zatvorite i držite na oku – naredi Belohun. – To je i tvoj zadatak, Ferante, to je uloga tužioca. A sada mi pozovite ovde krojača, maršala i notara, svi ostali napolje. A ti, vešče... Naučio si nešto danas, zar ne? Saznao si nešto o sebi? Da si, naime, prava naivčina? Ukoliko si to shvatio, onda će biti neke koristi od tvoje današnje posete. Posete koja se upravo završila. Hej, vi dvojica, ovamo! Otpratite ovog ovde vešca do kapije i izbacite ga preko iste. Pobrinite se da pre toga ne mazne nešto od zlatnog posuđa!
•
U hodniku iza vestibula put im je preprečio kapetan Rop. U pratnji dvojice tipova sličnih očiju, pokreta i figura. Geralt se mogao kladiti da su sva trojica nekada služila u istoj jedinici. Odjednom je razumeo. Odjednom je shvatio da zna šta će se dogoditi, kako će se stvari odvijati. Stoga ga nije začudilo kada je Rop saopštio da preuzima nadzor nad eskortovanim i naredio gardistima da odmarširaju. Znao je da će mu kapetan narediti da ide za njim. Da, kao što je i očekivao, dvojica koja su ostala išla su pozadi, njemu iza leđa.
Predosećao je koga će zateći u odajama u koje su ušli.
Neven je bio bled kao mrtvak i očito prestravljen. Ali, po svemu sudeći, nije bio povređen. Sedeo je na stolici s visokim naslonom. Iza stolice je stajao mršav tip začešljane kose svezane u rep. Tip je u ruci držao mizerikord s dugom, tankom, četvorogranom oštricom. Oštrica je bila naciljana u pesnikov vrat, ispod donje vilice, koso uvis.
– Samo bez gluposti – upozori ga Rop. – Bez gluposti, vešče. Jedan nepromišljen potez, makar i jedan drhtaj, i gos’n Samsa će zaklati muzikanta kao vepra. Neće oklevati.
Geralt je znao da gospodin Samsa neće oklevati. Zato što su oči gos’n Samse bile još odvratnije nego Ropove. Oči te imale su vrlo osobit izraz. Ljudi s takvim očima mogli su se ponekad sresti u mrtvačnicama i prosekturama. Nikako se nisu zapošljavali tamo da bi zarađivali za život, već da bi imali priliku da realizuju skrivene sklonosti.
Geralt je već shvatio zbog čega je knez Egmund bio smiren. Zbog čega je bez straha gledao u budućnost. I ocu u oči.
– Bitno je da budeš poslušan – kaza Rop. – Ako budeš poslušan, obojica ćete ostati u životu.
– Ukoliko uradiš ono što ti naredimo – kapetan je i dalje lagao – pustićemo tebe i stihoklepca na slobodu. Ako budeš pružao otpor, ubićemo vas obojicu.
– Napravio si grešku, Rope.
– Gos’n Samsa će – Ropa nije uzbudilo upozorenje – ostati ovde s muzikantom. Mi, to znači ti i ja, idemo u kraljevske odaje. Tamo će biti straža. Imam, kao što vidiš, tvoj mač. Daću ti ga, a ti ćeš se pozabaviti stražom. I pomoćnicima koje će straža stići da pozove pre no što ih sve pobiješ. Kad čuje galamu, dvorski sobar će izvesti kralja na tajni izlaz, a onamo će ih čekati gospoda Rihter i Tverdoruk. Koji će malo izmeniti ovdašnju sukcesiju trona i istoriju ovdašnje monarhije.
– Napravio si grešku, Rope.
– Sada – kaza kapetan, prilazeći vrlo blizu. – Sada ćeš potvrditi da si razumeo sve zadatke i da ćeš ih izvršiti. Ako to ne učiniš, pre nego što u sebi izbrojim do tri, gos’n Samsa će muzikantu probiti bubnu opnu na desnom uhu, a ja ću dalje brojati. Ako ne bude očekivanog efekta, gos’n Samsa će probosti drugo uvo. A zatim će pesniku iskopati oko. I tako dalje, sve do krajnjeg ishoda što će biti ubod u mozak. Počinjem da brojim, vešče.
– Ne slušaj ga, Geralte! – Neven nekim čudom ispusti glas iz stisnutog grla. – Neće se odvažiti da me taknu! Ja sam slavan!
– On nas – Rop hladno proceni – izgleda ne shvata ozbiljno. Gos’n Samsa, desno uvo.
– Stoj! Ne!
– Tako je bolje – Rop klimnu glavom. – Tako je bolje, vešče. Potvrdi da si razumeo zadatak i da ćeš ga izvršiti.
– Prvo neka udalji štilet od pesnikovog uha.
– Ha – frknu Samsa, podigavši mizerikord visoko iznad glave. – Je li ovako dobro?
– Tako je dobro.
Geralt levom rukom zgrabi Ropa za koren šake, a desnom za rukohvat svog mača. Privuče kapetana snažnim trzajem i iz sve snage ga udari čelom u lice. Krenu. Veštac istrgnu mač iz korica, iz kratkog obrta odseče gos’n Samsi podignutu ruku s mizerikordom. Samsa vrisnu i tresnu na kolena. Rihter i Tverdoruk skočiše na vešca s potegnutim štiletima, a on ulete među njih poluvoltom. Usput raseče Rihterov vrat, krv briznu sve do lustera koji je visio s tavanice. Tverdoruk napade, manevrišući fintama noža, ali spotače se o Ropa i na trenutak izgubi ravnotežu. Geralt mu nije dao da je povrati. Kratkim ispadom poseče ga odozdo preko prepona, i drugi put, odozgo preko vratne arterije. Tverdoruk pade i sklupča se.
Gospodin Samsa ga iznenadi. Iako bez desne ruke, iako mu je šikljala krv iz patrljka, levom je na podu pronašao mizerikord. I zamahnu njime na Nevena. Pesnik vrisnu, ali pokaza prisebnost. Svali se sa stolice i zagradi se njome od napadača. A Geralt više od toga nije dozvolio gos’n Samsi. Krv ponovo isprska tavanicu, luster i ugarke sveća u lusteru.
Neven se pridiže na kolena, nasloni čelo na zid, a potom povrati vrlo obilno, isprskavši sve oko sebe.
U odaje ulete Ferant de Letenhov, a sa njim nekoliko gardista.
– Šta se događa? Šta se ovde zbilo? Julijane! Jesi li čitav? Julijane!
Neven podiže ruku, davši znak da će uskoro odgovoriti, jer sada nema vremena. Posle čega ponovo povrati.
Tužilac naredi gardistima da izađu i zatvori za njima vrata. Osmotri leševe, obazrivo, kako ne bi ugazio u razlivenu krv i pazeći da mu krv koja je kapala s lustera ne isfleka dublet.
– Samsa, Tverdoruk, Rihter – prepozna ih. – I gos’n kapetan Rop. Poverenici kneza Egmunda.
– Izvršavali su naredbe – veštac slegnu ramenima, gledajući mač. – Isto kao i ti, pokorno su izvršavali naredbe. A ti o tome ništa nisi znao. Potvrdi, Ferante.
– Ništa o tome nisam znao – tužilac ga brzo uveri i ustuknu, nasloni se leđima na zid. – Kunem se! Valjda ne sumnjaš... Ne misliš...
– Da mislim, ti više ne bi bio živ. Verujem ti. Pa ne bi ugrozio Nevenov život.
– Treba obavestiti kralja o tome. Bojim se da to za kneza Egmunda može predstavljati popravke i priloge optužbi. Čini mi se da je Rop živ. Daće iskaz...
– Sumnjam da će moći.
Tužilac osmotri kapetana koji je ležao, ispružen, u kaljuzi mokraće, obilno balio i sve vreme drhtao.
– Šta mu je?
– Komadići nosne kosti u mozgu. I verovatno nekoliko krhotina u očnim jabučicama.
– Udario si ga prejako.
– Tako sam i hteo. – Geralt obrisa sečivo mača salvetom sa stola. – Nevene, kako si? Jesi li dobro? Možeš da ustaneš?
– Dobro sam, dobro sam – promumla Neven. – Već mi je bolje. Mnogo bolje...
– Ne izgledaš kao neko kome je bolje.
– Dođavola, pa jedva sam izbegao smrt! – Pesnik ustad
e, pridržavajući se za komodu. – Majku mu, u životu se nisam ovoliko bojao... Imao sam utisak da će mi se dno guzice otkinuti. I da će iz mene sve ubrzo izleteti dole, uključujući zube. Ali kada sam te ugledao, znao sam da ćeš me spasti. Odnosno, nisam znao, ali sam na to mnogo računao... Majku mu, koliko je ovde krvi... Kako smrdi ovde! Možda ću opet povratiti...
– Idemo kod kralja – kaza Ferant de Letenhov. – Daj mi tvoj mač, vešče... I očisti se malo. Ti, Julijane, ostani...
– Kako da ne. Ni sekundu neću ostati sam ovde. Radije ću se držati Geralta.
•
Ulaz u kraljevski antišanbr čuvali su gardisti, koji su ipak prepoznali i propustili tužioca. Nije išlo tako lako s ulaskom u prave odaje. Nesavladivu barijeru predstavljali su herold, dva senešala i njihova svita sastavljena od četiri pandura.
– Kralj – saopšti herold – isprobava venčano odelo. Zabranio je da ga uznemiravaju.
– Imamo važnu i neodložnu stvar!
– Kralj je kategorično zabranio da ga uznemiravaju. A gospodin veštac je trebalo da napusti palatu. Šta onda još uvek radi ovde?
– Objasniću to kralju. Molim vas, pustite nas!
Ferant odgurnu herolda i ćušnu senešala. Geralt krenu za njim. Ali su ionako uspeli da se probiju samo do praga odaja, iza leđa nekoliko tu okupljenih dvorana. Dalji put onemogućili su im vojnici u kožnim žaketima, priteravši ih uza zid po heroldovoj naredbi. Nisu baš bili delikatni, ali je Geralt sledio primer tužioca i odustao od otpora.
Kralj je stajao na niskom tabureu. Krojač s čiodama u ustima popravljao mu je pumphozne. Pored je stajao dvorski maršal i neko odeven u crno, možda notar.
– Odmah nakon ceremonije venčanja – pričao je Belohun – objaviću da će naslednik trona biti sin kojeg će mi roditi moja nova žena. Taj korak treba da mi osigura njenu naklonost i blagost, he, he. Daće mi to takođe malo vremena i spokoja. Proći će oko dvadeset godina dok usranko dostigne uzrast u kojem počinju da se kuju zavere.