Treće poglavlje
Braniteljka dodeljena Geraltu po službenoj dužnosti izbegavala je da ga gleda u oči. S upornošću dostojnom bolje parnice prevrtala je fasciklu s dokumentima. Nije bilo mnogo dokumenata. Tačno dva. Gđa advokat ih je verovatno naučila napamet. Kako bi zablistala tokom reči odbrane, nadao se Geralt. Ali bila je to, kao što je podozrevao, uzaludna nada.
– U zatvoru si – gđa advokat konačno podiže pogled – dopustio sebi da se potučeš s dvojicom zatvorenika. Mogu li barem da znam razlog?
– Primo, odbio sam njihove seksualne ponude, nisu hteli da shvate da ,,ne“ znači ,,ne“. Secundo, volim da tučem ljude. Tertio, to je laž. Sami su se ispovređivali. O zidove. Kako bi mene ocrnili.
Govorio je polako i ravnodušno. Nakon sedmice provedene u zatvoru potpuno je postao ravnodušan.
Braniteljka zatvori fasciklu. Kako bi ju je odmah ponovo otvorila. Nakon čega popravi prefinjenu frizuru.
– Pretučeni – uzdahnu – kako mi se čini, neće podneti tužbu. Koncentrišimo se na optužbu javnog tužioca. Asesor tribunala optužiće te za ozbiljno krivično delo, za koje je zaprećena stroga kazna.
A kako drugačije, pomisli on, kontemplirajući o lepoti gđe advokata. Pitao se koliko je imala godina kad je dospela u školu čarobnica. I s koliko godina je napustila tu školu.
Obe aktivne čarobnjačke visoke škole – muška u Ban Ardu i ženska u Aretuzi na ostrvu Taned – osim svršenih studenata i studentkinja, proizvodile su i otpad. Uprkos gustom situ prijemnih ispita, koje omogućava da se proseju i odbace beznadežni slučajevi, u principu su tek na prvim semestrima zaista pravila selekcija i ukazivalo se na one koji su umeli da se kamufliraju. Na one za koje je razmišljanje predstavljalo neprijatno i opasno iskustvo. Prikrivene glupake, lenštine i mentalne spavalice oba pola koji nisu imali šta da traže u školi magije. Nevolja je počivala u tome što je obično posredi bila progenitura imućnih osoba ili osoba koje su iz drugih razloga smatrane važnima. Po izbacivanju iz škole nešto je trebalo uraditi s tom teškom omladinom. S momcima koji su izbacivani iz škole u Ban Ardu nije bilo problema – dospevali su u diplomatiju, čekala je na njih vojska, flota i policija, najglupljima je ostajala politika. Magijski otpad lepšeg pola samo je prividno bilo teže kultivisati. Premda su bile izbačene, mlade devojke su prekoračile prag čarobnjačke visoke škole i okušale se u nekom stepenu magije. A previše je bio jak uticaj čarobnica na vladare i sve sfere političko-ekonomskog života da bi devojke ostavili na cedilu. Bilo im je osigurano utočište. Dospevale su u sferu pravosuđa. Postajale su pravnice.
Braniteljka zatvori fasciklu. Zatim je otvori.
– Preporučujem ti da priznaš krivicu – kaza. – Onda bismo mogli da računamo na blažu kaznu...
– Šta da priznam? – prekinu je veštac.
– Kada sud upita da li priznaješ, odgovori potvrdno. Priznavanje krivice biće uzeto kao olakšavajuća okolnost.
– Kako onda nameravaš da me braniš?
Gđa advokat zatvori fasciklu.
– Idemo. Sud čeka.
Sud je čekao. Pošto su upravo izvodili iz sale prethodnog delinkventa. Ne baš radosnog, kako je konstatovao Geralt.
Na zidu je visio štit upljuvan muvama, na njemu se video grb Keraka, plavi delfin nageant. Ispod grba je stajao sudijski sto. Za njim su sedele tri osobe. Slabunjavi pisar. Bledi pomoćnik sudije. I gđa sudija, po izgledu i liku staložena žena.
Na klupi desno od sudija sedeo je asesor tribunala koji je vršio dužnost tužioca. Izgledao je ozbiljno. Toliko ozbiljno da bi čovek izbegavao da se sretne s njim u mračnoj ulici.
A na suprotnoj strani, levo od sudijskog sastava, nalazila se optuženička klupa. Mesto predviđeno za njega.
Dalje je sve brzo krenulo.
– Geralt, zvani Geralt iz Rivije, po profesiji veštac, optužen je za malverzaciju, oduzimanje i prisvajanje imovine koja pripada Koroni. Radeći u dogovoru s drugim osobama koje je podmitio, optuženi je uvećavao visinu izdatih računa za svoje usluge u nameri da prisvoji taj višak. Što je rezultiralo gubicima u državnoj riznici. Dokaz je prijava, notitia criminis, koja je optužbu priložila aktima. Ta prijava...
Snužden izraz lica i odsutan pogled sudije jasno su pokazivali da je staložena žena u mislima negde drugo. I da je muče neka sasvim druga pitanja i problemi – pranje, deca, boja zavesa, zamešeno testo za makovnjaču i pukotine na zadnjici koje predskazuju bračnu krizu. Veštac ponizno prihvati činjenicu da je manje važan. Da ne može da se takmiči s nečim takvim.
– Krivično delo koje je izvršio optuženi – nastavi tužilac bez emocija – ne samo da uništava zemlju već i podriva i rastače društveni poredak. Pravni poredak zahteva...
– Prijavu uključenu u akta – prekinu ga sudija – sud mora da tretira kao probatio de relato, dokaz na osnovu saopštenja trećeg lica. Da li tužilac može da iznese druge dokaze?
– Drugih dokaza nema... Trenutno... Optuženi je, kao što je već ukazano, veštac. On je mutant izolovan od ljudskog društva, koji omalovažava ljudske zakone i stavlja se iznad njih. U svojoj kriminogenoj i sociopatskoj profesiji dolazi u dodir s prestupničkim elementom, kao i s neljudima, uključujući rase tradicionalno neprijateljske prema ljudima. Veštac ima kršenje zakona u svojoj nihilističkoj prirodi. U slučaju vešca, časni sude, nedostatak dokaza je najbolji dokaz... Dokazuje perfidiju kao i...
– Da li optuženi – sudiju uopšte nije intrigiralo šta još dokazuje nedostatak dokaza. – Da li optuženi priznaje krivicu?
– Ne priznajem. – Geralt zanemari očajničke signale gđe advokat. – Nisam kriv, nisam izvršio nikakvo krivično delo.
Bio je pomalo vičan, često je imao posla s pravosuđem. Takođe, letimice se upoznao s literaturom predmeta.
– Optužen sam zbog predrasuda...
– Prigovor! – dreknu asesor. – Optuženi drži govor!
– Odbacuje se.
-... zbog predrasuda o meni i mojoj profesiji, to jest zbog praeiudicium, a praeiudicium unapred implicira laž. Osim toga, optužen sam na osnovu anonimne prijave, i to jedva jedne. Testimonium unius non valet. Testis unus, testis nullus. Ergo, to nije optužba, već pretpostavka, odnosno preasumptio. A pretpostavka ostavlja sumnju.
– In dubio pro reo! – prenu se braniteljka. – In dubio pro reo, časni sude!
– Sud – sudija udari čekićem, probudivši bledog pomoćnika – donosi odluku da se utvrdi imovinsko jemstvo u visini od pet stotina novigradskih korona.
Geralt uzdahnu. Zanimalo ga je da li su oba njegova druga iz ćelije već došli sebi i jesu li izvukli neku pouku iz onoga što se desilo. Ili će ponovo morati da ih išiba i izgazi.
A šta je narod nego grad?
Vilijam Šekspir, Koriolan{6}
Četvrto poglavlje
Na samom kraju prepunog bazara stajala je tezga grubo sklepana od dasaka, za kojom je radila bakica-starica sa slamenim šeširom, okruglasta i rumena poput dobre vile iz bajke. Iznad bakice se video natpis: „Sreća i radost – samo kod mene. Krastavac gratis“. Geralt se zaustavi, izvuče iz džepa bakrenjake.
– Sipaj, baba – zatraži potmulo – pola lončeta sreće.
Udahnu vazduh, ispi na eks i izdahnu. Obrisa suze koje mu je patoka naterala na oči.
Bio je slobodan. I ljut.
Interesantna stvar, to da je slobodan saznao je od osobe koju je poznavao. Iz viđenja. Bio je to onaj isti oćelaveli mlađan što su ga pred njegovim očima oterali sa stepenica gostionice „Natura Rerum“. A koji je, kako se ispostavilo, bio sudsko piskaralo.
– Slobodan si – saopšti mu oćelaveli mlađan, splićući i rasplićući mršave prste uflekane mastilom. – Plaćena je kaucija.
– Ko je platio?
Pokazalo se daje to poverljiva informacija, oćelavelo piskaralo odbilo je da je saopšti. Odbio je takođe – i to drsko – da vrati rekviriranu Geraltovu torbu. U kojoj su se, između ostalog, nalazili gotovina i bankovni čekovi. Veščevu pokretnu imovinu, saopštio mu je ne bez zajedljivosti, vlast je ocenila kao cautio pro expensis, akontacija na ime sudskih troš
kova i predviđanih kazni.
Nije imalo svrhe ni smisla svađati se. Geralt je morao biti zadovoljan što su mu pri izlasku barem dali stvari koje je prilikom zadržavanja imao u džepovima. Lične sitnice i sitan novac. Toliko sitan da niko nije hteo da ga ukrade.
Prebrajao je ostale bakrenjake. I osmehnuo se starici.
– Molim vas, još pola lončeta radosti. Hvala vam za krastavac.
Nakon babine patoke svet se primetno prolepšao. Geralt je znao da će to ubrzo proći, te je ubrzao korak. Morao je da obavi neke stvari.
Ukljeva, njegova kobila, uspešno je promakla pažnji suda i nije ušla u akontaciju cautio pro expensis. Bila je tu gde ju je i ostavio, u stajskom boksu, zbrinuta i nahranjena. Nešto takvo veštac nije mogao ostaviti bez nagrade, bez obzira na sopstveno materijalno stanje. Od šake srebrnih moneta, koje su sačuvane u tajnoj pregradi ušivenoj na sedlu, nekoliko je odmah dobio konjušar. Koga je ta štedrost čak ostavila bez daha.
Horizont na moru postajao je taman. Geraltu se činilo da opaža tamo iskrice munja.
Pre ulaska u kordegardiju smotreno je udahnuo svež vazduh u pluća. Nije pomoglo. Gospođe stražarke mora da su danas pojele više pasulja nego obično. Mnogo, mnogo više pasulja. Ko zna, možda je bila nedelja.
Jedne su – kao i obično – jele. Druge su bile zauzete bacanjem kockica. Videvši ga, ustale su od stola. I opkolile ga.
– Gledajte, veštac – reče komandantkinja, stavši vrlo blizu. – Dovukao se.
– Napuštam grad. Došao sam da uzmem svoju svojinu.
– Ako dozvolimo – druga stražarka ga ćušnu laktom, tobož nehotice – šta će nam dati zauzvrat? Treba se iskupiti, brale, iskupiti! A, devojke? Šta da mu naredimo da radi?
– Nek svaku u golo dupe poljubi!
– I jezikom nek poliže!
– Ama! Još će nečim da nas zarazi!
– Ali mora da nam priredi – sledeća navali na njega poprsjem tvrdim kao stena – nekakvo zadovoljstvo, zar ne?
– Pesmu nek’ nam zapeva – druga prdnu gromko. – A melodiju neka podesi prema ovom mom tonu!
– Ili prema mom! – druga prdnu još glasnije. – Jer je moj zvučniji!
Ostale dame se pokidaše od smeha.
Geralt prokrči sebi put, trudeći se da ne pretera s upotrebom sile. U tom trenutku se otvoriše vrata magacina depozita i na njima se pojavi gospodin u mrkom ogrtaču i bereci. Depozitar, Gonšorek, valjda. Videvši vešca, širom otvori usta.
– Vi? – progunđa. – Kako to? Vaši mačevi...
– Upravo. Moji mačevi. Dajte mi ih.
– Ali... Ali... – Gonšorek se zagrcnu, uhvati za grudi, teško je hvatao vazduh. – Ali ja te mačeve nemam!
– Molim?
– Nemam... – Gonšorekovo lice pocrvene. I zgrči se, kao u nastupu bola. – Pa odneli su ih...
– Kako to? – Geralt oseti kako ga obuzima hladan bes.
– Odne... li...
– Kako odneli? – ščepa depozitara za revere. – Ko ih je, majku mu, odneo? – Šta to, dođavola, treba da znači?
– Priznanicu...
– Baš tako! – oseti na ramenu čeličan hvat. Komandantkinja straže ga odgurnu od zagrcnutog Gonšoreka.
– Baš tako! Priznanicu pokaži!
Veštac nije imao priznanicu. Priznanica iz spremišta oružja ostala je u njegovoj torbi. Torbi koju je rekvirirao sud. Kao akontaciju na ime troškova i predviđanih kazni.
– Priznanicu!
– Nemam. Ali...
– Nema priznanice, nema depozita – komandantkinja mu nije dala da završi. – Mačevi su odneseni, čuješ li? Verovatno si ih sam odneo. A sada ovde praviš cirkus? Hoćeš nešto da iskamčiš? Ništa od toga. Tornjaj se odavde.
– Neću izaći pre nego...
Komandantkinja, ne popuštajući hvat, odvuče Geralta i okrenu ga. Licem ka vratima.
– Gubi se.
Geralt se suzdržavao da udari ženu. Međutim, nimalo se nije ustručavao pred nekim ko ima pleća kao rvač, stomak kao dimljenu šunku i listove kao bacač diska, a uz sve to prdi kao mula. Odgurnu komandantkinju i iz sve snage je odalami po njušci. Svojim omiljenim desnim krošeom.
Ostale obamreše, ali samo na sekundu. Još pre nego što se komandantkinja strovalila na sto, raspršivši naokolo pasulj i sos od paprike, već su mu bile za vratom. Jednoj bez razmišljanja rascopa nos, drugu tako odalami da su joj čak zubi zapucketali. Dve je počastio Znakom Ard, kao lutke su poletele na stalak s helebardama, obalivši sve s neopisivim hukom i treskom.
Dobio je u uvo od komandantkinje s koje je kapljao sos. Druga stražarka, ona s tvrdim poprsjem, uhvati ga straga u medveđi zagrljaj. Udari je laktom tako da je zaurlala. Komandantkinju gurnu na sto, tresnu je energičnim krošeom. Onu s rascopanim nosom tresnu u pleksus solaris i obali na zemlju, čuo je kako povraća. Druga, udarena u slepoočnicu, mlatnu podšišanim potiljkom o stub, omlitavi, a oči joj se odmah zamagliše.
Ali na nogama su se držale još četiri. I dođe kraj njegovoj nadmoći. Dobio je u potiljak, odmah posle toga u uvo. A posle toga u krsta. Neka mu podmetnu nogu, a kada je pao dve se svališe na njega, prignječiše ga, lupajući pesnicama. Ostale nisu žalile udarce nogama.
Udarcem čelom u lice eliminisao je jednu od prignjetačica, ali smesta ga je pritisnula druga. Komandantkinja, prepoznao ju je po sosu koji je kapao s nje. Udarcem odozgo šljisnu ga po zubima. Pljunu joj krv pravo u oči.
– Nož! – razdrala se, bacajući glavu tamo-amo. – Nož mi dajte! Jaja ću mu odseći!
– Šta će ti nož! – vrisnu druga. – Ja ću mu ih odgristi!
– Stoj! Mirno! Šta to treba da znači? Mirno, kažem!
Stentorski glas koji primorava na poslušnost prodro je kroz borbeni žagor, obuzdao stražarke. Pustile su Geralta iz zagrljaja. Ustao je s naporom, pomalo žalostan. Kad je sagledao bojno polje, raspoloženje mu se malo popravilo. Ne bez likovanja osmotri svoja dostignuća. Stražarka koja je ležala kraj zida već je otvorila oči, ali i dalje nije bila u stanju ni da sedne. Druga, pognuta, ispljuvavala je krv i prstom opipavala zube. Treća, ona s rascopanim nosom, pokušavala je da ustane, ali svaki čas je padala, klizajući se u kaljuzi sopstvene bljuvotine od pasulja. Od cele šestorke, samo polovina se držala na nogama. Prema tome, rezultat je mogao biti zadovoljavajući. Čak i u svetlu činjenice da bi on sam, da nije bilo intervencije, iskusio ozbiljne povrede i ko zna da li bi bio u stanju da ustane svojim snagama.
A taj koji je intervenisao bio je bogato obučen muškarac plemenitih crta koji je zračio autoritetom. Geralt nije znao ko je to. S druge strane, odlično je poznavao njegovog druga. Kicoš u neobičnom šeširiću s udenutim perom egreta, plave kose peglom isfrizirane koja je sezala do ramena. Nosio je dublet boje crvenog vina i košulju s čipkanim žaboom. S nerazdvojnom lutnjom i nerazdvojnim drskim osmehom na usnama.
– Zdravo, vešče! Kako to izgledaš? S tom razbijenom facom! Pući ću od smeha!
– Zdravo, Nevene. I ja se radujem što tebe vidim.
– Šta se ovde dešava? – Muškarac plemenitih crta se podboči. – Pa? Šta je s vama? Redovni izveštaj! Odmah!
– On je! – komandantkinja istrese iz ušiju ostatke sosa i optuživački pokaza na Geralta. – On je kriv, cenjeni gospodine tužioče! Pravio je scene i besneo, a posle je prešao na batine. A sve zbog nekih mačeva iz depozita za koje nije imao priznanicu. Gonšorek će potvrditi... Hej, Gonšorek, što si se skupio tamo u ćošku? Usrao si se? Mrdaj dupe, ustani, kaži cenjenom tužiocu... Ej, bre! Gonšorek? Šta ti je?
Dovoljno je bilo pažljivije pogledati kako bi odgonetnuli šta je Gonšoreku. Nije bilo potrebno proveravati puls, bilo je dovoljno baciti pogled na lice belo kao kreda. Gonšorek je bio mrtav. Prosto i jednostavno nije bio živ.
•
– Sprovešćemo istragu, gospodine iz Rivije – kaza Ferant de Letenhov, javni tužilac kraljevskog tribunala. – Pošto podnosite formalnu žalbu i tužbu, moramo je sprovesti, tako nalaže zakon. Saslušaćemo sve koji su prilikom hapšenja i u sudu imali pristup tvojim stvarima. Uhapsićemo osumnjičene...
<
br /> – One iste, kao i obično?
– Molim?
– Ništa, ništa.
– U redu. Problem će sigurno biti rešen, a krivci za krađu mačeva biće pozvani na odgovornost. Ukoliko je zaista došlo do krađe. Uveravam vas da ćemo razjasniti zagonetku i da će istina izaći na videlo. Pre ili kasnije.
– Radije bih da to bude pre – vešcu se nije previše dopao glas javnog tužioca. – Moji mačevi su moja egzistencija, bez njih ne mogu da obavljam svoj posao. Znam da mnogi percipiraju moju profesiju kao lošu, a ja lično imam štete zbog te negativne slike. Zasnovane na predubeđenjima, predrasudama i ksenofobiji. Računam na to da ta činjenica neće imati uticaja na istragu.
– Neće imati – odgovori suvo Ferant de Letenhov. – Zato što ovde postoji vladavina prava.
Kada su pomoćnici izneli telo mrtvog Gonšoreka, po naredbi javnog tužioca izvršena je revizija magacina oružja i čitavog skladišta. Kao što je bilo lako pogoditi, tamo nije bilo ni traga veščevim mačevima. A komandantkinja straže, još besna na Geralta, pokazala im je postolje s probadačem na koji je pokojnik stavljao realizovane depozitne priznanice. Među njima su ubrzo pronašli veščevu priznanicu. Komandantkinja prelista registar i ubrzo im ga gurnu pod nos.
– Pogledajte – pokaza trijumfalno – lepo piše, priznanica o prijemu. Potpis: Gerland iz Riblije. Pa govorila sam vam da je veštac bio ovde i sam uzeo svoje mačeve. A sada muljari, verovatno da bi izvukao odštetu! Zbog njega je Gonšorek otegao papke! Od muke mu se žuč izlila i šlog ga strefio!
Ipak, niti se ona, niti se ijedna druga stražarka odlučila da posvedoči da je zaista videla Geralta kad je uzimao mačeve. Stalno se tu neko mota, glasilo je objašnjenje, a one su bile zauzete, jer su jele.
Iznad krova zgrade suda kružili su galebovi, drečeći prodorno. Vetar je oterao na jug olujni oblak iznad mora. Izašlo je sunce.
– Hteo bih da vas unapred upozorim – reče Geralt – da su moji mačevi obloženi čarima. Samo vešci mogu da ih dodiruju, drugima oduzimaju vitalnu snagu. To se uglavnom ispoljava u gubljenju muške snage. To jest polnoj nemoći. Potpunoj i permanentnoj.