Obešena tela lelujaju
Ritmično svijaju grcaja kras
Pesmu njinu vetri talasaju
Refrena zvučnog pronosi se glas
Zora je plamtela u grimiznom crvenilu. Najavljivala je prekrasan, sunčan dan.
Himna Veselnika, zaključio je Nazarjan, dovodila je u zabludu. Obešenici nisu mogli da odigraju živahan obešenički ples, jer nisu vešani na vešala sa poprečnom gredom, nego na obične stubove ukopane u zemlju. Pod noge im nisu podmetali škanjeve, već praktične, niske brezove panjeve s tragovima česte upotrebe. Anonimni stihoklepac koji je pre godinu dana bio pogubljen nije mogao da to zna u vreme kad je pesma nastajala. Kao i svaki obešenik, detalje je saznao kratko pred smrt. U Drakenborgu egzekucija nikad nije bila javno izvršavana. Pravedna kazna, a ne sadistička osveta. Te reči su, takođe, pripisivane Dajkstri.
Vilenjak iz Jorvetovog odreda stresao je sa sebe ruke stražara; ne časeći časa, popeo se na panj i dao da mu stave omču oko vrata.
– Žive...
Panj mu izmakoše ispod nogu.
Za hobita je trebalo podmetnuti dva panja, jedan preko drugog. Navodni diverzant nije pokušavao da izvikuje nikakve patetične pokliče. Koprcao se energično kratkim nogama i ostao je da visi na stubu. Glava mu je bespomoćno pala na pleća.
Stražari uhvatiše Nazarjana, a Nazarjan odjednom odluči.
– Govoriću! – iskrklja. – Daću iskaz! Imam važne informacije za Dajkstru!
– Malo si zakasnio – nepoverljivo reče Vaskonj, zamenik komandanta Drakenborga za politička pitanja, koji je asistirao prilikom egzekucija. – Prekasno mašta proradi kod svakog drugog među vama na prizor vešala!
– Ne izmišljam! – Nazarjan se otimao iz dželatovih ruku. – Imam informacije!
Nepunih sat vremena kasnije Nazarjan je sedeo u samici i oduševljavao se lepotom života, emisar je stajao pored konja, spreman, žestoko se češao po perineumu, a Vaskonj je čitao i proveravao izveštaj namenjen Dajkstri.
Pokorno obaveštavam presvetlog gospodina grofa da je zločinac po imenu Nazarjan, osuđen za napad na kraljevskog službenika, priznao sledeće: postupao je po naređenju nekakvog Rjensa, na mlad mesec u julu ove godine; zajedno sa svojim ortacima, vilenjačkim sustrirnkom Siruom i Jaglom, učestvovao je u ubistvu jurista Kodringera i Fena u gradu Dorijan. Jagla je tamo ubijen, dokje sustrimak Siru oba jurista ubio i kuću njihovu zapalio. Zločinac Nazarjan sve na tog Sirua svaljuje, negira svoju krivicu tvrdeći da je taj sam ubijao, ali to je sigurno zbog straha od vešala. Što pak presvetlog gospodina može zainteresovati: pre zločina koji je izvršen na tim juristima, ovi zločinci, što će reći Nazarjan, sustrimak Siru i Jagla, pratili su vešca, nekakvog Geralda iz Rivije, koji je s juristom Kodringerom imao tajne sporazume. Zločinac Nazarjan ne zna u vezi s čim su ti sporazumi, jer pred njim ni pomenuti Rjens, ni poluvilenjak Siru nisu tajne iznosili. Ali kada je Rjensu podnet izveštaj o zakulisnim mahinacijama, naredio je da se juristi pobiju.
Još je priznao zločinac Nazarjan: ortak njegov Siru iz kuće jurista ukrao je dokumenta koja su Rjensu dostavljena u Kareras, u krčmu „Kod lisca prepredenjaka“. O čemu su Rjens i Siru tamo razgovarali, Nazarjanu nije poznato, ali sutradan su sva tri prestupnika pošla u Brugu i tamo su četvrtog dana po mladom mesecu oteli mladu devojku iz kuće od crvene opeke na čijim su vratima bile prikucane mesingane makazice. Gospođicu ovu je Rjens magičnim napitkom omamio, a zločinci Siru i Nazarjan u velikoj žurbi čezama su je u Verden odvezli, u utvrđenje Nastrog. A sada ono na što naročito želim da skrenem pažnju presvetlom gospodinu grofu: zločinci su otetu devojku predali nilfgardskom komandantu tvrđave uveravajući ga da se oteta devojka zove Cirila iz Cintre. Komandant je, kako ističe zločinac Nazarjan, umnogome bio uzbuđen tom vešću.
Navedene informacije u strogoj tajnosti presvetlom gospodinu grofu prosleđujem. Tačan protokol saslušanja isto tako ću poslati, čim ga pisar pravilno prepiše. Ponizno presvetlog gospodina grofa za instrukcije molim, šta mi sa zločincem Nazarjanom valja činiti. Oli da dam da ga korbačem izlemaju, ne bi li se još čega prisetiti blagoizvoleo, oli bih ga, shodno kanonskom zakoniku, na vešala ispratiti mogao?
Ostajem s poštovanjem...
Vaskonj je energično potpisao izveštaj, stavio pečat i pozvao emisara.
Sa sadržajem izveštaja Dajkstra je bio upoznat još istog dana uveče. Filipa Ejlhart sutradan u podne.
*
Kada se konj na kojem su jahali veštac i Neven pomolio iz priobalnog jovika, Milva i Kahir bili su veoma iznervirani. Još pre toga su čuli odjeke bitke, voda reke Ine prenosila je zvuke na veliku razdaljinu.
Dok je pomagala pesniku da se izvuče iz sedla, Milva je videla Geraltov izraz ukočenosti kad je ugledao Nilfgardijca. Nije stigla ni reč da izusti, nije, uostalom, stigao ni veštac, pošto je Neven očajnički ječao i malaksavao. Položili su ga na pesak, pod glavu su mu podmetnuli smotani ogrtač. Milva se već spremala da promeni provizorni zavoj natopljen krviju kad je osetila na ramenu ruku i nanjušila poznat miris pelina, anisa i drugih trava. Po svom starom običaju, Regis se pojavio niotkud i neznano kako.
– Dopusti – rekao je, izvlačeći iz provalije svoje torbe medicinske utenzilije i instrumente. – Ja ću se time pozabaviti.
Kad je vidar sklonio zavoj sa rane, Neven je bolno zajaukao.
– Mirno – reče Regis, ispirajući ranu. – Nije to ništa. Malo krvi. Samo malo krvi... Lepo miriše tvoja krv, pesniče.
I upravo tada veštac je odreagovao tako da je to iznenadilo Milvu. Krenuo je prema konju i izvukao dugi nilfgardski mač iz korica prikačenih ispod lista sedla.
– Skloni se od njega – zareža, stojeći iznad travara.
– Lepo miriše ta krv – ponovi Regis, ne obraćajući na vešca ni najmanju pažnju. – Ne osećam u njoj miris zaraze koja bi u rani na glavi mogla da ima fatalne posledice. Arterija i vena nisu oštećene... Sad će da peče.
Neven zastenja, silovito uvuče vazduh. Mač u veščevoj ruci zadrhta, zasja svetlošću koja se odbila od reke.
– Staviću nekoliko šavova – reče Regis, i dalje ne obraćajući pažnju ni na vešca ni na njegov mač. – Budi muško, Nevene.
Neven je bio muško.
– Gotovo je – Regis je uzeo da stavlja zavoj. – Do svadbe će se, trivijalno govoreći, zaceliti. Rana baš po meri pesnika, Nevene. Hodaćeš kao vojni heroj, ponosno, sa zavojem na čelu, a ženska srca koja te budu gledala topiće se kao vosak. Da, uistinu poetska rana. Nije isto što i pogođen stomak. Razvaljena utroba, rasporeni bubrezi i creva, prosuta sadržina i izmet, upala trbušne maramice... Evo, gotovo je. Geralte, sada sam ti na raspolaganju.
Regis ustade, a veštac mu tad nasloni mač uz gušu. Pokretom tako brzim da je promakao očima.
– Povuci se – zareža na Milvu. Regis nije ni zadrhtao, mada je oštrica mača bila nežno oslonjena o njegov vrat. Streličarki zastade dah videvši da se travareve oči u mraku razbuktavaju čudnom, mačjom svetlošću.
– Ajde, nastavi – mirno reče Regis. – Guraj.
– Geralte – zajauka sa zemlje Neven, potpuno svesno. – Da li si ti potpuno poludeo? Pa on nas je od vešala spasao... Ranu mi je previo...
– Spasao je u logoru i devojku i nas – tiho ga je podsetila Milva.
– Ćutite. Ne znate ko je on.
Travar se nije ni pomakao. A Milva je najednom preneraženo uočila ono što je trebalo već odavno da uoči.
Regis nije bacao senku.
– U stvari – izgovarao je sporo Regis – vi i ne znate ko sam ja. A vreme je da saznate. Zovem se Emjel Regis Rohelec Terzif-Godfroa. Živim na ovom svetu četiristo dvadeset osam godina po vašem računanju, a šeststo četrdeset dve godine po vilenjačkoj računici. Potomak sam brodolomnika, nesrećnih bića zarobljenih među vama posle kataklizme koju vi nazivate Konjunkcijom sfera. Blago rečeno, važim za monstruma. Za krvožednog monstruma. A sada sam naišao na vešca koji se profesionalno zamajava eliminacijom takvih kao što sam ja. To je sve.
– I dovoljno je – Geralt spusti mač. – Previše. Gubi se odavde, Emjele Regis
e Nešto Tamo Nekako Tamo. Nosi se.
– To je nečuveno – našali se Regis. – Dopustićeš mi da odem? Meni, koji sam opasan za ljude? Veštac treba da iskoristi svaku priliku da eliminiše takve opasnosti.
– Hvataj maglu. Nestani, i to brzo.
– Koliko daleko treba da se udaljim? – sporo je pitao Regis. – Najzad, ti si veštac. Znaš me. Kad obaviš to što treba da obaviš, završiš to što treba da završiš, sigurno ćeš se vratiti u ove krajeve. Znaš gde živim, gde boravim, čime se bavim. Gonićeš me?
– Nije isključeno. Ako budu davali nagradu. Ja sam veštac.
– Želim vam uspeha – Regis zakopča torbu, razgrnu ogrtač. – Ostaj zdravo. Ah, još nešto. Koliko bi visoka morala da bude nagrada za moju glavu da bi poželeo da se pomučiš? Koliko me ceniš?
– Vraški skupo.
– Laskaš mojoj taštini. A konkretno?
– Tornjaj se, Regise.
– Otišao sam, samo me pre toga proceni, molim te.
– Za običnog vampira uzimao sam koliko za dobrog konja sedlenika. A ti nisi običan.
– Koliko?
– Sumnjam da bi bilo ko mogao to da plati – veščev glas bio je hladan kao led.
– Razumem i zahvaljujem – vampir se osmehnu, ovog puta otkrivajući zube. Na taj prizor Milva i Kahir ustuknuše, a Neven priguši prestrašeni vrisak.
– Ostajte zdravo. Želim vam uspeha.
– Ostaj zdravo, Regise; mi tebi takođe.
Emjel Regis Rohelec Terzif-Godfroa otrese ogrtačem, zaogrnu se njime energično i nestade. Jednostavno nestade.
*
– A sada – Geralt se okrete, još uvek držeči u ruci obnaženi mač – red je na tebe, Nilfgardijče...
– Ne može – gnevno ga prekide Milva. – Muka mi je više od ovoga. Na konje, čistimo se odavde! Krici se rekom pronose, nećemo se ni osvrnuti a neko će nam za vrat stati!
– Ne idem s njim.
– Onda idi sam! – besno je dreknula Milva, više se nije šalila. – Na drugu stranu! Dosta mi je više tvojih raspoloženja, vešče! Regisa si oterao mada ti je život spasao, ali to je tvoja stvar. Ali Kahir je spasao mene, on mi je drug! A tebi ako je neprijatelj, onda se vraćaj u Jermeriju, široko ti polje! Tamo te tvoji prijatelji već s konopcem na vešalima čekaju!
– Ne galami.
– Onda ne stoj tu kô klada. Pomozi mi da popnem Nevena na konja.
– Spasla si naše konje? I Ukljevu?
– On ju je spasao – pokretom glave pokazala je na Kahira. – Hajde. Polazimo.
*
Prebacili su se preko Ine. Jahali su desnom obalom, duž reke, kroz plitke rukavce, kroz vrbake i stara rečna korita, kroz močaline i slatine koje bruje od žabljeg kreketanja, kvakanja nevidljivih plovki i grogotovaca. Dan se razbuktao od crvenog sunca, zaslepljujuće je zasjao na površini jezera prekrivenoj žutim lokvanjima, a oni su skrenuli ka mestu gde se jedan od brojnih rukavaca Ine ulivao u Jarugu. Sada su jahali kroz mračne, tmušave šume u kojima je drveće izrastalo pravo iz bara zelenih od vodene leće.
Milva je jahala na čelu, pored vešca, sve vreme mu je poluglasno prepričavala ono što joj je Kahir preneo. Geralt je ćutao kao zaliven, nijednom se nije osvrnuo, nije pogledao u Nilfgardijca koji je jahao pozadi i pomagao pesniku. Neven bi ponekad zastenjao, opsovao i žalio se na bol u glavi, ali se junački držao, nije zastajao. To što je dobio natrag svog Pegaza i lautu prikačenu za sedlo znatno je popravilo njegovo raspoloženje.
Oko podneva su opet ujahali na osunčane močvarne livade iza kojih se prostirao široki proplanak Velike Jaruge. Probili su se kroz stara rečna korita, pregazili rukavce i mrtvaje. I naišli su na ostrvo, suvo mesto sred močvara i ada između brojnih rečnih rukavaca. Ostrvo je bilo zaraslo u žbunje i trsku, na njemu je raslo nekoliko drveta, golih, usahlih, belih od izmeta kormorana.
Milva je prva zapazila čamac u tršćaku, mora da ga je struja tu donela. Prva je, isto tako, ugledala proplanak među trskama, savršeno pogodan za predah.
Zaustavili su se, i veštac je zaključio da je vreme da razgovara sa Nilfgardijcem, u četiri oka.
*
– Na Tanedu sam ti život poštedeo. Bilo mi te je žao, balavče. Najveća greška koju sam počinio u životu. Pred zoru sam poštedeo višeg vampira koji sigurno ima na savesti ne samo jedan ljudski život. Trebalo je da ga ubijem. Ali nisam mislio o njemu jer mi je na pameti bilo samo jedno: da se dočepam kože onih koji su učinili nažao Ciri. Zakleo sam se da će krvlju platiti oni koji su joj šta nažao učinili.
Kahir je ćutao.
– Tvoji doživljaji, koje mi je Milva ispričala, ništa ne menjaju. Iz njih proističe samo jedno: na Tanedu nisi uspeo da otmeš Ciri, mada si se veoma trudio. Sad se vučeš za mnom da bih te ponovo do nje odveo. Da bi opet mogao da staviš svoje šape na nju, jer , će ti onda možda car život pokloniti, možda te na vešala neće poslati.
Kahir je ćutao. Geralt se loše osećao. Vrlo loše.
– Ona je zbog tebe noćima vrištala – zarežao je. – U njenoj dečjoj glavici u košmar si se pretvorio. A bio si i jesi samo oruđe, samo bedni slugeranja svoga cara. Ne znam šta si joj učinio da bi postao njen košmar. A najgore je što ne razumem zašto i pored svega toga ne mogu da te ubijem. Ne razumem šta me to zadržava.
– Možda to – tiho reče Kahir – što uprkos svim pretpostavkama i prividima ti i ja imamo nešto zajedničko.
– Baš me zanima šta to.
– Kao i ti, i ja hoću da spasem Ciri. Kao ni ti, ne uzrujavam se kad to nekog iznenadi i začudi. Kao ni ti, nemam nameru da se bilo kome za to pravdam.
– To je sve?
– Nije.
– Da čujem još onda.
– Ciri jaše kroz prašnjavo selo – sporo će Nilfgardijac. – Sa šestoro mladih ljudi. Među njima je i kratko ošišana devojka. Ciri pleše u šupi na stolu i srećna je...
– Milva ti je ispričala moje snove?
– Nije. Ništa mi nije ispričala. Ne veruješ mi?
– Ne.
Kahir obori glavu, pročeprka potpeticom po pesku.
– Zaboravio sam – rekao je – da ne možeš da mi veruješ, da nemaš poverenja u mene. Razumem to. Ali sanjao si, kao i ja, još jedan san. San koji nikome nisi ispričao, jer sumnjam da bi bilo kome želeo da ga ispričaš.
*
Može se reći da je Servadio prosto imao sreće. Došao je u Loredo bez namere da špijunira nekog konkretnog. Ali selo nisu uzalud zvali Razbojnička naseobina. Loredo je ležao pored Razbojničkog puta, hajdučija i lopovi iz čitave okoline iznad Gornje Velde svraćali su ovde, susretali se da razmene ili prodaju plen, da se snabdeju, odmore ili zabave u probranom razbojničkom društvu. Selo su nekoliko puta palili, ali su ga malobrojni stalni i brojni privremeni stanovnici stalno ponovo gradili. Živeli su od razbojnika, živeli su u priličnom izobilju. A špiclovi i denuncijatori poput Servadija uvek su imali šansu da dobiju u Loredu neku informaciju koja je za prefekta vredela nekoliko florena.
Sad je Servadio računao na malo više florena. Jer su u selo stigli Pacovi.
Predvodio ih je Giselher, sa strane su išli Iskra i Kajli. Iza njih su jahale Mistle i ona nova, pepeljaste kose, koju su zvali Falka. Ase i Rif išli su na začelju povorke, vodeći za sobom rezervne konje, koje su nesumnjivo ukrali i koje će da prodaju. Bili su umorni, prašnjavi, ali su se u sedlima bodro držali, rado su otpozdravljali na pozdrave drugova i poznanika iz Loreda kod kojih su bili u gostima. Čim su sjahali s konja i čim su ih počastili pivom, pristupili su bučnim pregovorima s trgovcima i šanerima. Svi izuzev Mistle i one nove, pepeljaste kose, koja je nosila mač prebačen preko leđa. One su pošle među tezge koje su, kao i obično, zapremale trg. Loredo je imao svoje tržne dane, kada su razbojnici svoju ponudu robe činili naročito bogatom i raznovrsnom. Danas je upravo bio takav dan.
Servadio je oprezno hodao za devojkama. Da bi zaradio, morao je da ocinkari, da bi ocinkario, morao je da prisluškuje.
Devojke su gledale šarene marame, perle, vezene bluze, šabrake, ukrasne čeone remenove za konje. Prebirale su po
robi, ali nisu kupovale. Mistle je skoro sve vreme držala ruku na ramenu pepeljastokose.
Špiclov se oprezno približio, pretvarao se da gleda remenje i pojaseve na saračevoj tezgi. Devojke su razgovarale, ali tiho, nije mogao da razume šta, a plašio se da priđe bliže. Mogle su da primete, da posumnjaju.
Na jednoj tezgi prodavala se šećerna vuna. Devojke su prišle, Mistle je kupila dva štapića omotana slatkim oblakom, jedan je pružila pepeljastokosoj, koja ga je nežno štrpnula. Beli čuperak zalepio joj se za usnu. Mistle joj ga obrisa opreznim, nežnim pokretom. Pepeljastokosa je pogleda širom otvorenih očiju boje smaragda, polako oliza usne, nasmeši se, vragolasto nakrivivši glavu. Servadija podiđe drhtaj, hladan znoj obli ga od vrata prema lopaticama. Setio se priča koje su kružile o razbojnicama.
Mislio je da se krišom povuče, bilo je jasno da ništa ne prisluškuje niti špijunira. Devojke nisu razgovarale ni o čemu važnotn. Međutim, nedaleko odatle, tamo gde su se okupile pustahijske starešine, Giselher, Kajli i ostali bučno su se prepirali, cenkali, drali se, i svaki čas podmetali krigle pod slavinicu za istakanje na buretu. Oni su davali veće mogućnosti Servadiju da nešto sazna. Jedan od Pacova mogao je da ispusti reč, barem pola reči koja će odati najskorije planove bande, njihov put ili cilj. Ako uspe da čuje i na vreme prenese vest prefektovim vojnicima ili nilfgardskim agentima koji se živo interesuju za Pacove – onda mu je nagrada praktično već u džepu. Kada bi pak na bazi njegove informacije prefekt uspeo da postavi zamku, Servadio bi već mogao da računa na znatni priliv gotovine. Kupiću ženi kožuh, mislio je grozničavo. Deci napokon cipelice i neke igračke... A sebi...
Devojke su se šetale duž tezgi, oblizujući se i štrpkajući sa štapića šećernu vunu. Servadio je najednom shvatio da ih posmatraju. I da na njih pokazuju prstima. Znao je one koji su na njih pokazivali, znao je razbojnike i konjokradice iz bande Pinte zvanog Čuporep.
Razbojnici razmeniše nekoliko provokativno glasnih opaski, zacerekaše se. Mistle je zažmirkala, stavila je ruku preko ramena pepeljastokosoj.