Efenberg i Talbot,
Encyclopaedia Maxima mundi, tom X
Sedmo poglavlje
Deca koja su opkolila putujućeg pripovedača Zviždova protestovala su, dižući neopisivu i haotičnu graju. Naposletku je kao portparol i predstavnik zajedničkog stava istupio Konor, kovačev sin, najstariji, najjači i najhrabriji, koji je pripovedaču uručio dvojanicu čorbe od kiselog kupusa i krompira zaprženih sa čvarcima.
– Kako to tako? – dreknu. – Kako to tako, čiko? Kako to: to je sve za danas? Pa zar tako da nam bajku završite? U takvoj neizvesnosti da nas ostavite? Hoćemo da znamo šta je bilo posle. Nećemo da čekamo dok ponovo u selo ne dođete, jer to može biti za pola godine ili godinu! Pričajte nam dalje!
– Sunce je zašlo – odvrati starčić. – Vreme je da idete u krpe, mališani! Kad sutra za poslom budete zevali, pa stenjali, šta će roditelji vaši kazati? Ja ću da vam kažem šta će reći. Opet im je stari Zviždov pripovedao do ponoći, dečje glavice bilinama je udručavao, spavati im nije davao. Pa kad, međer, opet u selo naiđe, ništa mu za jelo ne dajte, ni geršle, ni valjuške, ni pečene slanine, nego istom čiču oterajte, jer od bajki njegovih samo muke i nevolje imamo...
– Ma neće tako reći! – povikaše u horu mališani. – Pričajte nam još, čiko! Molimo vas!
– Hmmm – zamumla starac, gledajući u sunce koje je nestajalo iza vrhova drveća na drugoj obali Jaruge. – Neka bude. Ali da se dogovorimo: neka jedan skokne u kolibu i kiselog mleka mi donese da bih grlo malo nakvasio. Ostali nek razmisle o kome da pričam, jer o svima ne bih stigao da ispripovedam ni do sutra. Birajte: o kome sada, a o kome drugi put.
Dečurlija se opet razgalami, jedni druge su nadvikivali.
– Tišina! – viknu Zviždov, mahnuvši štapom. – Rekao sam da birate a ne da džaveljate. Onda? Da čujem – čija ćemo priključenija?
– O Jenefer – zapiskuta Nimue, najmlađa među slušaocima, zbog visine prozvana Kepec, koja je mazila macu što joj je spavala u krilu. – Pričajte nam šta je dalje bilo sa čarobnicom, čiko. Kako je ona to iz tog koven... kovetna na Ćelavom brdu nestala, uz pomoć magije, da spasava Ciri. Ja bih to da čujem. Jer ja ću, kad porastem, da postanem čarobnica.
– Baš ćeš! – povika Bronik, mlinarev sin. – Još ti, Kepecu, bale s nosa cure, bolje ih obriši, jer balavce na zanat kod čarobnjaka ne primaju. A vi, čiko, pričajte nam ne o Jenefer, nego o Ciri i o Pacovima, kako su harali i lemali...
– Kuš, blesani! – reče Konor, zamišljen i smrknut. – Ako još nešto danas treba da čujemo, onda nek to bude po nekom redu. Pripovedite nam, čiko, o vešcu i njegovoj družini, kako su na Jarugu krenuli...
– Ja hoću o Jenefer – zapiskuta Nimue.
– I ja – javi se Orla, njena starija sestra. – O njoj i o veščevoj ljubavi. Kako su se voleli. Ali da bude srećan kraj, čiko! Neću da umru, neću!
– Kuš, ludo jedna, koga još ljubav zanima! O ratu hoćemo da slušamo, o vojevanju!
– O maču veščevom!
– O Ciri i o Pacovima!
– Jezik za zube, alavci – Konor ih oštro pogleda. – Inače, ako vas ovim štapom dohvatim, videćete svoga boga! Rekao sam – po redu. Neka čika nastavi o vešcu, o tome kako je putovao s Nevenom, s Milvom...
– Tako je! – zapiskuta opet Nimue. – O Milvi bih da čujem, o Milvi! Jer ja ću, ako me čarobnjaci ne budu hteli, streličarka postati!
– Onda smo izabrali – reče Konor. – U pravi čas, jer čika samo što nije zadremao, gle kako mu seda glava klone, kao kosac nosom kljuca... Hej, čiko! Ne spavaj! O vešcu nam pripovedaj. Odande kad je na Jarugi nastala družina.
– Uza sve, najpre – ubaci se Bronik – da nas znatiželja ne bi pritiskala, recite nam, čiko, makar malčice i o drugima. Šta je s njima bilo. Makar ukratko recite o Jenefer i o Ciri, molimo vas. Lakše ćemo dočckati da se u selo vratite i priču nam nastavite.
– Jenefer – zakikota se deka Zviždov – iz čarobnjačkog zamka po imenu Ćelavo brdo, uz pomoć magijske formule je izletela. I pravo u more je pljusnula. U okeanu besne talasi, oštro stenje vreba. Al’ ne bojte se, za čarobnicu to su trice, nije se utopila. Na ostrvo Skelige je dospela, tamo je saveznike našla. Jer vidite, jed se veliki u njoj prema čarobnjaku Vilgeforcu skupljao. Uverena da je on Ciri oteo, smislila je da ga otkrije i gadno mu se osveti, a Ciri oslobodi. To je sve. Drugi put ću ispričati kako je to bilo.
– A Ciri?
– Ciri je jednako s Pacovima harala, pod imenom Falka se skrivala. Omilio joj je život razbojnički, jer premda niko zaonda to znao nije, u toj devojci bilo je gneva i svireposti, ono najgore što se u svakom čoveku krije u njoj je na vrh isplivavalo i prevagu nad dobrim malo-pomalo odnosilo. Eh, kako su grdno pogrešili vešci iz Kaer Morhena što su je učili da ubija! Sama pak Ciri ni slutila nije da kad u smrt drugoga odvodi – smrt joj samoj za petama hodi. Jer joj je strašni Bonart već za petama bio. Bilo je zapisano da će se sresti, Bonart i Ciri. Ali o tome ću vam drugi put pričati. Sad pak o vešcu da čujete.
Deca su se utišala, obruč oko starca su stezala, slušala ga. Suton je padao. Prekodan prijateljske konoplje, malinjak i slez koji je ukraj kuće rastao, odjednom se u ogroman mrki bor pretvoriše. Šta u njemu šuška? Da li je to miš, ili strašni plamenooki vilenjak? A možda štrigun ili baba Jaga koja se na decu uskopistila? Da li to vo u štali topoće ili opet, ko pre sto godina, ratnički konji svirepih zavojevača preko Jaruge prelaze? Da li je to leganj nad strehom prhnuo, ili možda vampir, krvi ožedneo? Il’ pak lepa čarobnica koja je magičnom formulom ka dalekom moru odlepršala?
– Veštac Geralt je – poče pripovedač – zajedno sa svojom novom bratijom u Angren krenuo, među močvare i šume borove. Zaonda su tamo borovi bili, he-he, al’ to kao sada nije, sada više takve borovine nigde sem u Brokilonu nema... Bratija je na istok odjezdila, uzvodno Jarugom, prema tropućima Crne šume. Dobro im je tako skupa bilo, ali kasnije, he-he... Ispričaću kako je bilo...
Tekla je, ispredala se bajka o davno minulim, zaboravljenim vremenima. Deca su slušala.
*
Veštac je sedeo na panju, na vrhu urvine s koje se širio pogled na lugove i trščake na obali Jaruge. Sunce je zalazilo. Ždralovi su se vinuli iz močvara, zatrubili su, leteći u formaciji klina.
Sve se ubatalilo, pomisli veštac, pogledajući u ruševinu drvosečine kolibe i na tanak dim koji se dizao iz Milvine vatre. Sve je u bestraga otišlo. A tako je dobro krenulo. Čudnu sam družinu imao, ali sam je imao. Imali smo pred sobom cilj, blizak, realan, konkretan. Kroz Angren na istok, ka Ked Duu. Baš nam je dobro krenulo. Ali moralo je sve da ode naopako. Peh ili usud?
Odjekivalo je trubljenje ždralova.
*
Emjel Regis Rohelec Terzif-Godfroa je predvodio, jašući na doratastom nillgardskom ajgiru, kojeg je osvojio veštac kod Jermerije. Premda je sprva ajgir zbog vampira i njegovog travarskog mirisa negodovao, brzo se prilagodio i nije pravio više problema od Ukljeve, koja je pored njega jahala i koja je znala gadno da se ritne kad je ujede stršljen. Iza Regisa i Geralta jahao je na Pegazu Neven, sa glavom u zavojima, kočoperna izraza lica. Na putu je pesnik komponovao ritmičnu junačku pesmu čije su ratnička melodija i rime brujale od sećanja na nedavne avanture. Delo je izrazito sugerisalo da se upravo autor i izvođač pesme pokazao kao najjunačniji junak za vreme tih avantura. Na kraju povorke išli su Milva i Kahir Maur ep Kelah. Kahir je jahao na svom riđanu, kog je uspeo da vrati, vukući za sobom čilaša natovarenog delom njihove skromne opreme.
Izašli su napokon iz priobalnih močvarnih oblasti na uzvišeniji i suvlji teren, na brežuljke s kojih su na jugu mogli da posmatraju svetlucavu traku Velike Jaruge, na severu pak visoko i stenovito predgorje dalekog masiva Mahakama. Vreme je bilo prekrasno, sunce je grejalo, papatači su prestali da ujedaju i zuje oko ušiju. Cipele i nogavice su se osušile. Na osunčanim padinama, žbunovi kupina crneli su se od plodova, konji su nalazili travu, potoci koji su se slivali s brežuljaka donosili su kristalno čistu vodu punu pastrmki. Kad je pala noć, mogli su da založe vatru i čak legnu pored nje. Reč
ju, sve je bilo savršeno, i trebalo je da im se raspoloženje popravi. Ali nije. A zašto je bilo tako, pokazalo se na jednom od prvih mesta na kojima su se ulogorovali.
*
– Sačekaj malo, Geralte – počeo je pesnik, osvrćući se i nakašljavajući se. – Ne žuri sa ulogoravanjem. Milva i ja bismo želeli da nasamo s tobom porazgovaramo. Reč je... o Regisu.
– Aha – veštac najzad položi suvarke na zemlju. – Počeli ste da se plašite? Kasno ste se setili.
– Prekini – iskrevelji se Neven. – Prihvatili smo ga kao druga, izjavio je da će da nam pomogne u traženju Ciri. Omču mi je sa glave strgao, to mu zaboraviti neću. Ali, dovraga, osećamo nekakav strah. Čudiš se? Pa čitav život tražio si i ubijao takve kao što je on.
– Njega nisam, a i ne nameravam. Je l’ vam ta izjava dovoljna? Ako nije, mada mi se srce zbog toga steže, za te tvoje zebnje ne znam mere lečenja. Paradoksalno – ali od svih nas jedino se on u lečenje razume.
– Prekini, rekoh ti – iznervirao se trubadur. – Ne razgovaraš s Jenefer, poštedi sebe i nas zamršene elokvencije. Na prosto pitanje prosto nam odgovaraj.
– Pa pitaj. Bez zamršene elokvencije.
– Regis je vampir. Nije tajna čime se vampiri hrane. Šta će biti kad on pošteno izgladni? Da, da, videli smo, jeo je riblju čorbu, od tada jede i pije s nama, potpuno normalno, kao svako od nas. Ali da li... da li će biti u stanju da gospodari svojom žudnjom... Geralte, moram li da te vučem za jezik?
– Zagospodario je nad žudnjom za krvi, mada je bio blizu, kad se tvoja prolivala iz glave. Kad te je previo, čak ni prste nije polizao. A onda, za vreme punog meseca, kad smo se od mandragorine brlje bili ponapijali i u njegovoj kolibi zaspali, imao je savršenu priliku da nas dohvati. Jesi proveravao, jesi našao neke tragove na svom labuđem vratu?
– Ne sprdaj se, vešče – progunđa Milva. – Pa ti vampire bolje poznaješ nego mi. Vidim da se s Nevenom šegačiš, daj onda bar meni odgovori. Ja sam u prašumi odrastala, škole nisam pohađala, zatucana sam. Pa ipak, ne treba se tome rugati, nisam ja tome kriva. Sramota me je da priznam, al’ i ja se malo bojim tog... Regisa.
– Razloga za strah nije da nema – klimnu veštac glavom. – To je takozvani viši vampir. Neobično opasan. Kad bi nam neprijatelj bio, i ja bih ga se plašio. Ali, dovraga, on je iz nepoznatih mi razloga naš drug. Upravo nas vodi na Ked Du, druidima, koji mogu da mi pomognu da saznam nešto o Ciri. Očajan sam, želeo bih da tu šansu iskoristim, ne bih od nje da odustanem. Zato sam njegovo vampirsko društvo prihvatio.
– Samo zbog toga?
– Ne – odvrati Geralt, kolebljivo, ali se najzad odlučio da bude iskren. – Ne samo zato. On... On postupa časno. U logoru kod Hotle, za vreme suđenja devojci, nije se nećkao da učini ono što treba iako je znao da će ga to demaskirati.
– Izvukao je usijanu potkovicu iz vatre – setio se Neven. – He, punih nekoliko trenutaka držao ju je u rukama i nije čak ni grimasu napravio. Niko od nas ni sa pečenim krompirom to ne bi uspeo.
– Otporan je na vatru.
– Šta još može?
– Kad poželi, može da postane nevidljiv. Pogledom može da začara, u dubok san da prevari, učinio je to sa stražarima u Visegerdovom logoru. Da se pretvori u šišmiša i da tako leti. Mislim da te stvari može da radi samo noću i za vreme punog meseca. Ali možda i grešim. Već me je nekoliko puta iznenadio, možda još kakvu guju u nedrima krije. Slutim da je on neobičan čak i među vampirima. Savršeno se upodobljava čoveku, i to godinama. Konje i pse koji mogu da osete njegovu pravu prirodu zavarava travarskim mirisom, koji mu je vazda pri ruci. Ali ni moj medaljon na njega ne reaguje, a trebalo bi. Ponavljam, njega je nemogućno meriti običnim aršinom. Za ostalo ga sami pitajte. On je naš drug. Ne bi trebalo među nama da bude nedorečenosti, tim pre ni uzajamnog nepoverenja i strahova. Vratimo se u logor. Pomoći ćete mi s tim suvarcima.
– Geralte?
– Molim, Nevene.
– Kada bi... Pitam samo teorijski... Kada bi...
– Ne znam da li bih uspeo da ga ubijem – odgovori veštac učtivo i iskreno. – Zbilja bih više voleo da to ne isprobavam.
*
Neven je veščev savet ozbiljno shvatio i odlučio je da objasni nejasnoće i razveje sumnje. Učinio je to čim su nastavili s putovanjem, i izveo to s taktičnošću koja mu je bila svojstvena.
– Milva! – povika odjednom za vreme jahanja, krišom pogledajući u vampira. – Mogla bi malo napred da kreneš s tim svojim lukom, da ustreliš nekog jelenka ili divljeg vepra. Dosta nam je, dovraga, kupina i gljiva, riba i bezupki{65}. Za promenu bih pojeo parče pravog mesa. Šta veliš na to, Regise?
– Molim? – vampir podiže glavu iznad konjskog vrata.
– Meso! – ponovi jasno pesnik. – Nagovaram Milvu da ulovi nešto. Da li ti se jede sveže meso?
– Jede mi se.
– A krv, da li bi sveže krvi popio?
– Krv? – Regis proguta pljuvačku. – Ne. Kad je u pitanju krv, zahvaljujem. Ali vi, ako vam je po volji, samo izvolite.
Geralt, Milva i Kahir ostadoše bez reči. Duga, teška, grobna tišina.
– Znam šta hoćeš, Nevene – sporo je govorio Regis. – I slobodan sam da te utešim. Da sam vampir, to vam je jasno, ali krv ne pijem.
Tišina postade teška kao olovo. Ali Neven ne bi bio Neven kad ne bi progovorio.
– Verovatno si me rđavo shvatio – reče naizgled nemarno. – Nisam mislio na...
– Ja ne pijem krv – prekide Regis. – Odavno. Odvikao sam se.
– Kako to, odvikao si se?
– Najnormalnije.
– Stvarno ne shvatam.
– Oprosti. To je lična stvar.
– Ali...
– Nevene – veštac nije izdržao, okrete se u sedlu. – Regis je malopre rekao da se otkačiš. Samo što je to pristojnije izrazio. Budi, dakle, toliko uljudan i zapuši najzad svoju gubicu.
*
Posejano zrno nemira i neizvesnosti ipak je proklijalo i izbilo. Kad su se zaustavili da konače, atmosfera je i dalje bila teška i nategnuta, nije je opustila čak ni masna, osam funti teška kazarka{66} koju je ustrelila Milva, a koju su potom oblepili glinom, ispekli i pojeli, oglodali do najsitnije koščice. Glad su utolili, ali je nemir ostao. Razgovor se nije vezivao ni pored titanskih napora Nevenovih. Pesnikovo pričanje pretvorilo se u monolog, tako očigledan da je i sam to primetio i zaćutao. Grobnu tišinu koja je vladala pored upaljene vatre remetilo je samo šuškanje sena koje su žvakali konji.
Uprkos kasnom noćnom satu, niko nije zaspivao. Milva je grejala vodu u kotliću koji je bio okačen nad vatrom i širila je iznad pare izgužvane zaperke strela. Kahir je popravljao pokidanu kopču na čizmama. Geralt je deljao štapić. A Regis je prelazio očima po svima.
– Dobro de – rekao je napokon. – Vidim da je neizbežno. Čini se da je odavno trebalo da vam objasnim neke stvari...
– Niko to od tebe ne traži – Geralt ubaci u vatru dugo i pomno deljani kočić i podiže glavu. – Meni tvoja objašnjenja ne trebaju. Ja sam staromodan tip, kad nekome pružim ruku i prihvatim ga kao druga, onda to za mene znači više nego sklopljen ugovor u prisustvu beležnika.
– I ja sam staromodan – odazva se Kahir, i dalje pognut nad čizmom.
– Za drugu modu i ne znam – suvo odvrati Milva, uvlačeći narednu strelu u paru koja se dizala iz kotla.
– A Nevenovo brbljanje ne uzimaj k srcu – dodade veštac. – Takav je on. A nama ne moraš da se poveravaš ni pravdaš. Ni mi se tebi nismo poveravali.
– Pa ipak, smatram – blago se osmehnu vampir – da želite da čujete ono što ću vam reći, mada uopšte ne morate. Osećam potrebu da budem iskren prema onima kojima pružim ruku i prihvatim ih kao drugare.
Ovog puta niko nije progovorio.
– Treba da počnem od toga – reče malo zatim Regis – da su neosnovani svi strahovi koji se mogu dovesti u vezu s mojom vampirskom prirodom. Ne bacam se ni na koga, ne prikradam se noću da zarijem zube u vrat onog ko spava. I ne radi se samo o mojim drugovima, prema kojima nisam ništa man
je staromodan nego što su oni staromodnjaci. Ja se krvi ne dotičem. Uopšte i nikada. Odvikao sam se od krvi kada mi je postala problem. Opasan problem koji nisam mogao lako da rešim.
– Zaista je udžbenički primer to – nastavi malo potom – kako je problem nastao i kako je rđave odlike stekao. U mladosti sam svojoj voleo... hmmm... da se zabavim u dobrom društvu; po tome se, uostalom, od svojih vršnjaka ni po čemu nisam razlikovao. I sami znate kako to ide, pa i vi ste bili mladi. Kod vas ipak postoji sistem zabrana i ograničenja: tutorstvo roditelja, staratelja, te starešinstvo, te pretpostavljeni, najzad – moral. Kod nas toga nema. Omladina ima potpunu slobodu i ona to i koristi. I stvara sopstvene obrasce ponašanja, glupe, razume se, obrasce – dakako balavurdijski nedotupavne. Nećeš da piješ? Koji si ti onda vampir? On ne pije? Šta onda i da ga zovemo, samo će da nam pokvari zabavu! Nisam želeo da kvarim zabavu, a mogućnost da ne budem prihvaćen u društvu užasavala me je. Tako su krenule zabave. Terevenka i obest, lumperaj i karambol, kad god je pun mesec, letiš u selo i pijančiš, kako na koga naletiš. Najgadnije, najgore vrste... hmmm... tečnosti. Ništa nam nije značilo čija je, samo nek je... hmmm... hemoglobin... Jer kakva je to zabava bez krvi?! Ni vampiricama se ne usuđuješ da priđeš ako prethodno malko ne gucneš.