– Razumem.
– Drago mi je zbog toga. Želim sreću i tebi i tvojoj bratiji. Čudnoj bratiji, ako smem da primetim.
– Žele da mi pomognu – tiho reče veštac. – Za mene je to novina. Zato sam odlučio da ne ispitujem razloge.
– Pametno – Zoltan povuče s leđa svoj sihil u koricama od laka omotanim mačjim krznom. – Drži ovo, uzmi. Pre nego što nam se putevi raziđu.
– Zoltane...
– Ne pričaj nego uzimaj. Mi ćemo taj rat u planinama presedeti, rašta nam te starokovke. Al’ dok pivo budem pio, milo će mi biti da pomislim da britki sihil iz Mahakama u dobroj desnici zvekeće, da u dobrom podvigu kosi i seče. Da se neće obrukati. A i ti, kad sečivom tim staneš da čerečiš Cirine tirane, raščereči makar jednog za Haleva Stratona. I seti se Zoltana Čivaja i kovačnice patuljaka.
– Budi siguran – Geralt uze mač, prebaci ga preko leđa – da ću se setiti. Na ovom šugavom svetu, Zoltane Čivaju, dobrota, čestitost i pravednost gadno tonu u zaborav.
– Nego kako – patuljak začkilji očima. – Zbog toga ja neću zaboraviti ni tebe ni marodere na šumskom proplanku, ni Regisa ni užarene potkovice. Ako ćemo već o uzajamnosti...
Obesi glas, nakašlja se, prokrklja grlo i ispljunu.
– Mi smo, Geralte, opljačkali trgovca kod Dilingena. Bogatuna koji je na havekarskoj trgovini brke omastio. Kad je zlato i dragulje na kola utovario i iz grada maglu uhvatio, mi smo ga u zasedi sačekali. Kao lav je svoj imetak branio, u pomoć dozivao, nadžakom je nekoliko puta po glavi dobio, i već je potom miran i tih bio. Sećaš se kovčega koje smo teglili, na kolima vozili, a na kraju kod rečice O u zemlju zakopali? Upravo tamo je bilo opljačkano havekarsko blago. Razbojnički plen, na kojem nameravamo da svoju budućnost gradimo.
– Zašto mi to govoriš, Zoltane?
– Jer mi se čini da te nisu tako davno podvaladžijske lukavštine obmanule. Ono što si nekada za dobro i istinito držao pokazalo se kao lepa maska pod kojom su podlost i pokvarenost. Tebe je lako prevariti, vešče, jer ti ne ispituješ motive. Ali ja ne želim da te obmanjujem. Nemoj gledati te žene i tu decu, ne odmeravaj u patuljku pred sobom plemenitu poštenjačinu. Pred tobom stoji razbojnik, bandit, možda i ubica. Jer ne isključujem da je opljačkani havekar skapao u rovu pored dilingenskog druma.
Dugo su ćutali, gledajući u daleke planine koje su na severu tonule u oblake.
– Zdravo ostaj, Zoltane – reče najzad Geralt. – Možda će sile u čije postojanje polako prestajem da sumnjam omogućiti da se još nekad sretnemo. Želeo bih da bude tako. Želeo bih da mogu da te upoznam sa Ciri, želeo bih da ona može tebe da upozna. Ali čak i ako se to ne desi, znaj da te neću zaboraviti. Zdravo ostaj, Zoltane.
– Daćeš mi ruku? Meni, razbojniku i banditu?
– Bez dvojbe. Jer mene više ne može ništa tako lako prevariti kao nekad. Jer premda motive ne ispitujem, učim pomalo da pod maske zavirujem.
*
Geralt je zamahnuo sihilom i presekao napola noćnu leptiricu u letu.
Pošto smo se sa Zoltanom i njegovom grupom rastali, prisećao se, u šumama smo nabasali na putujuću grupu seljaka. Deo njih se razbežao kad nas je video, ali nekoliko ih je Milva zadržala, preteći im lukom. Momke su, kao što se pokazalo, Nilfgardijci donedavno držali u zarobljeništvu. Terali su ih da cepaju drva kedrova, ali pre nekoliko dana neki odred je napao stražare i oslobodio ih. Sada su se vraćali kućama. Neven je uporno nastojao da otkrije ko su bili ti osloboditelji; strogo i radoznalo ih je ispitivao.
*
– Ti vojnici – ponovi seljak – Beloj kraljici služe. Tamane Crne samo tako! Rekoše da su kao gorile u dušmanskoj pozadini.
– Kao ko?
– Pa kao gorile.
– Gorile! Pasja te rđa ne ubila! – izbeči se Neven i odmahnu rukom. – Kuku, ljudi... Ama pitam ja vas kakve znake nošaše ti vojnici?
– Različite, gospodine. Naročito konji. Pešadija pak tako nešto crveno.
Seljak uze grančicu i našara na pesku oblik romba.
– Lozanž – začudi se Neven, koji beše potkovan u heraldici. – To nije temerski ljiljan, nego lozanž. Grb Rivije. Zanimljivo. Do Rivije ima odavde dobrih dvesta milja. A da ne pominjem činjenicu da su armije Lirije i Rivije potpuno uništene za vreme borbi za Dol Angru i kod Alderzberga, a zemlja je pod nilfgardskom okupacijom... Ništa ne razumem!
– To je normalno – prekide veštac. – Dosta priče. Na put.
*
– Aha! – povika pesnik, koji je sve vreme razmišljao i analizirao informacije koje je izvukao od seljaka. – Sad mi je jasno! Ne gorile, nego gerilci. Partizani! Borba u neprijateljskoj pozadini, razumete?!
– Razumemo – klimnu glavom Kahir. – Jednom rečju, na toj teritoriji Nordlinzi sada vode partizanski rat. Nekakvi odredi, zacelo oformljeni od ostataka vojski Lirije i Rivije, razbijenih polovinom jula kod Alderzberga. Čuo sam za tu bitku kad sam bio kod Veverica.
– Smatram da je vest ohrabrujuća – izjavi Neven, ponosan što je on uspeo da dešifruje zagonetku o gorilama. – Čak i da su seljaci pobrkali heraldičke simbole, ni tad nemamo ništa s temerskom vojskom. A ne verujem da je do rivijskih gerilaca već doprla vest o dvojici špijuna koji su nedavno zagonetno šmugnuli ispod vešala maršala Visegerda. Kad bismo na te partizane natrapali, onda bismo imali šanse da nešto slažemo i izvučemo se.
– Možeš na to da računaš – reče Geralt, umirujući Ukljevu koja se ritala. – Ali, iskreno govoreći, više bih voleo da na njih ne nabasamo.
– Pa to su tvoji zemljaci, vešče- reče Regis. -Ta zovu te Geraltom iz Rivije.
– Ispravka – hladno odvrati veštac. – Ja sam sebe tako nazivam, iz estetskih razloga. Ime s takvim dodatkom budi kod mojih klijenata veće poštovanje.
– Shvatam – osmehnu se vampir. – A što si izabrao baš Riviju?
– Izvlačio sam šibice označene raznim zvučnim imenima. Tu metodu mi je sugerisao moj daskal vešterski. Ne odmah. Tek kada sam se zainatio da uzmem ime Geralt Rože Erik di Ot-Belgard. Vesemir je to proglasio smešnim, pretencioznim i kretenskim. Izgleda da je bio u pravu.
Neven glasno frknu, tendenciozno pogledajući u vampira i Nilfgardijca.
– Moje višečlano prezime – reče Regis, pomalo uvređen tim pogledom – jeste pravo prezime. I u skladu s vampirskom tradicijom.
– I moje takođe – požuri s objašnjenjem Kahir. – Maur je ime moje majke, a Difrin pradede. I nema u tome ničeg smešnog, pesniče. A ti sam, zanima me, kako se zoveš? Pa Neven je očigledno pseudonim.
– Nije mi dopušteno da svoje pravo prezime koristim i odajem – tajanstveno odgovori bard, ponosno dižući nos uvis. – Suviše je čuveno.
–A mene zdravo ozlojedi – najednom se uključi u razgovor Milva, koja je već neko vreme bila ćutljiva i sumorna – kad mi tepaju Maja, Marija, Marilka. Kad neko takvo ime čuje, odmah misli da mu je slobodno da me po dupetu klepi.
*
Smrkavalo se. Ždralovi su odleteli, njihovo kliktanje udhnulo je u daljini. Stišao se i vetrić koji je vejao od planina. Veštac je stavio sihil u korice.
To je bilo ujutru. Ujutru, a po podne je počela da se otkriva afera.
Mogli smo ranije da posumnjamo, pomislio je. Ali ko bi to od nas, izuzev Regisa, mogao da zna? Razume se, svi smo primetili da Milva često povraća ujutru. Ali često smo jeli takve stvari da su se svima creva prevrtala. Neven je takođe povraćao dva puta, a Kahir je jednom dobio takav proliv da je preneraženo mislio da je zakačio dizenteriju. A to što je devojka svaki čas sjahivala s konja i odlazila u žbunje uzimao sam za prehladu bešike.
Koja sam budala bio.
Regis je, čini mi se, slutio istinu. Ali je ćutao. Ćutao je sve do trenutka kad mu je to bilo onemogućeno. Kad smo se zaustavili da logorujemo u napuštenoj drvosečinoj kolibi, Milva ga je odvukla u šumu i dugo je s njim razgovarala, na trenutke dosta glasno. Vampir se vratio iz šume sam. Vario je i mešao nekakve trave, zatim je odjednom sve nas pozvao u kolibu. Počeo je uzdržano, svojim iritantnim mentorskim tonom.
*
/> – Obraćam se svima – poče Regis – jer predstavljamo družinu i snosimo zajedničku odgovornost. Ništa ovde ne menja činjenica što najverovatnije među nama nema onog ko snosi najveću odgovornost. Direktnu, da se tako izrazim.
– Budi jasniji, dovraga – iznervira se Neven. – Družina, odgovornost... Šta je Milvi? Od čega je bolesna?
– To nije bolest – tiho će Kahir.
– Barem ne u doslovnom značenju te reči – potvrdi Regis. – Devojka je trudna.
Kahir klimnu glavom u znak da je pretpostavljao. Neven je, međutim, zanemeo. Geralt zagrize usnu.
– Koji mesec?
– Odbila je, i to prilično nepristojno, da mi kaže bilo kakav datum, kao i datum poslednje menstruacije. Ali ja se u to razumem. To će biti deseta nedelja.
– Odustani, dakle, od patetičnih poziva na direktnu odgovornost – sumorno reče Geralt. – To nije nijedan od nas. Ako si imao u tom smislu bilo kakve sumnje, ovim ih raspirujemo. Samo si u jednom imao neprikosnoveno pravo – kad si govorio o kolektivnoj odgovornosti. Ona je sada sa nama. Svi smo odjednom unapređeni u muževe i očeve. Slušamo napeto šta će reći medikus.
– Uredna, pravilna ishrana – počeo je da nabraja Regis. – Bez ikakvih stresova. Zdrav san. I uskoro neće smeti više da jaše.
Svi su dugo ćutali.
– Shvatili smo – reče napokon Neven. – Imamo problem, gospodo muževi i očevi.
– Veći nego što mislite – rekao je vampir. – Ili manji. Sve zavisi od gledišta.
– Ne razumem.
– A trebalo bi – promrmlja Kahir.
– Zatražila je – nastavi malo zatim Regis – da joj spravim i dam jedan lek koji je izuzetno radikalan i jak... Smatra da će tim farmakonom rešiti problem. Odlučna je.
– Dao si joj?
Regis se nasmešio.
– Bez saglasnosti drugih očeva?
– Lek koji ti ona traži – tiho će Kahir – nije čudesna panaceja. Imam tri sestre i znam šta govorim. Ona, izgleda, misli da će uveče popiti odvar i sutradan krenuti s nama na put. Nema govora. Sledećih deset dana nema ni govora o njenom sedanju na konja. Pre nego što joj daš taj lek, Regise, moraš to da joj kažeš. A da joj lek daš, to možeš tek onda kad joj nađemo postelju. Čistu postelju.
– Shvatio sam – klimnuo je glavom Regis. – Jedan glas za. A ti, Geralte?
– Šta ja?
– Gospodo draga – vampir pređe preko njih svojim tamnim očima. – Ne pretvarajte se da ne razumete.
– U Nilfgardu – reče Kahir, crveneći i obarajući glavu – o takvim stvarima odlučuje isključivo žena. Niko nema prava da utiče na njenu odluku. Regis je rekao da je Milva odlučna da upotrebi taj... medikament. Samo zbog toga, isključivo zbog toga počeo sam o tome nehotično da razmišljam kao o svršenom činu. I o posledicama te činjenice. Ali ja sam stranac koji ne zna... Koji ne treba uopšte ni da se javlja za reč. Oprostite mi.
– Za šta? – začudi se trubadur. – Zar ti misliš da smo mi neki divljaci, Nilfgardijče? Da smo primitivna plemena koja se prilagođavaju nekim šamanskim tabuima? Očigledno je da samo žena može da donese takvu odluku, to je njeno neotuđivo pravo. Ako se Milva odluči na...
– Umukni, Nevene – zareža veštac. – Umukni, molim te lepo.
– Drugačijeg si mišljenja? – pridiže se pesnik. – Ti bi da joj zabraniš ili...
– Umukni, dovraga, jer ne garantujem za sebe! Regise, ti sprovodiš među nama nekakav plebiscit, rekao bih. Što? Pa ti si medikus. Sredstvo koje ti ona traži... Tako je, sredstvo, jer reč medikament mi nekako ne odgovara... Samo ti možeš da joj to sredstvo prigotoviš i daš. I učinićeš to kad te ponovo zamoli. Nećeš odbiti.
– Sredstvo sam već pripremio – Regis pokaza svima flašicu od tamnog stakla. – Ako ponovo zatraži, neću je odbiti. Ako ponovo zatraži.
– Pa šta onda hoćeš? Našu saglasnost? Opšte prihvatanje? To očekuješ?
– Dobro znaš šta hoću – reče vampir. – Savršeno osećaš šta treba da se radi. Ali pošto pitaš, odgovoriću. Tako je, Geralte, u tome je stvar. Tako je, upravo to treba učiniti. Ne, nisam ja onaj koji to očekuje.
– Možeš li da budeš jasniji?
– Ne mogu, Nevene – odgovori vampir. – Ne mogu da budem jasniji. Tim pre što za tim nema potrebe. Je l’ tako, Geralte?
– Tako je – veštac nasloni čelo na spojene šake. – Tako je, pasja te rđa ne ubila. Ali zašto gledaš u mene? Ja to da uradim? Ja to ne umem. Ne znam. Nisam za tu ulogu kadar... Uopšte, razumete me?
– Ne – opovrgnu Neven. – Uopšte ne razumemo. Kahire, razumeš li ti?
Nilfgardijac pogleđa u Regisa, pa u Geralta.
– Mislim da razumem – sporo reče. – Rekao bih.
– Aha – klimnu glavom trubadur. – Aha, Geralt je iz cuga razumeo, Kahir misli da razume. A meni je očigledno potrebno prosvetljenje, ali prvo mi se naređuje da ćutim, a onda čujem da nema potrebe da razumem. Zahvaljujem. Dvadeset godina služim poeziji, dovoljno dugo da znam da postoje stvari koje ili iz cuga razumeš, ili ih nikad ne razumeš.
Vampir se osmehnu.
– Ne poznajem nikoga – reče – ko bi to lepše iskazao.
*
Potpuno se smrklo. Veštac je ustao.
Šta bude nek bude, pomisli. Od toga pobeći neću. Nema više šta da se odugovlači. To treba uraditi. Treba i tačka.
*
Milva je usamljeno sedela pored male vatre koju je raspalila u šumi, u vetrolomu, daleko od drvosečine kolibe u kojoj je noćivao ostatak družine. Nije zadrhtala kad je čula njegove korake. Baš kao da ga je očekivala. Samo se primakla, praveći mu mesto na srušenom deblu.
– Onda? – strogo reče ona, ne čekajući da on bilo šta kaže. – Gadnu sam vam kašu zamesila, reci?
Nije odgovorio.
– Nisi ni pretpostavljao kad smo kretali, zar ne? Kad si me u družinu primao? Veliš – šta mari što je prostog kova, zatucana seljančica? Pristao si da krenem s vama. Govoriti s njom o nečem pametnom, dumao si, to baš i ne ide, ali je pomoć kadra dati. Zdrava je kô dren, strela joj je hitroletna, dupe u sedlu neće odrati, a kad zagusti, neće se utronjati, biće od nje vajde. Kad ono – ne da vajde od nje nema, nego nam još teret naprtila. Klip pod noge poturila. Malaksala glupača kô kakva ženturača!
– Zašto si pošla sa mnom? – upita tiho. – Zašto nisi ostala u Brokilonu? Pa znala si...
– Znala sam – brzo prekinu ona. – Ta sa drijadama sam bila, a one žensko odmah prozru, ne možeš im sakriti. Brže su prokljuvile nego ja... Ali nisam očekivala da ću tako brzo malaksati. Mislila sam, biće prilike, ispiću odvar od ražne glavnice{69} ili čega drugog, nećeš ni primetiti, nećeš se dosetiti.
– Nije to tako jednostavno.
– Znam. Vampir mi je rekao. Predugo sam čekala, otezala, kolebala se. Sad neće ići više tako glatko...
– Nije mi to bilo na pameti.
– Guba ga razgubala! – reče malo potom Milva. – Pomisli samo da sam Nevena držala u rezervi! Sve sam ovarisala{70} da se on pretvara, da je metiljav, slab, na rđave uslove nesviknut, da uskoro neće moći da ide i da ćeš morati da ga ostaviš. Mišljah da ću se, ako prigusti, vratiti s Nevenom... Kad ono: Neven delija, a ja...
Glas joj se odjednom slomio. Geralt ju je zagrlio. I istog časa je znao da je to bio gest na koji je čekala, koji joj je jako bio potreban. Grubost i okorelost brokilonske streličarke najednom iščileše, grlio je uzdrhtalu, blagu, uplašenu devojku. Tišinu koja se odužila, međutim, ipak je ona prekinula.
– Tako si mi i onda rekao... U Brokilonu. Da će mi trebati... nečija ruka. Da ću noću vikati, u mraku... Ovde si, osećam tvoju ruku prokaj svoje... A još uvek bih da vrištim... A što drhtiš?
– Ništa. Uspomena.
– Šta će biti sa mnom?
Nije odgovorio. Pitanje nije njemu bilo upućeno.
– Kod nas, pored reke, tata mi je jednom pokazao... crnu osu koja polaže jaja u živu gusenicu. Iz jaja se izlegu ose, gusenicu živu pojedu... Iznutra... Sada u meni tako nešto ?
?uči. U meni, unutra, u mom stomaku. Raste, samo raste, i živu će me proždrati...
– Milva...
– Marija. Ja sam Marija, a ne Milva. Kakva sam ja lunja? Ja sam kvočka koja jaja nosi, a ne lunja... Milva se osmehivala dok je s drijadama na ograšju iz okrvavljenih leševa strele čupala, oštre strele još kako je štedela, jer bi zijan učinio ko bi strelu oštru ostavio. A ko bi i dalje disao, prsa podizao i spuštao, njega bi krk nožem preko grla! Takvu im je sudbu izdajom spremala i tome se smejala... Krv je njihova sad zaziva. Krv tamošnja, kao otrov osinji, ždere Mariju iznutra. Marija će da plati za Milvu.
Ćutao je. Najviše zato što nije znao šta da kaže. Devojka se još više oslonila na njegovu ruku.
– Vodila sam odred Skojat’aela u Brokilon – tiho je rekla. – Bilo je to na Žganicama, u junu, u nedelju pred Ivanjske kresove. Sagnali su nas, tuča je izbila, pobegli smo nas sedmoro na konjima: pet vilenjaka, jedna vilenjakinja i ja. Do Vrpce pola milje, ali konjanici iza nas, konjanici ispred nas, a okolo mrak, mlaka, močvara... Noću smo se sakrili u vrbaku, trebalo je da odahnemo i mi i konji. Tada se vilenjakinja razodenula bez reči, legla, a prvi vilenjak do nje... Ukočila sam se, nisam znala šta da radim... Da odem, da se pretvaram da ne vidim? Krv mi u slepoočnicama tutnji, a ona najednom kaže: ,,Ko zna šta će sutra biti? Ko će Vrpcu preći a ko pod zemljicu vrgnuti? En’ca minne.“ Tako je rekla: s malčice ljubavi. Samo tako, rekla je, može se pobediti smrt. I strah. Oni su se bojali, ona se bojala, i ja sam se bojala... Pa sam se i ja svukla i legla blizu, ćultar sam pod leđa prostrla... Kad me je prvi zagrlio, zube sam stegnula, jer sam nespremna bila, uplašena, suva... Ali on je mudar bio, jer je vilenjak, naizgled istom momčić... Mudar... Osećajan... Mirisao je na mahovinu, travu i rosu... Ka drugom sam sama ruke ispružila... Rado... S malčice ljubavi? Ðavo bi ga znao koliko je u tome bilo ljubavi a koliko straha, ali straha je bilo više, u to sam sigurna... Jer ljubav je bila pretvorna, mada dobro odigrana, ali pretvorna, kao u vašarskoj igri, kao u misteriji, jer tamo, kad su glumci uspešni, onda i zaboraviš šta je gluma a šta istina. A u strahu smo bili. Zaista smo bili.
Ćutao je.
– I smrt nismo pokorili. U zoru su dvojicu ubili pre nego što smo do Vrpce stigli. Od trojice koja su preživela nijednog više svojim očima nisam videla. Majka mi je govorila da devojka uvek zna čiji plod u utrobi nosi... Ali ja ne znam. Ja čak ni imena tih vilenjaka nisam znala, otkuda sam mogla da znam? Reci!