– Zabranio sam ti da ideš za nama – napokon je rekao veštac.
Nilfgardijac, kog je Neven poslednji put video u mrtvačkom sanduku, zario je pogled u mokru grivu. Pesnik ga je jedva prepoznao odevenog u verižnjaču, kožni kaftan i ogrtač, bez sumnje svučene s nekog od nastradalih pored havekarovih tarnica. Upamtio je ipak mlado lice koje nije uspela da promeni retko izrasla bradica od vremena avanture pod bukvom.
– Zabranio sam ti – ponovi veštac.
– Zabranio si – najzad je priznao mladić. Govorio je bez nilfgardskog akcenta. – Ali ja moram.
Geralt skoči s konja, predade uzde pesniku. I izvuče mač.
– Silazi – mirno mu reče. – Vidim, i pusat si da ti se nađe poneo. Odlično. Nikako nisam mogao da te sečem nenaoružanog. Sad je druga pesma. Silazi.
– Neću se s tobom tući. Ne želim.
– Pretpostavljam zašto. Kao svi tvoji zemljaci, milija ti je druga vrsta borbe. Kao u onoj smolarnici pored koje mora da si prošao ako si za nama išao. Silazi kad ti kažem.
– Ja sam Kahir Maur Difrin ep Kelah.
– Nisam tražio da mi se predstaviš. Naredio sam ti da siđeš.
– Neću da siđem. Neću da se bijem s tobom.
– Milva – veštac namignu streličarki. – Učini mi uslugu, ubij konja na kojem sedi.
– Ne! – Nilfgardijac podiže ruku pre nego što je Milva stigla da nasadi strelu na tetivu. – Nemoj, molim te. Sjahaću.
– Bolje bi ti bilo. A sad isuči svoj mač, sinko.
Mladić skrsti ruke na grudima.
– Ubij me ako hoćeš. Ako ti je draže, naredi toj vilenjakinji da me ubije iz luka. Neću da se bijem s tobom. Ja sam Kahir Maur Difrin... Kelahov sin. Hoću... Želim da vam se priključim.
– Kanda sam te prečuo. Ponovi.
– Želim da vam se priključim. Ideš da tražiš devojku. Hoću da ti pomognem. Moram da ti pomognem.
– Ovaj je lud – Geralt se okrenu Milvi i Nevenu. – S uma je sišao. S bezumnikom posla imamo.
– Dobro bi nam došao – promrsi Milva. – Kô bog!
– Razmisli o njegovom predlogu, Geralte – našali se Neven. – Na kraju krajeva, to je nilfgardski plemić. Možda ćemo uz njegovu pomoć moći lakše da se dočepamo...
– Jezičinu za zube! – strogo ga prekide veštac. – Hajde, vadi meč, Nilfgardijče.
– Neću da se bijem. I nisam Nilfgardijac. Ja sam iz Vikovara, a zovem se...
– Ne tiče me se kako se zoveš. Laćaj se oružja.
– Neću.
– Vešče – Milva se nagnu u sedlu, ispljunu na zemlju. – Vreme leti, a kiša nas natapa. Nilfgardijac neće da se bori s tobom, a ti, mada praviš stroge izraze lica, ne bi ga baš hladnokrvno ubio. Hoćemo li ovde tako da dreždimo sve dok ne pocrkamo? Da ja lepo nabijem strelu u slabinu njegovom riđanu, pa da idemo dalje svojim putem. Peške nas neće stići.
Kahir, Kelahov sin, jednim skokom uzjaha riđastog ajgira, uskoči u sedlo i dade se u galop ponovo, vriskom poterujući sedlenika da brže grabi. Veštac je načas gledao za njim, a onda je uzjahao Ukljevu. Ćutke. I nije se osvrtao.
– Starim – promrmljao je posle nekog vremena, kad je Ukljeva stigla Milvinog vranca. – Počinjem da imam skrupule.
– Dešava se to starim ljudima – streličarka ga saosećajno pogleda. – Odvar od medunike pomaže u tome. A sad bar stavi jastuče na sedlo.
– Skrupule – ozbiljno objasni Neven – ne šuljeve, Milva. Brkaš pojmove.
– A ko bi shvatio ta vaša mudrovanja! Vazda pričate, samo to i umete! Ajmo, nastavimo put!
– Milva – upita malo zatim veštac, štiteći lice od kiše koja ih je šibala u galopu. – Ubila bi konja na kom je sedeo?
– Ne bih – priznala je nevoljno. – Konj ničemu nije kriv. A i taj Nilfgardijac... Kog đavola on za nama ide? Šta on to priča da mora da pomogne?
– Ðavo nek me nosi ako znam.
*
I dalje je kišilo kad su odjednom došli nakraj šume i izašli na drum koji je vijugao među brežuljcima s juga na sever. Ili obrnuto, zavisno od gledišta.
Ono što su videli na drumu iznenadilo ih je. To su već videli. Izvrnuta i rasporena kola, leševi konja, razbacani zavežljaji, egbe i krbulje. I ofucani, u čudnovatim pozama ukočeni oblici koji su donedavno još bili ljudi.
Priđoše bliže, bez straha, jer je očito bilo da se pokolj nije desio danas, juče ili prekjuče. Već su naučili da razluče takve stvari, a možda su već osećali životinjskim instinktom, koji su u njima protekli dani probudili i izoštrili. Naučili su i da pretražuju ograšja, jer su ponekad – retko – uspevali da sred razbacanog imetka pronađu i brašnenicu ili vrećicu krme.
Zaustavili su se pored poslednjeg furgona obestrvljene kolone, furgona gurnutog u jarak, nagnutog na glavčinu polomljenog točka. Ispod kola je ležala krupna žena s neprirodno iskrivljenim vratom. Kragnu kabaša pokrivali su zmijoliki tragovi usahle krvi što se slivala iz rastrgnute ušne školjke s koje je pokidana minđuša. Na arnjevima koji su prekrivali kola video se natpis: Vera Levenhaupt i sinovi. Sinova nije bilo na vidiku.
– To nisu seljaci – stisnutih usana rekla je Milva. – To su trgovci. Išli su s juga, od Dilingena ka Brugi, ovde su ih dograbili. Nije dobro, vešče. Već sam mislila da ovde skrenemo na jug, ali sad uistinu više ne znam šta da radim. Dilingen i čitava Bruga već su bez sumnje u nilfgardskim rukama; do Jaruge, dakle, nećemo stići. Moramo dalje na istok, kroz Turlou. Tamo su šume i nenastanjeni predeli, vojska tuda neće prolaziti.
– Ne idem na istok – protestovao je veštac. – Moram da dospem do Jaruge.
– Dospećeš – odvrati ona iznenađujuće mirno. – Ali bezbednijim putem. Ako odavde na jug kreneš, upašćeš pravo u čeljust Nilfgardijcima. Ništa nećeš postići time.
– Dobiću na vremenu – zareža Geralt. – Ako idem na istok, stalno sam u gubitku. Rekoh vam, ne mogu da dozvolim da...
– Tišina – reče odjednom Neven, okrećući konja. – Prestanite načas s pričom.
– Šta se desilo?
– Čujem... pevanje.
Veštac odmahnu glavom. Milva je frknula.
– Pesniče, haluciniraš.
– Tišina! Ućutite! Neko peva, kažem vam! Ne čujete?
Geralt navuče kapuljaču, Milva takođe načulji uši; malo potom pogleda vešca i ćutke klimnu glavom.
Muzički sluh nije prevario trubadura. Ono što se činilo nemogućim pokazalo se kao istina. Stajali su, eto, usred šume, na kišici koja je rominjala, na putu pokrivenom leševima, a do njih je dopiralo pevanje. S juga je neko nailazio, pevajući bodro i veselo.
Milva cimnu uzde vrančeve, spremna da pobegne, ali je veštac zaustavi. Bio je radoznao. Jer pevanje koje su čuli nije bio poj pešadije koja maršira tutnjeći u višeglasju – preteći i ritmično, niti kočoperna pesma konjanika. Pevanje koje se približavalo nije budilo strah. Upravo suprotno.
Kiša je šumila u požutelom lišću. Počeli su da razaznaju reči pesme. Vesele pesme, koja je u tom pejzažu rata i smrti delovala kao nešto tuđe, neprirodno i apsolutno neprikladno.
Vidi ‘amo vučinu gde veselo đipa
Zube kezi, repom maše i šapom sve sipa
Što li se razigrala ta šumska beštija?
Još s’ nije oženila, dok se tako izvija!
Um-ta, um-ta, uhu-ha!
Neven se odjednom zasmeja, izvuče ispod mokrog kaputa lautu, ne obazirući se na veščevo i Milvino siktanje, trgnu strune i zapeva kao pratnja na sav glas:
Vid’ ‘amo, vučina ide kô prebijena
Repa podvijena, oka suzom zamagljena
A što li nam se sneveselila beštija?
Biće da se juče oženila il’ verila!
– Ehej-hej!!! – odvratiše posve izbliza brojni glasovi.
Buknu gromki smeh, neko je prodorno zazviždao na prstima, nakon čega se iza okuke na putu pomolila čudna ali živopisna bratija, koja je marširala u koloni jedan za drugim i rasprskivala blato ritmičnim kloparanjem teškim čizmetinama.
– Patuljci – konst
atovala je poluglasno Milva. – Ali to nisu Skoja’taeli. Nemaju upletene brade.
Dolazilo ih je šestoro. Bili su odeveni u kratke kapute s kapuljačama što su se prelivali u sivim i smeđim nijansama, kakve su obično nosili patuljci za vreme lapavice. Geralt je znao da su takvi kaputi potpuno nepromočivi zbog višegodišnje impregniranosti katranom, prašinom s puteva i ostacima masnog jestija. Taj praktični pokrovac nasleđivao je najstariji sin od oca, nosili su ga isključivo zreli patuljci. Patuljak je postajao zreo onda kada mu je brada dosezala do pojasa, što je obično bivalo kad navrši pedeset pet godina.
Nijedan od patuljaka koji su se približavali nije izgledao kao mlađi od toga. Ali ni kao stariji.
– Vode ljude – promrmlja Milva, pokretom glave pokazujući Geraltu grupicu koja se pomaljala iz šurne za šestoricom patuljaka.
– Zacelo su izbeglice, čim su se natovarili zavežljajima.
– Pa i oni sami su dobrano natovareni – zaključi Neven.
U stvari, svaki patuljak je teglio prtljag pod kojim bi za kratko vreme posrnuo mnogi čovek, pa i konj. Pored običnih ruksaka i jandžika, Geralt je uočio i zakatančene škrinje, povelik bronzani kotlić i nešto što je ličilo na malu komodu. Jedan je na leđima nosio kolski točak.
Onaj koji je išao na čelu nije nosio prtljag. Za pojasom je imao neveliku sekiru, na leđima dugi mač u koricama zavijenim kožama prugastih mačaka, a na ramenu zelenog, mokrog i nakostrešenog papagaja. Upravo on ih je pozdravio.
– Zdravo da ste! – zaurla, pošto nasred puta stade i podboči se. – Vremena su takva da je bolje vuka u gori sresti negoli čoveka, a ako ga već sretneš, onda si spremniji da ga pozdraviš klinom samostrela negoli toplom rečju! Ali ko te pojanjem pozdravlja, ko se muzikom predstavlja, taj mora da je čovek na mestu! Ili, izvinjavam se, žena na mestu! Zdravo da ste! Ja sam Zoltan Čivaj.
– Ja sam Geralt – predstavi se nakon kratkog kolebanja veštac. – A onaj koji je pevao – to je Neven. A ovo je Milva.
– Pas ti materrr! – zakrešta papagaj.
– Zatvori kljun – zareža na pticu Zoltan Čivaj. – Oprostite. Mudra je al’ nepristojna ova prekomorska ptičurina. Deset talira za ovo čudo dadoh. Zove se Feldmaršal Gajdaš. A ovo su ostali iz moje družine: Munro Bri, Jazon Varda, Halev Straton, Figis Merluzo i Parsifal Šutenbah.
Parsifal Šutenbah nije bio patuljak. Ispod mokre kapuljače umesto zamršene brade virio je dug i špicast nos koji je pouzdano ukazivao na to da pripada staroj i plemenitoj rasi gnoma.
– A oni tamo – Zoltan Čivaj pokaza na grupicu koja je podalje zastala i okupila se – to su izbeglice iz Kernova. Kao što vidite, sve same žene i nejač. Bilo ih je više, ali su ih Nilfgardijci pre tri dana opkolili, posekli i raspršili. Naišli smo na njih u šumi i sada idemo zajedno.
– Hrabri ste – dopustio je veštac sebi da primeti. – Posred puta idete i pevate.
– Rekao bih da nam ni plačni marš ne bi ništa rešio – reče patuljak. – Od Dilingena smo išli kroz šume, ćutali smo i krili smo se, a kad su vojske prošle, izašli smo na drum, da nadoknadimo izgubljeno vreme – rekavši to, pogleda po ograšju.
– Na ovakve prizore – reče, pokazujući rukom na leševe – navikli smo. Od samog Dilingena, od Jaruge, po putevima jedino smrt... Vi ste bili s njima?
– Ne. Nilfgardijci su posekli trgovce.
– Nisu Nilfgardijci – zavrte glavom patuljak, gledajući pobijene neostrašćena izraza lica. – Skoja’taeli. Redovna vojska ne bakće se s vađenjem strela iz leševa. A dobra oštrica strele staje pet kruna.
– Razume se – promrsi Milva.
– Kuda idete?
– Na jug – smesta odvrati Geralt.
– Ne bih vam savetovao – Zoltan Čivaj opet zavrte glavom. – Tamo je pravi pakao, vatra i pogibija. Dilingen je već sigurno osvojen, sve veći broj Crnih prelazi Jarugu, svakog časa preplaviće celu dolinu na desnoj obali. Kao što vidite, oni su i ispred nas, na severu, idu na grad Brugu. Zato je jedini razumni pravac za bežanje – istok.
Milva je značajno pogledala vešca, a veštac se uzdržao od komentara.
– Mi upravo smeramo na istok- nastavio je Zoltan Čivaj. – Jedina šansa je da se sakrijemo iza fronta, a sa istoka, od reke Ine, kreće se, naposletku, temerska vojska. Išli bismo, dakle, šumskim putevima do brda Turlou, zatim Starim drumom u Soden, do reke Hotle, koja se uliva u reku Inu. Ako hoćete, možemo zajedno. Ako vam ne smeta što je tempo spor. Vi imate konje, a nas usporavaju izbeglice.
– Pri svem tom – progovori Milva, gledajući ga pronicljivo – vama to, nekako, ne smeta. Patuljak je kadar da, čak i s prtljagom, po trideset milja dnevno prepešači, bezmalo koliko i konjanik. Ja poznajem Stari drum. Bez begunaca biste stigli do Hotle otprilike za tri dana.
– To su žene i deca – Zoltan Čivaj isturi napred bradu i stomak. – Nećemo da ih ostavimo sudbini na milost i nemilost. Ili imate neki drugi predlog?
– Ne – reče veštac. – Nemamo drugi predlog.
– Drago mi je što to čujem. Nije me, dakle, prevario prvi utisak. Onda? Idemo li zajedno?
Geralt pogleda Milvu, streličarka klimnu glavom.
– Dobro – Zoltan Čivaj primeti taj znak. – Onda, put pod noge, pre nego što nas ovde na cesti neka konjička izvidnica presretne. Ali ponajpre, Jazone, Munro, proverite kola blagovremeno. Ako tamo ima ičega što bi nam poslužilo, daj šta daš. Figise, proveri da li naš točak odgovara tom malom furgonu. Bio bi nam baš kako treba.
– Odgovara! – dreknu malo zatim onaj koji je maločas teglio točak. – Kô saliven!
– Je l’ vidiš, mamlaze? A juče si se unezverio kad ti kazah da taj točak uzmeš i nosiš! Nameštaj sad! Pomozi mu, Haleve!
Kola pokojne Vere Levenhaupt izvukli su iz jendeka na put za impozantno kratko vreme, skinuli su s njih ceradu i sve nepotrebne elemente. Za tren oka su na njih natovarili sav prtljag. Posle kratkog premišljanja, Zoltan Čivaj je naredio da se na kola ukrcaju i deca. Nisu tako spremno prihvatili taj nalog – Geralt je primetio da se izbeglice drže po strani i na distanci od patuljaka.
Neven je s vidljivim gađenjem posmatrao dvojicu patuljaka koji su isprobavali komade garderobe svučene s leševa. Ostali su prekopavali po kolima, ali nisu nailazili ni na šta dovoljno dobro da bi ga uzeli. Zoltan Čivaj ispusti zvižduk kroz prste, dajući im do znanja da je vreme da privode kraju grabež, a onda stručno odmeri pogledom Ukljevu, Pegaza i Milvinog vranca.
– Sedlenici – zaključi, mršteći nos u znak neodobravanja. – Znači, ni za šta. Figise, Haleve, drž'te rudu. Menjaćemo se za zapregom. Pookreeet!
*
Geralt je bio siguran da će patuljci brzo odbaciti osvojena kola kad se ona budu pošteno zaglavila na nekom od šumskih puteva, ali se varao. Kepeci su bili snažni kao bikovi, a pokazalo se da su šumski putevi koji vode na istok travnati i ne suviše gliboviti. I dalje je kišilo bez prestanka. Milva je postala sumorna i ljuta, pa ako je uopšte i progovarala, činila je to samo da bi izrazila svoje uverenje da će konjima svakog časa popucati omekla rožina na kopitima. Zoltan Čivaj se u znak odgovora oblizivao, posmatrao kopita i hvastao se kako majstorski priprema konjetinu, što je Milvu izluđivalo.
Držali su se u određenom redu, u čijem su centru bila kola, koja su na smenu vukli. Ispred kola je marširao Zoltan, pored njega je na Pegazu jahao Neven, koji se podbadao s papagajem. Iza kola su jahali Geralt i Milva, na kraju se vuklo šest žena iz Kernova.
Predvodnik je obično bio Parsifal Šutenbah, dugonosi gnom. Po visini i snazi zaostajao je za patuljcima, jednak im je bio po izdržljivosti, a po spretnosti ih je znatno nadilazio. Dok je hodao, stalno je vijugao, zavirivao po žbunovima, izbijao napred i nestajao, a onda se najednom pojavljivao i nervoznim, majmunskim pokretima davao izdaleka znak da je sve u redu i da može da se ide dalje. Ponekad se vraćao i brzo izveštavao o preprekama na putu. Kad god bi se vratio, donosio je za četvoro dece koja su sedela na kolima po šaku kupina, oraha ili neke čudne ali veoma ukusne rizome.
Tempo im je bio strahovito spor, hodali su po šumskim putevima tri dana. Nisu n
aišli ni na kakvu vojsku, nisu videli dim ni odbleske požara. Nisu ipak bili sami. Izviđač Parsifal više puta je prijavljivao grupe izbeglica koje se kriju u šumama. Nekoliko takvih grupa je prošlo, i to brzo, jer izrazi lica seljaka naoružanih vilama i levčama nisu baš pozivali na uspostavljanje kontakta. Pao je predlog da ipak pokušaju da pregovaraju i da ostave neku od grupa izbeglih žena iz Kernova, ali se Zoltan usprotivio, a Milva ga je podržala. Žene uopšte nisu bile zainteresovane da napuste družinu. Bilo je to utoliko čudnije jer su prema patuljcima pokazivale izrazito odbojan stav, ispunjen strahom i rezervom, nisu skoro uopšte progovarale, a na svakom stajalištu držale su se po strani.
Geralt je ponašanje žena pripisivao tragediji koju su nedavno preživele, a ipak je sumnjao da uzrok mrzovolje mogu biti i dosta slobodni maniri patuljaka. Zoltan i njegova družina psovali su podjednako gadno i često kao i papagaj zvani Feldmaršal Gajdaš, samo što im je repertoar bio bogatiji. Pevali su vulgarne pesmice, u čemu ih je, uostalom, pratio Neven. Pljuvali su, istresali nos u prste i ispuštali gromke bazdrke, koji su obično predstavljali povod za smeh, pošalice i takmičenja. U žbunje su odlazili isključivo zbog zaista velike nužde, za lakše nužde nisu se paštili odlaženjem predaleko. To je naposletku toliko razgnevilo Milvu da je pošteno iskrpila Zoltana kad se u zoru ispišao na još topli pepeo od vatre, ne dajući ni pet para za gledalište. Izružen na pasja kola, Zoltan se nimalo nije zbunio i izjavio je da se samo licemeri, dvoličnjaci i potencijalni denuncijatori stidljivo skrivaju dok izvode takve radnje, i da se takvi po tome i prepoznaju. Elokventno objašnjenje ipak nije ostavilo nikakav utisak na streličarku. Ona je patuljke na pasje obojke izružila, i obilato ih počastila s još nekoliko vrlo ozbiljnih pretnji, što je rezultiralo njihovim poslušnim odlaženjem u grmlje. S tim što su odlazili grupno, da se ne bi izložili opasnosti da ih proglase za perfidne denuncijatore.
Novo društvo potpuno je, međutim, promenilo Nevena. Pesnik se s patuljcima spajtao, pogotovo kad se pokazalo da su neki čuli za njega i da čak znaju njegove balade i kuplete. Neven se nije odvajao od Zoltanove družine. Nosio je štepanu jaknu koju je iskamčio od patuljaka, raspadnuti šešir s perom zamenio je kicoškim kalpakom od kuninog krzna. Opasao se širokim, mesingom okovanim pojasom, za koji je zadenuo poklonjeni mu nož, koji kao da je u krvi ogrezao. Tim nožem obično bi se ubo u preponu svaki put kad bi pokušao da se sagne. Na sreću, brzo je negde izgubio ubilački bodež, a drugi više nije dobio.