– Šta ima novo u Kedvenu? – pitala je Jenefer, pretvarajući se da ne vidi u šta Geralt gleda. – Tvoj kralj Henselt i dalje troši snagu i sredstva na hvatanje Veverica po šumama? I dalje misli o kaznenoj ekspediciji protiv vilenjaka iz Dol Blatane?
– Pustimo sad politiku – osmehnula se Sabrina. Malčice predug nos i grabljive oči činili su da nalikuje klasičnoj slici veštice. – Sutra, na savetovanju, politiziraćemo do mile volje. I naslušaćemo se lažnih... naravoučenija. O potrebi mirovne koegzistencije... O prijateljstvu... O nužnosti da zauzmemo solidaran stav prema planovima i namerama naših kraljeva... Čega ćemo se još naslušati, Jenefer? Šta nam još spremaju sutra Kaptol i Vilgeforc?
– Ostavimo se sada politike.
Sabrina Glevisig se zasmeja, zasrebri svojim zubima uz tihu pratnju zveketa naušnica.
– Pametno. Strpimo se do sutra. Sutra... Sutra će nam sve biti jasno. Ah, ta politika, ta beskonačna većanja... Kako se to fatalno odražava na kožu. Srećom, imam savršenu kremu za lice, veruj mi, draga, bore nestaju kao rukom odnesene... Hoćeš da ti dam recept?
– Hvala ti, draga, ali nije mi potreban. Zaista.
– Ah, znam. Uvek sam ti zavidela na tenu dok smo išle u školu. Za ime božje, koliko je otad prošlo godina?
Jenefer se pretvarala da se klanja nekome ko je prolazio pored njih. Sabrina se pak osmehnula vešcu i otkopčala se, dražesno otkrivajući ono što nije skrivala providna svilena tkanina. Geralt ponovo proguta pljuvačku, trudeći se da ne gleda prenapadno njene ružičaste bradavice, previše vidljive pod prozirnom tkaninom. Plašljivo pogleda Jenefer. Čarobnica se smeškala, ali ju je predobro poznavao. Bila je besna.
– Oh, oprosti – reče najednom Jenefer. – Vidim Filipu, moram s njom da porazgovaram. Hajdemo, Geralte. Zdravo, Sabrina.
– Zdravo, Jena – Sabrina Glevisig pogleda vešcu u oči. – Još jednom ti čestitam na... ukusu.
– Hvala – Jeneferin glas bio je sumnjivo hladan. – Hvala, draga moja.
Filipa Ejlhart bila je u Dajkstrinom društvu. Geralt, koji je letimično poznavao redanjskog špijuna, u načelu je trebalo da se obraduje – najzad je naišao na nekog poznatog, nekoga ko, kao ni on, nije pripadao bratstvu. Ali nije se obradovao.
– Radujem se što te vidim, Jena – Filipa je celivala vazduh pored Jeneferine minđuše. – Zdravo, Geralte. Oboje poznajete grofa Dajkstru, zar ne?
– Ko ga ne zna? – Jenefer prikloni glavu i pruži Dajkstri ruku, koju špijun poljubi s dubokim naklonom. – Radujem se što vas ponovo vidim, grofe.
– I ja se radujem – odvrati šef tajne službe kralja Vizimira – što te opet vidim, Jenefer. Naročito u tako prijatnom društvu. Gospodine Geralte, moje najdublje poštovanje...
Geralt, suzdržavajući se od uveravanja da je njegovo poštovanje još dublje, stisnu pruženu mu ruku – tačnije, pokušao je da to učini, jer su njene dimenzije prevazilazile norme i činile su stisak praktično nemogućim.
Špijun grmalj bio je odeven u svetlobež dublet, prilično neformalno raskopčan. Videlo se da se u njemu oseća slobodno.
– Primetila sam – reče Filipa – da ste razgovarali sa Sabrinom?
– Razgovarali smo – odbrusi Jenefer. – Jesi videla šta ima na sebi? Treba da nemaš ni ukusa ni stida da bi... Ona je starija od mene za... Ajde, na stranu to. Da bi pokazivala to što ima! Odvratna majmunica!
– Pokušavala je da vas ispituje? Svi znaju da ona špijunira za Henselta iz Kedvena.
– Stvarno? – Jenefer je izigravala začuđenost, što je s pravom prihvaćeno za prvoklasan štos.
– A vi, gospodine grofe, dobro se zabavljate na našoj svečanosti? – upita Jenefer kad su Filipa i Dajkstra već prestali da se smeju.
– Neobično dobro – špijun kralja Vizimira nakloni se učtivo.
– Ako imamo u vidu – osmehnula se Filipa – da je grof ovde službeno, takvo uveravanje za nas je nečuveni kompliment. I kao svaki takav kompliment – malo iskren. Još malopre mi je priznao da bi mu draži bio ljupki, ugodni polumrak, smrduckanje baklji i zagorelog mesišta na ražnju. Fali mu i tradicionaini sto preplavljen sosom i pivom, za kojim možeš da se kucaš kriglama u ritmu bestidnih pijanačkih pesmica, a pod koji bi u zoru mogao šarmantno da se skotrljaš, da zaspiš među hrtovima koji glođu kosti. A na moje argumente koji ukazuju na superiornost našeg načina svetkovanja, ostao je, zamislite samo, potpuno gluv.
– Zaista? – veštac je pogledao u špijuna blagonaklonije. – A kakvi su to bili argumenti, ako se može znati?
Ovog puta je njegovo pitanje shvaćeno kao prvoklasni štos, jer su se obe čarobnice istovremeno zasmejale.
– Ah, muškarci – rekla je Filipa. – Ništa ne razumete. Da li za stolom u polumraku i dimu žena može da privuče pažnju svojom haljinom i figurom?
Ostavši bez reči, Geralt se samo poklonio. Jenefer mu delikatno stegnu ruku.
– Ah – uzdahnu. – Vidim Tris Merigold. Moram s njom neophodno da razmenim nekoliko reči... Oprostite što ćemo vas sada napusdti. Videćemo se, Filipa. Sigurno ćemo naći još danas vremena da se ispričamo. Zar ne, grofe?
– Nesumnjivo – Dajkstra se osmehnu i duboko pokloni. – Na raspolaganju sam vam, Jenefer. Samo recite.
Prišli su Tris, na kojoj se prelivalo nekoliko nijansi modre i svetlozelene boje. Kad ih je videla, Tris je prekinula razgovor s dvojicom čarobnjaka, radosno se nasmejala, zagrlila Jenefer, ritual ljubljenja vazduha pored ušiju ponovio se. Geralt prihvati pruženu mu ruku, ali je odlučio da postupi protivno ceremonijalu – zagrlio je čarobnicu kestenjaste kose i poljubio je u mek obraz, paperjast kao breskva. Tris se blago zarumenela.
Čarobnjaci su se predstavili. Jedan je bio Drithelm iz Pont Vanisa, drugi njegov brat Detmold. Obojica su bili u službi kralja Esterada iz Kovira. Obojica su bili ćutljivi, obojica su otišli prvom zgodnom prilikom.
– Razgovarali ste sa Filipom i Dajkstrom iz Tretogora – primetila je Tris, igrajući se srculencetom od svetloljubičastog lazulita optočenim srebrom i brilijantima. – Poznato vam je, naravno, ko je Dajkstra?
– Znamo – rekla je Jenefer. – Razgovarao je s tobom? Pokušavao da te ispita?
– Pokušavao je – čarobnica se značajno osmehnula i zakikotala. – Dosta oprezno. Ali Filipa ga je ometala kako god je znala i umela. Mislila sam da su u boljoj zajednici.
– U sjajnoj su zajednici – opomenula ju je ozbiljno Jenefer. – Pazi, Tris. Da nisi ni pisnula o... Znaš kome.
– Znam. Paziću. A uzgred... – Tris je spustila glas. – Šta ima novo kod nje? Hoću li moći da je vidim?
– Ako odlučiš da najzad držiš vežbe u Aretuzi – osmehnula se Jenefer – možeš da je viđaš veoma često.
– Ah – Tris šire razrogači oči. – Razumem. Da li Ciri...
– Tiše, Tris. Kasnije ćemo o tome. Sutra. Kad se završi većanje.
– Sutra? – čudno se osmehnula Tris. Jenefer se namrštila, ali pre nego što je stigla da postavi pitanje, u sali je zavladalo malo komešanje.
– Evo ih – izgrca Tris. – Stigli su napokon.
– Da- potvrdi Jenefer, odvajajući pogled od prijateljičinih očiju. – Evo ih. Geralte, napokon je prilika da upoznaš članove Kaptola i Vrhovnog saveta. Ako bude zgodno, predstaviću te, ali nije naodmet da unapred znaš ko je ko.
Okupljeni čarobnjaci se raziđoše, naklonima ukazujući poštovanje ličnostima koje su ulazile u dvoranu. Prvi je stupio ne tako mlad, ali krepak muškarac u neobično skromnoj vunenoj nošnji. Pored njega je koračala visoka žena oštrih crta i tamne, ravno očešljane knse.
– To je Gerhart iz Ele, poznat kao Hen Gedimdejt, najstariji od svih živih čarobnjaka – saopštila je poluglasno Jenefer. – Žena koja ide pored njega je Tisaja de Friz. Samo je malo mlađa od Hena, ali se ne ustručava da koristi eliksire.
Iza njih dvoje išla je atraktivna žena veoma duge, tamnozlatne kose, šuškajući haljinom rezeda boje ukrašenom čipkom.
– Frančeska Findabar, koju zovu Enid an Gleana, Margeta iz Dolina. Ne kolači oči, Geralte. Ona važi za najlepšu ženu sveta.<
br />
– Član je Kaptola? – začudio se šapatom. – Izgleda vrlo mlada. Isto tako magični eliksiri?
– Ne u njenom slučaju. Frančeska je vila čiste krvi. Obrati pažnju na muškarca koji je prati. To je Vilgeforc iz Rogevena. Taj muškarac je zaista mlad. Ali neverovatno talentovan.
Geralt je znao da za čarobnjake ’mlad’ podrazumeva životnu dob do sto godina. Vilgeforc je izgledao kao da mu je trideset pet. Bio je visok i dobro građen, nosio je, po meri viteške mode, kratak aketon, ali, razume se, bez grba. Bio je takođe đavolski zgodan. Upadalo je to u oči čak i pored činjenice da je pored njega lepršavo prolazila Frančeska Findabar ogromnih srnećih očiju, lepote od koje zastaje dah.
– Taj niski muškarac koji ide pored Vilgeforca, to je Arto Teranova – objasnila je Tris Merigold. – Kaptol čini njih petoro.
– A ta devojka čudnog lica koja ide za Vilgeforcem?
– To je njegova asistentkinja, Lidija van Bredevort – rekla je hladno Jenefer. – Beznačajna osoba, ali ako zagledaš u njeno lice, to je već velika nesmotrenost. Bolje obrati pažnju na tu trojicu koji idu iza, to su članovi Saveta. Ferkart iz Cidarisa, Ratklif iz Oksenfurta i Kardojn iz Lan Eksetera.
– To je čitav Savet? U punom sastavu? Mislio sam da ih je više.
– Kaptol čini pet osoba, u Savetu je drugih pet. Filipa Ejlhart takođe je u Savetu.
– I dalje mi se tu nešto ne uklapa – Geralt zavrte glavom, a Tris se zakikota.
– Nisi mu rekla? Zaista ništa ne znaš, Geralte?
– A o čemu to?
– Pa i Jenefer je u Savetu. Od vremena bitke kod Sodena. Ti mu se, draga moja, još nisi pohvalila?
– Nisam, draga moja – čarobnica pogleda prijateljici pravo u oči. – Prvo, ne volim da se hvalim. Drugo, za to nije bilo vremena. Nisam Geralta dugo videla, imali smo mnogo toga da ispričamo jedno drugom. Dugačka lista, stvari rešavamo shodno toj listi.
– To je očigledno – nesigurno će Tris. – Hmmm... Posle toliko vremena... Razumem. Ima toliko toga o čemu bi se razgovaralo.
– Razgovori – dvoznačno se osmehnu Jenefer, još jednom dugo, setno i značajno pogledavši vešca – nalaze se na kraju liste. Na samom kraju, draga Tris.
Smeđokosa čarobnica se zbunila, blago pocrvenevši.
– Razumem – ponovi, zbunjeno se poigravajući srculencetom od svetloljubičastog lazulita.
– Baš mi je drago što razumeš. Geralte, donesi nam vina. Ne od tog paža, nego od onog tamo.
Nepogrešivo je prepoznao njen naredbodavni ton. Uzimajući peliare sa poslužavnika koji je nosio paž, diskretno je posmatrao obe čarobnice. Jenefer je govorila brzo i tiho, Tris Merigold je slušala oborene glave. Kad se vratio, Tris više nije bila tu. Jenefer nije pokazala nikakvo zanimanje za vino koje je doneo, zato je oba nepotrebna pehara odložio na sto.
– Da nisi preterala malo? – hladno ju je upitao. Jeneferine oči zasvetlucaše ljubičastim plamenom.
– Ne pokušavaj da praviš od mene budalu. Mislio si da ne znam za nju i za tebe?
– Ako je stvar u tome...
– Baš u tome – prekide ga Jenefer. – Ne pravi glupe izraze lica i uzdrži se od komentara. A iznad svega – ne pokušavaj da lažeš. Poznajem Tris duže od tebe, volimo se, sjajno se razumemo, i uvek ćemo se razumeti, nezavisno od sitnih... incidenata. A sada mi se učinilo da ima i nekih sumnji. Razvejala sam ih, i to je sve. Nemojmo se više na to vraćati.
Nije ni nameravao. Jenefer je sklonila lokne s obraza.
– Ostavljam te sada načas, moram da porazgovaram sa Tisajom i Frančeskom. Pojedi još nešto, jer ti krči stomak, i budi oprezan. Nekoliko njih će te sigurno presresti. Ne daj da te vuku za nos i ne kvari mi reputaciju.
– Budi bez brige.
– Geralte.
– Molim?
– Nedavno si izrazio želju da me poljubiš ovde, pred svima. Je l’ to i dalje aktuelno?
– I dalje.
– Samo pazi da mi ne razmažeš ruž za usne.
Krajičkom oka pogledao je okupljene. Posmatrali su poljubac, ali nenapadno. Filipa Ejlhart, koja je stajala u blizini s grupom mladih čarobnjaka, namignula mu je i pretvarala se da tapše.
Jenefer je odvojila svoja usta od njegovih i duboko uzdahnula.
– Mala stvar, a takva radost – promrmlja. – Idem. Uskoro ću se vratiti. A kasnije, posle banketa... Hmmm...
– Molim?
– Nemoj da jedeš ništa u čemu ima belog luka, molim te.
Kad je otišla, veštac je odbacio konvencije, raskopčao dublet, ispio oba pehara vina i ozbiljno pokušao da prione na posluženje. Ali ništa od toga.
– Geralte.
– Gos’n grofe.
– Ne tituliši – iskrevelji se Dajkstra. – Nisam ja nikakav grof. Vizimir je naredio da se tako predstavljam da ne bih razdraživao dvorane i magove svojim prostačkim rodoslovom. Onda, je l’ ti privlače pažnju haljina i figura? I pretvaranje da se dobro zabavljaš?
– Ne moram da se pretvaram. Nisam ovde službeno.
– Zanimljivo – nasmeši se špijun. – Ali to potvrđuje opšte mišljenje, prema kojem si neponovljiv i jedini u svojoj vrsti. Jer svi drugi su ovde službeno.
– Upravo toga sam se bojao – Geralt je našao da je svrsishodno nasmešiti se. – Osećao sam da ću ovde biti jedini takav. Što će reći da se ne uklapam.
Špijun odmeri obližnje ovale, te s jednog podiže i stade da gricka veliku zelenu mahunu biljke koja je Geraltu bila nepoznata.
– Uzgred – reče – hvala ti za braću Mišle. Dosta ljudi iz Redanje odahnulo je s olakšanjem kad si posekao svu četvoricu u oksenfurtskoj luci. Nasmejao sam se kad je univerzitetski lekar koga su zvali u istragu, pošto je pogledao rane, rekao da je neko upotrebio uspravno postavljenu kosu.
Geralt nije komentarisao. Dajkstra je stavio u usta i drugu mahunu.
– Šteta – nastavio je, žvaćući – što se nisi obrado gradonačelniku pošto si ih ucmekao. Za žive ili mrtve, ustanovljena je nagrada. I to ne mala.
– Previše je to problema sa poreskom izjavom – veštac se takođe opredelio za zelenu mahunu, koja je, ipak, imala ukus nasapunjanog celera. – Sem toga, morao sam tada brzo da otputujem, jer... Ali verovatno ti je dosadna moja priča, Dajkstra, ionako sam sve znaš.
– Otkud bih znao – nasmeja se špijun. – Ne znam sve, a i zašto bih?
– Iz izveštaja Filipe Ejlhart – da ne zadiremo dublje.
– Izveštaji, priče, spletkarenja. Ja moram da ih slušam, to mi je posao. Ali moja profesija mi nalaže i da istovremeno prosejavam kroz veoma gusto sito. U poslednje vreme, zamisli, došle su do mene glasine da je neko posekao ozloglašenog Profesora i dvojicu njegovih kompanjona. To se dogodilo kod svratišta u Anhoru. Taj ko je to izveo takođe se veoma žurio i nije uzeo nagradu.
Geralt je slegao ramenima.
– Glasine. Prosej ih kroz gusto sito, pa ćeš videti šta je ostalo.
– Ne moram. Znam šta će ostati. Najčešće ono što je pokušaj namerne dezinformacije. Aha, kad smo već kod dezinformacije, kako je mala Cirila, jadna, bolešljiva devojčica sklona difteriji? Je li zdrava?
– Ostavi se, Dajkstra – hladno odvrati veštac, gledajući špijunu pravo u oči. – Znam da si ovde službeno, mani se preterane revnosti.
Špijun se grohotom nasmejao. Dve čarobnice koje su prolazile pored njih začuđeno i iznenađeno ih pogledaše.
– Kralj Vizimir mi – reče Dajkstra, prestajući da se kikoće – plaća ekstra premiju od svake dešifrovane tajne. Preterana revnost obezbeđuje mi dostojan život. Smejaćeš mi se, ali ja imam ženu i decu.
– Ne vidim u tome ništa smešno. Samo ti hrani svoju porodicu, ali ne preko mojih leđa, ako mogu da te zamolim. U ovoj dvorani, kako mi se čini, ima sasvim dovoljno tajni i zagonetki.
– Ne samo da ih ima, štaviše, čitava Aretuza je jedna velika zagonetka. Sigurno si to primetio. Nešto ovde lebdi u vazduhu, Geralte. Da budem jasniji, dodaću da nisu posredi svećnjaci.
– Ne razumem.
– To ti verujem. Jer ni ja ne razumem.
A mnogo bih želeo da razumem. A ti ne bi želeo? Izvini, pa i ti sigurno ionako sve znaš. Iz izveštaja prelepe Jenefer iz Vengerberga, da ne zadiremo dalje. Pomisli samo da sam nekada i ja saznavao ovo i ono od prelepe Jenefer. Eh, dobra stara vremena!
– Zaista ne znam na šta ciljaš, Dajkstra. Budi precizniji. Pokušaj. Pod uslovom da to ne bude službeno. Oprosti, ali ne nameravam da radim za tvoje ekstra premije.
– Misliš da ću pokušati da te nasamarim? – iskrevelji se špijun. – Da ti na prevaru izvučem informacije? Grešiš, Geralte. Mene samo zanima da li u ovoj sali uočavaš pravilnosti koje meni upadaju u oči.
– A šta ti to upada u oči?
– Zar te ne čudi to što nema krunisanih glava na ovom saboru?
– Nimalo me ne čudi – Geralt je najzad uspeo da nadene mariniranu maslinku na viljušku. – Kraljevi više vole tradicionalne gozbe, za stolom, pod koji ujutru možeš zahvalno da se sručiš. Sem toga...
– Šta sem toga? – Dajkstra je stavio u usta četiri maslinke, koje je bez ustručavanja prstima vadio iz zdele.
– Sem toga – veštac pogleda svetinu koja je kolala po dvorani – kraljevi nisu hteli da se zamaraju. U zamenu, poslali su armiju špijuna. One iz bratstva i one izvan njega. Sigurno zato da bi špijunirali šta ovde lebdi u vazduhu.
Dajkstra ispljunu na sto koštice maslinki, izvuče iz srebrnog escajga dugu viljušku i poče njome čeprkati po dubokoj kristalnoj posudi za salatu.
– A Vilgeforc se – reče, ne prestajući da čeprka – pobrinuo za to da nijedan špijun ovde ne zafali. Sve kraljevske špijune stavio u isti lonac. Šta će Vilgeforcu svi kraljevski špijuni na jednom mestu, Geralte?
– Nemam pojma. I ne tiče me se. Rekao sam ti da sam ovde privatno. Ja sam, rekao bih, izvan tog lonca.
Špijun kralja Vizimira ulovio je iz salatarnice malu hobotnicu i s gađenjem ju je pogledao.
– Oni to jedu – klimnu glavom pretvarajući se da ih sažaljeva, a onda se okrete ka Geraltu.
– Pažljivo me slušaj, vešče – reče tiho. – Tvoje uveravanje o privatnosti, ta tvoja odrešitost da te se ništa ne tiče i da ništa ne može da te se tiče... Uznemiruju me i teraju da rizikujem. Imaš li žicu za rizik?