– A Ciri, dete mezalijanse, nema prava na presto?
– Bravo.
Fen se škripeći dokoturao do pulta, gurkajući točkove fotelje.
– To je argument – rekao je, zamahnuvši svojom velikom glavom. – Isključivo argument. Ne zaboravi, Geralte, mi niti se borimo za to da princeza Cirila dobije krunu, niti za to da joj se kruna oduzme. Iz trača koji je pukao trebalo bi da proistekne da se devojka ne može iskoristiti za zauzimanje Cintre. Da će, ako neko takav pokušaj izvede, njegov čin lako biti doveden u pitanje, podriće ga. U političkoj igri devojka će prestati da bude figura, biće slabo bitan pion. A tada...
– Tada će je pustiti da živi – dovršio je ravnodušno Kodringer.
– Koliko je, sa formalne strane – upita Geralt – snažan taj vaš argument?
Fen pogleda Kodringera, zatim vešca.
– Ne baš snažan – priznao je. – Cirila je i dalje Kalantina krv, mada donekle razblažena. U normalnim zemljama možda bi i bila uklonjena sa prestola, ali uslovi nisu normalni. Lavičina krv ima politički značaj...
– Krv... – Geralt je obrisao čelo. – Kodringeru, šta znači ’Čedo Drevne krvi’?
– Ne razumem. Da li je neko upotrebio takav naziv kad je govorio o Cirili?
– Da.
– Ko?
– Nevažno ko. Šta to znači?
– Luned ep Hen Ihaer – najednom je rekao Fen, odmičući se od pulta. – Doslovno to ne bi bilo Čedo, već Ćerka Drevne krvi. Hmmm... Drevna krv. Već sam negde naišao na tu definiciju. Ne sećam se tačno... Verovatno je posredi nekakvo vilenjačko proročanstvo. U nekim verzijama teksta Itlininog proročanstva, u onim drevnim verzijama, postoje, čini mi se, beleške o Drevnoj Krvi vilenjaka, to jest o Aen Hen Ihaer. Ali mi ovde nemamo kompletan tekst tog proročanstva. Treba se obratiti vilenjacima...
– Ostavimo to – hladno ga prekide Kodringer. – Da ne bude previše pitanja odjednom, Fene, previše muva za jedan udarac, previše proročanstava i tajni. Zasad ti zahvaljujemo. I želimo ti uspešan rad. Dozvoli, Geralte. Vratimo se u kamarašiju.
– Premalo ti je, zar ne? – uverio se veštac čim su se vratili i seli u fotelje, advokat za radni sto, a on prekoputa njega. – Prenizak honorar, je l’ da?
Kodringer podiže s radne ploče stola metalni predmet u obliku zvezde i nekoliko ga puta okrenu među prstima.
– Prenizak, Geralte. Kopanje po vilenjačkim proročanstvima đavolsko je opterećenje za mene, gubitak vremena i sredstava. Neophodno je tražiti pristup kod vilenjaka, jer osim njih niko nije u stanju da shvati njihove zapise. Vilenjački rukopisi su u većini slučajeva nekakva zamršena simbolika, akrostihovi, ponekad očigledne šifre. Drevni jezik je uvek u najmanju ruku dvoznačan, a zapisan može da ima i deset značenja. Vilenjaci nikad nisu bili skloni da pomažu nekome ko je hteo da odgonetne njihovo proročanstvo. A danas, kad se po šumama krvavo ratuje s Vevericama, kad su pogromi, opasno je približavati im se. Dvostruko opasno. Vilenjaci mogu da misle da si provokator, ljudi mogu da te optuže za izdaju...
– Koliko, dakle, Kodringeru?
Advokat je nakratko ćutao, neprekidno se poigravajući metalnom zvezdom.
– Deset procenata – reče najzad.
– Deset procenata od čega?
– Ne sprdaj se sa mnom, vešče. Stvar postaje ozbiljna. Sve manje je jasno o čemu se tu radi, a kad se ne zna o čemu se radi, onda je sigurno da se radi o novcu. Draži mi je tada procenat nego običan honorar. Daćeš mi deset procenata od onoga što ćeš sam za to dobiti, umanjen za sumu koju si već platio. Potpisujemo ugovor?
– Ne. Ne želim da te izlažem gubitku. Deset posto od nula je nula, Kodringeru. Ja od toga, druže moj, ništa neću imati.
– Ponavljam, ne sprdaj se sa mnom. Ne verujem ti da radiš bez profita. Ne verujem da se iza toga ne krije...
– Baš me briga u šta veruješ. Ništa od ugovora. I ništa od procenta. Odredi visinu svog honorara za prikupljanje informacija.
– Svakog drugog – zakašljao se Kodringer – izbacio bih napolje, siguran u to da pokušava da me namagarči. Ali tebi, anahroni vešče, čudno nekako pristaje plemenita i naivna bezinteresnost. To je u tvom stilu, veličanstveno i patetično staromodno... dopustiti da te za džabe ubiju...
– Ne gubimo vreme. Koliko, Kodringeru?
– Još jedanput toliko. Ukupno petsto.
– Žao mi je – Geralt zavrte glavom – ali nisam u stanju da ti toliko platim. Barem ne u ovom trenutku.
– Još jednom ti predlažem ono što sam ti ponudio kad smo se upoznali – sporo je izgovarao advokat, i dalje se igrajući zvezdom. – Prihvati posao kod mene, i tada ćeš biti platežno sposoban. Za informacije i za druge luksuze.
– Ne, Kodringeru.
– Zašto?
– Nećeš razumeti.
– Ovog puta nećeš raniti moje srce, već profesionalni ponos. Jer laskam sebi misleći da, obično, sve razumem. U osnovama naših zanimanja leži nitkovluk, ali ti ipak i dalje više voliš anahrono od savremenog.
Veštac se osmehnuo.
– Bravo.
Kodringer se opet zakašljao, obrisao usne, pogledao maramicu, zatim podigao žutozelene oči.
– Gvirnuo si u listu čarobnjaka i čarobnica koja je ležala na pultu? U spisak potencijalnih Rjensovih opunomoćitelja?
– Gvirnuo sam.
– Ne dam ti tu listu dok je ne proverim. Ne podleži sugestiji onoga što si opazio. Neven mi je rekao da Filipa Ejlhart verovatno zna ko stoji iza Rjensa, ali je tebi uskratila tu informaciju. Filipa ne bi štitila kojekakvu mlatišumu. Iza te uštve stoji, dakle, nekakva važna figura.
Veštac je ćutao.
– Čuvaj se, Geralte. U ozbiljnoj si opasnosti. Neko se s tobom poigrava. Neko tačno predviđa tvoje pokrete, neko njima direktno upravlja. Ne daj da te ponesu arogancija i oholost. Taj koji se s tobom igra – to nije štrigun i nije vukodlak. To nisu braća Mišle. To nije čak ni Rjens. Čedo Drevne krvi, dovraga. Em presto Cintre, em čarobnjaci, kraljevi i Nilfgard, a povrh svega sad su tu i vilenjaci. Prekini s tom igrom, vešče, isključi se iz nje. Pomrsi planove svom neprijatelju tako što ćeš uraditi ono što niko ne očekuje. Prekini tu ludačku vezu, ne dozvoli da te povezuju s Cirilom. Ostavi je Jenefer, a sam se vrati u Kaer Morhen i ne pomaljaj nos odatle. Začauri se u brdima, a ja ću da pročeprkam po vilenjačkim rukopisima, mirno, bez žurbe, detaljno. Pa kad budem imao informaciju o Čedu Drevne krvi, kad već budem znao ime čarobnjaka umešanog u to, ti ćeš stići da skupiš pare i završićemo posao.
– Ja ne mogu da čekam. Devojka je u opasnosti.
– To je istina. Ali znam da smatraju da si ti prepreka na putu do nje. Prepreka koju bezuslovno valja ukloniti. U vezi s tim – ti si u opasnosti. Pozabaviće se devojkom tek onda kad tebe likvidiraju.
– Ili onda kad prekinem igru, povučem se i šćućurim u Kaer Morhenu. Previše sam ti para, Kodringeru, dao da bi mi delio takve savete.
Advokat je među prstima zavrteo metalnu zvezdu.
– Za tu sumu koju si mi danas platio ja aktivno radim već neko vreme, vešče – rekao je, zaustavljajući kašalj. – Savet koji sam ti dao dobro je osmišljen. Zavuci se u Kaer Morhen, nestani. I oni koji traže Cirilu tada će je i naći.
Geralt je zažmirkao i osmehnuo se. Kodringer nije ubledeo.
– Ja znam šta govorim – nastavio je, izdržavši Geraltov pogled i osmeh. – Oni koji progone tvoju Ciri naći će je i učiniće s njom što hoće. A u međuvremenu ćete biti bezbedni i ona i ti.
– Objasni mi, molim te. Što pre.
– Našao sam jednu devojku. Plemićkinju iz Cintre, ratno siroče. Prošla je kroz logor za izbeglice, uzima mere i kroji kod suknara iz Bruge koji ju je uzeo pod svoje okrilje. Ne ističe se ni po čemu naročitom. Sem po jednom. Veoma je slična portretu s jedne minijature koja predstavlja Lavića iz Cintre... Hoćeš da vidiš njen portretić?
– Ne, Kodringeru. Neću. I ne pristajem na takvo rešenje.
– Geralte – reče advokat zatvarajući oči – čime se ti rukovodiš? Ako hoćeš da spaseš tu svoju Ciri.
.. Onda mi se čini da u ovom trenutku ne možeš sebi da priuštiš luksuz prezira. U stvari, loše sam se izrazio. Ne možeš sebi da priuštiš luksuz da prezireš prezir. Dolazi vreme prezira, druže vešče, vreme velikog, beskrajnog prezira. Moraš da se prilagodiš. Ono što ti predlažem jednostavna je alternativa. Neko će da umre da bi neko mogao da živi. Neko koga voliš spašće se. Umreće druga devojčica, koju ne znaš i koju nikad nisi video...
– Koju mogu da prezirem? – prekide veštac. – Za to što volim, ja treba da platim prezirom samoga sebe? Ne, Kodringeru. Ostavi to tamo dete na miru, neka i dalje meri sukno. Uništi njenu sliku. Spali je. A za mojih dvesta pedeset teško zarađenih kruna koje si ubacio u fioku – daj mi nešto drugo. Informaciju. Jenefer i Ciri napustile su Elander. Siguran sam da to znaš. Siguran sam da znaš kuda smeraju. Siguran sam da znaš da li ih neko prati.
Kodringer lupnu prstima po stolu, zakašlja se.
– Vuk se ne obazire na opomene i hoće i dalje da lovi – zaključio je. – Ne vidi da je zapravo on taj koga love, da srlja pravo među zastavice{6} koje je postavio pravi lovac.
– Ne budi banalan. Budi konkretan.
– Kad već hoćeš! Nije teško pretpostaviti da Jenefer ide na sabor čarobnjaka koji je sazvan za početak jula u Garstangu na ostrvu Taned. Vešto zameće trag i ne služi se magijom, pa joj je teško odrediti kurs. Još pre nedelju dana bila je u Elanderu, izračunao sam da će za tri-četiri dana dospeti u grad Gors Velen, odakle si na korak od Taneda. Kad ideš u Gors Velen, moraš da prođeš kroz naselje Anhor. Ako kreneš iz ovih stopa, moći ćeš da presretneš one koji idu za njom. Jer ima tih koji idu za njom.
– Nadam se – Geralt se neprijatno osmehnuo – da to nisu nekakvi kraljevski agenti?
– Ne – reče advokat, gledajući metalnu zvezdu kojom se igrao. – To nisu agenti. Ali to nije ni Rjens, koji je mudriji od tebe jer se posle gužve s braćom Mišle pritajio u nekakvoj rupi i ne pomalja odatle nos. Tri plaćena žbira idu za Jenefer.
– Pretpostavljam da ih znaš?
– Ja sve znam. I zato ću ti nešto predložiti: ostavi ih na miru. Ne idi u Anhor. A ja ću iskoristiti poznanstva i veze. Pokušaću da potkupim te žbireve i preinačim ugovor. Drugim rečima, napujdaću ih na Rjensa. Ako uspem...
Najednom prekide, snažno zamahnu metalnom zvezdom, koja je zafijukala u letu i s treskom raspalila po portretu, pravo u čelo Kodringera seniora, probušivši platno i zarivajući se u zid skoro dopola.
– Zgodno, zar ne? – advokat se široko osmehnuo. – Zove se orion. Prekomorski pronalazak. Već mesec dana vežbam, pogađam u cilj nepromašivo. Možda će biti od koristi. Na deset metara ta zvezda je nepogrešiva i ubojita, a možeš je sakriti u rukavici ili iza pantljike na šeširu. Već godinu dana orioni su deo opreme nilfgardskih specijalnih službi. Haha, ako Rjens špijunira za Nilfgarda, onda će biti zabavno kad ga pronađu sa orionom u slepoočnici... Šta kažeš na to?
– Ništa. To je tvoja stvar. Dvesta pedeset kruna leži u tvojoj fioci.
– Jasno – klimnu glavom Kodringer. – Tvoje reči shvatam kao svoje odrešene ruke. Zaćutimo načas, Geralte. Odajmo poštu skoroj smrti gospodina Rjensa minutom ćutanja. Zašto se kreveljiš, dođavola? Nemaš poštovanja prema veličanstvu smrti?
– Imam. Preveliko da bih mirno slušao idiote koji se sprdaju na njen račun. Da li si nekada mislio o svojoj smrti, Kodringeru?
Advokat se žestoko zakašlja, dugo je gledao u maramicu kojom je zaklanjao usta. Zatim podiže pogled.
– Razume se – reče tiho. – Mislio sam. I to intenzivno. Ali šta tebe briga za moja razmišljanja, vešče. Ići ćeš u Anhor?
– Ići ću.
– Ralf Blunden, zvani Profesor. Hejmo Kantor. Kratki Jaksa. Je l’ ti govore nešto ta imena?
– Ne.
– Sva trojica su vešti sa mačem. Bolji od braće Mišle. Sugerisao bih, dakle, sigurnije, dalekosežnije oružje. Na primer, ove nilfgardske zvezdice. Hoćeš da ti prodam nekoliko komada? Imam ih dosta.
– Neću da ih kupim. Nepraktične su. Prave buku dok lete.
– Zvezda psihološki deluje. Žrtvu psihološki parališe strahom.
– Mogućno. Ali možda i upozori. Ja bih stigao da se pred tim sklonim.
– Kad bi video da je bacaju na tebe, naravno da bi. Znam da umeš da izbegneš strelu ili klin{7}... Ali otpozadi...
– I otpozadi isto tako.
– Malo sutra.
– Da se kladimo – hladno će Geralt. – Okrenuću se licem prema slici tvog tate kretena, a ti me gađaj tim orionom. Ako me pogodiš, pobedio si. Ako ne pogodiš, izgubio si. Ako izgubiš, dešifrovaćeš vilenjačke rukopise. Prikupićeš informacije o Čedu Drevne krvi. Revnosno. I na kredit.
– A ako pobedim?
– Opet ćeš da dođeš do tih informacija i učinićeš ih dostupnim Jenefer. Ona će platiti. Nećeš biti oštećen.
Kodringer je otvorio fioku i izvukao drugi orion.
– Računaš da neću prihvatiti opkladu – konstatovao je, nije pitao.
– Ne – osmehnuo se veštac. – Siguran sam da ćeš je prihvatiti.
– Hazarder si ti. Zaboravio si? Ja nemam skrupula.
– Nisam zaboravio. Nailazi, najzad, vreme prezira, a ti ideš u korak s vremenom i njegovim duhom. Ali ja sam primio k srcu zapažanje da sam anahrona naivčina i ovog ću puta rizikovati, ali ne bez nade da ću profitirati. Dakle? Opklada i dalje važi?
– Važi – Kodringer uhvati metalnu zvezdu za jedan krak i ustade. – Radoznalost mi je uvek bila jača od razuma, a o neosnovanom milosrđu da i ne govorim. Okreni se.
Veštac se okrenuo. Pogledao je gusto izbušenu figuru na portretu i orion koji je bio u njega zariven. A onda je zatvorio oči.
Zvezda je zafijukala i tresnula u zid četiri cola od rama portreta.
– Majku ti! – dreknu Kodringer. – Nisi ni trepnuo, kučkin sine!
Geralt se okrenuo i osmehnuo. Neobično gadno.
– A što bih trepnuo? Čuo sam da bacaš tako da ne pogodiš.
*
U gostionici je bilo prazno. U ćošku, na klupi, sedela je mlada žena s podočnjacima. Stidljivo okrenuta u stranu, dojila je dete. Plećati muškarac, možda muž, dremao je pored nje, leđima oslonjen na zid. U senci, iza peći, sedeo je još neko, koga Aplegat u mraku sobe nije jasno video.
Domaćin je podigao glavu, ugledao Aplegata i, zapazivši njegovu odeću i goržet s grbom Edirna na grudima, momentalno se smrknuo. Aplegat je navikao da ga tako dočekuju. Bio je kraljev glasonoša, uživao je bezuslovno pravo na korišćenje zaprežnih kola. Kraljevski dekreti bili su jasni – glasonoša je u svakom gradu, u svakom selu, u svakom svratištu i svakom seoskom gazdinstvu imao pravo da zatraži odmornog konja – i teško onom ko bi ga odbio. Jasno je da je glasnik tada ostavljao sopstvenog konja, a novog uzimao sa sve priznanicom – vlasnik je mogao da se obrati sreskom poglavaru i da dobije nadoknadu. Ali bivalo je i ovako i onako. Zato se na glasonošu gledalo uvek sa strepnjom i odbojnošću – hoće li tražiti ili neće tražiti? Hoće li našeg Zlatka odvesti u pogibiju? Krasku našu, od ždrebeta još othranjenu? Našeg Vronka negovanog? Aplegat je već viđao rasplakanu dečurliju koja se besi o vrat osedlanom ljubimcu što ga izvode iz štale, tom njihovom drugaru u igrama, često je viđao i lica odraslih ljudi ubledela zbog osećaja nepravde i bespomoćnosti.
– Odmoran konj mi ne treba – reče osorno. Činilo mu se da je domaćin odahnuo s olakšanjem.
– Ali pojeo bih nešto, jer sam na putu ogladneo – dodade emisar. – Je l’ ostalo ičega u šerpi?
– Ostalo je malo čorbe, sad ću da vam poslužim, sedite. Konačićete? Već se smrkava.
Aplegat se zamisli. Pre dva dana sreo se sa Hansomom, poznatim glasonošom, i u skladu sa naredbom izvršili su zamenu dužnosti. Hansom je preuzeo pisma i poslanicu za kralja Demavenda, odgalopirao je preko Temerije i Mahakama do Vengerberga. Aplegat je pak, preuzevši poštu za kralja Vizimira iz Redanje, krenuo u pravcu Oksenfurta i Tretogora. Trebalo je da prevali gotovo petsto kilometara.
– Ručaću i onda krećem – odlučio je. – Mese
c je pun, a drum ravan.
– Kako vam je volja.
Čorba koju su mu poslužili bila je vodnjikava i bezukusna, ali glasonoša nije mario. Kod kuće je jeo ono što žena spremi, a na putu je jeo šta dobije. Srkao je sporo, nespretno držeći kašiku među prstima zgrčenim od stezanja uzda.
Mačak koji je dremao u pripećku naglo podiže glavu, zafrkta.
– Kraljev glasonoša?
Aplegat uzdrhta. Pitanje je postavio čovek koji je sedeo u senci, iz koje je sada iskoračio i stao ispred emisara. Kosa mu je bila bela kao mleko, skupljena na čelu kožnom poveskom, na sebi je imao crnu jaknu prošaranu srebrnim nitnama i duboke čizme. Iznad desnog ramena svetlucala se okrugla jabučica mača prebačenog preko leđa.
– Dokle vodi put?
– Dokle ga kraljevska volja potera – hladno odvrati Aplegat. Nikad nije odgovarao drugačije na slična pitanja.
Belokosi je jedno vreme ćutao, ispitivački gledajući emisara. Lice mu je bilo neprirodno belo, a oči čudno tamne.
– Kraljevska volja – reče najzad neprijatno, blago promuklim glasom – zasigurno ti nalaže hitnju? Zasigurno žuriš da kreneš na put?
– A šta vi imate s tim? Ko ste da mene požurujete?
– Niko – belokosi se grozno naceri. – I ne požurujem te. Ali na tvom mestu otišao bih odavde što pre mogu. Ne bih želeo da ti se desi nešto loše.
Aplegat je i na takve izjave imao spreman odgovor. Kratak i jezgrovit odgovor. Neagresivan i miran – ali odgovor koji ubedljivo podseća kome kraljevski glasonoša služi i šta preti onom ko se usudi da ga dirne. Ali u glasu belokosog bilo je nečeg što je zadržavalo Aplegata da da običan odgovor.
– Konj mora da se odmori, gospodine. Sat-dva.
– Razumem – klimnuo je glavom belokosi, pa podiže glavu, kao da osluškuje odjeke koji su dopirali spolja. I Aplegat je isto tako naćulio uši, ali je čuo samo cvrčke.