– Shvatam – klimnu glavom čarobnica. – To nije ništa strašno. Kada si imala poslednju menstruaciju?
– Ma šta pričaš? – Angulema skoči žestoko, plašeći kokoške. – Ništa tome slično. Radi se o nečemu sasvim drugom!
– Onda slušam.
– Geralt hoće da me ostavi ovde kada bude krenuo na put.
– Oh.
– Kaže – frknu Angulema – da ne sme da me izlaže opasnosti i tome slične gluposti. A ja želim da idem sa njim...
– Oh.
– Ne prekidaj me, u redu? Ja želim da idem sa njim, sa Geraltom, jer samo se kraj njega ne bojim da će me Jednooki Fulko opet uhvatiti, a ovde, u Tusenu...
– Angulema – prekinu je Regis. – Uzalud pričaš. Gdica Vigo sluša ali ne čuje. Uznemirena je samo zbog jedne stvari: veščevog odlaska.
– Oh – ponovi Fringila, okrećući glavu ka njemu i mršteći oči. – Na šta ste izvoleli ciljati, gospodineTerzif-Godfroa? Veščev odlazak? A kada on to kreće? Ako smem da znam?
– Možda ne danas, možda ne sutra – odgovori vampir prijatnim glasom. – Ali jednog dana sigurno. Ne povređujući nikoga.
– Ne osećam se povređeno – Fringila odgovori hladno. – Naravno, ako ste mene imali na misli. A što se tiče tebe, Angulema, uveravam te da ću raspraviti sa Geraltom pitanje odlaska iz Tusena. Garantujem ti, veštac će saznati moje mišljenje o tom problemu.
– Pa naravno – frknu Kahir. – Kako sam znao da ćete baš tako odgovoriti, gđice Fringila.
Čarobnica ga je dugo posmatrala.
– Veštac – reče konačno – ne treba da ode iz Tusena. Ko mu želi dobro, ne treba da ga nagovara na to. Gde će mu biti tako dobro kao što je ovde? Pliva u luksuzu. Ima svoje stvorove koje lovi, zarađujući na tome sasvim fino. Njegov drug i saborac je miljenik kneginje koja gospodari ovde, a i sama kneginja mu je blagonaklona. Uglavnom zbog te sukube koja je pohodila spavaće sobe. Da, da, gospodo. Anrijeta, kao i sve dame rođene Tusenjanke, neizmerno je zadovoljna vešcem. Budući da je sukuba odjednom prestala da ih pohodi, dame iz Tusena su priložile za specijalnu premiju, koju će svakog dana uplaćivati na veščev račun u Ćanfanelijevoj banci. Uvećavajući imetak koji je veštac već prištedeo tamo.
– Lep gest od dama – Regis nije spustio pogled. – A premija je zaslužena. Nije lako udesiti da sukuba prestane da ophodi. Možete mi verovati, gđice Fringila.
– I verujem ti. Kada smo već kod toga, jedan od dvorskih stražara je, kako on tvrdi, video sukubu. Uveče, na grudobranima Kule Karoberte. U društvu druge aveti. Navodno vampira. Oba demona su se šetala, kleo se stražar, a izgledalo je da su prijatelji. Znate li možda nešto o tome, gos’n Regise? Možete li da objasnite?
– Ne – Regisu ni kapak nije zadrhtao. – Ne mogu. Postoje stvari na nebu i zemlji o kojima ni filozofi nisu sanjali.
– Nesumnjivo postoje takve stvari – klimnu Fringila crnom glavicom. – A u pogledu toga da se veštac tobože pripremio da krene na put, da li vam je poznato nešto više? Pošto, vidite, meni ništa nije spomenuo o takvoj nameri, a obično mi govori o svemu.
– Očigledno – progunđa Kahir. Fringila nije obratila pažnju na njega.
– Gos’n Regise?
– Ne – reče vampir nakon časka ćutanja. – Ne, gđice Fringila, budite spokojni. Veštac nam nipošto ne poklanja veću naklonost i konfidenciju nego vama. Ne šapuće nam na uvce nikakve tajne koje bi krio od vas.
– Otkuda onda – Fringila je bila mirna kao granit – to otkriće o odlasku?
– A to vam je – vampiru ni ovaj put nije zadrhtao kapak – kao u toj izreci naše voljene Anguleme, punoj mladalačkog šarma: dođe nekad takvo vreme kada treba ili srati, ili osloboditi zahod. Drugim rečima...
– Okanite se – prekinu ga oštro Fringila – drugih reči. Bilo je dosta ovih, tobože punih šarma.
Duže vreme je vladala tišina. Obe kokoške, crna i pirgava, išle su i kljucale ono što je palo sa stola. Angulema obrisa rukavom nos umrljan cveklom. Vampir se zamišljeno igrao prutom kobasice.
– Zahvaljujući meni – Fringila konačno prekinu tišinu – Geralt se upoznao sa Cirinim rodoslovom, zapletima i tajnama njene genealogije, koje su poznate samo malobrojnim osobama. Zahvaljujući meni, zna ono o čemu još pre godinu dana nije imao pojma. Zahvaljujući meni, raspolaže informacijom, a informacija je oružje. Zahvaljujući meni i mojoj magijskoj zaštiti, on je osiguran od neprijateljskog skeniranja, a samim tim i od mučkih ubica. Zahvaljujući meni i mojoj magiji, koleno ga više ne boli i može da ga savija. Oko vrata nosi medaljon koji je izrađen mojom veštinom, možda ne tako dobar kao originalni veščevski, ali opet... Zahvaljujući meni, i samo meni, u proleće ili leto, informisan, osiguran, zdrav, spreman i naoružan, moći će da se bori protiv neprijatelja. Ako je bilo ko od ovde prisutnih uradio više za Geralta, dao mu više, neka me o tome obavesti. Rado ću mu odati počast.
Niko se nije odazvao. Kokoške su kljucale Kahirove čizme, ali mladi Nilfgardijac nije obraćao pažnju na njih.
– Uistinu – kaza on ironično – niko od nas nije dao Geraltu više nego što ste vi, gđice.
– Kako sam znala da ćeš baš to kazati.
– Nije u tome stvar, gđice Fringila – poče vampir. Čarobnica mu nije dala da dovrši.
– U čemu je onda? – upita agresivno. – U tome što je sa mnom? Što nas povezuje osećanje? U tome što ja ne želim da sada ode odavde? Što ne želim da ga uništi osećaj krivice? Isti osećaj krivice, kajanje koje vas tera na put?
Regis je ćutao. Kahir takođe nije ispustio glasa. Angulema je gledala unaokolo, očito ne shvatajući mnogo o čemu se radi.
– Ako je to da će Geralt pronaći Ciri – kaza uskoro čarobnica – zapisano u svicima sudbine, onda će tako biti. Nezavisno od toga da li će veštac otići u planine ili sedeti u Tusenu. Sudbina stiže ljude. A ne obrnuto. Shvatate li to? Da li shvatate to, gos’n Regise Terzif-Godfroa?
– Bolje nego što mislite, gđice Vigo – vampir okrenu na prstima prut kobasice, – Ali po mom mišljenju, oprostite mi, sudbina nisu svici zapisani rukom Velikog Demijurga, niti nebeska volja, niti neopozive presude nekog tamo proviđenja, već rezultat mnogih naizgled međusobno nepovezanih činjenica, događaja i dejstava. Bio bih spreman da se složim sa vama da sudbina stiže ljude... i ne samo ljude. Međutim, ne , deluje mnogo na mene stanovište da obrnuto ne može biti. Jer je takvo stanovište ugodan fatalizam, pean{46} koji slavi otupelost i gnusnost, paperje perine i očaravajuću toplotu damskih nedara. Ukratko govoreći, život iz snova. A život, gđice Vigo, možda i jeste san, možda se i završava kao san... Ali to je san koji treba prosanjati aktivno. Zato, gđice Vigo, nas čeka put.
– Široko vam polje – Fringila ustade, gotovo tako žustro kao i Milva maločas. – Molim lepo! Na prevojima vas čekaju mećava, mraz i su dbina. I preko vam potrebno pokajanje. Široko vam polje! Ali veštac će ostati ovde. U Tusenu! Sa mnom.
– Smatram – odgovori mirno vampir – da grešite, gđice Vigo. San koji veštac sniva je, priznajem to s naklonom, čaroban i krasan san. Ali svaki san koji je predugo snevan pretvara se u košmar. A iz takvog se budimo uz vrisak.
*
Devet žena koje su sedele za velikim okruglim stolom zamka Montekalvo uprlo je pogled u Fringilu Vigo. U Fringilu, koja je iznenada počela da zamuckuje.
– Geralt je otišao u vinograd Pomerol osmog januara ujutro. A vratio se... Verovatno osmog uveče... Ili devetog pre podne... Ne znam to... Nisam sigurna...
– Jasnije – zamoli je prijatno Šila de Tankarvil. – Molim vas, govorite jasnije, gđice Vigo. A ako vas neki fragment priče zbunjuje, molim vas, jednostavno ga zaobiđite.
*
Po kuhinji, obazrivo koračajući na kandžastim nogama, išla je pirgava kokoška. Mirisalo je na supu.
Vrata se otvoriše sa treskom. U kuhinju upade Geralt. Na licu pocrvenelom od vetra imao je masnicu i ljubičasto-crnu krastu zgrušane krvi.
– Hajde, družino, pakujte se – saopšti im bez nepotrebnih uvoda. – Odlazimo! Za sat vremena, ni sekund kasnije, hoću
da vas sve vidim na brdu izvan grada, onamo gde stoji stub. Spakovane, na sedlima, spremne za dalek i naporan put.
To je bilo dovoljno. Kao da su odavno čekali tu vest, kao da su odavno bili u pripravnosti.
– Trkom! – vrisnu Milva, skačući. – Ja ću biti spremna i za pola sata!
– I ja – Kahir ustade, baci kašiku i pogleda u vešca obazrivo. – Ali hteo bih da znam šta je ovo. Kapric? Svađa ljubavnika? Ili zaista put?
– Zaista put. Angulema, zašto praviš face?
– Geralte, ja...
– Ne boj se, neću te ostaviti. Promenio sam mišljenje. Tebe treba čuvati, balavice, ne smem da te ispuštam iz vida. Polazak, rekao sam, pakujte se, vezujte bisage. I pojedinačno, da ne privlačimo pažnju, izvan grada, kod stuba na brdu. Naći ćemo se tamo za sat.
– Sigurno, Geralte! – viknu Angulema. – Majku mu, konačno!
Za tren oka, u kuhinji su ostali samo Geralt i pirgava kokoška. I vampir, koji je mirno nastavio da srče juhu sa knedlicama.
– Čekaš specijalan poziv? – upita hladno veštac. – Zašto još uvek sediš? Mesto da tovariš magarca Drakula? I oprostiš se sa sukubom?
– Geralte – kaza spokojno Regis, zahvatajući još supe iz činije. – Za opraštanje sa sukubom mi je dovoljno onoliko vremena koliko i tebi za opraštanje s tvojom crnkom. Uzevši u obzir da uopšte imaš nameru da se opraštaš od tvoje crnke. A ovako među nama: mlade si mogao vriskom, silom i drekom. Meni treba nešto više, makar zbog godina. Zamolio bih te za nekoliko reči objašnjenja.
– Regise...
– Objašnjenje, Geralte. Što pre počneš, to bolje. Pomoći ću ti. Juče ujutro, u skladu sa dogovorom, sreo si se kod kapije sa upravnikom vinograda Pomerol.
*
Alkid Fjerabras, crnobradi upravnik vinograda Pomerol, koga je upoznao u “Fazaneriji” noć uoči Jule, čekao je vešca kraj kapije, s magarcem, a bio je odeven i opremljen kao da su imali u planu da putuju nekud tamo, daleko, daleko, na kraj sveta, čak iza Solveigine kapije i prevoja Elskerdeg.
– U suštini, to i nije tako blizu – odgovori na Geraltovu kiselu opasku. – Vi ste, gospodine, pristigli iz širokog sveta, pa vam naš mali Tusen izgleda kao zabit, mislite da ovde od granice do granice može da se dobaci kapa, i to čak suva kapa. No varate se. Do vinograda Pomerol, pošto smo se tamo uputili, ima dobar komad puta, ako stignemo tamo do podneva, onda će to biti uspeh.
– Onda je greška – reče suvo veštac – što tako kasno krećemo.
– De, možda je i greška – Alkid Fjerabras baci pogled na njega i dunu u brkove. – Ali nisam znao da ste od onih što su orni da ustaju u osvit. Jer to nije često u velike gospode.
– Ja nisam veliki gospodin. Kreći, gos'n upravniče, ne gubimo vreme na praznu priču.
– Iz usta mi uzeste.
Krenuše kroz grad, kako bi prekratili put. Geralt je u početku hteo da protestuje, plašio se da ne zapadnu u zakrčene sokake koji su njemu bili poznati. Upravnik Fjerabras, ipak, kako se ispostavilo, bolje je poznavao i grad i doba kada na ulicama nije bilo gužve. Išli su bez problema i brzo.
Izašli su na trg i prošli pored gubilišta. I giljotine sa obešenim čovekom.
– Opasna je stvar – pokaza upravnik pokretom glave – sklapati rime i pevati pesme. Pogotovo javno.
– Ovde su surovi sudovi – Geralt začas ukapira u čemu je stvar. – Negde drugde za paskvilu dobiješ najviše stub srama.
– Zavisi o kome je paskvila – oceni trezveno Alkid Fjerabras. – I kako je rimovana. Naša kneginja je dobra i voljena, ali ako je iznerviraš...
– Pesme, kako kaže jedan moj prijatelj, ne možeš ugušiti.
– Pesme ne. Ali pesnika svakako, molim lepo.
Presekli su grad i izašli kroz Račvarsku kapiju pravo na dolinu reke Blesure, koja je živahno pljuskala i penila u brzacima. Sneg na poljima ležao je samo na brazdama i udubljenjima, ali bilo je dosta hladno.
Pored njih je prošao viteški odred, koji se sigurno uputio ka Prevoju Servantesa, ria graničnu stražarsku kulu Vedetu. Zašareni se od grifona, lavova, srca, zvezda, krstova, ševrona i drugih heraldičkih tričarija naslikanih na štitovima i izvezenih na kaputima. Zatutnjaše kopita, zafijukaše zastavice, zagrme kretenska pesma, pevana moćnim glasovima, o viteškoj sudbi i o dragoj koja, umesto da čeka, prerano se udade.
Geralt isprati odred pogledom. Prizor vitezova lutalica podseti ga na Rejnarta de Bua-Fresnea, koji tek što se vratio iz službe i povratio snagu u naručju svoje gospoje, čiji se muž, trgovac, nije vraćao jutrima i noćima, sigurno zadržan negde zbog nabujale reke, šuma punih životinja i drugih elemenata ludila. Veštac nije ni pomišljao da iščupa Rejnarta iz zagrljaja ljubavnice, ali doista je žalio što nije pomerio ugovor sa vinogradom Pomerol za neki kasniji termin. Svideo mu se vitez, nedostajalo mu je njegovo društvo.
– Haj’mo, gos’n vešče.
– Haj’mo, gos’n Fjerabrase.
Pošli su drumom uzvodno. Blesura se uvijala i krivudala, ali bilo je mnoštvo mostića, tako da nisu morali da idu zaobilaznim putem.
Iz nozdrva Ukljeve i magarca buktala je para.
– Šta mislite, gos’n Fjerabrase, hoće li zima dugo držati?
– Na Saovinu je bio mraz. A poslovica kaže: “Kad je na Saovinu mraz, tople gaće nadeni.”
– Shvatam. A vaša vinova loza? Neće joj smetati hladnoća?
– Bivalo je i hladnije.
Išli su u tišini.
– Pogledajte ono – progovori Fjerabras, pokazujući. – Onamo, u kotlini, nalazi se selo Lisičije Jame. Na tamošnjim poljima, čudo nad čudima, rastu lonci.
– Kako?
– Lonci. Rađaju se iz materice zemlje, sami od sebe, isključivo kao delo prirode, bez ikakve ljudske pomoći. Kao što negde drugde rastu krompiri ili repa, tako u Lisičijim Jamama rastu lonci. Svakojakih vrsta i raznih oblika.
– Stvarno?
– Dabogda ja crkô. Zbog toga Lisičije Jame uspostavljaju partnerske kontakte sa selom Dudno. Budući da tamo, kako kruže priče, zemlja rađa poklopce za lonce.
– Svakojakih vrsta i raznih oblika?
– Pogodili ste u srž, gos’n veštac.
Nastavili su dalje. U tišini. Blesura je šumela i penila se na kamenju.
*
– A eno tamo, pogledajte, gos’n veštac, ruševine drevnog grada Dun Tine. Bio ti je ovaj grad, ako je verovati bajci, svedok strašnih scena. Valgerije, koga su zvali Silni, tu je svirepo i u okrutnim mukama ubio nevernu ženu, ljubavnika isto, majku isto, sestru isto i brata isto. A potom je seo i zaplakao, ne zna se zbog čega...
– Čuo sam za to.
– Bili ste ovde?
– Ne.
– Ha. Znači, priča se daleko širi.
– Pogodili ste u srž, gos’n upravniče.
*
– A ona tamo – pokaza veštac – skladna mala kula, onamo, iza onog strašnog grada? Šta je to?
– Onamo? To je hram.
– Kojeg božanstva?
– A ko bi to pamtio.
– Istina. Ko bi.
*
Oko podneva ugledaše vinograd i padine brda koje se blago spuštaju ka Blesuri, načičkane čednama ravno obrezane loze, sada nezgrapne i gole. Na vrhu najvišeg brda, šibani vetrom, zabijali su se u nebo kule, masivan donžon{47} i barbakana{48} zamka Pomerol.
Geralta je zainteresovalo što je put koji vodi ka zamku bio ništa manje utrt i utaban kopitima i točkovima kola nego glavni drum, jasno se videlo da je neko često skretao sa druma ka zamku Pomerol. Suzdržavao se od pitanja sve dok ispred zamka nije opazio petnaestak ispregnutih kola pokrivenih plahtama, solidna i jaka vozila koja su se koristila za dalek transport.
– Trgovci – objasni upravnik kada ga je upitao. – Preprodavci vina.
– Trgovci? – začudi se Geralt. – Kako to? Mislio sam da su planinski prevoji prekriveni snegom, a Tusen odsečen od sveta. Na koji su onda način trgovci dospeli ovamo?
– Za trgovce – reče ozbiljno upravnik Fjerabras – ne postoje loši putevi, barem ne za one koji se ozbil
jno odnose prema svom poslovanju. Kod njih, gos’n vešče, postoji ovakav princip: kada te cilj vodi, moraš pronaći sredstvo.
– To je zaista – kaza polako Geralt – precizan princip i vredi ga slediti. U svakoj situaciji.
– Bez sumnje. Ali, istini na volju, neki trgovci sede ovde od jeseni, nisu mogli da odu. Ali nisu klonuli duhom, vele, ma, šta ima veze, u proleće ćemo ovde biti prvi, pre nego što se konkurencija pojavi. Kod njih se to zove: misliti pozitivno.
– I tom principu – Geralt klimnu glavom – teško je nešto prebaciti. Još jedna stvar me intrigira, gos’n upravniče. Zašto ti trgovci sede ovde, u pustoši, a ne u Bukleru? Kneginja se ne žuri da im udeli gostoprimstvo? Možda prezire trgovce?
– Nikako – odgovori Fjerabras. – Kneginja ih stalno poziva, ali oni uljudno odbijaju. I stanuju kraj vinograda.
– Zašto?
– Bukler je, vele, ništa do gozbe, balovi, terevenke, bančenja i ljubavisanje. Čovek, vele, samo lenstvuje, tupavi i traći vreme, umesto da misli o trgovini. A treba se misliti o onome što je uistinu važno. O cilju koji te vodi. Neprestano. Ne rasipajući misli na neke tamo tričarije. Tada, i samo tada, zacrtan cilj se ostvaruje.
– Dabome, gos’n Fjerabrase – veštac kaza polako. – Srećan sam zbog našeg zajedničkog puta. Imao sam mnogo koristi od naših razgovora. Stvarno mnogo.
*
Uprkos očekivanjima vešca, nisu pošli u zamak Pomerol, već nešto dalje, na uzvišicu iza kotline, na kojoj se izdizao drugi zamak, malo manji i mnogo zanemareniji. Kaštel se zvao Zurbaran. Geralt se radovao izgledima skorog posla, pošto je Zurbaran, mračan i zupčast od oronulih puškarnica, izgledao baš kao ukleta ruševina, koja je sigurno vrvela od čini, čuda i stvorova.
Unutra, u dvorištu, umesto čuda i stvorova, video je desetak ljudi okupiranih poslovima tako čarobnim kao što je kotrljanje bačvi, hoblovanje dasaka i zakucavanje istih pomoću eksera. Mirisalo je na sveže drvo, svež kreč, bajate mačke, uskislo vino i čorbu od graška. Čorbu su uskoro poslužili.
Izgladneli od puta, vetra i studeni, jeli su energično i ćutke. Društvo im je pravio potčinjeni upravnika Fjerabrasa, koji je Geraltu predstavljen kao Simon Gilka. Služile su ih dve plavokose devojke s pletenicama dugim dobra dva lakta. Obe su slale vešcu tako izazovne poglede da je rešio da se što pre lati posla.