Simon Gilka nije video stvora. Znao je kako izgleda isključivo iz druge ruke.
– Bio je crn, pih, kao katran, ali kada bi puzio po zidu, kroz njega su se videle cigle. Bio je kao ovaj aspik, razumete, gos’n veštac, ili kao, da prostite, nekakva bala. A šapetine je imao dugačke i tanke, a imao je silu tih šapetina, osam ili čak i više. A Jontek je tako stajao, stajao i gledao, dok mu na kraju nije sinulo i naglas dreknu: “Gubi se, odlazi!” Još je dodao i egzorcizam: “I dabogda crkô, mater ti tvoju!” Tada stvor hop-hop-hop! Odskakuta i to je sve što smo od njega videli. Nesta u čeljustima pećine. Onda momci rekoše ovako: ako je to stvor, onda dajte povišicu za posao u uslovima štetnim za zdravlje, a ako nećete, onda ćemo mi otići do esnafa sa žalbom. Vaš esnaf, velim im ja na to, može da mi...
– Kada je – prekinu ga Geralt – poslednji put stvor viđen?
– Pa, pre tri nedelje. Tako nekako, malo pred Jule.
– Kazali ste – veštac pogleda upravnika – da je pred Lamas.
Alkid Fjerabras pocrvene na mestima koje nije prekrivala brada. Gilka frknu.
– E pa tako ti je to, gos’n upravniče, ako hoćete da upravljate, treba češće da svraćate kod nas, a ne samo da zadnjicom polirate stolicu u kancelariji u Bukleru. Ja mislim...
– Ne zanimaju me – prekinu ga Fjerabras – vaše misli. Pričajte o stvoru.
– Pa već sam ispričao. Sve što se zbilo.
– Nije bilo žrtava? Niko nije bio napadnut?
– Ne. Ali lane je jedan sluga nestao bez traga. Neki su govorili da ga je stvor odvukao u bezdan i usmrtio. Drugi pak da to nije bio nikakav stvor, već da je taj sluga po sopstvenoj zamisli zbrisao, zbog dugova i elemenata. Jer on se, pazite, teško kockao, a povrh toga je napumpao stomak mlinarevoj kćeri, a ova je otrčala u sud, a sud je naredio slugi da plati elemente...
– Nikoga više – Geralt naglo prekinu izlaganje – stvor nije napao? Niko drugi ga nije video?
– Ne.
Jedna od devojaka, dolivajući Geraltu lokalno vino, pređe mu dojkom po uhu, pa namignu zavodljivo.
– Hajdemo – reče Geralt brzo. – Nema potrebe da dangubimo i čavrljamo. Odvedite me u podrume.
*
Fringilin amulet, nažalost, nije ispunio nade položene u njega. Geralt ni na trenutak nije verovao u to da će hrizopras, okovan u srebro i išlifovan, zameniti njegov veščevski medaljon sa vukom. Uostalom, Fringila to uopšte nije obećala. Međutim, uveravala je – sa velikim ubeđenjem – da će nakon uigravanja sa psihom onoga koji ga nosi amulet biti u stanju da čini razne stvari, uključujući i upozorenje na opasnost.
Ipak, ili Fringiline čini nisu uspele, ili su se Geralt i amulet razlikovali u pogledu toga šta je opasnost a šta nije. Hrizopras je jedva osetljivo podrhtao, kada su idući u podrume presekli put velikoj riđoj mački koja je defilovala po dvorištu uzdignutog repa. Mačka je, s druge strane, sigurno primila neki signal od amuleta, jer je kidnula, mjaučući strahotno.
A kada je veštac sišao u podrume, medaljon je svaki čas iritantno vibrirao, i to u suvim, uređenim i čistim lagumima, u kojima je jedinu pretnju predstavljalo vino u velikim bačvama. Onome ko bi, izgubivši samokontrolu, legao otvorenih usta ispod vranja{49}, pretilo je teško prepijanje. I ništa više.
S druge strane, medaljon nije zadrhtao kada je Geralt napustio deo laguma koji je bio korišćen i sišao niže prateći stepenice i potkope. Veštac je već odavno shvatio da su se ispod većine tusenskih vinograda nalazili drevni rudnici. Sigurno je bilo ovako: kada je posađena vinova loza počela da rađa i osigurava bolji profit, ljudi su prestali da eksploatišu minerale, a rudnike su napustili, delimično adaptirajući prokope i hodnike u vinske prodavnice i podrume. Zamkovi Pomerol i Zurbaran su stajali iznad starog rudnika škriljaca. Tu se rojilo od potkopa i jama i bio je dovoljan tren nepažnje da bi se završilo na dnu jednog od njih sa komplikovanim prelomima. Deo jama pokrivale su trule daske koje se, budući da su bile posute prašinom od škriljaca, nimalo nisu razlikovale od poda. Bilo je opasno neoprezno zakoračiti na nešto takvo – a medaljon treba da upozori. Nije upozorio.
Nije upozorio ni kada je iz škriljačkog šljunka na nekih deset koraka ispred Geralta iskočio siv nejasan oblik, koji je zagrebao kandžama zemlju, izveo divljački okret, prodorno zaričao, a potom uz fijuk i kikotanje pojurio hodnikom i zbrisao u jednu od niša što su zevale u zidu.
Veštac opsova. Magična drangulija je reagovala na riđe mačke, a nije reagovala na gremline. Moraću o tome da porazgovaram sa Fringilom, pomisli, prilazeći rupi u kojoj je iščezao stvor.
Amulet snažno zadrhta.
Sada kada je prošlo, pomisli. Ali istog časa se dublje zamisli. Možda medaljon na kraju krajeva i nije tako glup. Standardna i omiljena taktika gremlina zasnivala se na bežanju i zasedi, iz koje bi raskidali goniča kandžama oštrim poput srpa. Gremlin je mogao da čeka tamo, u tami, a medaljon je to signalizirao.
Čekao je dugo, zadržavajući dah, pomno naprežući sluh. Amulet je mirno i mrtvo ležao na njegovim grudima. Iz rupe se pronosio ustajao, neprijatan smrad. Ali vladala je mrtva tišina. A nijedan gremlin ne bi izdržao toliko dugo u tišini.
Bez razmišljanja, upuza u rupu i krenu četvoronoške, derući leđa o hrapavu stenu. Nije išao dugo.
Nešto zakrcka i zapucketa, pod popusti, a veštac ode dole zajedno s nekoliko kvintala peska i šljunka. Na sreću, trajalo je kratko, a ispod njega nije bila neizmerna provalija, već običan lagum. Izlete kao govno iz kanalizacione cevi i gromko tresnu na hrpu trulih drva. Istrese trunje iz kose i ispljunu prašinu, te opsova gnusno. Amulet je drhtao bez prestanka, koprcao se na njegovim grudima kao vrabac metnut pod pazuh. Veštac se suzdržavao da ga ne strgne i baci u vražju mater. Kao prvo, Fringila bi bila besna. Kao drugo, hrizopras je tobože imao još neke druge čarobnjačke sposobnosti. Geralt se nadao da će amulet s tim drugim sposobnostima biti manje nepouzdan.
Kada je pokušao da ustane, napipao je okruglu lobanju. I shvatio da to na čemu leži uopšte nisu drva.
Ustade i brzo osmotri gomilu kostiju. Sve su bile ljudske. Svi ti ljudi su u trenutku smrti bili vezani okovima i najvjerovatnije nagi. Kosti su bile smrskane i izgrizene. Kada su bile grizene, moguće da ljudi više nisu bili živi. Ali to nije bilo sigurno.
Iz potkopa ga je izveo hodnik, dug, prav kao strela. Škriljačna stena bila je obrađena dosta glatko, to više nije ličilo na rudnik.
Izašao je naglo u ogromnu kavernu, čija je tavanica tonula u tamu. Sredinu kaverne zauzimala je ogromna, crna i neizmerna rupa nad kojom je visio kameni mostić koji je izgledao opasno delikatno.
Voda je kapala sa zidova, odzvanjala je ehom. Iz provalije su se širili hladnoća i smrad. Amulet se ponašao mirno. Geralt zakorači na most, oprezan i usredsređen, starajući se da se drži podalje od balustrada koje su se krunile.
Posle mosta je opet bio hodnik. Na glatko obrađenim stenama spazio je zarđale držače baklji. Bile su tu i niše, u kojima su stajale statuice od peščara, mada ih je voda koja godinama kaplje raskvasila i podronila u kumire bez oblika. Na zidovima su takođe bile postavljene ploče sa bareljefima. One koje su bile izrađene od otpornijeg materijala bile su mnogo čitkije. Geralt prepozna ženu sa lunarnim rogovima, kulu, lastavicu, nerasta, delfina, jednoroga.
Čuo je glas.
Stade, zadržavajući dah.
Amulet zadrhta.
Ne. To nije bila varka, to nije bio šum škriljca koji se osipao, niti eho vode koja kaplje. To je bio ljudski glas. Geralt zatvori oči, napregnu sluh. Locirao je.
Glas je, veštac bi se mogao zakleti, dopirao iz naredne niše, iza naredne statuice, podronjene, ali ne toliko da bi izgubila okruglaste ženske obline. Ovoga puta medaljon je stajao na visini zadatka. Blesnu, a Geralt opazi iznenadan refleks metala na zidu. Uhvati snažno ženu u naručje i žestoko skrenu. Zaškripa, cela niša okrenu se na čeličnim šarkama, otkrivajući spiralne stepenice.
Sa vrha stepenica ponovo se začuo glas. Geralt nije dugo razmišljao.
Gore je pronašao vrata koja su se otvorila bez otpora i čak bez škripe. Iza vrata
se nalazila malecna zasvođena prostorija. Iz zidova su štrčale četiri ogromne mesingane cevi, na krajevima raširene kao trube. Na sredini, između otvora truba, stajala je fotelja, a na fotelji je sedeo kostur.
Na lobanji je imao ostatke beretke koja je spala čak do zuba, na sebi dronjke nekada bogate odeće, na vratu zlatni lančić, a na stopalima čizme sa uzdignutim vrhovima koje su jako izgrizli pacovi.
Iz jedne trube razleže se kijanje, tako glasno i neočekivano da je veštac čak odskočio. Zatim je neko istresao nos, a odjek pojačan mesinganom cevi bio je gotovo paklen.
– Nazdravlje – razleže se iz cevi. – Ala šmrčete, Skelene.
Geralt izgura kostura iz fotelje, ne zaboravljajući da uzme sliku i sakrije zlatan lanac u džep. Potom je zaseo na prislušno mesto. Kod otvora trube.
*
Glas jednog od prisluškivanih bio je dubok i tutnjav. Kada je govorio, mesingana cev je vibrirala.
– Ala šmrčete, Skelene. Gde ste tako ozebli? I kada?
– Šteta je pričati o tome – odgovori prehlađeni. – Prokleta boleština, prikačila se i drži, tarnan što pusti, opet se vraća. Čak ni magija ne pomaže.
– Možda bi vredelo promeniti magičara? – progovori sledeći glas, škripav poput stare zarđale šarke. – Taj Vilgeforc zasad ima malo uspeha na koje može biti ponosan. Po mom mišljenju...
– Ostavimo se toga – ubaci se neko govoreći sa karakterističnim otezanjem silaba. – Nismo zbog toga organizovali skup ovde, u Tusenu. Na kraju sveta.
– Na prokletom kraju sveta!
– Taj kraj sveta – kaza prehlađeni – meni je jedina poznata zemlja koja ne poseduje vlastitu službu bezbednosti. Jedino ćoše carstva koje nije načičkano agentima Vatjea de Ridoa. Ovu večito veselu i pripitu kneževinu svi smatraju komičnom i niko se ozbiljno ne ophodi prema njoj.
– Takve zemljice – kaza onaj što oteže silabe – uvek su bile raj za špijune i omiljeno mesto njihovih okupljanja. Zato su privukli i kontraobaveštajnu službu i špiclove, razne profesionalne motritelje i prisluškivače.
– Možda je tako bilo ranije. Ali ne za vreme ženske vladavine, koja traje u Tusenu skoro stotinu godina. Ponavljam, ovde smo bezbedni. Ovde nas niko neće pronaći i prisluškivati. Praveći se da smo trgovci, možemo spokojno pretresti pitanja od životnog značaja, a pogotovo ona koja se tiču vaših kneževskih milosti. Vaših privatnih bogatstava i latifundija{50}.
– Prezirem lične interese, eto vam! – zapeni škripavi. – I nisam ovde radi privatnih interesa! Zanima me samo i isključivo dobro carstva. A dobro carstva, gospodo, jeste moćna dinastija! S druge strane, biće šteta i veliko zlo za carstvo ako na tron sedne neki krvno nečist, pokvaren plod zle krvi, potomak fizički i moralno bolesnih severnih kraljića. Ne, gospodo! Ja, De Vet od De Vetova, tako mi Velikog Sunca, neću pasivno gledati na takvu stvar! Tim pre što je mojoj kćeri skoro bilo obećano...
– Tvoja kćer, De Vete? – zariča onaj basoviti, tutnjavi. – A šta ja treba da kažem? Ja, koji sam podržao ono pseto Emhira onda, u borbi protiv uzurpatora? Pa iz moje rezidencije su kadeti krenuli u juriš na palatu! A šta je sa onim pre toga? Pa kod mene se skrivao! Tada je, mala protuva, naklonjeno gledao u moju Ejlan, osmehivao se, davao joj komplimente, a i iza zastora, znam to, stiskao joj sise. A sada šta... neka druga carica? Takva poruga? Takva uvreda? Car Večne Imperije koji ispred kćerki starih rodova stavlja skitnicu iz Cintre! Šta? Sedi na tronu zbog moje milosti, a moju Ejlan sme da omalažava? Ne, ne podnosim to!
– Ni ja! – viknu sledeći glas, visok i uzbuden. – I meni je priredio uvredu! Zbog te cintrijske skitnice ostavio je moju ženu!
– Pukom srećom – progovori onaj što oteže silabe – skitnica je poslata na onaj svet. Kako proizilazi iz izveštaja gos’n Skelena.
– Pažljivo sam slušao taj izveštaj – kaza škripavi – i došao sam do zaključka da iz njega ne proizilazi ništa osim da je skitnica nestala. A ako je nestala, onda može ponovo da se pojavi. Od prošle godine, ona je nestajala i pojavljivala se nekoliko puta! Zaista, gos’n Skelene, veoma ste nas razočarali, eto vam. Vi i taj vaš čarobnjak, Vilgeforc!
– Sada nije vreme za to, Joahime! Nije vreme da se međusobno vređamo i krivimo, zabijamo klinove u naše jedinstvo. Moramo biti snažni u jedinstvu. I odlučnosri. Stoga je nevažno da li je Cintrijka živa ili ne. Car, koji je jednom nekažnjeno uvredio stare rodove, radiće to i dalje! Nema Cintrijke? Onda će za nekoliko meseci biti spreman da nam predstavi caricu iz Zerikana ili Zangvebara! Ne, tako mi Velikog Sunca, to nećemo dozvoliti!
– Nećemo dopustiti, eto vam! Pravo zboriš, Ardale! Rod Emreisa izneverio je očekivanja, svaki trenutak tokom kojeg Emhir sedi na tronu škodi carstvu, eto vam. A imamo koga da posadimo na tron. Mladi Vurhis...
Razleže se glasno kihanje, a potom trubno šmrkanje.
– Konstituciona monarhija – kaza kihač. – Krajnje je vreme za konstitucionu monarhiju, za progresivan režim. A zatim demokratija... Vladavina naroda...
– Imperator Vurhis – ponovi s naglaskom duboki glas. – Imperator Vurhis, Stefane Skelene. Koji će biti oženjen mojom Ejlan ili nekom od kćeri Joahima. A onda ću ja biti veliki krunski kancelar, a De Vet – feldmaršal. Vi pak, Stefane, grof i ministar unutrašnjih poslova. Ili ćete možda, kao oslobodilac nekog tamo naroda, proglasiti rezignaciju od titule i položaja. A?
– Ostavimo na miru istorijske procese – reče pomirljivo prehlađeni. – Njih ionako ništa neće zaustaviti. A što se tiče današnjice, vaša milosti, veliki kancelaru Ep Dahi, ako i imam neke primedbe protiv ličnosti princa Vurhisa, to je uglavnom zato što je on čovek gvozdenog karaktera, ponosan i nepokoran, na koga nije lako uticati.
– Ako mogu nešto da došapnem – progovori onaj što oteže silabe. – Princ Vurhis ima sina, maleckog Morvrana. On je znatno bolji kandidat. Kao prvo, ima čvršća prava na tron, kako po muškoj, tako i po ženskoj liniji. Kao drugo, on je detence umesto kojeg će upravljati regentski savet. Odnosno mi.
– Gluposti! Izaći ćemo na kraj i sa ocem! Pronaći ćemo način!
– Podmetnućemo mu – predloži onaj uzbuđeni – moju ženu!
– Smirite se, grofe Broine. Sada nije vreme za to. Gospodo, treba da se posavetujemo oko nečeg drugog, eto vam. Hteo sam da napomenem da Emhir var Emreis još uvek vlada.
– Dabome – složi se prehlađeni, trubeći u maramicu. – Vlada i živi, oseća se odlično, kako telesno, tako i umno. Naročito ovo drugo ne treba dovoditi u pitanje, nakon što se u Nilfgardu otarasio obeju vaših milosti zajedno s tom vojskom koja vam je mogla biti verna. Kako onda mislite da izvršite prevrat, milostivi kneže Ardale, kada ćete svakog trena morati da odete u boj na čelu grupe Armija “Istok”? A i knez Joahim je verovatno već trebalo da bude uz svoju vojsku, uz Specijalnu operativnu grupu “Verden”.
– Mani se zajedljivosti, Stefane Skelene. I ne pravi face koje te, samo po tvom mišljenju, čine sličnim tvom novom principalu, čarobnjaku Vilgeforcu. A znaj i ovo, Sovo, kad već i Emhir nešto sumnja, tu krivicu ćete snositi isključivo vi, ti i Vilgeforc. Priznaj, hteli ste da uhvatite Cintrijku i trgujete njome, da kupite Emhirovu milost? Sada, kada devojka nije živa, nemate čime da trgujete, zar ne? Emhir će vas rastrgnuti konjima, eto vam. Nećete podići glave, ni ti, ni čarobnjak sa kojim si se povezao i pored nas.
– Niko od nas neće podići glave, Joahime – dobaci bas. – Treba pogledati istini u oči. Uopšte nismo u boljoj poziciji od Skelena. Zahvaljujući okolnostima, svi delimo istu sudbinu.
– Ali delimo je zbog Sove! Trebalo je da delujemo tajno, a šta sad? Emhir zna sve! Agenti Vatjea de Ridoa tragaju za Sovom po čitavoj imperiji! A nas, ne bi li nas se otarasili, poslaše u rat, eto vam!
– Upravo tome bih se – kaza onaj što oteže silabe – radovao, to bih iskoristio. Rat, koji traje, uveravam vas, već je svima preko glave. Vojsci, narodu, a pre svega trgovcima i preduzetnicima. Sama činjenica da je rat okončan biće pozdravljena u celom carstvu sa velikom radošću, nezavisno od toga kako će se rat okončati. A ipak vi, kao komandanti armija, možete uticati na is
hod rata i to vam je, da se tako izrazim, stalno nadohvat ruke. Šta ćete prostije nego da vas, u slučaju pobede koja bi okončala oružani konflikt, ovenčaju lovorovim vencima? A u slučaju poraza, da istupite kao ljudi koje je poslalo proviđenje, zastupnici pregovora koji su stavili tačku na prolivanje krvi?
– Istina – kaza ubrzo škripavi. – Tako mi Velikog Sunca, to je istina. Pravo zborite, gos’n Luvardene.
– Emhir je – kaza bas – metnuo sebi omču oko vrata, poslavši nas na front.
– Emhir je – kaza uzbuđeni – još uvek živ, milostivi kneže. Živ je i odlično se oseća. Ne pravimo ražanj dok je zec još u šumi.
– Ne – kaza bas. – Najpre ubijmo zeca.
Ćutnja je dugo trajala.
– Stoga, atentat. Smrt.
– Smrt.
– Smrt!
– Smrt. To je jedino rešenje. Emhir ima pristalice sve dok je živ. Kada Emhir umre, svi će nas podržati. Aristokratija će stati na našu stranu. Zato što smo mi aristokratija, a snaga aristokratije je njena solidarnost. Na našu stranu će stati znatan deo vojske, pogotovo onaj deo oficirskog korpusa koji pamti Emhirove čistke nakon poraza u Sodenu. I narod će stati na našu stranu...
– Jer narod je zaostao, glup i lako je njime manipulisati – dovrši Skelen, išmrknuvši nos. – Dovoljno je viknuti: “Ura!”, održati govor sa stepeništa senata, otvoriti zatvore i sniziti dažbine.
– Apsolutno ste u pravu, grofe – kaza onaj što oteže silabe. – Sada znam zašto se tako gromoglasno zalažete za demokratiju.
– Upozoravam – zaškripa onaj po imenu Joahim – da nam neće krenuti tako glatko, gospodo. Ceo naš plan se zasniva na torne da Emhir umre. A ne smemo zatvarati oči pred činjenicom da Emhir ima mnogo sledbenika, ima korpuse unutrašnje vojske, ima fanatičnu gardu. Neće biti lako probiti se kroz brigadu “Impera”, a ona će se, ne zavaravajte se, boriti do poslednjeg čoveka.