Mudrosti proroka Lobode, 34:1
All we see or seem
Is but a dream within a dream
Edgar Alan Po
Drugo poglavlje
Povetarac je naborao površinu jezera punu pare poput kotla, poterao je po njoj ostatke rasterane magle. Skarami{8} su škripali i ritmično udarali, izranjajuća vesla bacala su gr'd blistavih kapljica.
Kondviramurs pruži ruku preko relinga. Lađa je plovila tako sporim tempom da se voda minimalno komešala i prskala njen dlan.
– Ah-ah – kaza, dodajući u glas onoliko sarkazma koliko je mogla.
– Kakva brzina! Bukvalno letimo po talasima. Čak mi se vrti u glavi!
Veslač, nizak, zdepast i nabijen muškarac, ljutito i nerazgovetno promrmlja nešto, ne podižući glavu obraslu kosom sedom i uvijenom kao u karakula{9}. Polaznici je već bilo preko glave gunđanja, frktanja i stenjanja kojima je taj prostak izbegavao odgovore na njena pitanja otkad se ukrcala na lađu.
– Pažljivo – procedi, s naporom čuvajući smirenost. – Od tako isforsiranog veslanja možemo se prevrnuti.
Ovog puta muškarac podiže lice, izgorelo, tamno kao štavljena koža. Progunđa, zafrkta, pokretom brade pokrivene sedom ćubom pokaza na pričvršćeno drveno motovilo na boku broda i zategnuto uže, koje je nestajalo u vodi dok se lađa kretala. Očigledno uveren da je objašnjenje bilo iscrpno, nastavi da vesla. U istom tempu kao i maločas. Vesla uvis. Pauza. Vesla napola u vodi. Druga pauza. Vuci. Još duža pauza.
– Aha – reče slobodno Kondviramurs posmatrajući nebo. – Shvatam. Važan je mamac koji se vuče iza lađe i mora da se kreće uz određenu brzinu i na odgovarajućoj dubini. Važan je ribolov. Ostalo je nevažno.
To je bilo toliko očigledno da se muškarac nije ni potrudio da gunđa ili frkće.
– Što bi nekoga zanimalo – nastavi monolog Kondviramurs – to što sam putovala celu noć? Što sam gladna? Što me zadnjica boli i svrbi od tvrde i mokre klupe? Što mi se piški? Ne, važan je samo lov na ribe. U svakom slučaju besmislen. Ništa neće uhvatiti na mamcu koji vuče na dubini od dvadeset sežnjeva.
Muškarac podiže glavu, pogleda je odvratno i progunđa veoma, ali veoma osorno. Kondviramurs blesnu zubima ponosna na sebe. Prostak je i dalje polako veslao. Bio je besan.
Pružila se na krmskoj klupici i stavila nogu preko noge. Tako da se u razrezu haljine moglo dosta toga videti.
Muškarac zagunđa i pritisnu na vesla žuljevite ruke, praveći se da gleda u uže mamca. Naravno, nije ni pomišljao da ubrza tempo veslanja. Polaznica uzdahnu rezignirano i zabavi se posmatranjem neba.
Skarami poškripavaše, brilijantne kapljice padaše sa vrhova vesala.
U magli, koja se brzo podizala, pomoliše se obrisi ostrva. I nad njim uzdignut tamni, ispupčen obelisk kule. Prostak, iako je sedeo okrenut leđima i nije gledao, na nepoznat način je znao da su već skoro na pravom mestu. Ne žureći, odložio je vesla na bokove broda, ustao i počeo polako da namotava uže na motovilo. Kondviramurs, i dalje sa nogom preko noge, zviždala je, gledajući u nebo.
Muškarac je namotao uže do kraja i pogledao mamac – veliku mesinganu kašiku opremljenu trostrukom kukom sa repićem od crvene vune.
– Oho-oho – reče slatko Kondviramurs. – Ništa se nije uhvatilo, oh-oh, kakva šteta. Pitam se zašto si takav baksuz? Možda je lađa plovila prebrzo?
Muškarac ju je ošinuo pogledom koji je govorio mnogo rđavih stvari. Seo je, progunđao, pljunuo preko relinga, uhvatio vesla žuljevitim rukama i snažno pognuo leđa. Vesla su pljusnula, zatutnjala u škaramima, lađa je jurnula niz jezero kao strela, voda se šumno zapeni oko pramca, a iza krme uskovitla u virove. Četvrt gađanja iz luka, koja ih je delila od ostrva, prešli su za manje od dva frktaja, a lađa je izletela na šljunak u takvom zaletu da je Kondviramurs pala sa klupe.
Muškarac je progunđao, zafrktao i pljunuo. Polaznica je znala da je u prevodu na jezik civilizovanih ljudi to značilo: nosi se iz moje lađe, prepametna veštice. Takođe je znala da ne može da računa na to da će je izneti na rukama. Izula je čizme, provokativno visoko uzdigla haljinu i sišla sa broda. Progutala je psovku, jer su joj se školjke bolno zabile u stopala.
– Hvala – reče kroz stisnute zube – za prevoz.
Ne čekajući povratno gunđanje i ne osvrćući se, bosonoga pođe u pravcu kamenitih stepenika. Sve nelagode i muke prošle su i odletele bez traga, izbrisalo ih je rastuće uzbuđenje. Bila je na ostrvu Inis Vitre, na jezeru Lok Blest. Bila je na bezmalo legendarnom mestu, gde su prebivali isključivo malobrojni izabranici.
Jutarnja magla potpuno se podigla, kroz zatamnjeno nebo počela je snažnije da sija crvena sunčana kugla. Oko mašikula kule kružili su kreštavi galebovi, treperili ježići.
Na vrhu stepeništa koje je vodilo od plaže do terase stajala je Nimue, naslonjena na kip zgrčene i iskežene himere.
Gospodarica Jezera.
*
Bila je sitne građe i niska, visine malo više od pet stopa. Kondviramurs je čula da su je u mladosti zvali Laktić, sada je znala da je nadimak bio ispravan. Ali bila je uverena da se barem već pola veka niko ne bi usudio da tako nazove malu čarobnicu.
– Ja sam Kondviramurs Tili – predstavi se s naklonom, pomalo zbunjena, i dalje sa čizmama u ruci. – Drago mi je što mogu da budem gost na tvom ostrvu, Gospodarice Jezera.
– Nimue – ispravi je slobodno mala čarobnica. – Nimue, ništa više. Možemo da se okanemo titula i epiteta, gđice Tili.
– U tom slučaju, ja sam Kondviramurs. Kondviramurs, ništa više.
– Onda dozvoli, Kondviramurs. Porazgovaraćemo uz doručak. Pretpostavljam da si ogladnela.
– Ne poričem.
*
Za doručak su imali tvarog, vlašac, jaja, mleko i ražani hleb, koje su poslužile dve mlade i tihe sluškinje što su mirisale na skrob. Kondviramurs je jela osećajući na sebi pogled male čarobnice.
– Kula – govorila je polako Nimue, posmatrajući svaki njen pokret i svaki zalogaj prinošen ustima – ima šest spratova, s tim što je jedan pod zemljom. Tvoja soba se nalazi na drugom nadzemnom spratu, tamo imaš sve pogodnosti potrebne za život. Kao što vidiš, parter je administrativni deo, a tu se takođe nalaze stanarske sobe slugu. U podzemlju, kao i na prvom i trećem spratu, jesu laboratorija, biblioteka i galerija. Dozvoljen ti je neograničen ulazak i pristup svim navedenim spratovima i prostorijama koje se nalaze na njima, možeš da koristiš njih, kao i sve što se nalazi u njima, kada god poželiš i na koji god način hoćeš.
– Shvatila sam. Hvala.
– Na dva najviša sprata se nalaze moje privatne sobe i moj privatni radni kabinet. To su apsolutno privatne prostorije. Da bismo izbegle nesporazume: ja sam nečuveno osetljiva na te stvari.
– Poštovaću to.
Nimue okrenu glavu ka prozoru kroz koji se video Mrzovoljni Gospodin Veslač, koji se već rešio Kondviramursinog prtljaga, a sada je tovario na lađu štapove, motovila, račila, potegače i drugu opremu ribolovačke radinosti.
– Ja sam malo staromodna – nastavi. – Ali navikla sam da određene stvari koristim po ekskluzivnom pravu. Četkica za zube, na primer. Privatne sobe, biblioteka, toalet. I Kralj Pecaroš. Molim te, ne pokušavaj da koristiš Kralja Pecaroša.
Kondviramurs se umalo ne zadavi mlekom. Nimueino lice nije odražavalo ništa.
– A ako... – nastavi, pre no što je devojka povratila mogućnost govora. – Ako on pokuša tebe da iskoristi, odbij ga.
Kondviramurs, progutavši najzad, brzo je klimala glavom suzdržavajući se od bilo kakvog komentara. Mada joj je navrh jezika stajalo da je ne privlače pecaroši, pogotovo ne grubijani. I oni kojima je glava zarasla sedinom beličastom poput tvaroga.
– Daaaa – kaza otegnuto Nimue. – Sada ostavimo predstavljanje po strani. Vreme je da pređemo na konkretne stvari. Ne budi li u tebi radoznalost što sam među svim kandidatkinjama izabrala upravo tebe?
Kondviramurs, ukoliko je uopšte i razmišljala o odgovoru, činila je to samo da ne bi ispala previše nadmena. Međutim, brzo je došla do zaključka da će i najmanji ste
pen lažne skromnosti za Nimue ionako biti laž koja para uši.
– Ja sam najbolja snevačica na akademiji – odgovori hladno, konkretno i bez hvalisanja. – A na trećoj godini sam zauzela drugo mesto među oneiromantkinjama{10}.
– Mogla sam da uzmem onu što je zauzela prvo mesto. – Nimue je faktički bila iskrena do bola. – Uzgred rečeno, predložili su mi baš tu odlikašicu, uostalom uz određen pritisak, jer ona je sigurno važna kći nekog važnog. A što se tiče snevanja, oneiroskopije, svakako znaš, draga Kondviramurs, da je to vrlo nepouzdan dar. Fijasko može da zadesi i najbolju snevačicu.
Kondviramurs je zadržala na zubima protivodgovor da njeni neuspesi mogu da se izbroje prstima jedne ruke. Na kraju krajeva, razgovarala je sa majstoricom. Treba znati proporcije, uzvišeni gospodine, kako je govorio jedan od profesora akademije, erudit.
Nimue laganim klimanjem glave pohvali njeno ćutanje.
– Raspitala sam se u školi – reče ubrzo. – Otuda znam da ne moraš da potpomažeš snivanje opojnim sredstvima. Raduje me to, budući da ne tolerišem narkotike.
– Snujem bez ikakvih prahova – potvrdi sa lakim ponosom Kondviramurs. – Za oneiroskopiju mi je dovoljno ako imam zakačku.
– Kako?
– Pa, zakačku – polaznica se nakašlja. – Dakle, predmet koji je nekako povezan sa onim što treba da sanjam. Neku stvar. Ili sliku...
– Sliku?
– Aha. Dobro snivam uz sliku.
– Oh – osmehnu se Nimue. – Oh, ako će slika pomoći, onda neće biti problema. Ako si završila sa doručkom, onda hajdemo, najbolja snevačice i druga među oneiromantkinjama. Biće dobro ako ti bez odlaganja pojasnim ostale razloge zbog kojih sam upravo tebe izabrala za asistenta.
Sa kamenitih zidova zračila je studen koju nisu olakšavali ni teški gobleni, ni potamnela boazerija{11}. Kameni pod hladio je stopala kroz đonove čizama.
– Iza ovih vrata – pokaza nehajno Nimue – nalazi se laboratorija. Kao što sam rekla, možeš da je koristiš do mile volje. Naravno, preporučuje se obazrivost. Naročito se savetuje umerenost tokom teranja metli da nose vodu.
Kondviramurs se ljupko zakikota, iako je to bila stara šala. Sve mentorke su čašćavale učenice vicevima koji se tiču mitskih nevolja mitskog učenika čarobnjaka.
Stepenice su se uvijale nagore kao morska zmija, izgledalo je da nemaju kraja. I bile su strme. Pre nego što su stigle do cilja, Kondviramurs se oznojila i teško disala. Na Nimue se uopšte nije video umor.
– Izvoli ovuda – otvori hrastova vrata. – Pazi na prag.
Kondviramurs uđe i uzdahnu.
Soba je bila galerija. Na njenim zidovima od plafona do poda visile su slike. Visile su velike, stare slike, oljuštena i oronula ulja na platnu, minijature, požutele gravire i drvorezi, izbledeli akvareli i sepije. Takođe, visile su tamo živopisne modernističke tempere, čistolinijske akvatinte i bakropisi, litografije i kontrastne mecotinte, koje privlače oči izrazitim mrljama crnila.
Nimue se zaustavi pred slikom koja je visila najbliže vratima, a na kojoj je bila predstavljena grupa okupljena pod ogromnim drvetom. Pogledala je platno, zatim Kondviramurs, a njen ćutljivi pogled bio je neobično rečit.
– Neven – polaznica, smesta ukapiravši o čemu se radi, nije je ostavila da čeka – peva balade pod hrastom Bleoberisom.
Nimue se osmehnu i klimnu glavom. I načini korak zaustavljajući se ispred naredne slike. Akvarel. Simbolizam. Dve ženske siluete na brdu. Nad njima kruže galebovi, pod njirna, na padinama brda, kolo senki.
– Ciri i Tris Merigold, proročka vizija u Kaer Morhenu.
Osmeh, klimanje glavom, korak, naredna slika. Jahač na konju u galopu, u špaliru glomaznih jova što ispružaju ka njemu ruke grana. Kondviramurs oseti kako je podilazi drhtavica.
– Ciri... Hm... To je verovatno njen put na sastanak sa Geraltom na farmi hobita Hofmajera.
Naredna slika, potamnela uljana boja. Batalistika{12}.
– Geralt i Kahir brane most na Jaruzi.
Potom je krenulo brzo.
– Jenefer i Ciri, njihov prvi susret u hramu Melitele. Neven i drijada Etne, u šumi Brokilon. Geraltova družina u mećavi na prevoju Melor...
– Bravo, odlično – prekinu je Nimue. – Odlično poznavanje legendi. Sada već znaš drugi razlog zbog kojeg si ovde ti, a ne neko drugi.
*
Iznad stola od ebanovine za koji su sele dominiralo je veliko platno, na kom je, kako se činilo, bila predstavljena bitka kod Brene, neki ključan momenat boja, ili neka nakinđurena junačka smrt. Bez ikakve sumnje, platno je bilo delo Nikolaja Certose, moglo se to poznati po ekspresiji, perfekcionističkoj brizi o detaljima i luminističkim efektima tipičnim za umetnika.
– Svakako, znam legendu o vešcu i veštici – odgovori Kondviramurs. – Znam je, ne libim se da kažem, u detalje. Kada sam bila dete, volela sam tu priču, čitala sam je iznova i iznova. I maštala sam da budem Jenefer. Ipak, biću iskrena: ako je to i bila ljubav na prvi pogled, čak ako je bila i plahovito strasna... Ona nije bila večna.
Nimue podiže obrve.
– Upoznala sam se sa pričom – nastavi Kondviramurs – u popularnim sažetim tekstovima i verzijama za omladinu, skrojenim interpretacijama i pročišćenim ad usum delphini{13}. Posle sam naravno prešla na takozvane ozbiljne i pune verzije. Opširne do granica suvišnosti, a nekada i van tih granica. U to vreme strast je ustupila mesto hladnoj refleksiji, a divlja strast nečemu tipa bračne obaveze. Ako znaš na šta mislim.
Nimue jedva primetnim klimanjem glave potvrdi da zna.
– Ukratko, više volim one legende koje se jače drže konvencija legendi, ne mešaju predanja sa stvarnošću, ne pokušavaju da integrišu prost i pravolinijski moralitet bajke sa duboko nemoralnom istorijskom istinom. Volim legende u koje enciklopedisti, arheolozi i istoričari ne dopisuju pogovore. Više volim kada se princ penje na vrh Staklene planine, ljubi uspavanu princezu, ona se budi i posle toga oboje žive dugo i srećno. Tako, a nikako drugačije, treba da se svršava legenda...
– Nema nijednog Cirinog portreta – glas male čarobnice beše objektivan do ravnodušnosti. – Ni ovde, niti igde na svetu. Nije sačuvan nijedan portret, nijedna minijatura koju je naslikao neko ko bi mogao znati Ciri, znati je ili je se barem sećati. Portret en pied{14} predstavlja Pavetu, Cirinu majku, a naslikao ga je patuljak Ruis Dorit, dvorski slikar vladara Cintre. Poznato je da je Dorit naslikao Cirin portret kada je imala deset godina, isto en pied, ali platno, nazvano Infantkinja sa hrtom, nažalost je nestalo. Vratimo se ipak legendi i tvom odnosu prema njoj. I tome kako po tvom mišljenju treba da se završi legenda.
– Treba dobro da se okonča – reče Kondviramurs sa kočopernim ubeđenjem. – Dobro i istina moraju da trijumfuju, zlo mora biti primerno kažnjeno, a ljubav mora povezati zaljubljene do kraja njihovog života. I niko od pozitivnih junaka ne može umreti, majku mu! A legenda o Ciri? Kako se završava?
– Da, baš. Kako?
Kondviramurs zaneme na časak. Nije očekivala takvo pitanje, namirisala je test, ispit, klopku. Ćutala je, ne želeći da upadne u zamku.
Kako se svršava legenda o Geraltu i Ciri? Pa to svako zna.
Posmatrala je akvarel tamnih tonova na kom je bila predstavljena nezgrapna barka kako plovi po površini jezera zasutog oparom, barka koju dugom pritkom pokreće žena vidljiva samo kao crna silueta.
Upravo tako se svršava ta legenda. Upravo tako.
Nimue joj je čitala misli.
– Ne bih bila tako sigurna, Kondviramurs. Uopšte ne bih bila tako sigurna.
*
– Sa legendom – poče Nimue – upoznala sam se preko putujućeg pripovedača. Ja sam seosko dete, četvrta kći seoskog stolara. Trenuci kada je u našem selu gostovao pripovedač Cvrkut, prosjak vagabunda, bili su najlepši trenuci mog detinjstva. Mogla sam da odahnem od dirinčenja, očima duše da vidim ta bajkovita čudesa, da vidim taj daleki svet... Divan i prekrasan svet... Dalji i čudesniji čak i od radionice u varoši udaljenoj od nas devet milja...
– Imala sam tada nekih šest-sedam godina. Moja najstarija sest
ra je imala četrnaest. I već je bila kriva od pogrbljenosti nad poslom. Ženska sudbina! Kod nas su pripremali devojke za to još od malih nogu! Da se grbimo! Večito grbljenje, grbljenje i savijanje kičme nad poslom, nad detetom, pod težinom stomaka koji ti je momak napravio, jedva si uspela da se oporaviš od porođaja...
– Zbog tih prosjačkih priča počela sam da žudim za nečim boljim od grbe i dirinčenja, da maštam o nečemu boljem od žetve, muža i dece. Prva knjiga, koju sam kupila za pazar od prodaje ručno skupljenih kupina u šumi, bila je legenda o Ciri. Verzija, kako si to lepo nazvala, pročišćena za decu, interpretacija ad usum delphini. Bila je to verzija taman za mene. Slabo sam čitala. Ali već tada sam znala šta želim. Htela sam da budem kao Filipa Ejlhart, kao Šila de Tankarvil, kao Asire var Anahid...
Obe su posmatrale gvaš na kojem su bili predstavljeni dvorana u zamku utonula u suptilni kjaroskuro{15}, sto i žene koje sede za stolom. Legendarne žene.
– Na akademiji – nastavi Nimue – na koju sam, uzgred, dospela iz drugog pokušaja, interesovala sam se za mit samo sa stanovišta Velike lože, na predavanjima iz Istorije magije. Za čitanje iz zadovoljstva isprva nisam imala vremena, morala sam da bubam da bih... Da bih bila u korak sa kćerkama grofova i bankara, kojima je sve lako išlo, koje su se podsmevale devojkama sa sela...
Zaćuta, glasno kršeći prste.
– Konačno – nastavi – pronašla sam vreme za čitanje, ali onda sam shvatila da me Geraltove i Cirine peripetije znatno manje interesuju nego u detinjstvu. Obuzimao me je isti sindrom kao i tebe. Kako si ti to nazvala? Bračna obaveza? Tako je bilo do trenutka...
Zaćuta i protrlja lice. Kondviramurs sa čuđenjem primeti da ruka Gospodarice Jezera podrhtava.
– Imala sam možda osamnaest godina kada... Kada se nešto dogodilo. Nešto što je oživelo u meni legendu o Ciri. Nešto zbog čega sam počela da se ozbiljno i naučno interesujem. Nešto zbog čega sam posvetila život toj legendi.
Polaznica je ćutala, mada je u dubini duše kipela od radoznalosti.
– Ne pravi se da ne znaš – reče oporo Nimue. – Svima je poznato da je Gospodarica Jezera opsednuta gotovo bolesnom strašću ka legendi o Ciri. Svi tračare o tome, kako je spočetka bezazlena šašavost prerasla u nešto poput narkomanske zavisnosti ili čak manije. U tim tračevima ima dosta istine, draga moja Kondviramurs, dosta istine! A ti ćeš – zato sam te i izabrala za asistenta – takođe upasti u maniju i zavisnost. Pošto ću ja to tražiti. Barem za vreme prakse. Razumeš li?