Polaznica potvrdi klimanjem glave.
– Čini ti se da razumeš. – Nimue se savlada i smiri. – Ali ja ću ti to pojasniti. Postepeno. A kada dođe čas, sve ću ti objasniti. Zasad...
Prekinu, pogleda kroz prozor, u jezero, u crn obris lađe Kralja Pecaroša, koji je jasno odskakao od zlatne ustreperele površine vode.
– Zasad se odmori. Osmotri galeriju. Na policama i u vitrinama ćeš pronaći albume i kartonske grafike, svi su tematski u vezi s legendom. U biblioteci se nalaze sve verzije i travestije legende, a takođe većina naučnih studija. Posveti im malo vremena. Baci pogled, pročitaj, koncentriši se. Hoću da imaš materijal za san. Zakačku, kako si ti to nazvala.
– Učiniću to. Gđice Nimue?
– Reci.
– Ova dva portreta... Ovi što vise jedan do drugog... To takođe nije Ciri?
– Ne postoji nijedan Cirin portret – ponovi strpljivo Nimue. – Kasniji umetnici su je isključivo predstavljali u scenama, svaki u skladu sa sopstvenom fantazijom. Što se tiče ovih portreta, oni predstavljaju vilenjakinju Laru Doren ep Šijadal, osobu koju slikarka nije mogla poznavati. Slikarka ti je sigurno poznata iz legende, Lidija van Bredevort. Jedno od njenih spasenih ulja na platnu još uvek visi u akademiji.
– Znam. A taj drugi portret?
Nimue je dugo posmatrala portret. Prizor vitke devojke plave kose i sumornog pogleda. Obučene u belu haljinu sa zelenim rukavima.
– Naslikao ga je Robin Anderida – reče, okrećući se i gledajući pravo u Kondviramursine oči. – A koga predstavlja... To ti meni reci, snevačice i oneiromantkinjo. Objasni to. I ispričaj mi svoj san.
*
Majstor Robin Anderida prvi ugleda cara kako prilazi, pognu se u naklonu. Stela Kongreve, grofica Lidertala, ustade i napravi reverans, brzim gestom naredivši devojci na izrezbarenoj fotelji da učini to isto.
– Dobro došli, gospodine – Emhir var Emreis klimnu glavom. – Pozdrav i tebi, majstore Robine. Kako napreduje posao?
Majstor Robin frknu pometeno i ponovo se pokloni, nervozno trljajući prste o pregaču. Emhir je znao da umetnik pati od oštre agorafobije i da je nezdravo sramežljiv. Ali kome je to smetalo. Bilo je važno kako slika.
Kao i uvek kad je putovao, car je nosio oficirsku uniformu gardijske brigade “Impera” – crni oklop i kaput sa izvezenim srebrnim daždevnjakom. Približi se i pogleda u portret. Isprva u portret, a potom u model. Vitku devojku plave kose i sumornog pogleda. Obučenu u belu haljinu sa zelenim rukavima, sa malim dekolteom ukrašenim ogrlicom od peridota{16}.
– Odlično – reče namerno uprazno, kako se ne bi znalo šta hvali. – Odlično, majstore. Molim vas, nastavite, ne obraćajte pažnju na mene. Dozvolite da prozborimo koju reč, grofice.
Pođe dalje ka prozoru, primoravajući je da krene za njim.
– Odlazim – reče tiho. – Državna pitanja. Hvala za gostoprimstvo. I za nju. Za princezu. Odista dobar rad, Stela. Zaista zaslužuje pohvalu. I ti, i ona.
Stela Kongreve nakloni se duboko i graciozno.
– Vaša carska milost je previše ljubazna prema nama.
– Dan se hvali uveče.
– Ah... – stisnu lagano usne. – Zar je tako?
– Tako je.
– Šta će biti sa njom, Emhire?
– Ne znam – odgovori. – Za deset dana ću obnoviti ofanzivu na Severu. A sprema se težak, veoma težak rat. Vatje de Rido prati trag zavera i urota usmerenih protiv mene. Interesi države mogu me primorati na razne, zaista razne stvari.
– To dete nije ni za šta krivo.
– Rekao sam: interesi države. Interesi države nemaju ništa zajedničko sa pravednošću. Uostalom...
Mahnu rukom.
– Želim da porazgovaram sa njom. U četiri oka. Priđi bliže, kneginjice. Hajde, hajde, življe. Car naređuje.
Devojka se duboko nakloni. Emhir ju je odmeravao pogledom, prisećajući se audijencije u Lok Grimu, bremenite posledicama. Bio je pun priznanja, štaviše, divljenja prema Steli Kongreve, koja je u periodu od šest meseci, što je prošao od onog vremena, uspela da nezgrapno pače preoblikuje u malu aristokratkinju.
– Ostavite nas – naredi. – Napravi pauzu, majstore Robine, recimo, operi četkice. A tebe, grofice, molim da pričekaš u predsoblju. A ti, kneginjice, izvoli sa mnom na terasu.
Mokar sneg koji je padao tokom noći istopio se pod prvim zracima jutarnjeg sunca, ali krovovi kula i vrhovi zamka Darn Rovan i dalje su bili mokri i sijali su tako da se činilo da gore.
Emhir se primače balustradi terase. Devojka – u skladu sa etiketom – držala se za korak iza njega. Nestrpljivim gestom ju je primorao da priđe bliže.
Car je dugo ćutao, obema šakama naslonjen na balustradu, zagledan u brda večno obrasla večito zelenim tisama, izrazito drugačijim od krečnjačke beline stenovitih raseda. Reka je bleskala, uvijala se na dnu kotline poput trake rastopljenog srebra.
U vazduhu se osećalo proleće.
– Retko sam ovde – progovori Emhir. Devojka je ćutala.
– Previše retko dolazim ovamo – ponovi, okrenuvši se. – A ovo mesto je divno i odiše spokojem. Prelep krajolik... Slažeš li se sa mnom?
– Da, Vaša carska milosti.
– U vazduhu se već oseća proleće. Jesam li u pravu?
– Da, Vaša carska milosti.
Odozdo, iz dvorišta, čula se pesma ometana zveketom, škripom i odzvanjanjem potkovica. Pratnja, obaveštena da je car naredio odlazak, užurbano se opremala za put. Emhir se prisetio da je među gardistima bio jedan koji je pevao. Često. I bez obzira na okolnosti.
Pogledaj me blagostivo
Očima plavim
Obraduj me milostivo
Čarima svojim
I u taj čas noćni
Ne odbijaj blagostivo
Zagrljaj moj moćni.
– Lepa balada – reče zamišljeno, dodirujući prstima težak, zlatan carski alšband{17}.
– Lepa, Vaša carska milosti.
Vatje me uverava da je već na tragu Vilgeforcu. Da je pitanje dana, najviše nedelju dana, kada će ga pronaći. Pašće glave izdajnika, a u Nilfgard će biti isporučena prava Cirila, kraljica Cintre.
A pre nego što autentična Ciri stigne u Nilfgard, moram učiniti nešto sa dvojnicom.
– Podigni glavu.
Poslušala je.
– Imaš li neke želje? – upita iznenada oštro. – Žalbe? Molbe?
– Ne, Vaša carska visosti. Nemam.
– Stvarno? Interesantno. Dobro de, ne mogu ti narediti da imaš. Podigni glavu, kao što pristoji princezi. Stela te je sigurno naučila manirima?
– Da, Vaša carska milosti.
U suštini, dobro su je podučili, pomisli on. Najpre Rjens, potom Stela. Dobro su je podučili ulozi i zadatku, preteći joj sigurno da je za grešku ili pogrešan korak čeka tortura ili smrt. Upozorili su je da će morati da igra pred surovim auditorijumom koji ne prašta greške. Pred strašnim Emhirom var Emreisom, carem Nilfgarda.
– Kako se zoveš? – upita oštro.
– Cirila Fiona Elen Rijanon.
– Pravo ime.
– Cirila Fiona...
– Ne zloupotrebljavaj moje strpljenje. Ime!
– Cirila... – devojčin glas lomio se kao čačkalica. – Fiona...
– Dosta, tako mi Velikog Sunca – reče kroz stisnute zube. – Dosta!
Ona glasno ušmrknu. Uprkos etiketi. Usta su joj drhtala, ali etiketa to nije branila.
– Smiri se – naredi, ali tihim i gotovo ljubaznim glasom. – Čega se plašiš? Stidiš se sopstvenog imena? Bojiš se da ga izgovoriš? Vezuje se za njega nešto što je neprijatno? Ako pitam, to je samo zato što sam želeo mogućnost da ti se obratim tvojim pravim imenom. Ali moram znati kako ono zvuči.
– Nikako – odgovori mu, a oči joj odjednom zablistaše kao smaragdi osvetljeni plamenom. – To ime nije nikakvo, Vaša carska milosti. Ime stvoreno za nekoga ko je niko. Otkada sam Cirila Fiona, nešto značim... Otkada sam...
Glas joj se sveza u grlu tako naglo da je refleksno podigla ruke ka vratu, kao da
to što je nosila na njemu nije bila ogrlica, već garota što steže. Emhir ju je neprestano odmeravao pogledom, i dalje pun priznanja prema Steli Kongreve. Istovremeno je osećao zlobu. Neopravdanu zlobu. Zato je i bila tako užasna.
Šta ja želim od ovog detenceta, pomisli, osećajući kako se zloba nakuplja u njemu, kako vri, kako buja u njemu pena kao čorba u kotlu. Šta ja želim od detenceta koje...
– Znaj, nisam imao ništa sa tvojom otmicom, devojko – kaza oštro. – Nisam imao ništa sa tvojim kidnapovanjem. Nisam izdao takva naređenja. Slagali su me...
Bio je gnevan na sebe, svestan da čini grešku. Već davno je trebalo da okonča taj razgovor, da ga okonča uzvišeno, vladarski, grozno, na imperatorski način. Trebalo je da zaboravi na tu devojku i na njene zelene oči. Ta devojka nije postojala. Bila je dvojnik. Imitacija. Nije čak ni ime imala. Bila je niko. A imperator ne razgovara s nekim ko je niko. Imperator ne priznaje greške pred nekim ko je niko. Imperator ne moli za oproštaj, ne kaje se pred nekim ko...
– Oprosti mi – kazao je, a reči su bile strane, neprijatno su se lepile za usne. – Pogrešio sam. Da, istina je, kriv sam za ono što te je zadesilo. Kriv sam. Ali dajem ti svoju reč, više ti ništa ne preti. Više te ništa loše neće zadesiti. Nikakva nepravda, nikakvo omalovažavanje, nikakva neprijatnost. Ne moraš da se bojiš.
– Ne bojim se – podiže glavu i uprkos etiketi pogleda ga pravo u oči. Emhir zadrhta, pogođen iskrenošću i poverenjem u njenom pogledu. Smesta se uspravio, sav carski i uzvišen čak do odvratnosti.
– Traži mi šta god želiš.
Ponovo ga pogleda, a on se mimovoljno priseti nebrojenih prilika kada je na isti način kupovao sebi mirnu savest za podlost koju je nekome pričinio. U dubini duše se radovao što će tako jeftinije proći.
– Traži mi šta god želiš – ponovi, a pošto mu je glas već bio umoran, odjednom je poprimio čovečanski prizvuk. – Ispuniću svaku tvoju želju.
Neka me ne gleda, pomisli on. Neću podneti njen pogled.
Ljudi se navodno boje da gledaju u mene. A čega se ja bojim?
Nek se nose Vatje de Rido i njegovi državni interesi. Ako zatraži, narediću da je odvedu kući, tamo odakle su je doveli. Narediću da je odvezu tamo u zlatnoj kočiji sa šest konja. Dovoljno je da zatraži.
– Traži mi šta god želiš – ponovi.
– Hvala vam, Vaša carska milosti – reče devojka spustivši pogled. – Vaša carska milost je veoma plemenita i velikodušna. Ukoliko mogu da iznesem molbu...
– Govori.
– Htela bih da mogu da ostanem ovde. Ovde u Darn Rovanu. Kod gđice Stele.
Nije bio začuđen. Predosećao je tako nešto.
Takt ga je suzdržao od pitanja koja bi bila ponižavajuća za oboje.
– Dao sam reč – kaza hladno. – Stoga neka bude po tvojoj volji.
– Hvala vam, Vaša carska milosti.
– Dao sam reč – ponovi, starajući se da izbegne njen pogled – i održaću je. Ipak mislim da si loše izabrala. Nisi izrazila želju koju je trebalo. Ako bi promenila mišljenje...
– Neću promeniti – reče kada je postalo jasno da car neće dovršiti. – Zašto bih promenila? Izabrala sam gđicu Stelu, izabrala sam stvari koje sam za života tako malo spoznala... Dom, toplinu, dobrotu... Srce. Ne može se pogrešiti ako se izabere nešto takvo.
Jadno, naivno stvorenjce, pomisli car Emhir var Emreis, Dejtven Adan in Karn ep Morvud, Beli Plamen Koji Pleše na Mogilama Neprijatelja. Birajući upravo tako nešto, praviš najstrašniju grešku.
Ali nešto – možda daleka zaboravljena uspomena – spreči cara da to kaže naglas.
*
– Zanimljivo – kaza Nimue saslušavši priču. – Stvarno zanimljiv san. Da li je bilo još nekih?
– Ha! – Kondviramurs brzim i sigurnim udarcem noža prereza jaje. – Još uvek mi se vrti u glavi od te revije! Ali to je normalno. Prva noć na novom mestu uvek donosi lude snove. Znaš, Nimue, kažu za nas, snevačice, da se naš talenat ne zasniva na tome što snivamo. Ukoliko izuzmemo vizije u transu ili pod hipnozom, naši sneni snovi se ne razlikuju od snova drugih ljudi, niti po intenzivnosti, niti po bogatstvu, niti po prekognitivnom naboju. Nas izdvaja i o našem talentu govori nešto sasvim drugo. Mi pamtimo snove. Retko kad zaboravljamo šta smo usnile.
– Zato što imate netipičan i samo vama svojstven rad endokrinih žlezda – preseče je Gospodarica Jezera. – Malo ću trivijalizovati, vaši snovi nisu ništa drugo do lučenje endorfina u telu. Kao većina divljih magijskih talenata, i vaš je prozaično organski. Ali zašto ja govorim o nečemu što i sama odlično znaš. Slušam te, kakvih se još snova sećaš?
– Mlad momak – namršti obrve Kondviramurs – koji putuje kroz pusta polja, sa svežnjem na ramenu. Polja su pusta, prolećna. Vrbe... Pored puteva i na međama. Vrbe, krive, dupljaste, razgranate... Gole, još nisu pozelenele. Momak ide, gleda oko sebe. Pada noć. Na nebu se pojavljuju zvezde. Jedna od njih se kreće. To je kometa. Crvenkasta treperava iskra, iskosa saseca nebeski svod...
– Bravo – osmehnu se Nimue. – Iako nemam pojma koga si sanjala, mogu barem precizno da odredim datum tog događaja. Crvena kometa je bila vidljiva tokom šest dana, u proleće, godine kada je sklopljen cintrijski mir. Tačnije, prvih dana marta. U ostalim snovima su se isto pojavljivale neke naznake datuma?
– Moji snovi – frknu Kondviramurs soleći jaje – nisu zemljoradnički kalendari! Nemaju tablice sa datumima! Ali, da budem precizna, usnula sam san o bici kod Brene, verovatno nakon što sam se nagledala platna Nikolaja Certose u tvojoj galeriji. Isti je datum kao i godina komete. Grešim li?
– Ne grešiš. Da li je bilo nešto posebno u tom snu o bici?
– Ne. Vreva konja, ljudi i oružja. Ljudi su se gurali i vikali. Neko, verovatno nenormalan, zavijao je: “Orlovi! Orlovi!”
– Šta još? Rekla si da je bila cela revija snova.
– Ne sećam se... – Kondviramurs prekinu. Nimue se osmehnu.
– Pa, dobro – polaznica ponosno protrlja nos, ne dozvoljavajući Gospodarici Jezera da dâ zlokoban komentar. – Naravno, ponekad zaboravljam. Niko nije savršen. Ponavljam, moji snovi su vizije, ne bibliotečki katalozi...
– Znam to – preseče je Nimue. – Ovo nije test tvojih snevačkih sposobnosti, ovo je analiza legende. Njenih zagonetki i praznina. Uostalom, ide nam sasvim dobro, već u prvim snovima si dešifrovala devojku sa portreta, onu Cirinu dvojnicu kojom je Vilgeforc pokušao da prevari cara Emhira...
Prekinuše, pošto je u kuhinju ušao Kralj Pecaroš. Poklonivši se i progunđavši, uze iz kredenca hleb, lonac i pleteni zavežljaj. Izađe, ne zaboravljajući da se pokloni i progunđa.
– Mnogo hramlje – reče Nimue tobože ravnodušno. – Bio je teško ranjen. Nerast mu je rastrgao nogu dok je bio u lovu. Zbog toga provodi toliko vremena na lađi. Pored vesala i ribolova rana mu ne smeta, na lađi zaboravlja o sakatosti. To je veoma pristojan i dobar čovek. A ja...
Kondviramurs je učtivo ćutala.
– Potreban mi je muškarac – objasni konkretno mala čarobnica.
I meni, pomisli polaznica. Bestraga, čim se vratim u akademiju, odmah ću nekoga da zavedem. Celibat je dobar, ali ne duže od jednog semestra.
Nimue se nakašlja.
– Ukoliko si završila sa doručkom i maštanjem, pođimo u biblioteku.
*
– Vratimo se tvome snu.
Nimue otvori tašnu, prevrnu nekoliko akvarela oslikanih sepijom i izvuče jedan. Kondviramurs ga je smesta prepoznala.
– Audijencija u Lok Grimu?
– Naravno. Predstavljaju dvojnicu na carskom dvoru. Emhir se pravi da su ga prešli, pravi dobar izraz lica za rđavu igru. Ovo su, pogledaj, ambasadori Severnih kraljevstava, za koje se održava ovaj spektakl. Ovde pak vidimo nilfgardske vojvode, koje je zadesila bruka: car je odbacio njihove kćeri, omalovažio je savezničke ponude. Žedni osvete, šapuću, priklonjeni jedni drugima, već kuju zavere i ubistva. Devojka dvojnica stoji pognute glave; slikar, kako bi istakao tajanstvenost, sakrio joj je crte lica maramicom.
– I ništa više ?
?? nastavi ubrzo čarobnica – ne znamo o lažnoj Ciri. Nijedna verzija ne pruža informaciju šta se kasnije zbilo sa ovom dvojnicom.
– Treba ipak pretpostaviti – kaza tužno Kondviramurs – da devojčina sudbina nije bila zavidna. Kada je Emhir dobio original, a svakako znamo da ga je dobio, rešio se falsifikata. Kada sam snila, nisam osetila tragediju, a suštinski bi trebalo nešto osetiti, ako bi... Sa druge strane, ono što vidim u snovima je beskonačno realna istina. Kao i svaki čovek, sanjam maštanja. Žudnje. Čežnje... I strahove.
– Znam.
*
Diskutovale su do ručka, pregledajući tašne i fascikle sa grafikama. Kralju Pecarošu se očigledno posrećilo u lovu, pošto je za ručak bio losos na grilu. I za večeru.
Tokom noći, Konvidarmus je loše spavala. Prejela se.
Ništa nije sanjala. Zbog toga je bila malo potištena i postiđena, ali Nimue se uopšte nije uzrujala. Imamo vremena, kazala je. Pred nama su još mnoge noći.
*
Kula Inis Vitre imala je nekoliko kupatila, veoma luksuznih, svetlih od mermera i sjajnih od mesinga, zagrevanih hipokaustom koji se nalazio negde u podrumima. Kondviramurs se nije snebivala da okupira kupatilo satima, ali i tako se svaki čas sretala sa Nimue u sauni, maloj drvenoj kabini sa brvnom koje je izlazilo na jezero. Mokre, zadihane od pare koja se pušila sa polivanog kamenja, obe su sedale na klupice, šibajući se bezbrižno brezovim metlicama, a slan znoj kapao im je u oči.
– Ako sam dobro shvatila – Kondviramurs obrisa lice – moja praksa u Inis Vitri treba da se zasniva na tome da razjasnim sve nejasnoće u legendi o vešcu i veštici?
– Dobro si shvatila.
– Tokom dana, pomoću gledanja grafika i diskusije, treba da punim baterije kako bih tokom noći mogla da usnim pravu, nikome poznatu verziju datog događaja?