*
– Konjiću – kaza Ciri, u isto vreme s prekorom i ironijom. – Ne bih želela da budem napadna, ali meni se malo žuri u moj svet. Potrebna sam mojim bližnjima, ti to znaš. A mi smo najpre nabasali na neko jezero i na nekog smešnog prostaka u kariranoj odeći, zatim na gomilu ružnih i glasnih čupavaca sa močugama, a na kraju na manijaka sa crnim krstom na plaštu. Ne ta vremena, ne ta mesta! Stvarno te molim, potrudi se bolje. Stvarno te molim.
Ihvarakvas zarza, klimnu rogom i prenese joj nešto, neku misao. Ciri nije do kraja razumela. Nije imala vremena da razmišlja, pošto joj je unutrašnjost lobanje opet potopila hladna svetlost, u ušima joj je zašumelo, a u vratu zabridelo.
I ponovo ju je obuzelo crno i mekušno ništavilo.
*
Nimue, smejući se radosno, povuče muškarca za rukav, oboje otrčaše na jezero, probijajući se kroz niske brezice i jove, kroz čapure i obaljena stabla. Istrčavši na peskovitu plažu, Nimue zbaci sandalice, podiže haljinicu i zapljuska bosim stopalima u priobalnoj vodi. Muškarac je takođe izuo čizme, ali nije se žurio da uđe u vodu. Skinuo je kaput i raširio ga na pesku.
Nimue je dotrčala, bacila ruke oko njegovog vrata i stala na prste, ali kako bi je poljubio, muškarac je ionako morao mnogo da se sagne. Nimue nisu bez razloga zvali Laktić – ali sada, kada je imala već osamnaest godina i bila polaznica magijskih veština, isključivo najbliži prijatelji su imali privilegiju da je nazivaju tako. I neki muškarci.
Muškarac, ne odvajajući usta od Nimueinih usta, gurnu šaku u njen dekolte.
Posle je već išlo kao podmazano. Oboje su se našli na kaputu prostrtom na pesku, Nimueina haljinica se podigla više struka, njene butine su snažno obujmile muškarčeva bedra, a dlanovi se pripili na njegova leđa. Kad ju je uzeo, kao i obično previše nestrpljivo, stisnula je zube, ali brzo ga je sustigla u uzbuđenju, izjednačila se, uhvatila korak. Imala je veštinu.
Muškarac je ispuštao smešne zvukove. Iznad njegovih ramena, Nimue je posmatrala kumuluse fantastičnih oblika koji su sporo plovili po nebu.
Nešto je zazvonilo, onako kao što zvoni zvono potonulo na dno okeana. U Nimueinim ušima je iznenada zašumelo. Magija, pomisli ona, okrećući glavu i oslobađajući se ispod obraza i ramena muškarca koji je ležao na njoj.
Pokraj obale jezera – gotovo viseći nad njegovom površinom – stajao je beli jednorog. Pored njega crn konj. A u sedlu crnog konja sedela je...
Ali ja znam tu legendu, prolete kroz Nimueinu glavu. Znam tu bajku! Bila sam dete, malo dete, kada sam slušala tu priču, pričao ju je deda Cvrkut, putujući pripovedač... Veštica Ciri... Sa ožiljkom na obrazu... Crna kobila Kelpi... Jednorozi... Zemlja vilenjaka...
Pokreti muškarca, koji uopšte nije primetio avet, postali su žustriji, a zvukovi koje je ispuštao smešniji.
– Uuups – reče devojka na vranoj kobili. – Opet greška! Ne to mesto, ne to vreme. Pritom, kako vidim, u sasvim pogrešan čas. Izvinjavam se.
Slika se zamaza i puče, puče onako kako puca oslikano staklo, naglo se razlete, raspade u višebojno treperenje iskrica, blesaka i zlatastih o dsjaja. A potom je sve iščezlo.
– Ne! – viknu Nimue. – Ne! Nemoj da nestaneš! Neću!
Ispravila je kolena i htela da se izvuče ispod muškarca, ali nije mogla – bio je snažniji i teži od nje. Muškarac jauknu i zastenja.
– Ooooh, Nimue... Ooooh!
Nimue vrisnu i zari mu zube u ramena.
Ležali su na kožuhu, uzdrhtali i vreli. Nimue je gledala obalu jezera, kape pene koju su razbijali talasi. Trsku koju je savijao vetar. Bezbojnu, beznadežnu pustinju, pustinju koju je ostavila iščezla legenda.
Po polazničinom nosu je tekla suza.
– Nimue... Nešto se desilo?
– Naravno, desilo se – pribila se uz, njega, ali je neprestano gledala u jezero. – Ne govori ništa. Zagrli me i ništa ne govori.
Muškarac se osmehnu sa visine.
– Znam šta se desilo – reče hvalisavo. – Zemlja se pomerila?
Nimue se tužno osmehnu.
– Ne samo to – odgovori nakon časka ćutanja. – Ne samo to.
*
Blesak. Tama. Sledeće mesto.
*
Sledeće mesto je bilo mračno, zloslutno i sablasno mesto.
Ciri se instinktivno pogrbila, potresena – kako u doslovnom, tako i u prenesenom smislu te reči. Kelpine potkovice su snažno lupile o nešto bolno tvrdo, ravno i nepopustljivo poput stene. Nakon dužeg vremena u mekušnom ništavilu, utisak tvrdoće je do te mere bio iznenađujući i neprijatan da je kobila zarzala i žustro skočila u stranu, izbijajući na podu staccato{75} , od kojeg su zazvonili zubi.
Drugi potres, taj metaforički, donelo joj je čulo mirisa. Ciri jauknu i rukavom pokri usta i nos. Osetila je kako se oči momentalno ispunjavaju suzama.
Naokolo se uzdigao kiseo, nagrizajući, gust i lepljiv smrad, užasna paljevina koja davi, Ciri nije mogla da odredi šta je, nije je podsećao ni na šta što je ikada udahnula. Bio je to – u ovo je ipak bila sigurna – smrad truljenja, mrtvački vonj poslednje degradacije i degeneracije, miris raspadanja i uništenja – pri čemu se sticao utisak da to što je uništeno uopšte nije mirisalo lepše dok je bilo živo. Čak ni u periodu svog procvata.
Sagnula se u vomitivnom refleksu, koji nije bila u stanju da iskontroliše. Kelpi je frktala i tresla glavom, skupljajući nozdrve. Jednorog, koji se materijalizovao pored njih, seo je na zadnjicu, poskočio i ritnuo se. Tvrd pod odgovarao je potresom i glasnim ehom.
Svuda naokolo je bila noć, noć mračna i ružna, ututkana lepljivim i smrdljivim ritama mraka.
Ciri pogleda uvis, tražeći zvezde, ali gore nije bilo ničega, samo bezdan, mestimično osvetljen nejasnom crvenkastom svetlošću, poput udaljenog požara.
– Uuups – kaza i iskrivi se, osećajući kako joj kiselo-trula opara sleće na usne. – Bljaaaaaak! Ne to mesto, ne to vreme! Ni u kom slučaju nisu!
Jednorog frknu i klimnu glavom, a njegov rog opisa kratak i nagao luk.
Pod koji je škripao pod Kelpinim potkovicama predstavljao je stenu, ali čudnu i neprirodno ravnu, ispuštala je intenzivan smrad paljevine i prljavog pepela. Potrajalo je malo dok Ciri nije shvatila da je to u šta gleda – put. Bilo joj je dosta te neprijatne i iritantne tvrdoće. Usmerila je kobilu na padinu označenu nečim što je nekada bilo drveće, a sada su odvratni i goli skeleti. Leševi koji su visili kao gomila vrpci, doslovno kao ostaci satrunulih pokrova.
Jednorog je upozori rzanjem i mentalnim signalom. Ali bilo je prekasno.
Odmah nakon čudnog puta i usahlog drveća, počinjao je odron, a dalje, ispod njega, oštra strmina, gotovo provalija, koja se oštro pružala nadole. Ciri vrisnu, ubode petama bokove kobile koja je klizila. Kelpi se trže, drobeći kopitima to od čega se sastojao odron. A to su bili otpaci. Većinom nekog neobičnog posuđa. To posuđe se nije krunilo pod potkovicama, nije pucketalo, već je pucalo gnusno meko, lepljivo, poput velikih ribljih mehura. Nešto je zapucketalo i zaklokotalo, vonj koji je kuljao umalo nije svalio Ciri sa sedla. Kelpi, rzajući neobuzdano, tabala je smeće, hrleći gore na put. Ciri, grcajući od smrada, uhvati se za kobilin vrat.
Uspelo im je. Neprijatnu tvrdoću neobičnog puta pozdravili su s radošću i olakšanjem.
Drhteći sva, Ciri pogleda nadole, u odron koji se završavao u crnoj površini jezera u dnu kotline. Površina jezera je bila mrtva i bleštava, kao da to nije bila voda, već stegnuta smola. Iza jezera, iza smetlišta, gomila pepela i hrpa zgure, nebo se crvenelo od dalekih svetala, crvenilo su isticale pruge dimova.
Jednorog frknu. Ciri je htela manžetom da obriše suzave oči, ali iznenada je shvatila da joj je ceo rukav prekriven prašinom. Prhut prašine prekrivao je i njene butine, obluk sedla, grivu i Kelpin vrat.
Smrad ju je gušio.
– Grozota – promrmlja. – Gnusnost... Čini mi se da sam cela lepljiva. Kupimo se odavde... Kupimo se odavde što brže, Konjiću.
Jednorog zastriga ušima, zahropta.
Samo ti to možeš učiniti. Delaj.
– Ja? Sama? Bez t
voje pomoći?
Jednorog klimnu rogom.
Ciri se počeša po glavi, uzdahnu i zatvori oči. Koncentrisala se.
U početku su bili samo neverica, rezignacija, strah. Ali brzo je na nju pala hladna svetlost, svetlost znanja i moći. Nije imala pojma otkuda to znanje i ta moć, gde mu je korenje i izvor. Ali znala je da može. Da će uspeti kada bude poželela.
Još jednom je bacila pogled na stvrdnuto i mrtvo jezero, hrpu otpadaka u dimu, skelete drveća. Na nebo obasjano dalekom svetlošću.
– Dobro je – nagnu se i pljunu – da ovo nije moj svet. Vrlo dobro!
Jednorog jasno zarza. Shvatila je šta je hteo da kaže.
– Ako je čak i moj – obrisa maramicom oči, usta i nos – u isto vreme i nije moj, jer je udaljen u vremenu. Nesumnjivo je udaljen u vremenu. To je prošlost ili...
Zastade.
– Prošlost – ponovi muklo. – Duboko verujem da je to prošlost.
*
Pljusak, pravu provalu oblaka pod koju su naleteli na narednom mestu, pozdravili su kao istinski blagoslov. Kiša je bila topla i aromatična, mirisala je na leto, zelenilo, blato i kompost, kiša je spirala sa njih prljavštinu, čistila ih, priređivala im pravu katarzu.
Kao i svaka katarza, na duže staze je i ona postala monotona, preterana i nepodnošljiva. Voda koja je spirala, nakon nekog vremena je počela dosadno da kvasi, lije za okovratnik i odvratno rashlađuje. Stoga su se maknuli sa tog kišnog mesta.
Zato što to takođe nije bilo to mesto. A ni to vreme.
*
Sledeće mesto je bilo vrlo toplo, tamo je vladala žega, pa su se Ciri, Kelpi i jednorog sušili i isparavali poput tri čajnika. Našli su se na vresištu sprženom od sunca na rubu šume. Odmah se moglo videti da je to bila velika šuma, jednostavno prašuma, gust, divlji i nepristupačan guštak. U Cirinom srcu stade udarati nada – to bi mogla biti šuma Brokilon, a samim tim konačno poznato i pravo mesto.
Krenuše polako rubom prašume. Ciri je tražila nešto što bi moglo da posluži kao smernica. Jednorog je pobrektavao, visoko uzdizao glavu i rog, gledao unaokolo. Bio je uznemiren.
– Misliš li, Konjiću – upita ona – da nas možda jure?
Brektanje, razumljivo i jednoznačno čak i bez telepatije.
– Još uvek nismo uspeli da pobegnemo dovoljno daleko?
Ono što joj je kao odgovor preneo mišlju nije razumela. Nije postojalo daleko i blizu? Spirala? Kakva spirala?
Nije razumela na šta je mislio. Ali nemir se preneo i na nju.
Užareno vresište nije bilo pravo mesto i pravo vreme.
Prokljuvili su to predveče, kada je žega popustila, a na nebu iznad šume izašla dva meseca umesto jednog. Jedan veliki, a drugi mali.
*
Naredno mesto je bila obala mora, strma litica sa koje su se videli grivnaši kako se razbijaju o stene čudnovatih oblika. Mirisao je morski vetar, kreštale su polarne čigre, crnoglavi galebovi i burnjaci, koji su kao bela i živahna naslaga prekrivali izbočine litice.
More je sezalo sve do horizonta nabujalog tamnim oblacima.
Dole, na šljunkovitoj plaži, Ciri je iznenada spazila skelet gigantske ribe sablasno velike glave, delimično ukopan u šljunku. Zubine, kojima su bile načičkane pobelele čeljusti, imale su najmanje po tri pedlja dužine, a u čeljust bi se, kako se činilo, moglo ući na konju i spokojno prodefilovati pod portalima rebara, ne udarajući glavom o kičmeni stub.
Ciri nije bila sigurna da li su u njenom svetu i u njenom vremenu postojale takve ribe.
Krenuli su ivicom litice, a galebovi i albatrosi nimalo se nisu plašili, nerado su se sklanjali sa puta i pokušavali da kljucaju i štipaju gležnjeve Kelpi i Ihvarakvasa. Ciri je odmah shvatila da te ptice nikada nisu videle ni čoveka ni konja. A ni jednoroga.
Ihvarakvas je frktao, tresao glavom i rogom, bio je očito uznemiren. Ispostavilo se da je to bilo s pravom.
Nešto je zatreštalo, u potpunosti kao poderano platno. Cigre su poletele krešteći i mlateći krilima, na časak sve pokrivajući belim oblakom. Vazduh iznad litice je iznenada zadrhtao, zamutio se kao staklo poliveno vodom. I puče kao staklo. A iz pucanja se izli tama, a iz tame se razasuše jahači. Oko ramena su im se vijorili plaštevi, čija je cinobersko-grimizno-krmezna boja podsećala na sjaj požara na nebu osvetljenom bleskom zalazećeg sunca.
Dearg Ruadri. Crveni Jahači.
Pre nego što je progrmeo krik ptica i alarmirajuće rzanje jednoroga, Ciri je već okretala kobilu i terala je u galop. Ali vazduh je pucao i sa druge strmine, iz pucanja, lepršajući plaštevima kao krilima, izletali su novi jahači. Polukrug hajke se zatvorio, tiskajući ih ka provaliji. Ciri zaurla, izvlačeći Lastavicu iz kanija.
Jednorog ju je dozvao oštrim signalom, koji joj se zabio u mozak kao čioda. Ovog puta je smesta razumela. Pokazivao joj je put. Rupu u prstenu. A on je stao na zadnje noge, prodorno zarzao i jurnuo na vilenjake sa strašno nagnutim rogom.
– Konjiću!
Spasavaj se, Zvezdooka! Ne dozvoli da te uhvate!
Pribila se uz grivu.
Dva vilenjaka joj pregradiše put. Imali su arkane, sa omčama na dugim držaljama. Pokušavali su da ih nabace na Kelpin vrat. Kobila vešto izmače glavu, ni na sekund ne usporavajući galop. Ciri preseče drugu omču jednim zamahom mača i krikom požuri Kelpi u brži trk. Kobila je jurila kao oluja.
Ali drugi su im već bili za petama, čula je njihove povike, topot kopita, fijuk plašteva. Šta je s Konjićem, pomisli, šta su uradili sa njim?
Nije bilo vremena za meditaciju. Jednorog je bio u pravu, nije mogla da dozvoli da je opet uhvate. Morala je da zbriše u prostranstvo, da se sakrije, izgubi u lavirintu mesta i vremena. Koncentrisala se, preneraženo osetivši da u glavi ima samo pustoš i čudnu, odzvanjajuću, brzo rastuću galamu.
Bacaju na mene čini, pomisli. Žele da me omame magijom. Čini imaju domet. Neću im dozvoliti da mi se približe.
– Juri, Kelpi!
Vrana kobila isturi vrat i pohita kao vetar. Ciri je legla na njen vrat kako bi do minimuma smanjila otpor vazduha.
Krici iza njenih leđa, do maločas još glasni i opasno bliski, utišaše se, zaglušeni kreštanjem uplašenih ptica. Zatim su postali potpuno tihi. Daleki.
Kelpi je jurila kao oluja. U ušima je čak zavijao morski vetar.
U dalekim povicima potere zazvonile su note gneva. Shvatili su da neće uspeti. Da nikako neće stići tu vranu kobilu koja trči bez trunke umora, lagano, meko i elastično poput geparda.
Ciri se nije osvrtala. Ali znala je da su je dugo jurili. Do trenutka dok njihovi vlastiti konji nisu počeli da hropću i krkljaju, spotiču se i skoro do zemlje spuštaju iskežene njuške pune pene. Tek tada su odustali, šaljući za njom samo prokletstva i nemoćne pretnje.
Kelpi je jurila kao vihor.
*
Mesto na koje je pobegla bilo je suvo i vetrovito. Oštar, hučeći vetar brzo je sušio suze na njenim obrazima.
Bila je sama. Ponovo sama. Sama-samcita.
Lutalica, večito potucalo, mornar izgubljen u beskrajnim morima usred arhipelaga mesta i vremena.
Mornar koji je izgubio nadu.
Vihor je fijukao i hučao, kotrljao je po ispucaloj zemlji kugle usahlih travuljina.
Vihor je sušio suze.
*
Unutar glave – hladna svetlost, u ušima šum, jednoobrazan šum, kao iz spiralne unutrašnjosti morske školjke. Bridenje u vratu. Crno i mekušno ništavilo.
Novo mesto. Drugo mesto.
Arhipelag mestâ.
*
– Danas će – reče Nimue, obavijajući se krznom – biti dobra noć. Osećam to.
Kondviramurs nije komentarisala, mada je slično uveravanje čula već nekoliko puta. Nije prvo veče da sede na terasi, imajući pred sobom jezero usplamtelo od zalaska sunca, a iza sebe magično zrcalo i magičan goblen.
Sa jezera su dopirale psovke Kralja Pecaroša, koje su se u više navrata kotrljale po površini jezera kao eho. Kralj Pecaroš često je žustrom rečju isticao svoje nezadovoljstvo ribolovačkim promašajima – neuspelim zasecima, podseci
ma, udicama i drugim kukama. Sudeći po snazi i repertoaru huljenja, te večeri mu je ipak išlo izuzetno loše.
– Vreme – kaza Nimue – nema početak ni kraj. Vreme je kao zmija urobor koja je zgrabila zubima sopstveni rep. U svakom momentu se krije večnost. A večnost se sastoji od trenutaka koje je tvore. Večnost je arhipelag trenutaka. Može se ploviti u tom arhipelagu, mada je navigacija vrlo teška, a opasno je izgubiti se. Dobro je da imaš pred sobom svetionik, čije svetlo može da te usmerava. Dobro je da usred magle možeš da čuješ poziv...
Ućuta na časak.
– Kako se završava legenda koja nas intrigira? Čini nam se, tebi i meni, da znamo kako se ona završava. Ali zmija urobor drži zubima sopstveni rep. To kako će se legenda okončati sada se rešava. U ovom trenutku. Kraj legende će zavisiti od toga da li će i kada mornar izgubljen u arhipelagu trenutaka ugledati svetlo svetionika. Čuti poziv.
Sa jezera dolete psovka, pljusak, lupanje vesala u škaramima.
– Danas će biti dobra noć. Poslednja pred letnji suncostaj. Mesec je u opadanju. Sunce iz treće prelazi u četvrtu kuću, u znak Kozoribe. Najbolje vreme za divinaciju... Najbolje vreme... Koncentriši se, Kondviramurs.
Kao i mnogo puta pre toga, Kondviramurs se poslušno koncentrisala, pomalo ulazeći u stanje blisko autotransu.
– Potraži je – kaza Nimue. – Ona je tamo negde među zvezdama, usred mesečevog bleska. Usred mesta. Ona je tamo. Sama. Očekuje pomoć. Pomozimo joj, Kondviramurs.
*
Koncentracija, pesnice na slepoočnicama. U ušima šum, kao iz unutrašnjosti morske školjke. Blesak. I odjednom meko i crno ništavilo.
*
Bilo je mesto na kojem je Ciri videla usplamtele hrpe. Čvrsto svezane lancima za stub, žene su divlje i zastrašujuće urlale za milost, a masa okupljena oko njih je ričala, smejala se i plesala. Bilo je mesto na kojem je goreo veliki grad, hučeći vatrom i vrcajući plamenom iz porušenih krovova, a crni dim je zaklanjao celo nebo. Bilo je mesto na kojem su se ogromni dvonogi daždevnjaci borili, uhvaćeni u koštac, a iskričava krv lila je ispod očnjaka i kandži.
Bilo je mesto na kojem su stotine istovetnih belih vetrenjača mlatile nebo gracioznim krilima. Bilo je mesto na kojem su stotine zmija siktale i uvijale se na kamenju, škrgućući zubima i šuškajući ljuspama.