Bilo je mesto na kojem je postojala samo tama, a u tami glasovi, šapati i bojazan.
Bilo je još drugih mesta. Ali nijedno nije bilo ono pravo.
*
Prenošenje sa mesta na mesto joj je išlo već toliko dobro da je počela da eksperimentiše. Jedno od mnogih mesta kojih se nije bojala bila su ona topla vresišta na rubu divlje šume, one iznad koje su izlazila dva meseca. Prizvavši u sećanje prizor ta dva meseca i ponavljajući u sebi šta želi, Ciri se koncentrisala, napregla, utonula u ništavilo.
Uspelo joj je iz drugog puta.
Ohrabrena, odlučila se na još smeliji eksperiment. Bilo je očigledno da je, osim mesta, posećivala i vremena, o tome je govorio Visogota, o tome su govorili vilenjaci, to su spomenuli jednorozi. Svakako je to uspela – mada nesvesno – još ranije da učini! Kada je bila ranjena po licu, pobegla je od progonitelja u vreme, skočila je četiri dana unapred, a Visogota docnije nije mogao da izračuna te dane, ništa mu se nije uklapalo...
Pa možda je to bila njena šansa? Skok u vreme?
Odlučila je da proba. Na primer, usplamteli grad svakako nije goreo večito. A kada bi stigla tamo pre požara? Ili posle njega?
Uletela je gotovo u centar požara, oprljivši obrve i trepavice i probudivši strašnu paniku među pogorelcima koji su odlazili iz zapaljenog grada.
Pobegla je na prijazna vresišta. Možda nije vredno tako rizikovati, pomisli, đavo zna kako se to može završiti. Sa mestima mi bolje ide, stoga ćemo se držati mesta. Pokušajmo da dospemo na mesta. Poznata mesta, ona kojih se odlično sećam. I ona koja mi bude fine asocijacije.
Počela je od hrama Melitele, zamišljajući kapiju, zdanje, park, kabinet, dormitorij polaznica, odaju u kojoj je živela sa Jenefer. Koncentrisala se držeći pesnice na slepoočnicama, prizivajući u sećanje Neneke, Eurneidu, Katju i Iolu Drugu.
Ništa od toga nije bilo. Dospela je na neke maglovite močvare prepune komaraca, koje su odzvanjale zviždanjem kornjača i gromkim kreketom žaba.
Probala je redom – sa ništa boljim rezultatom – sa Kaer Morhenom, Skeliškim ostrvima, bankom u Gors Velenu gde je radio Fabio Sahs. Nije se odvažila da pokuša sa Cintrom, znala je da su grad okupirali Nilfgardijci. Umesto toga, pokušala je sa Vizimom, gradom u kojem su ona i Jenefer nekada obavljale kupovinu.
*
Arhenije Kranc, mudrac, alhemičar, astronom i astrolog, vrteo se na tvrdoj stoličici oka pritisnutog na sočivo teleskopa. Kometa prvoklasne veličine i snage, koja se već skoro nedelju dana mogla posmatrati na nebu, bila je dostojna posmatranja i ispitivanja. Takva kometa, kao što je znao Arhenije Kranc, koja ima ognjenocrven rep, obično je najavljivala velike ratove, požare i pokolje. Istinu govoreći, kometa je sada malo okasnila sa proricanjem, jer je rat sa Nilfgardom bio u punom jeku, a požari i pokolji mogli su se predskazivati naslepo i bez greške, pošto nije prolazio ni dan bez njih. Upućen u kretanje nebeskih sfera, Arhenije Kranc se ipak nadao da će izračunati kada će se, za koliko godina ili stoleća kometa ponovo pojaviti, nagoveštavajući novi rat, za koji bi se možda mogli boije spremiti nego za trenutni.
Astronom ustade, protrlja teme i ode da olakša bešiku. Sa terase, preko balustrade. Uvek je puštao mlaz sa terase pravo na rondelu sa božurima, ne mareći za gazdaričine prekore. Klozet je jednostavno bio previše daleko, traćenje vremena na daleko hodanje nije se slagalo sa ugledom učenjaka. Prekidanje posla i daleko hodanje radi nužde pretilo je gubitkom dragocenih promišljanja, a to nijedan učenjak ne bi mogao sebi da dopusti.
Stao je kraj balustrade i raskopčao pantalone, gledajući svetla Vizime koja su se odbijala od jezero. Udahnuo je s olakšanjem i podigao pogled ka zvezdama.
Zvezde, pomisli, i sazvežđa. Zimska deva, Sedam koza, Krčag. Po nekim teorijama, to nisu nikakva treperava svetla, već svetovi. Drugi svetovi. Svetovi od kojih nas dele vreme i kosmos... Duboko verujem, pomisli, da će jednom biti moguće putovati u ta druga mesta, u ta druga vremena i kosmose. Da, to će sigurno nekada biti moguće. Pronaći će se način. Ali to će iziskivati sasvim nova mišljenja, novu životvornu ideju koja će rastrgnuti krut korset koji je danas sputava, a koji se naziva racionalno saznanje...
Ah, pomisli, kada bi tako bilo... Kada bih tako doživeo spoznaju, naleteo na trag! Samo jedna, neponovljiva prilika...
Ispod terase je nešto blesnulo, tama noći je zvezdasto pukla, iz odbleska se promolio konj. Sa jahačem na leđima. Jahač je bila devojka.
– Dobro veče – pozdravi ga ljubazno. – Izvinite ako dolazim u pogrešan čas. Možete li mi reći kakvo je ovo mesto? Koje je ovo vreme?
Arhenije Kranc obliza pljuvačku, otvori usta i zamuca.
– Mesto – devojka ponovi strpljivo i razumljivo. – Vreme.
– Ehe... To... Bee...
Konj zafrkta. Devojka uzdahnu.
– Šta ćeš, sigurno sam opet pogrešila. Pogrešno mesto, pogrešno vreme! Ali odgovori mi, čoveče! Makar jednom razumljivom rečju. Sigurno se nisam našla u svetu gde su ljudi zaboravili na artikulisan govor!
– Eeee...
– Jedna reč.
– Hee...
– Dabogda te kuga presavila, glupi tikvane – reče devojka.
I nestade. Zajedno s konjem.
Arhenije Kranc zatvori usta. Stajao je neko vreme kraj balustrade, zagledan u noć, u jezero i daleka svetla Vizime koja su se odbijala u njemu. Zatim je skopčao pantalone i vratio se svom teleskopu.
Kometa je brzo pretrčala preko neba. Trebalo je da je posmatra, a ne da je ispusti iz vidnog polja sočiva i oka. Da je prati sve dok ne iščezne u ponoru kosmosa. To je bila prilika, a učenjak ne sme da izgubi priliku.
*
A možda da probam sa druge strane, pomisli, zagledana u dva meseca iznad vresišta, koji su se sada videli kao dva srpa, jedan mali, drugi velik i manje srpast. Možda da ne zamišljam mesta ni lica, pomisli, već da jako žudim... Da jako želim, veoma jako, skroz iz stomaka...
Šta me košta da pokušam?
Geralt. Hoću kod Geralta. Veoma hoću kod Geralta.
*
– Oh, ne! – viknu ona. – Baš sam pogodila, dođavola!
Kelpi potvrdi rzanjem da isto misli, duvajući paru iz nozdrva i tapkajući kopitima zarivenim u sneg.
Mećava je zviždala i zavijala, zaslepljivala, oštre trunčice snega sekle su obraze i dlanove. Hladnoća je prodirala skroz-naskroz, grizla zglobove kao vuk. Ciri se tresla, trljajući ruke i krijući vrat ispod bednog zaslona podignutog okovratnika koji ništa nije pomagao.
Sa desne i sa leve strane uzdizali su se gigantski grozni vrhovi, sivi stenoviti monumenti čiji su vrhovi nestajali negde visoko, u magli i mećavi. U dnu doline jurnjala je bistra, jako nabrana reka, gusta od komadića i grumena leda. Svuda naokolo je bilo belo. I hladno.
Toliko o mojim sposobnostima, pomisli Ciri, osećajući kako joj se ledi u nosu. Toliko o mojoj moći. Baš sam ja neka Gospodarica Svetova, nema šta! Htela sam kod Geralta, dospela sam u središte nekakve izgubljene divljine, zime i mećave.
– Ajde, Kelpi, miči se, inače ćeš se ukočiti! – uze vođice prstima od uzetim od mraza. – Napred, napred, vrana! Ja znam da ovo nije mesto koje nam treba, začas ću maknuti odavde, začas ćemo se vratiti u naše toplo vresište. Ali moram da se usredsredim, a to može potrajati. Zato se miči! De, pokret!
Kelpi dunu paru iz nozdrva.
Vihor je duvao, sneg se lepio za lice, topio na trepavicama. Studena vejavica zavijala je i zviždala.
*
– Pogledajte! – povika Angulema, nadglasivši vetar. – Pogledajte tamo! Tamo ima tragova! Neko je išao onuda!
– Šta pričaš? – Geralt odvi šal kojim je obmotao glavu da zaštiti uši od smrzavanja. – Šta pričaš, Angulema?
– Tragovi! Tragovi konja!
– A otkuda ovde konj? – Kahir je isto morao da se dere, mećava je postajala jača, a reka Sansretur, činilo se, šumela je i hučala sve glasnije.
– Otkud bi ovde mogao da se stvori konj?
– Pogledajte sami!
– Stvarno – proceni vampir, jedini od kompanjona ko
ji nije odavao simptome totalnog promrznuća, budući da je očito podjednako malo osetljiv kako na nisku, tako i na visoku temperaturu. – Tragovi. Ali da li su konjski?
– Nemoguće da je to bio konj – Kahir oštro protrlja obraz i nos. – Ne u ovoj zabiti. Te tragove je sigurno ostavila neka divlja životinja. Najverovatnije muflon.
– Sam si muflon! – vrisnu Angulema. – Ako kažem da je konj, onda je konj!
Kao i obično, Milva je stavila praksu iznad teorije. Skočila je sa sedla i sagnula se, zabacivši na potiljak lisičji kalpak.
– Balavica je u pravu – presudi ubrzo. – To je konj. Možda čak potkovan, ali teško je reći, vetar je razvejao tragove. Otišao je onamo, u onaj klanac.
– Ha! – Angulema zamahnu i pljesnu rukama. – Znala sam! Neko tu živi! U okolini! Pratimo tragove, možda naletimo na neku toplu kolibu. Možda nam dozvole da se ogrejemo? Možda nas ugoste?
– Nema sumnje – Kahir reče ironično. – Najverovatnije strelom iz samostrela.
– Razumnije će biti ako se držimo plana i reke – Regis presudi svojim sveznajućim tonom. – U tom slučaju nećemo rizikovati da se izgubimo. A nizvodno od Sansretura trebalo bi da je traperska baraka, tamo će nas sa mnogo većom verovatnoćom ugostiti.
– Geralte? Šta ti kažeš?
Veštac je ćutao, zagledan u pahulje snega koje su se kovitlale u mećavi.
– Idemo za tragovima – odluči najzad.
– Zaista... – poče vampir, ali Geralt ga smesta prekinu.
– Za tragovima kopita! Polazak, na put!
Poterali su konje, ali nisu otišli daleko. Zašli su u klanac ne više od četvrt staje.
– Kraj – Angulema potvrdi činjenicu, gledajući u gladak i netaknut sneg. – Bilo, nema. Kao u vilenjačkom cirkusu.
– Šta sada, vešče? – Kahir se osvrnu na sedlu. – Tragovi su se završili. Zavejani su.
– Nisu zavejani – opovrgnu Milva. – Ovde, u jarugu, mećava ne dopire.
– Pa šta se onda desilo sa tim konjem?
Streličarka slegnu ramenima i zgrči se u sedlu, uvlačeći glavu u ramena.
– Kud se denuo taj konj? – Kahir nije odustajao. – Iščezao je? Odleteo? A možda nam se sve to učinilo? Geralte? Šta ti kažeš na to?
Vejavica je zahučala nad klancem, zamela, zaprašila snegom.
– Zašto si nam – upita vampir, budno posmatrajući vešca – naredio da idemo za ovim tragom, Geralte?
– Ne znam – prizna nakon časka. – Nešto... Nešto sam osetio. Nešto me je dirnulo. Nebitno šta. Bio si u pravu, Regise. Vratimo se na Sansretur i držimo se reke, bez izleta i prolaznih avantura, koji se mogu rđavo završiti. U skladu sa onim što je govorio Rejnart, prava zima i loše vreme nas čekaju tek na prevoju Melor. Kada stignemo tamo, moramo biti u punoj snazi. Nemojre da stojite tako, vraćamo se.
– Ne razjasnivši šta se dogodilo sa tim čudnim konjem?
– A šta tu ima da se razjašnjava? – veštac ogorčeno dobaci. – Tragovi su zameteni i to je sve. Uostalom, možda je to stvarno bio muflon?
Milva ga pogleda neobično, ali se suzdrža od komentara.
Kada su se vratili na reku, tajanstvenih tragova više ni tamo nije bilo, mokar sneg ih je zavejao i prekrio. U metalnosivom toku Sansretura led je plutao zbijeno, vrtložili su se i prevrtali komadi sante.
– Reći ću vam nešto – progovori Angulema. – Ali obećajte da se nećete smejati.
Osvrnuše se. Devojka sa vunenom kapom s pomponom, navučenom preko ušiju, sa obrazima i nosom pocrvenelim od mraza i odevena u bezobličan kožuh, izgledala je zabavno, ista-istijata mali i nabrekao kobold.
– Nešto ću vam reći u pogledu tih tragova. Kada sam bila kod Slavuja, u bandi, govorili su da zimi na ukletom sivonji po prevojima jaše Kralj Gora, vladar ledenih demona. Ako ga sretneš licem u lice čeka te sigurna smrt. Šta kažeš, Geralte? Da li je moguće da je...
– Sve – prekinu je. – Sve je moguće. Napred, kompanjoni. Pred nama je prevoj Melor.
Sneg je šibao i sekao, vetar je duvao, usred mećave, fijukali su i zavijali ledeni demoni.
*
To da vresište na koje je dospela nije njoj poznato vresište, Ciri je odmah prokljuvila. Nije ni morala da čeka veče, bila je uverena da tu ne bi videla dva meseca.
Šuma, čijim rubom je krenula, bila je jednako divlja i nepristupačna kao i ona, ali razlike su se mogle videti. Na primer, ovde je bilo mnogo više breza, a mnogo manje bukvi. Onamo se nisu čule ni videle ptice, a ovde ih je bilo mnoštvo. Onamo su bili samo pesak i mahovina, a ovde se u čitavim ćilimima širila zelena crvotočina. Čak i skakavci koji su skakutali ispred Kelpinih kopita ovde su bili nekako drugačiji. Nekako domaći. A zatim...
Srce poče jače da joj udara. Ugledala je putić, zarastao i zanemaren. Vodio je u dubinu šume.
Ciri je temeljno pogledala unaokolo i uverila se da neobičan put ne vodi dalje, da mu je tu kraj. Da ne vodi u šumu, već iz nje. Ne promišljajući dugo, ćušnula je kobilin bok potpeticom i zašla među drveće. Ići ću na jug, pomisli, ako do juga ne naletim ni na šta, vratiću se i poći na suprotnu stranu, preko vresišta.
Jahala je korakom ispod baldahina granja, obazrivo gledajući oko sebe, starajući se da ne zgazi nešto važno. Zahvaljujući tome, nije zgazila starca koji je izvirivao iza hrastovog stabla.
Starac, nizak, ali nikako pogrbljen, bio je odeven u lanenu košulju i pantalone istog materijala. Na nogama je imao velike i vrlo smešne opanke od like. U jednoj ruci je držao čvornovat štap, a u drugoj korpu od pruća. Njegovo lice Ciri nije dobro videla, sakrivao ga je odrpan i obešen obod slamenog šešira, ispod kog je štrčao preplanuo nos i seda zamršena brada.
– Ne plaši se – reče. – Neću ti učiniti ništa loše.
Sedobradi se prebaci s opanka na opanak i skinu šešir. Lice mu je bilo okruglo, prošarano staračkim flekama, ali jedro i malo naborano, obrve retke, brada mala i veoma uvučena. Duga seda kosa bila mu je svezana na vratu u rep, ali sa druge strane, vrh glave mu je bio potpuno sed, bleštav i žut kao bundeva.
Znala je da gleda u njen mač, u rukohvat koji je pružao iznad ramena.
– Ne plaši se – ponovi.
– Hej, hej! – reče, mljackajući nešto. – Hej, hej, moja gđice. Lesni Dedica se ne plaši. Nije od tih plašljivih, o ne.
Osmehnu se. Zubi su mu bili veliki, jako izbačeni napred zbog nepravilnog ugriza i uvučene donje vilice. Zbog toga je tako mljackao.
– Lesni Dedica se ne boji putnika – ponovi. – Čak ni razbojnika. Lesni Dedica je ubog, nesretnik. Lesni Dedica je miran, ne škodi nikome. Hej!
Ponovo se osmehnu. Kada se osmehivao, izgledao je kao da je sastavljen samo od prednjih zuba.
– A ti, moja gđice, ne plašiš se Lesnog Dedice?
Ciri frknu.
– Zamisli, ne. Ni ja nisam od tih plašljivih.
– Hej, hej, hej! Kako ti kažeš!
Napravio je korak ka njoj, podupirući se štapom. Kelpi frknu. Ciri je trže za vođice.
– Ne voli strance – upozori ga. – A ume da ugrize.
– Hej, hej! Lesni Dedica zna. Nevaljala, neljubazna kobila! Interesuje me odakle to idete? I kuda ste se, recimo, uputili?
– To je duga priča. Kuda vodi ovaj put?
– Hej, hej! Ne znate to?
– Nemoj da odgovaraš pitanjima na pitanja, ako bi bio ljubazan. Kuda ću stići ovim putem? Kakvo je ovo uopšte mesto? I koje je ovo... vreme?
Starčić ponovo pokaza zube i promeškolji njima kao nutrija.
– Hej, hej – zamljacka. – Kako ti kažeš. Pitate koje je vreme? Oj, izdaleka, vidi se, izdaleka ste doputovali kod Lesnog Dedice!
– Naravno, sa vrlo dalekog mesta – klimnu ravnodušno. – Iz drugih...
– Mestâ i vremenâ – dovrši on. – Dedica zna. Dedica je naslutio.
– Šta? – upita uzbuđeno. – Šta si naslutio?
– Lesni Dedica zna puno.
– Govori!
– Sigurno ste gladni? – izbaci zube. – Žedni? Izmoreni? Ako hoćete, Lesni Dedica ?
?e vas odvesti u kolibu, nahraniti, napojiti. Ugostiti.
Ciri već duže nije imala vremena, niti je bila sposobna da misli o odmoru i jelu. Sada joj se od reči čudnog starca želudac zgrčio, creva su joj se zavezala u čvor, a jezik je pobegao negde duboko. Starac ju je posmatrao ispod oboda šešira.
– Lesni Dedica – zamljacka – u kolibi ima hranu. Ima izvorsku vodu. Ima i seno za kobilu, nevaljalu kobilu što je htela da ugrize poštenog Dedicu. Hej! Ima svega u kolibi Lesnog Dedice. A može se proćaskati i o mestima i vremenima... Uopšte nije daleko, o ne. Prihvata li gđica lutalica? Neće odbiti gostoprimstvo ubogog Dedice nesretnika?
Ciri proguta pljuvačku.
– Vodi nas.
Lesni Dedica se okrenu i odgega jedva vidljivom stazicom kroz gustiš, mereći put energičnim zamasima štapa. Ciri je išla za njim, saginjući glavu pod granama i obuzdavajući uzdama Kelpi, koja se veoma navrzla da ugrize starca ili da mu bar pojede šešir.
Uprkos uveravanjima, uopšte nije bilo blizu. Kada su stigli na mesto, na poljanu, sunce je već gotovo stajalo u zenitu.
Ispostavilo se da je Dedičina koliba živopisna straćara na kolju, sa krovom koji je evidentno bio često popravljan uz pomoć onoga što se u tom trenutku našlo pri ruci. Zidovi kolibe bili su obloženi kožama koje su izgledale kao svinjske. Ispred kolibe je stajala drvena konstrukcija u obliku vešala, nizak sto i panj sa zabijenom sekirom. Iza kolibe se videlo ognjište od kamenja i gline, na kojem su stajali veliki čađavi kotlići.
– Ovo je kuća Lesnog Dedice – starac ponosno pokaza štapom. – Ovde Lesni Dedica stanuje. Ovde spava. Ovde sprema hranu. Ako ima šta da sprema. Trud, težak je trud iskopati hranu u prašumi. Gđica lutalica voli kašu od ječmene prekrupe?
– Voli – Ciri opet proguta pljuvačku. – Sve voli.
– Sa mescem? Sa droždinom? Sa čvarcima?
– Mhm...
– A ne vidi se – Dedica je procenjivački pogleda – da ste u poslednje vreme često kušali mesce i čvarke, o ne. Mršavica gđica, mršavica. Kost i koža! Hej, hej! A šta je to? Iza vaših leđa?
Ciri se osvrnu, dozvolivši sebi da se navuče na najstariji i najprimitivniji trik.