Andžej Sapkovski
LASTAVIČJA
KULA
Šesti deo Sage o vešcu
S poljskog prevela
Zorana Lutovac
Čarobna
knjiga
Naslov originala
Andrzej Sapkowski
“WIEŽA JASKOLKI”
Copyright © 2013 za srpsko izdanje Čarobna knjiga
Ilustracija na naslovnoj strani
Alejandro Colucci
ISBN 978-86-7702-310-2
Čarobna knjiga
Beograd 2013.
U noći crnoj poput gavrana, pristigli su u Dun Dâre
Gde je mlada veštica dospela
Sa svake strane selo su okružili
Kako im pobeći ne bi uspela
U noći crnoj poput gavrana, pokušase je obmanuti
Avaj, to im je u prah palo
Pre no što bledo sunce proviri, na omrzlom je putu
Trideset leševa ležalo
Prosjačka pesma o strašnom pokolju koji se odigrao u Dun Dâreu tokom Saovinske noći
– Mogu ti dati sve što zaželiš – reče vračara. – Bogatstvo, vlast i skiptar, slavu, dug i srećan život. Biraj.
– Ne želim bogatstvo, ni slavu, ni vlast, ni skiptar – odgovori veštica. – Želim da imam konja koji bi bio crn i nedostižan kao noćni vihor. Želim da imam mač koji bi bio svetao i oštar kao mesečev zrak. Želim da u noći crnoj prelećem svet na mom crnom konju, želim da pokorevam sile Zla i Tame mojim blistavim mačem. To želim.
– Daću ti konja koji će biti crnji od noći i poletniji od noćnog vihora – kaza vračara. – Daću ti mač koji će biti svetliji i oštriji negoli mesečev zrak. Ali mnogo tražiš, veštice, stoga ćeš morati skupo da mi platiš.
– Čime? Ja svakako nemam ništa.
– Svojom krvlju.
Fluren Delanoj, Bajke i predanja
Prvo poglavlje
Kao što je opštepoznato, svemir se, kao i život, kreće u krug. Krug na čijem je obruču označeno osam magičnih tačaka, koje daju pun obrtaj, ili godišnji ciklus. Te tačke što stoje na obruču kruga u paru, tačno jedna naspram druge, jesu: Imbaelk – odnosno Klijanje, Lamas – odnosno Sazrevanje, Beletein – Cvetanje i Saovine – Zamiranje. Na krugu su označena i dva solsticija, odnosno suncostaja – zimski, zvani Midinvaerne, i Midaete, letnji. Postoje i dva ekvinocija, odnosno ravnodnevice – Birke, prolećna, i Velen, jesenja. Ovi datumi dele kružnicu na osam delova – tako se, takođe, u vilenjačkom kalendaru deli godina.
Iskrcavši se na plaže u okolini ušća Jaruge i Pontara, ljudi su tu sa sobom doneli vlastiti kalendar, koji se zasniva na mesecu i deli godinu na dvanaest meseci, što daju ciklus godišnjem radu zemljoradnika – od početka, od izrađivanja pritki u januaru, sve do kraja – do trenutka kada mraz pretvori zemlju u tvrdu grudu. Ali iako su ljudi delili godinu i računali datume na drugačiji način, prihvatili su vilenjački krug i osam tačaka na njegovom obruču. Imbaelk i Lamas, Saovine i Beletein, oba suncostaja i obe ravnodnevice preuzete iz vilenjačkog kalendara, postali su i kod ljudi važni praznici i svečani datumi. Izdvajali su se od drugih datuma u tolikoj meri u kolikoj se usamljeno drvo izdvaja na livadi.
Zato što te datume izdvaja magija.
Nije bila i nije nikakva tajna da su ovih osam datuma dani i noći tokom kojih neobično jača čarobna aura. Nikoga više ne čude magični fenomeni i zagonetne pojave koje prate tih osam datuma, a pogotovo ekvinocije i solsticije. Svi su se već navikli na takve fenomene i oni retko bude veću senzaciju.
Ali ove godine je bilo drugačije.
Ove godine, ljudi su, kao i obično, proslavili jesenji ekvinocij svečanom, porodičnom večerom, tokom koje se na stolu moralo nalaziti što više plodova iz ovogodišnje berbe, makar po mrvica od svakog. Tako je nalagao običaj. Pojevši večeru i zahvalivši boginji Meliteli za žetvu, ljudi su otišli na počinak. I tada poče strava.
Nešto pre ponoći, podiže se strašna oluja i zaduva užasan vihor, u kom su se, kroz šum drveća povijenog gotovo do zemlje i škripu krovnih greda i lupnjavu prozorskih kapaka, čuli sablasno zavijanje, krici i jecanje. Oblaci koji su jurili po nebu preuzimali su fantastične oblike, među kojima su se najčešće ponavljale siluete jednoroga i konja u galopu. Bura se gotovo ceo čas nije stišala, a u iznenadnoj tišini koja je nastupila posle nje, noć je oživela treperenjem i lepršanjem krila stotina kozodoja, tih tajanstvenih ptica što se, sudeći po narodnim verovanjima, okupljaju kako bi otpevale demonsku, samrtnu pesmu nad onim koji umire. Ovoga puta, hor leganja je bio tako velik i glasan kao da ceo svet treba da skonča.
Legnjevi su divljim glasovima ispevali samrtnu pesmu, a horizont pokriše oblaci gaseći ostatke mesečevog svetla. Tada zaječa strašna Bean’ši, vesnica nečije brze i nasilne smrti, a preko crnog neba projuri Divlji Gon – povorka plamenookih utvara na konjskim skeletima koja huče iskidanim plaštevima i barjacima. Kao i svakih nekoliko godina, Divlji Gon je sakupio svoj prinos, ali decenijama to nije bilo tako strašno kao ove godine – samo u Novigradu je izbrojano preko dvadeset osoba koje su nestale bez traga i glasa.
Kada je Gon odgalopirao a oblaci se razišli, ljudi su ugledali mesec u opadanju, kao što i biva u vreme ravnodnevice. Ali ove noći, mesec je bio boje krvi.
Običan narod je za ekvinocijske fenomene imao mnogo tumačenja, koja su se uostalom znatno razlikovala shodno specifičnostima regionalnih demonologija. Astrolozi, druidi i čarobnjaci su takođe imali tumačenja, ali ona su u većini slučajeva bila pogrešna i smišljena na brzu ruku. Bilo je malo, neobično malo ljudi koji su uspeli da povežu te pojave sa stvarnim činjenicarna.
Na Skeliškim ostrvima, na primer, malobrojni, veoma sujeverni ljudi, u čudnovatim su događajima videli najavu Tedd Deireadh – kraja sveta, kojoj prethodi bitka Rag nar Rog, poslednja borba Svetla i Tame. Silovitu oluju koja je u noći jesenje ravnodnevice potresla Ostrva, sujeverni ljudi su prihvatili kao talas odgurnut pramcem čudovišnog Naglfara iz Morhoga, drakara{1} koji je prevozio armiju aveti i demona Haosa i čiji su bokovi bili izrađeni od mrtvačkih noktiju. Ipak, prosvećeniji ili bolje informisani ljudi su ludilo nebesa i mora dovodili u vezu s ličnošću zle čarobnice Jenefer i s njenom strašnom smrću. A treći, još bolje informisani, u uzburkanom su moru videli znak da umire neko u čijim žilama teče krv kraljeva Skeliga i Cintre.
Koliko je svet dug i širok, toliko je i noć jesenjeg ekvinocija bila noć mora, košmara i prividenja, noć iznenadnih i zagušenih buđenja, koja je rastutnjao strah na iskidanim čaršavima mokrim od znoja. Priviđenja i buđenja nisu zaobilazila ni najprosvećenije glave – uz vrisak se u Nilfgardu sa zlatnim tvrđavama probudio car Emhir var Emreis. Na Severu, u Lan Ekseteru, iz postelje je skočio kralj Esterad Tisen, uz to budeći suprugu, kraljicu Zulejku. U Tretogoru je poskočio i posegao za bodežom arhišpijun Dajkstra, razbudivši pritom suprugu ministra finansija. U ogromnom zamku Montekalvo, iz postelje od damasta, skočila je čarobnica Filipa Ejlhart, ne probudivši pritom suprugu grofa De Noalje. Probudili su se – manje ili više naglo – patuljak Jarpen Zigrin u Mahakamu, stari veštac Vesemir u planinskoj tvrđavi Kaer Morhen, bankarski činovnik Fabio Sahs u gradu Gors Velen, jarl{2} Krah an Krajte na palubi drakara “Ringhorn”. Probudila se čarobnica Fringila Vigo u zamku Bokler, probudila se sveštenica Sigrdrifa u Hramu boginje Freje na ostrvu Hindarsfjal. Probudio se Danijel Ečeveri, grof Garamone, u opkoljenoj tvrđavi Maribor. Zivik, desetar Mrkog Stega, u utvrdi Ban Glean. Trgovac Dominik Bombast Huvenagel u gradiću Klaremont. I mnogo, mnogo drugih.
Ipak, malo je bilo ljudi sposobnih da sve te pojave dovedu u vezu sa stvarnom, konkretnom činjenicom. I s konkretnom osobom. Sticajem okolnosti, troje od ovih ljudi je provelo noć jesenjeg ekvinocija pod jednim krovom – u hramu boginje Melitele u Elanderu.
*
– Kozod
oji... – jauknu pisar Jare, zagledan u tamu koja je prekrivala park hrama. – Verovatno ih ima hiljadu, čitava jata... Krešte o nečijoj smrti... O njenoj smrti... Ona umire...
– Ne pričaj gluposti! – Tris Merigold se naglo okrenu i podiže stisnutu pesnicu, te se na trenutak činilo da će gurnuti ili udariti momka u grudi. – Veruješ u glupo sujeverje? Septembar se bliži kraju i legnjevi se okupljaju pred odlazak. To je potpuno normalno!
– Ona umire...
– Niko ne umire! – viknu čarobnica, pobledevši od besa. – Niko, razumeš li? Prestani da lupetaš!
U hodnik biblioteke izbijale su polaznice probuđene noćnom uzbunom. Njihova lica su bila ozbiljna i bleda.
– Jare – Tris se umiri, položi momku dlan na rame i jako ga stisnu. – Ti si jedini muškarac u hramu. Sve gledamo u tebe i tražimo u tebi oslonac i pomoć. Ne smeš da se bojiš, ne smeš da paničiš. Obuzdaj se. Nemoj da nas izneveriš.
Jare duboko uzdahnu, pokušavajući da umiri drhtanje ruku i usana.
– To nije strah... – prošapta, izbegavajući pogled čarobnice. – Ja se ne bojim, ja se brinem! Za nju. Video sam u snu...
– I ja sam videla – Tris stisnu usne. – Neneke, ti i ja smo sanjali isti san. Ali ni reči o tome.
– Krv na njenom licu... Toliko krvi...
– Ćuti, već sam te zamolila. Neneke dolazi.
Arhisveštenica priđe k njima. Lice joj je bilo umorno. Na nemo Trisino pitanje odgovorila je odričnim pokretom glave. Primetivši da Jare otvara usta, preduhitri ga.
– Nažalost, ništa. Dok je Divlji Gon preletao hram, probudile su se gotovo sve, ali nijedna nije imala viziju. Čak ni tako maglovitu kao što je bila naša. Idi da spavaš, momče, nema ovde ničeg za tebe. Devojke, idite u dormitorij!
Obema rukama protrlja lice i oči.
– Eh... Ekvinocij! Prokleta noć... Idi da legneš, Tris. Ništa ne možemo da uradimo.
– Ta nemoć – čarobnica stisnu pesnice – dovodi me do ludila. Na pomisao da ona tamo negde pati, da krvari, da je u opasnosti... Dođavola, kad bih znala šta da uradim!
Neneke, arhisveštenica Melitelinog hrama, okrenu se.
– A jesi li probala da se moliš?
*
Na Jugu, daleko iza Amelskih planina, u Ebingu, u zemlji zvanoj Pereplut, na ogromnim močvarama, presečenim rekama Veldom, Letom i Aretom, u mestu koje je udaljeno osamsto milja letom vrane od grada Elandera i hrama Melitele, snen košmar naglo probudi starog pustinjaka Visogotu. Probuđeni Visogota nikako nije mogao da se priseti sadržaja sna, ali čudan nemir nije mu dozvolio da opet zaspi.
*
– Hladno, hladno, hladno, brrr – brbljao je u sebi Visogota, marširajući stazom kroz trsku. – Hladno, hladno, brrrr.
Naredna zamka je bila prazna. Nijedne ondatre. Izuzetno neuspešan lov. Mrmljajući psovke i šmrčući smrznutim nosom, Visogota očisti zamku od blata i sočivice.
– Hladno, brrr, huha – brbljao je, idući prema kraju močvare. – A još je septembar! Pa tek je četiri dana prošlo od ekvinocija! Ha, u životu nisam zapamtio ovakvu studen pred kraj septembra. A ipak živim dosta dugo!
I naredna, pretposlednja zamka bila je prazna. Visogota nije čak imao volje ni da psuje.
– Sigurno je istina – mumlao je hodajući – da je klima sve hladnija iz godine u godinu. A sada se čini da će se efekat hlađenja pokrenuti kao lavina. Ha, vilenjaci su to još davno predvideli, ali ko je verovao u vilenjačka predskazanja?
Nad glavom starca opet zašumiše krila i zatreperiše neverovatno brzi, sivi oblici. Magla nad močvarom ponovo je odzvanjala divljim, isprekidanim trilerom kozodoja i brzim lepršanjem krila. Visogota nije obraćao pažnju na ptice. Nije bio sujeveran, a kozodoja je uvek bilo mnogo u močvarama, naročito su u zoru leteli tako gusto da je čak vladao strah da će nekoga u glavu udariti. Dobro, možda ih nije uvek bilo tako mnogo kao danas i možda nisu uvek tako pakleno kričali... Ali šta da se radi, u poslednje vreme priroda je priređivala čudne vragolije, a neobičnost je jurila za neobičnošću i svaka je bila neobičnija od prethodne.
Taman izvuče iz vode poslednju praznu zamku kad začu rzanje konja. Kao po naredbi, legnjevi odjednom nestaše.
Na močvarama Perepluta bile su ade, suva, visoko pozicionirana mesta zarasla crnom brezom, jovovinom, svibom, drenikom i trnjinom. Blatišta su tako precizno okruživala većinu ada da je bilo apsolutno nemoguće da tamo dospe konj ili jahač koji ne poznaje stazu. A ipak je rzanje koje Visogota opet začu dopiralo baš s takve ade.
Radoznalost je nadvladala opreznost.
Visogota se slabo razumeo u konje i njihove rase, ali je bio esteta, umeo je da raspozna i proceni šta je lepo. A vran konj, grive blistave kao antracit, kojeg je video u pozadini brezovih stabala, bio je zapanjujuće lep. Bio je prava suština lepote. Bio je tako lep da se činio nestvarnim.
Ali bio je stvaran. I potpuno stvarno uhvaćen u zamku, upleten vođicama i uzdama u krvavocrvene grane svibe, stvorene za hvatanje. Kada je Visogota prišao bliže, konj podavi uši, zatopota tako da se čak i zemlja zatresla, trgnu graciozno glavom i okrenu se. Sada se moglo videti da je to kobila. Moglo se videti još nešto. Nešto što je prouzrokovalo da Visogotino srce počne da udara kao ludo, a nevidljiva klešta adrenalina stegla su mu grlo.
Iza konja, u plitkoj jami, ležao je leš.
Visogota baci na zemlju vreću. Postide se prve pomisli, koja je bila da se okrene i pobegne. Prišao je zadržavajući opreznost, jer je vrana kobila topotala, povijala uši, cerila zube na žvalama i samo čekala priliku da ga ugrize ili ritne.
Leš je bio leš dečaka od deset-petnaest godina. Ležao je licem okrenutim ka zemlji, jedna ruka je bila prignječena telom, a druga je bila ispružena u stranu i prstima zarivena u pesak. Dečak je imao na sebi jaknicu od jelenje kože, tesne kožne pantalone i meke vilenjačke čizme s kopčama, duboke do kolena.
Visogota se sagnu i u tom trenutku leš glasno zaječa. Vrana kobila zarza otegnuto i lupi kopitima o zemlju.
Pustinjak kleknu i pažljivo okrenu ranjenika. Nehotice povuče glavu i siknu na prizor čudovišne maske od prljavštine i zgrušane krvi, kakvu je dečak imao umesto lica. Pažljivo je obrisao mahovinu, lišće i pesak sa usana pokrivenih pljuvačkom i slinom i pokušao da otkine sa obraza kosu slepljenu krvlju i zbijenu u tvrdi koltun. Ranjenik zaječa potmulo, stegnu se i poče da drhti. Visogota mu odlepi kosu s lica.
– Devojka – reče glasno, ne mogavši da poveruje u ono što je imao pravo pred nosom. – Ovo je devojka.
*
Da je toga dana, nakon što je pao mrak, neko uspeo da se tiho prikrade do kolibe izgubljene među močvarama, s upalom strehom obraslom mahovinom, i da je pogledao kroz pukotine na prozorima, onda bi u unutrašnjosti, oskudno osvetljenoj lojanicama, ugledao devojku od deset-petnaest godina, glave debelo omotane zavojima, kako nepomično, gotovo mrtvački, leži na drvenom krevetu prekrivenom kožama. I video bi starca sive, klinaste brade i duge bele kose koja od ruba snažne ćele pada na ramena i leđa i izdužuje izbrazdano čelo daleko iza temena. Opazio bi kako starac pali još jednu lojanicu, kako stavlja na sto peščanik, kako oštri pero, kako se naginje nad listom pergamenta. Kako tone u misli i zamišljeno sebi govori nešto u bradu, ne spuštajući oka s devojke koja leži na krevetu.
Ali to nije bilo moguće. Niko to nije mogao videti. Koliba pustinjaka Visogote bila je dobro sakrivena među močvarama, u pustoši večito pokrivenoj maglom, u koju se niko nije usuđivao da zađe.
*
– Zapišimo – Visogota umoči pero u mastilo – sledeće: „Prošlo je tri časa od intervencije. Dijagnoza: vulnus incisivum, posekotina nanesena velikom snagom nepoznatim oštrim oruđem s verovatno zakrivljenom oštricom. Obuhvata levi deo lica, počinje od infraorbitalnog predela, preseca obraz i doseže sve do parotidnog predela. Najdublja je rana u početnom delu ispod očne duplje, na jabučnoj kosti, budući da dopire do pokosnice. Pretpostavlja se da je period koji je prošao od zadobijanja rane do prvog previjanja deset časova.”
Pero zaškripa na pergamentu, ali škripanje nije trajalo duže od nekoliko
minuta. I redova. Visogota nije smatrao da je nužno da zapiše sve što je govorio u sebi.
– Vratimo se previjanju rane – nastavi ubrzo starac, zagledan u plamen lojanice koji je treperio i čadio – i zapišimo sledeće: „Nisam isekao krajeve ozlede, ograničio sam se jedino na uklanjanje neprokrvljenih parčića i, naravno, na ugruške. Isprao sam ranu ekstraktom vrbove kore. Uklonio sam prljavštinu i strana tela. Stavio sam šavove od konoplje. Neka bude zapisano da nisam imao na raspolaganju drugu vrstu niti. Naneo sam oblogu od planinske arnike i stavio zavoj napravljen od muslina.”
Na sredinu kolibe istrča miš. Visogota mu baci parče hleba. Devojka je na krevetu nemirno disala i ječala u snu.
*
– Osam časova nakon intervencije. Stanje bolesnika – bez promene. Stanje lekara – to znači moje – popravilo se, pošto sam uhvatio malo sna... Mogu da nastavim s beleženjem. Valja pretočiti na te listove nešto informacija o mojoj pacijentkinji. Za buduća pokolenja. Pod uslovom da bilo kakvo pokolenje stigne na ove močvare pre no što sve istruli i raspadne se u prah.
Visogota teško uzdahnu, umoči pero i prevuče ga preko ivice mastionice.
– A što se tiče pacijentkinje – promumla – neka bude zabeleženo sledeće: „Kako se čini, ima šesnaest godina, visoka, građe prilično mršave, ali nikako slabunjave, jer ne ukazuje na neuhranjenost. Muskulatura i fizička konstrukcija su posve tipične za mladu vilenjakinju, ali nisu utvrđene nikakve karakteristike mestike, niti kvarteronke. Kao što je poznato, moguće je da niži procenat vilenjačke krvi ne ostavi tragove.”
Visogota kao da se tek sada setio da nije zapisao na papiru nijednu runu, nijednu reč. Prislonio je pero na papir, ali mastilo se osušilo. Starca to uopšte nije uzbudilo.