– Neka bude zabeleženo i to – nastavi – da devojka nikada nije rađala. Takođe, na telu nema nikakvih zastarelih belega, ožiljaka, ogrebotina, nikakvih tragova kakve ostavljaju težak rad, nezgode i život pun rizika. Naglašavam: govorim o zastarelim tragovima. Svežih tragova ne manjka na njenom telu. Devojka je bila tučena. Bila je šibana, i to nikako očevom rukom. I verovatno je bila šutirana.
– Takođe sam na njenom telu pronašao dosta čudan, poseban znak... Hm... Zapišimo to za dobro nauke... Na preponama, odmah pored venerinog brežuljka, devojka ima istetoviranu crvenu ružu.
Visogota je usredsređeno posmatrao zaoštreni kraj pera, pa ga potom umoči u mastionicu. Ovoga puta ipak nije zaboravio s kakvim ciljem je to učinio – brzo poče da pokriva list jednakim redovima nakrivljenog pisma. Pisao je dok se pero nije osušilo.
– U polusvesnom stanju je govorila i vrištala – nastavi. – Njen akcenat i način izražavanja, ukoliko zanemarimo česte upadice iz opscenog žargona kriminalaca, veoma su zbunjujući i teško je odrediti njihovu lokalizaciju, ali usudio bih se da tvrdim da pre potiču sa Severa nego s Juga. Neke reči...
Ponovo zaškripa perom po pergamentu, ali ne previše dugo, mnogo kraće, kako bi mogao da zapiše sve što je maločas izgovorio. Potom započe monolog, tačno tamo gde ga je prekinuo.
– Neke reči, imena i nazivi koje devojka mrmlja u bunilu vredi zapamtiti. I proučiti. Sve ukazuje na to da je zaista, ali zaista vrlo nesvakidašnja osoba pronašla put do kolibe starog Visogote...
Ćutao je neko vreme, osluškujući.
– Samo da se – promumla – koliba starog Visogote ne pokaže kao kraj njenog puta.
*
Visogota se nagnu nad pergamentom i čak stavi na njega pero, ali ne zapisa ništa, nijednu runu. Baci pero na sto. Neko vreme je brektao, besno mumlao i šmrcao. Posmatrao je krevet i slušao zvukove koji su otuda dopirali.
– Treba utvrditi i zapisati – reče umornog glasa – da je veoma loše, Svi moji napori i intervencije mogu se pokazati nedovoljnim, a trud uzaludnim. Moje bojazni su bile opravdane. Rana je inficirana. Devojka je u snažnoj groznici. Ispoljila su se već tri od četiri kardinalna simptoma akutnog zapaljenja: rubor, calor i tumor{3}. U ovom trenutku je već lako to ustanoviti vizuelno i dodirom. Kada prođe postintervenini šok, pojaviće se i četvrti simptom: dolor{4}. Neka bude zapisano da je minulo skoro pola veka od kada sam se počeo baviti medicinskom praksom; osećam kako te godine guše moje sećanje i veštinu mojih prstiju. Ne umem mnogo toga da uradim, a još manje mogu da uradim. Sredstava i medikamenata imam manje nego što je inače malo. Sva nada je u odbrambenom mehanizmu mladog organizma...
*
– Dvanaest časova posle intervencije. Kao što sam i očekivao: pojavio se četvrti kardinalni simptom infekcije: dolor. Bolesnica vrišti od bola, a temperatura i drhtavica postaju snažnije. Nemam ništa, nijedno sredstvo koje bih mogao da joj dam. Imam na raspolaganju malu količinu eliksira tatule, ali devojka je preslaba da bi preživela njeno dejstvo. Imam i nešto jedića, ali jedić bi je nesumnjivo ubio.
*
– Petnaest časova nakon intervencije. Zora. Bolesnica je nesvesna. Groznica brzo raste, a drhtavica jača. Osim toga, javljaju se jake kontrakcije facijalnih mišića. Ukoliko je to tetanus, devojka je izgubljena. Ipak, nadajmo se da je to samo facijalni živac... Ili trigeminalni. Ili oba... U tom slučaju će devojka biti unakažena... Ali živeće...
Visogota pogleda pergament na kojem nije napisao nijednu runu, nijednu reč.
– Pod uslovom – kaza nečujno – da preživi infekciju.
*
– Dvadeset časova nakon intervencije. Groznica raste. Rubor, calor, tumor i dolor dostižu, kako mi se čini, kriznu tačku. Ali devojka nema šansi da preživi, da makar doživi i tu tačku. Stoga, evo, zapisujem... Ja, Visogota iz Korva, ne verujem u postojanje bogova. Ali ako postoje, neka čuvaju tu devojku. I neka mi oproste to što sam uradio... Ako se ispostavi da je to što sam uradio bila greška.
Visogota odloži pero, protrlja natečene i svrbljive kapke i pritisnu pesnice uz slepoočnice.
– Dao sam joj mešavinu tatule i jedića – reče nečujno. – Naredni časovi će sve odlučiti.
*
Nije spavao, samo je dremao, kad ga iz dremke trgnuše lupa i tutnjava praćene jaukom koji je poticao više od gneva nego od bola.
Napolju se razdanjivalo, pukotine na prozorima propuštale su slabu svetlost. Peščanik se presuo do kraja, i to odavno. Visogota je kao i obično zaboravio da ga okrene. Lojanica je jedva tinjala, rumeni žar iz ognjišta slabo je osvetljavao ugao kolibe. Starac usta i pomeri improvizovani paravan od ćebadi kojim je ogradio krevet od ostatka prostorije, kako bi bolesnici osigurao mir.
Bolesnica je već stigla da se podigne s poda, na koji je maločas pala; sedela je pogrbljena na ivici ležaja, trudeći se da počeše lice ispod zavoja. Visogota se nakašlja.
– Zamolio sam te da ne ustaješ. Previše si slaba. Ako nešto želiš, pozovi. Uvek sam u blizini.
– Ja upravo i ne želim da budeš u blizini – reče tiho, nerazgovetno, ali potpuno jasno. – Hoću da piškim.
Kad se vratio da uzme nokšir, ležala je poleđuške na krevetu i opipavala zavoj pritegnut uz obraz i obavijen oko čela i vrata. Kada joj je uskoro opet prišao, nije promenila poziciju.
– Četiri dana? – upita, gledajući u tavanicu.
– Pet. Prošao je ceo dan od našeg poslednjeg razgovora. Prespavala si ceo dan. To je dobro. Potreban ti je san.
– Osećam se bolje.
– Drago mi je što to čujem. Skinućemo zavoj. Pomoći ću ti da sedneš. Uhvati se za moju ruku.
Rana je zarastala lepo i nije bila vlažna, te je ovog puta gotovo prošlo bez bolnog skidanja zavoja s kraste. Devojka pažljivo dodirnu obraz. Namrštila se, ali Visogota je znao da to nije samo bol. Svaki put je nanovo otkrivala obim povrede i shvatala ozbiljnost rane. Sa užasom se uveravala da to što je prethodno osetila dodirom nije bio košmar izazvan groznicom.
– Imaš li ovde neko ogledalo?
– Nemam – slagao je.
Gledala ga je, možda prvi put potpuno svesno.
– Dakle, toliko je loše? – upita, pažljivo prelazeći prstima po šavovima.
– To je veoma velika povreda – progunđa, ljut na sebe što se izgovara i pravda pred balavicom. – Lice ti je stalno vrlo otečeno. Za nekoliko dana ću skinuti šavove, a do tada ću nanositi jedić i vrbov ekstrakt. Neću ti više obavijati celu glavu. Lepo zarasta. Zaista lepo.
Nije odgovorila. Pomerala je usta i vilicu, mrštila i krivila lice, isprobavajući šta rana dopušta a šta ne.
– Pripremio sam čorbu od goluba. Hoćeš da jedeš?
– Ješću. Ali ovaj put ću probati sama. Ponižavajuće je da me hrane kao da sam paralizovana.
Dugo je jela. Drvenu kašiku je prinosila ustima pažljivo i s takvim naporom kao da je bila teška dve funte. Ali uspela je sama, bez pomoći Visogote, koji ju je posmatrao zainteresovano. Visogota je bio znatiželjan – i goreo je u radoznalosti. Znao je da će zajedno s devojčinim ozdravljenjem početi razmena rečenica koje bi mogle da bace svetlost na tajanstveni slučaj. Znao je za to i nije mogao da dočeka taj trenutak. Previše dugo je živeo sam u pustinji.
Devojka je završila s jelom i pala na jastuke. Nekoliko trenutaka je mrtvo posmatrala plafon, a zatim okrenula glavu. Neobično velike, zelene oči – još jednom je potvrdio Visogota – davale su njenom licu izraz nevinog deteta, a u tom su se trenutku upadljivo prepirale sa grozno osakaćenim obrazom. Visogota je poznavao taj tip lepote – večito dete krupnih očiju i fizionomija koja izaziva instinktivnu reakciju simpatije. Večita devojka, čak i kada dvadeseti, pa i trideseti rođendan već odavno padnu u zaborav. Da, Visogota je dobro poznavao taj tip lepote. Njegova druga žena bila je takva. Njegova kćerka bila je takva.
– Moram da bežim odavde – reče odjednom devojka. – I to što pre. Ja sam begunac. Ali ti to znaš.
– Znam – klimnu glavom. – To su bile tvoje prve reči, koje uprkos izgovoru nisu bile plod bunila. Tačnije, jedne o
d prvih. Najpre si pitala za svog konja i za svoj mač. Tim redom. Kada sam te uverio da su i konj i mač u dobrim rukama, posumnjala si da sam saveznik nekakvog Bonharta i da te neću lečiti, već da ću te izložiti torturi. Kada sam te uz veliki trud uverio da grešiš, predstavila si se kao Falka i zahvalila mi za to što sam te spasao.
– Dobro je – okrenu glavu na jastuku, kao da je htela da pobegne od potrebe da mu gleda u oči. – Dobro je da nisam zaboravila da zahvalim. Ja se toga sećam kao kroz maglu. Ne znam šta je bilo java, a šta san. Bojala sam se da se nisam zahvalila. Ne zovem se Falka.
– I to sam saznao, mada slučajno. Govorila si u groznici.
– Ja sam begunac – reče, ne okrećući se. – Izgnanik. Opasno je pružati mi sklonište. Opasno je znati kako se zaista zovem. Ja moram sesti na konja i bežati, pre no što me ovde pronađu...
– Maločas – nežno kaza – imala si problem da sedneš na nokšir. Ne mogu baš da te zamislim kako sedaš na konja. Ali uveravam te da si ovde bezbedna. Niko te neće pronaći.
– Sigurno me gone. Slede tragove, pretresaju okolinu...
– Smiri se. Svaki dan pada kiša, niko neće pronaći tragove. A ti si u pustinji. U kući pustinjaka koji je odsečen od sveta. Da, kako svetu ne bi bilo lako da ga pronađe. Ipak, ako želiš, mogu da potražim način da prijateljima ili rodbini prenesem vest o tebi.
– Ne znaš čak ni ko sam...
– Ti si ranjena devojka – prekinu je – koja beži od nekoga ko se ne dvoumi da povredi devojke. Da li želiš da prenesem neku poruku?
– Nema kome – odgovori ubrzo, a Visogota ulovi uhom promenu glasa. – Moji prijatelji nisu živi. Svi su ubijeni.
Nije komentarisao.
– Ja sam smrt – nastavi čudnim, visokim glasom. – Svako ko dođe u kontakt sa mnom – umire.
– Ne svako – opovrgnu Visogota, pažljivo piljeći u nju. – Nije Bonhart, onaj čije si ime uzvikivala u groznici, onaj od koga sada želiš da bežiš. Vaš kontakt je više tebi naškodio nego njemu. To te je on... ranio po licu?
– Ne – stisnu usta, kako bi savladala nešto, što je bio ili jezik ili psovka. – Po licu me je ranio Sova. Stefan Skelen. A Bonhart... Bonhart me je ranio znatno ozbiljnije. Dublje. Da li sam i o tome govorila u groznici?
– Smiri se. Oslabila si, moraš da se kloniš jakih uzbuđenja.
– Zovem se Ciri.
– Napraviću ti oblogu od jedića, Ciri.
– Pričekaj... trenutak. Daj mi nekakvo ogledalo.
– Kazao sam ti...
– Molim te!
Poslušao ju je, pošto je došao do zaključka da tako treba i da ne može više da odugovlači. Čak je doneo i lojanicu, kako bi mogla bolje da vidi šta su uradili s njenim licem.
– Pa da – reče izmenjenim, isprekidanim glasom. – Pa da. Upravo je onako kako sam i mislila. Gotovo onako kako sam i mislila.
Izašao je, povlačeći za sobom improvizovani paravan od ponjave.
Trudila se da jeca tiho, tako da je ne čuje. Veoma se trudila.
*
Sledećeg jutra, Visogota je skinuo polovinu šavova. Ciri je opipavala obraz i siktala kao zmija, žaleći se na snažan bol uha i hiperesteziju vrata u predelu vilice. Ipak je ustala, obukla se i izašla u dvorište. Visogota se nije protivio. Pravio joj je društvo. Nije morao ni da joj pomaže, ni da je pridržava. Devojka je bila zdrava i dosta snažnija nego što je mogao da pretpostavi.
Zanosila se tek kada bi ulazila i tada se pridržavala za dovratnike i štokove.
– Ala... – odjednom se zaguši vazduhom. – Ala je hladno! Mraz, šta li? Već je zima? Koliko dugo sam tu ležala? Nekoliko nedelja?
– Tačno šest dana. Sada je peti dan oktobra. Ali ima izgleda da će biti veoma hladan oktobar.
– Peti oktobar? – Ciri se namršti i siknu od bola. – Pa kako to? Dve nedelje...
– Šta? Kakve dve nedelje?
– Nije važno – slegnu ramenima. – Možda ja to nešto grešim... A možda i ne grešim. Reci mi, šta ovde tako užasno smrdi?
– Kože. Lovim ondatre, dabrove, nutrije i vidre, i štavim kože. Čak i pustinjaci moraju od nečega da žive.
– Gde je moj konj?
– U oboru.
Vrana kobila glasnim rzanjem pozdravi posetioce, a Visogotina koza je proprati beketom u kom se čulo veliko nezadovoljstvo zbog toga što je morala da deli smeštaj s drugim stanarom. Ciri zagrli konja oko vrata, potapša ga i pomazi po grivi. Kobila je frktala i kopitom rila slamu.
– Gde je moje sedlo? Podsedlica? Orma?
– Ovde.
Nije se protivio, nije obraćao pažnju, nije izražavao svoje mišljenje. Ćutao je, podupirući se štapom. Nije se pomerio kada je zastenjala pokušavajući da podigne sedlo, nije se ni trznuo kada se zanela pod teretom i teško, uz glasni jauk, svalila na pod posut slamom. Nije prišao, nije joj pomogao da ustane. Posmatrao ju je ozbiljno.
– Pa da – reće kroz stisnute zube, odgurujući kobilu, koja se trudila da posadi nos na njen okovratnik. – Sve je jasno. Ali ja moram da bežim odavde, dođavola! Jednostavno moram!
– Kuda? – upita hladno.
Opipavala je lice, još uvek sedeći na slami pored ispuštenog sedla.
– Što dalje.
Klimnuo je glavom kao da je odgovor bio zadovoljavajući, sve je razjasnila i nije ostavila mesta za nagađanja. Ciri je ustala s naporom. Nije ni pokušavala da se sagne po sedlo i ormu. Samo je proverila da li kobila ima seno i ovas u jaslama i počela da gladi leđa i bokove konja svežnjem slame. Visogota je u tišini čekao i dočekao. Devojka posrnu o stub koji je podržavao tavanicu i poblede kao krpa. Bez reči joj pruži štap.
– Ništa mi nije. Samo...
– Samo ti se okrenulo u glavi, jer si bolesna i slaba kao novorođenče. Vratimo se. Moraš da legneš.
*
Pred zalazak sunca, prespavavši dobrih nekoliko sati, Ciri opet izađe. Vraćajući se s reke, Visogota naleti na nju kraj prirodne žive ograde od kupina.
– Ne idi predaleko od kolibe – reče oštro. – Kao prvo, previše si slaba...
– Osećam se bolje.
– Kao drugo, to nije bezbedno. Okolo se nalazi ogromna močvara i beskonačno polje trske. Ne poznaješ staze, možeš da se izgubiš ili da se utopiš u kaljuzi.
– A ti – pokaza na vreću koju je vukao – očigledno poznaješ staze. I ti njima ne ideš daleko, što znači da močvara uopšte nije tako velika. Štaviš kože kako bi živeo, shvatam. Moja kobila, Kelpi, ima ovas, a ovde polja ne vidim. Mi smo jeli kokošku i prekrupu. I hleb. Pravi hleb, a ne lepinju. Od lovca ne bi dobio hleb. A to znači da se u okolini nalazi selo.
– Čvrsta logika – potvrdi mirno. – Stvarno, dobijam namirnice iz obližnjeg sela. Iz obližnjeg, ali uopšte nije blizu, nalazi se na kraju močvara. Močvare se naslanjaju na reku. Menjam kože za hranu koju mi dovoze lađom. Hleb, kašu, brašno, so, sir, ponekad zeca ili kokošku. A ponekad poruke.
Nije dočekao pitanje, pa je nastavio.
– Horde konjanika su u poteri za tobom dva puta bile u naselju. Prvi put su nas upozorili da te ne skrivamo, a seljacima su pretili ognjem i mačem ukoliko te uhvate u naselju. Drugi put su obećavali nagradu za onoga ko pronađe leš. Tvoji gonitelji su ubeđeni da ležiš mrtva u šumama, u nekakvom jarku, ili provaliji.
– I neće se srniriti – promumla – sve dok ne pronađu telo. Dobro znam za to. Moraju da imaju dokaz da nisam živa. Bez tog dokaza neće odustati. Sve će pretražiti. Na kraju će stići i ovde...
– Baš im je stalo – primeti. – Rekao bih, neobično im je stalo...
Ona stegnu usta.
– Ne plaši se. Otići ću pre nego što me tu nađu. Neću te izložiti opasnosti... Ne boj se.
– Zašto pretpostavljaš da se bojim? – slegnu ramenima. – Zar postoji razlog da se plašim? Ovde niko neće dospeti i niko te ovde neće pronaći. Međutim, ukoliko promoliš nos kroz trsku, dospećeš svojim goniteljima pravo u ruke.
– Drugim rečima – podiže gordo glavu – moram da ostanem ovde? To si želeo da kažeš?
– Ti n
isi zatvorenik. Možeš da odeš kad god poželiš. Tačnije – kada budeš u stanju. Ali možeš i da ostaneš kod mene i da pričekaš neko vreme. Tragači ponekad izgube volju. Uvek se razočaraju, pre ili kasnije. Uvek. Možeš mi verovati. Razumem se u to.
Njene zelene oči blesnuše kad ga pogleda.
– Uostalom – reče brzo, sležući ramenima i bežeći od njenog pogleda – učinićeš onako kako poželiš. Ponavljam, nisam te ovde zatvorio.
– Možda danas ipak neću otići – brecnu se. – Slaba sam... I sada će sunce zaći... A ja svakako ne poznajem staze. Prema tome, hajdemo u kolibu. Srnrzla sam se.
*
– Kazao si da sam ležala kod tebe sedam dana. Da li je to istina?
– Zbog čega bih lagao?
– Ne uzbuđuj se. Trudim se da izračunam dane... Ja sam pobegla... Ranjena sam... na dan ravnodnevice. Dvadeset trećeg septembra. Ukoliko radije računaš po vilenjacima, poslednjeg dana Lamasa.
– To je nemoguće.
– Zašto bih lagala? – vrisnu i jauknu, hvatajući se za lice. Visogota ju je gledao spokojno.
– Ne znam zašto – kaza hladno. – Ali ja sam nekada bio lekar, Ciri. Davno, ali i dalje umem da razlikujem ranu koja je nanesena pre deset sati od rane koja je nanesena pre četiri dana. Pronašao sam te dvadeset sedmog septembra. Prema tome, bila si ranjena dvadeset šestog. Trećeg dana Velena, ako radije računaš po vilenjacima. Tri dana posle ekvinocija.
– Bila sam ranjena na sam ekvinocij.
– To nije moguće, Ciri. Onda ti tu imaš neki prastari pustinjski kalendar.
– Neka ti bude. Zar je to toliko važno?
– Ne. Nije uopšte.
*
Tri dana kasnije, Visogota je skinuo poslednje šavove. Imao je mnogo razloga da bude zadovoljan i ponosan na svoje delo – linija ušivanja je bila ravna i čista, nije trebalo da se plaši belega prljavštine koja je urasla u ranu. Satisfakciju mu je ipak pokvarilo što je video Ciri kako u tmurnoj tišini promatra u ogledalu ožiljak pod raznim uglovima i bezuspešno pokušava da ga prikrije kosom, koju je češljala ka obrazu. Ožiljak ju je naružio. Činjenica je ostala činjenica i tu nikakav savet nije mogao pomoći. Ni u čemu nije moglo pomoći pretvaranje da je drugačije. Ožiljak – neprestano crven, naduven kao kanap, istačkan ubodima igle i obeležen otiscima niti – odista je izgledao sablasno. Takvo stanje je imalo šansu da podlegne postepenoj, pa čak i brzoj popravci. Visogota je ipak znao da nije bilo nikakvih šansi da ožiljak nestane i prestane da je ruži.