– Kakvi parovi? Kako po dvoje? – Ulepljeni naglim pokretom zbaci kaput s ramena. – Nije vas sramota, momci? Pa to je samo devojka! Pih! Pomerite se. Sam ću otići i patosirati je. Jaka stvar!
– Ja hoću živu Falku – pobuni se Vindzor Imbra. – Dođavola s vašim borbama i duelima! Mene ne zanima Bonhartov cirkus, ja hoću devojku! Živu! Poći ćete vas dvojica, ti i Stavro. I izvucite je odande.
– Za mene je – ponovi Stavro, onaj s bradom – uvreda da u paru idemo na tu mršavicu.
– Baron će ti tu uvredu zasladiti florenima. Ali samo za živu.
– Znači da je baron tvrdica – zakikota se Huvenagel tresući stomakom i buldožjim obrazima. – U njemu nema ni trunke sportskog duha. A ni volje da nagradi tuđi sportski duh! A ja podržavam sport i zbog toga povećavam nagradu. Ko sam izađe u tu arenu i sam na sopstvenim nogama iz nje izađe, evo ovom rukom ću mu iz ove vreće isplatiti ne dvadeset, već trideset florena.
– Pa šta onda čekamo? – vrisnu Stavro. – Ja idem prvi!
– Polako! – zariča ponovo mali gradonačelnik. – Devojka ima samo tanani lan preko leđa! Stoga i ti skini oklop, vojniče! To je sport!
– Kuga vas pokosila – Stavro skinu sa sebe kaftan nabijen gvožđem, a potom skinu košulju preko glave, otkrivajući grudi i mršava ramena zarasla kao u pavijana. – Kuga vas pokosila, velmožni, i vaš usrani sport! Idem ovako, gole kože! Ah, da! I pantalone da skinem?
– Skini i pantalone – prohrapa seksepilno markiza De Nement-Ujvar. – Da vidimo da nisi muškarac samo na rečima!
Nagrađen burnim aplauzom, go do pojasa, Stavro izvuče oružje i prekorači nogom preko barijere od balvana oprezno posmatrajući Ciri. Ciri je ukrstila ruke na grudima. Nije napravila ni korak ka maču zabijenom u pesku. Stavro se dvoumio.
– Ne radi to – reče Ciri veoma tiho. – Ne teraj me... Neću ti dozvoliti da me takneš.
– Ne ljuti se, devojko – Stavro preskoči barijeru. – Nemam ništa protiv tebe. Ali posao je posao...
Nije ni završio, a Ciri je već bila pored njega i već je imala u ruci Lastavicu – tako je u mislima zvala gnomski gvihir. Primenila je najjednostavniji, detinji, odlučan napad, fintu zvanu “tri koračića” – ali Stavro se upecao na to. Napravio je korak unazad i mahinalno podigao mač, i tada je već bio pod njenom milošću – pri odskoku se oslonio leđima na balvane koji su ograđivali arenu, a Lastavičina oštrica završila je na col ispred njegovog nosa.
– Taj trik – Bonhart pojasni markizi nadglašavajući urlike i vrisku – zove se “tri koračića, pogreška i napad tercijom”. Jeftin broj, očekivao sam od devojke nešto mnogo uglađenije. Ali ipak treba priznati – da je htela, tip bi već bio mrtav.
– Ubij ga! Ubij! – drali su se gledaoci, a Huvenagel i gradonačelnik Penicvik pokazivali su palac okrenut nadole. Sa Stavrinog lica je potekla krv, a na obrazima su se pojavile ružne bubuljice i rupice od osipa.
– Rekla sam ti, ne teraj me – siknu Ciri. – Ne želim da te ubijem! Ali neću dozvoliti da me takneš! Vraćaj se tamo odakle si došao.
Povukla se, okrenula, spustila mač i pogledala uvis prema ložama.
– Igrate se sa mnom? – vrisnu isprekidanim glasom. – Želite da me naterate da se borim? Da ubijam? E pa nećete me naterati! Neću se boriti!
– Čuješ, Imbra? – zazvuča u tišini ironičan Bonhartov glas. – Čista korist! A nijedan rizik! Ona neće da se bori. Prema tome, možeš je uzeti iz arene i odvesti živu kod barona Kasadeje, da se igra s njom do mile volje. Možeš je bez brige uzeti! Goloruk!
Vindzor Imbra je pljunuo. Stavro, prilepljen leđima za balvane, teško je disao i stiskao mač u ruci. Bonhart se zasmejao.
– Ali ja se, Imbra, kladim u brilijante protiv oraha da vam to neće poći za rukom.
Stavro je snažno izdahnuo. Izgledalo mu je da je devojka, koja mu je bila okrenuta leđima, rastrojena i dekoncentrisana. Kipeo je od besa, stida i mržnje. I nije izdržao. Napao ju je. Brzo i podmuklo.
Publika nije primetila kako je izbegla napad i uzvratila udarac. Videla je samo kako se Stavro baca na Falku i pravi iznenadan baletski poskok, posle koga je na potpuno nebaletski način pao okrenut stomakom i licem nadole u pesak, koji se momentalno natopio krvlju.
– Instinkti su nadmoćni! – Bonhart nadvika masu. – Refleksi deluju! Šta je, Huvenagele? Zar ti nisam rekao? Videćeš, mastifi uopšte neće biti potrebni!
– Kakva lepa i profitabilna publika – Huvenagel namršti oči od zadovoljstva.
Stavro se pridigao na ruke, koje su se tresle od napora, protresao je glavu, zavrištao, zahriptao, povratio krv i pao na pesak.
– Kako se zove taj udarac, milostivi Bonharte? – seksepilno zahripta markiza De Nement-Ujvar trljajući koleno o koleno.
– To je bila improvizacija – ispod usne lovca na nagrade, koji uopšte nije gledao markizu, blesnuše zubi. – Lepa, kreativna i jednostavna, rekao bih, visceralna improvizacija. Čuo sam za mesto gde podučavaju takvom paranju utrobe. Kladim se da naša gđica zna to mesto. Ja već znam ko je ona.
– Ne terajte me! – vrisnu Ciri, a u glasu joj zadrhta sasvim sablasna nota. – Ne želim! Razumete li? Ne želim!
– Ti kurvo iz pakla! – Amarant hitro preskoči barijeru i odmah poče da kruži po areni kako bi skrenuo Cirinu pažnju sa Ulepljenog, koji je uskočio s druge strane. Za Ulepljenim je barijeru prošao i Konjska Koža.
– Nije fer! – zariča gradonačelnik Penicvik, mali poput patuljka i osetljiv na fer-plej, a zajedno sa njim ričala je masa.
– Trojica idu na nju! Nije fer!
Bonhart se zasmejao. Markiza obliza usne i poče jače da trlja nogama.
Plan trojke je bio jednostavan – naterati devojku da se povuče do balvana, a onda će dvojica da je blokiraju, treći da ubije. Ništa od toga nije bilo. Iz prostog razloga. Devojka se nije povukla, već je napala.
Baletskom piruetom je uklizala među njih tako glatko da gotovo nije dodirnula pesak. Ulepljenog je u preletu udarila baš tamo gde je trebalo. U vratnu žilu. Udarac je bio tako lagan da nije izgubila ritam, tanano se okrenula u suprotnu stranu toliko brzo da na nju nije pala ni kapljica krvi koja je šikljala iz vrata Ulepljenog, u potoku dugom gotovo jedan sužanj. Amarant, koji je bio iza nje, klepio ju je u vrat, ali njegov podmukli udarac odbio se o oštricu prebačenu iza leđa u munjevitoj paradi. Ciri se zavrtela kao opruga i ubola ga ojačavajući silinu udarca oštrim pokretom kuka. Tamna gnomska oštrica bila je kao britva, rasparala je stornak uz zvuke šištanja i mljackanja. Amarant je zaurlao, pao na pesak i sklupčao se. Konjska Koža, doskakujući, zadao je devojci udarac u grlo, a ona se izvila da bi izbegla udarac, glatko se okrenula, kratko ga posekla sredinom oštrice po licu i rascepala mu oko, nos, usta i bradu.
Publika je vrištala, zviždala, udarala i zavijala. Markiza de Nement-Ujvar stavila je obe šake među stisnute butine, oblizala bleštave usne i smejala se pripitim, nervoznim kontraaltom. Nilfgardski komandir rezerve bio je bled kao najfiniji papir. Neka žena je pokušavala da pokrije oči dečaku koji se migoljio. Sedi starac iz prvog reda strašno i glasno je povraćao spustivši glavu među kolena.
Konjska Koža je jecao držeći se za lice, a ispod prstiju mu je lila krv pomešana sa slinama i pljuvačkom. Amarant se trzao i skičao kao vepar. Ulepljeni je prestao da grebe balvane klizave od krvi, koja je prskala iz njega u ritmu otkucaja srca.
– Upomooooooooć! – zavijao je Amarant pomamno pridržavajući iznutrice koje su mu ispadale iz stomaka. – Karnaradi! Upomoooooć!
– Pfuuu... bljuuu... fljuuu... – Konjska Koža je pljuvao i istresao iz nosa krv.
– U-bij-ga! U-bij-ga! – publika je skandirala udarajući u ritmu. Starca koji je povraćao izgurali su s klupe i išutirali u galeriju.
– Brilijanti protiv oraha – razleže se kroz vrisku podrugljiv Bonhartov bas – da se više niko neće osmeliti da izađe u arenu. Brilijanti protiv oraha, Imbra! Ma šta, brilijanti protiv ljuski od oraha!
– U-bij! – Rika, lupa, pljesak. – U-bij!
– Milostiva gospo! – povika Vindzor Imbra, gestovima poziv
ajući podređene. – Dozvoli nam da uzmemo ranjene! Dozvoli nam da uđemo u arenu i uzmemo ih, pre nego što iskrvare i pomru! Budi čovek, milostiva gospo!
– Čovek – ponovi Ciri s naporom, osećajući kako je tek sada u njoj proradio adrenalin. Brzo je došla sebi udahnuvši nekoliko puta, kako su je naučili.
– Uđite i uzmite ih – reče. – Ali uđite bez oružja. Budite i vi ljudi. Barem sada.
– Neeeee! – ričala je i skandirala masa. – U-bij! U-bij!
– Vi podle zveri! – Ciri se lagano okrenu prelazeći pogledom po tribinama i klupama. – Vi ništavne svinje! Vi ološi! Bedni kurvini sinovi! Želite krv? Dođite ovamo, uđite, probajte i pomirišite! Ližite dok se nije skorila! Zveri! Vampiri!
Markiza je jauknula, zadrhtala, prevrnula očima i lagano prilegla na Bonharta, ne izvlačeći ruke između butina. Bonhart se iskrivio i odgurnuo je od sebe, uopšte se ne trudeći da bude nežan. Masa je zavijala. Neko je bacio u arenu izgrizenu kobasicu, neko drugi čizmu, a neko treći bacio je krastavac ciljajući u Ciri. Rasekla je krastavac udarcem mača, budeći još glasniju riku.
Vindzor Imbra je nepomično stajao. Čekao je da izvuku ranjene i ubijene. Gledao je Ciri ispod namrštenih kapaka, a dok je ulazio u arenu, ruka mu je bila na rukohvatu mača, koji uprkos obećanju nije otpasao.
– Ne – upozorila ga je, jedva pomerajući usne. – Ne teraj me. Molim te.
Imbra je bio bled. Masa je lupala, ričala i zavijala.
– Ne slušaj je! – Bonhart je opet nadglasao viku. – Izvuci mač! U suprotnom će se pročuti da si kukavica i usranko! Od Albe do Jaruge će odjekivati da je Vindzor Imbra pobegao od maloletne devojke, podavivši rep poput džukele!
Imbrina oštrica je za col iskliznula iz kanije.
– Ne – reče Ciri.
Oštrica se sakrila.
– Kukavica! – zariča neko iz mase. – Govnar! Žentara!
Imbra je okamenjenog lica došao do kraja arene. Pre nego što je uhvatio ruke koje su ispružili kamaradi, okrenuo se još jednom.
– Verovatno znaš šta te čeka, devojko! – reče tiho. – Verovatno već znaš ko je Leo Bonhart. Verovatno već znaš šta je Leo Bonhart u stanju da uradi. Šta ga uzbuđuje. Guraće te u arenu. Ubijaćeš zarad razonode svinja i gadova kao što su ovi ovde. I još gorih od njih. A kada prestane da ih zabavlja to što ubijaš, kada Bonhartu dosadi nasilje koje ti je zadao, onda će te ubiti. Pustiće u arenu toliko ljudi da nećeš stići da odbraniš leđa. Ili će pustiti pse. I psi će te rastrgnuti, a masa s tribina će njuškati krv i vikati “bravo”. A ti ćeš izdahnuti na ukrvavljenom pesku. Isto kao i ovi koje si danas posekla. Setićeš se mojih reči.
Čudno, ali tek sada je obratila pažnju na mali grb na njegovom emajliranom goržetu.
Srebrni uzdignuti jednorog na crnom polju.
Jednorog.
Ciri je spustila glavu. Posmatrala je ažuriranu oštricu mača.
Odjednom je postalo veoma tiho.
– Tako mi Velikog Sunca – odjednom se oglasio Deklan Ros ep Mehlad, komandir rezerve, koji je ćutao do tada. – Ne. Ne radi to, devojko. Ne tuv’en que’ss, luned!
Ciri je polako okrenula Lastavicu u ruci i naslonila balčak na zemlju. Savila je koleno. Pridržavajući oštricu desnom rukom, levom je precizno uperila vrh mača pod grudnu kost. Oštrica je odmah probila odeću, ubola je.
„Samo nemoj da plačeš”, pomisli Ciri dok se sve jače pritiskala na mač. „Samo nemoj da plačeš, nemaš razloga za to. Jedan snažan pokret i sve će biti... Sve će biti...”
– Nećeš moći – razlegao se u potpunoj tišini Bonhartov glas. – Nećeš moći, veštice. U Kaer Morhenu su te naučili da ubijaš, zato i ubijaš kao mašina. Instinktivno. A da bi ubila sebe, moraš imati karakter, snagu, odlučnost i odvažnost. A tome te oni nisu mogli naučiti.
*
– Kao što vidiš, bio je u pravu – reče s naporom Ciri. – Nisam mogla.
Visogota je ćutao. Držao je kožu nutrije. Nepomično. Već dugo. Gotovo je zaboravio na tu kožu dok je slušao.
– Uplašila sam se. Bila sam kukavica. I platila sam za to, kao što plati svaka kukavica. Bolom, sramotom, odvratnim poniženjem i užasnim gađenjem prema samoj sebi.
Visogota je ćutao.
*
Da se te noći neko prikrao do kolibe sa upalom strehom i da je pogledao kroz pukotine na prozorima, video bi u oskudno osvetljenoj unutrašnjosti sedobradog starca i devojku pepeljaste kose kako sede pored kamina. Video bi da oboje ćute zagledani u zažareni ugalj boje rubina.
Ali to niko nije mogao videti. Koliba s upalom i mahovinastom strehom bila je dobro sakrivena pod maglom i oparom, među beskrajnim trskama, u močvarama Perepluta, u koje se niko nije usuđivao da zađe.
Ko krv čovečju prolije, njegovu će krv čovek proliti.
Knjiga postanja, 9,6
Mnogi koji žive zaslužuju smrt. A neki koji umiru zaslužuju život. Možeš li im dati taj život? Onda nemoj tako olako da deliš smrt u svome sudu. Jer čak ni jako mudri ne mogu da vide sve ishode.
Džon Ronald Ruel Tolkin
Zaista, treba biti toliko samouveren i toliko zaslepljen da bi krv koja lije s giljotine nazivao pravednošću.
Visogota iz Korvoa
Peto poglavlje
– Šta veštac traži na mojoj teritotiji? – ponovi pitanje Fulko Artevelda, prefekt iz Ridbruna, već vidno uznemiren predugom tišinom. – Odakle je veštac došao? Kuda se uputio? S kakvim ciljem?
„Eto, tako se završavaju igre s dobrim namerama”, pomisli Geralt gledajući u prefektovo lice obeleženo zadebljalim ožiljcima. „Tako se završava izigravanje plemenitog vešca radi saosećanja prema bandi bednih šumskih ljudi. Tako se završava žudnja za luksuzom i noćenje u krčmama u kojima se uvek može naći špijun. Takve su posledice putovanja sa stihoklepcem-tračarom. Eto, sada sedim u prostoriji – koja podseća na ćeliju – bez prozora, na tvrdoj stolici za saslušavanje, pričvršćenoj za pod, a na naslonu te stolice – ne može a da se ne primeti – držači i kožni kaiševi, za vezivanje ruku i onesposobljavanje pomeranja vrata. Zasad ih nisu upotrebili, ali tu su.
„I kako da se sada, dođavola, izvučem iz ovog škripca?”
*
Kada su nakon pet dana putovanja s prekorečjanskim pčelarima najzad izašli iz prašume, kiša je prestala, vetar je rasterivao oparu i mokru maglu, a sunce se probilo kroz oblake. A pod suncem su vrhovi planina blesnuli snežnom belinom.
Kako je još ne tako davno reka Jaruga bila za njih izrazita cezura, granica, čiji im je prelazak predstavljao prelazak u dalju, ozbiljniju etapu pohoda, tako su i sada još snažnije osetili da se približavaju kraju, barijeri, mestu s koga se samo mogu povući. Osećali su to svi, s Geraltom na čelu – nije moglo biti drugačije, od jutra do večeri im je pred očima bio silovit, zubat planinski lanac, zajaren od snega i ledenica, koji se izdizao na jugu i pregrađivao put. Amelske planine. I izdignut iznad pile Amela, grozno majestetičan, rogljast kao oštrica kame, obelisk Gorgone, Ðavolje planine. Nisu razgovarali na tu temu, nisu diskutovali, ali Geralt je osećao šta svi misle. Pošto se i njemu, dok je gledao u lanac Amela i Gorgone, misao o nastavljanju marša na jug činila pravom-pravcatom ludošću,
Na sreću, iznenada se ispostavilo da neće morati da idu dalje na jug.
Ovu vest im je doneo onaj razbarušeni prašumski pčelar zbog koga su poslednjih pet dana nastupali kao oružana eskorta puta. Onaj suprug i otac prelepih hamadrijada, pored kojih je izgledao kao vepar kraj kobile. Onaj što je probao da ih slaže tvrdeći da su druidi iz Ked Dua otputovali na Strmine.
Bilo je to dan nakon dolaska u gradić Ridbrun, rojan poput mravinjaka, koji je bio cilj marša pčelara i trapera iz Prekorečja. Bilo je to dan nakon opraštanja s eskortovanim pčelarima, kojima veštac više nije bio potreban, i zbog toga se nadao da više nikada nikoga od njih neće videti. Ovim je njegovo čuđenje bilo veće.
Pčelar je počeo od srdačnih izraza zahvalnosti i uručivanja Geraltu vreće pune sitnog novca – njegove plate. Prihvatio je, osetivši na sebi podrugljiv pogled Regisa i Kahira, kojima
se mnogo puta tokom marša žalio na ljudsku nezahvalnost i naglašavao besmisao kao i glupost bezinteresnog altruizma.
I tada je uzbuđeni pčelar slobodno vrisnuo novost: taj, tog, imelaši, znači druidi, dede, gos’n vešče voljeni, taj, tog, u hrastovim šumama kod jezera Lok Monduirn, koje se nalazi, taj, tog, trideset pet milja u pravcu zapada.
Ove vesti pčelar je dobio za vreme skupljanja meda i voska kod rođaka koji živi u Ridbrunu, a rođak je tu informaciju dobio od prijatelja koji je tragač za dijamantima. A kada je naš pčelar saznao za druide, odmah je dotrčao da izvesti. I sad je cvetao od sreće, ponosa i osećaja važnosti, kao i svaki lažov kada se slučajno ispostavi da je njegova laž istina.
Geralt je u početku nameravao da krene na Lok Monduirn bez trena odlaganja, ali kompanija se plahovito pobunila. Budući da raspolažu novcem od pčelara, izjavili su Regis i Kahir, i budući da se nalaze u gradu u kom se trguje svim i svačirn, treba dopuniti namirnice i opremu. I dokupiti strele, dodala je Milva, jer su od nje stalno tražili meso divljači, a ona neće da gađa sastruganim prutovima. I makar jednu noć prespavati u krevetu u krčmi, dodao je Neven, prilegavši u taj krevet nakon kupke i uz dragu pivsku pripijenost.
Druidi, rekli su svi u horu, neće pobeći.
– Mada, to je bilo apsolutno sticajem prilika – dodao je sa čudnim osmehom vampir Regis – ali naša družina je na apsolutno pravom putu i kreće se u apsolutno tačnom smeru. Stoga nam je evidentno i apsolutno suđeno da stignemo do druida, dan ili dva razlike nemaju nikakvo značenje.
– A što se tiče brzine – dobaci filozofski – taj utisak da vreme strašno žuri obično je alarm koji naređuje da usporimo, delujemo natenane i s podrobnim razmišljanjem.
Geralt se nije suprotstavio i nije se svađao. Takođe, nije se suprotstavio ni filozofiji vampira, mada su ga noćima posećivali čudnovati košmari i terali ga da požuri. Pored činjenice da trećine tih košmara nije bio u stanju da se priseti nakon buđenja.