Bio je sedamnaesti septembar, pun mesec. Do jesenjeg ekvinocija ostalo je šest dana.
*
Milva, Regis i Kahir preuzeli su na sebe zadatak obavljanja kupovine i kompletiranja opreme. A Geralt i Neven trebalo je da izvrše izvidnicu i prikupe informacije u gradu Ridbrunu.
Smešten na okuci reke Neve, Ridbrun nije bio velik grad, ako se uzmu u obzir zidane i drvene zgrade unutar prstena načičkanih palisadom zemljanih nasipa. Ali zbijene zgrade iza nasipa sada su činile samo centar zgrada, a tu je mogla da živi samo jedna desetina populacije. Devet desetina živelo je pak oko nasipa u glasnom moru koliba, straćara, bačija, daščara, šupa, šatora i kola, koji su služili kao stanovi.
Vešcu i pesniku kao vodič je služio pčelarev rođak, mlad, prevejan i arogantan, tipičan primerak lokalnog dangube, koji se rodio u slivniku, u mnogim slivnicima se kupao i u mnogima gasio žeđ. U gradskoj vrevi, gužvi, prljavštini i smradu, ovaj mlađan osećao se kao pastrmka u kristalnom planinskom brzaku, a mogućnost da nekoga sprovodi po svom gnusnom gradu evidentno ga je radovala. Uprkos činjenici da ga niko ni za šta ne pita, uličar je strasno delio objašnjenja. Objasnio je da Ridbrun predstavlja važnu etapu za nilfgardske naseljenike, koji putuju na sever po obećanu podelu dobara od strane cara: četiri lana, otprilike petsto morgi. A uz to još i desetogodišnje oslobođenje od poreza. Ridbrun leži u otvoru Doline Dol Neve, koja preseca Amelske planine, preko prevoja Teodula, što vezuje Strmine i Prekorečje s Mag Turgom, Gesoom, Metinom i Maehtom, zemljama koje su već odavno pripale nilfgardskoj imperiji. Grad Ridbrun, objasnio je uličar, za naseljenike je poslednje mesto u kome još uvek mogu da računaju na nešto više nego na sebe, na svoju ženu i na to šta imaju u kolima. Zbog toga većina naseljenika dugo čergari u gradu, prikupljajući dah za poslednji skok u Jarugu i iza Jaruge. A mnogi od njih, dodao je uličar, s ponosom slivničkog patriote, ostaje u gradu zastalno, jer grad je, oho-ho, kultura, a ne neka seoska zabit koja smrdi na đubrivo.
Grad Ridbrun je snažno smrdeo, na đubrivo takođe.
Geralt je tu bio jednom pre mnogo godina, ali nije ga prepoznao. Previše toga se promenilo. Ranije se tu nisu mogli videti kavaljeri u crnim oklopima i kaputima, sa srebrnim amblemima na naramenicama. Ranije nije sa svih strana grmeo nilfgardski govor. Ranije u gradu nije bilo kamenolorna u kojima su odrpani, ružni, iznureni i okrvavljeni ljudi razbijali kamen u tesanik i tucanik i koje su šibali kamdžijama nadzornici odeveni u crno.
Stacionirano je tu mnogo nilfgardske vojske, objasnio je uličar, ali ne zastalno, samo u toku pauza u maršu i potera za partizanima iz organizacije „Slobodne Strmine”. Tu će poslati ogroman nilfgardski garnizon kada se sagradi velika zidana tvrđava na mestu starog grada. Tvrđava od kamena dobijenog iz kamenoloma. Oni što lupaju kamen su ratni zarobljenici. Iz Lirije, iz Edirna, u poslednje vreme iz Sodena, Brugea, Angrena i iz Temerije. Ovde u Ridbrunu naporno radi četiri stotine ratnih zarobljenika. Dobrih pet stotina radi u rudnicima i potkopima u okolini Belhavena, a preko hiljadu gradi mostove i ravna puteve na prevoju Teodula.
Na trgu gradića i u Geraltovo vreme stajalo je tu gubilište, ali znatno skromnije. Nije bilo na njemu toliko pribora koji izaziva odvratne asocijacije, a na vešalima, kočevima, vilama i motkama nije visilo toliko dekoracija koje bude ogavnost i smrde na trulež.
To je gospodin Fulko Artevelda, prefekt nedavno imenovan od strane vojne vlade, objasnio je uličar, gledajući na gubilište i fragmente ljudske anatomije koji su ga krasili. Ponovo je gospodin Fulko dao nekoga dželatu. Nema šale sa gospodinom Fulkom, dodao je. To je strog gospodin.
Tragač za dijamantima, poznanik uličara, koga su pronašli u gostionici, nije ostavio dobar utisak na Geralta. Nalazio se u nestabilno bledom, polutreznom, polupijanom, polurealnom stanju, bliskom snenom košmaru, u koje čoveka stavlja pijančenje tokom nekoliko dana i noći bez prestanka. Geralt je odmah osetio razočaranje. Činilo mu se da je izvor senzacionalnih vesti o druidima mogao biti običan delirium tremens.
Ipak, previše pijan tragač odgovarao je na pitanja svesno i smisleno. Na Nevenov prigovor da ne liči na tragača za dijamantima, odgovorio je duhovito, govoreći da kada pronađe makar jedan dijamant, onda će ličiti. Mesto prebivanja druida na jezeru Monduirn naznačio je konkretno i tačno, bez bajkovite slikovitosti i naduvanih mitomanskih manira. Usudio se da pita šta to sagovornici traže kod druida, a kada su mu uzvratili prezrivim ćutanjem, upozorio ih je da je ulazak u druidske hrastove šume sigurna smrt, budući da su druidi navikli da hvataju uljeze, stavljaju ih u lutku zvanu Vrbova Baba i spaljuju ih žive uz pomoć molitvi, pesama i inkantacija. Neosnovana obmana i glupo sujeverje, kako se ispostavilo, putovali su zajedno s druidima, hrabro držeći korak s njima, ne zaostajući ni za pola cola.
Dalji razgovor prekinulo je devet vojnika u crnim uniformama i naoružanih gizarmama, a na naramenicama su nosili znak sunca.
– Vi ste – upita podoficir koji je komandovao vojnicima, udarajući se po listu na nozi hrastovom palicom – veštac zvani Geralt?
– Da – odgovorio je Geralt nakon trenutka razmišljanja. – Mi smo.
– Hoćete li onda poći s nama?
– Zašto ste sigurni da hoću? Da li sam uhapšen?
Vojnik ga je gledao u beskonačnoj tišini, a gledao je čudno, kao bez poštovanja. Nije bilo sumnje da mu njegova osmočlana pratnja daje smelost da tako gleda.
– Ne – reče napokon. – Niste uhapšeni. Nismo dobili naređenje da vas uhapsimo. Da je postojalo takvo naređenje, drugačije bih vas pitao, milostivi gospodine. Potpuno drugačije.
Geralt demonstrativno popravi pojas mača.
– A ja bih – reče hladno – drugačije odgovarao.
– Dobro, dobro, gospodo – Neven odluči da se ubaci, prizivajući na lice nešto što je po njegovom mišljenu bio osmeh iskusnog diplomate. – Čemu takav ton? Mi smo časni ljudi, ne moramo da se plašimo vlasti, ha, rado pomažemo vlasti. Razume se, onoliko koliko se pruži prilika za to. Ali na osnovu toga, i nama od vlasti nešto pripada, zar ne, vojni gospodine? Makar i malecna stvar kao što je objašnjenje razloga zbog kojih želi da nam ograniči naše građanske slobode.
– Rat je, gospodine – odgovori vojnik nimalo pometen tokom razgovora. – Sloboda je, kao što proističe iz samog naziva, stvar za mirna vremena. A svakojake razloge će vam objasniti gospodin prefekt. Ja izvršavam naredbe i ne smem da ulazim u rasprave.
– Što je istina, istina je – prizna veštac i lako namignu trubaduru. – Vodite me onda u prefekturu, gospodine vojniče. Ti, Nevene, vrati se kod ostalih i reci im šta se desilo. Uradite šta treba. Regis će već znati šta.
*
– Šta veštac radi na Strminama? Šta traži ovde?
Ovaj koji je zadao pitanje bio je muškarac širokih ramena, tamne kose i lica ukrašenog brazdama ožiljaka i kožnim naočnikom, koji mu je sakrivao levu očnu šupljinu. U mračnoj uličici prizor tog kiklopskog lica bio je u stanju da izazove jecaj groze iz mnogih grudi. To je bilo sasvim neosnovano, jer je to bilo lice gospodina Fulka Artevelde, prefekta Ridbruna, čuvara zakona i reda najvišeg ranga u celoj okolini.
– Šta veštac traži na Strminama? – ponovi čuvar zakona i reda najvišeg ranga.
Geralt uzdahnu, slegnu ramenima pretvarajući se da je ravnodušan.
– Svakako znate odgovor na svoje pitanje, gospodine prefekte. To da sam veštac mogli ste da saznate isključivo od pčelara iz Prekorečja, koji su me unajmili da ih čuvam tokom marša. A na Strminama, ili negde drugde, kao veštac tražim mogućnost da zaradim. A putujem u pravcu koji mi pokažu opunomoćitelji što me iznajmljuju.
– Logično – klimnu glavom Fulko Altervelda. – Barem naizgled. S pčelarima ste se rastali pre dva dana. Ali nameravate da nastavite marš na jug, u malo čudnom društvu. S kakvim ciljem?
Geralt nije spuštao glavu, izdržao je užaren pogled jedinog prefektovog oka.
– Da li sam uhapšen?
– Ne. Zasad ne.
– Onda je cilj i pravac mog marša moja privatna stvar. Pretpostavljam.
– Ipak bih vam sugerisao iskre
nost i otvorenost. Eto, makar da biste dokazali da ne osećate nikakvu krivicu i da se ne plašite ni zakona, a ni vlasti koja ga čuva. Pokušaću da ponovim pitanje: Kakav cilj osvetljava vaš pohod, vešče’1
Geralt je kratko razmišljao.
– Pokušavam da dođem do druida koji su nekada živeli u Angrenu, a sada su se preselili u ove krajeve. Nije bilo teško saznati to od pčelara koje sam ispratio.
– Neko vas je unajmio zbog druida? Da nisu čuvari prirode spalili u Vrbovoj Babi neku osobu više nego što treba?
– Bajke, prevare, sujeverje čudni su za prosvećenog čoveka. Ja kod druida tražim informacije, a ne njihovu krv. Ali doista, gospodine prefekte, čini mi se da sam već bio previše iskren da bih dokazao da ne osećam nikakvu krivicu.
– Ne radi se o vašoj krivici. Barem ne samo o njoj. Ipak, hteo bih da u našem razgovoru počnu da dominiraju tonovi uzajamne naklonosti. Uprkos izgledu, cilj ovog razgovora je, između ostalog, spasenje tvog života i tvojih saputnika.
– Izazvali ste – odgovori Geralt – moju veliku radoznalost, gospodine prefekte. Između ostalog. S velikom pažnjom ću saslušati objašnjenja.
– Ne sumnjam. Doći ćemo do tih objašnjenja, ali postepeno. Po etapama. Da li ste čuli nekada, gospodine vešče, za instituciju krunskog svedoka? Da li znate ko je to?
– Znam. Neko ko želi da pobegne od odgovornosti tako što odaje i kamarade.
– Snažno uprošćavanje – reče bez osmeha Fulko Altervelda – uostalom, tipično za Nordlinga. Vi često rupe u obrazovanju sakrivate sarkastičnim ili karikaturnim uprošćavanjem, koje smatrate duhovitim. Ovde na Strminama, gospodine vešče, deluje zakon Imperije. Preciznije, ovde će delovati zakon Imperije, kada se potpuno iskoreni bezakonje koje se širi. Najbolji način da se istrebi bezakonje i razbojništvo jeste gubilište, koje ste sigurno videli na trgu. Ali nekada se primenjuje i institucija krunskog svedoka.
Napravio je efektnu pauzu. Geralt ga nije prekidao.
– Ne tako davno – nastavi prefekt – uspeli smo da namamimo bandu mladih prestupnika u zasedu. Banditi su pružali otpor i poginuli.
– Ali ne svi, zar ne? – nestrpljivo se domisli Geralt, kome je već počelo malo da dosađuje sve to krasnorečje. – Jednog ste uzeli živog. Obećana mu je milost ako postane krunski svedok. To jest, ako počne da druka. I odrukao je mene.
– Otkud takav zaključak? Imali ste neke kontakte s lokalnim kriminalnim svetorn? Sada ili ranije?
– Ne. Nisam imao. Ni sada, ni ranije. Stoga oprostite, gospodine prefekte, ali cela ta afera je ili potpuni nesporazum, ili prevara. Ili provokacija usmerena protiv mene. U ovom poslednjem slučaju preporučio bih da ne gubite vreme i pređete na suštinu stvari.
– Izgleda da vas ne napušta misao o provokaciji usmerenoj protiv vas – primeti prefekt mršteći obrvu izobličenu ožiljkom. – Da li biste, uprkos uveravanjima, ipak imali razloge da se plašite zakona?
– Ne. Međutim, počinjem da se plašim da se borba s prestupništvom ovde sprovodi brzo, u velikoj meri i malo detaljno, bez mučnog ispitivanja: da li je neko kriv, ili nije kriv. Ali šta ćete, možda je to samo karikaturno uprošćavanje tipično za tupog Nordlinga. Nordlinga koji i dalje ne razume na koji mu način prefekt iz Ridbruna spasava život.
Fulko Altervelda ga je na trenutak posmatrao u tišini. Zatim je pljesnuo dlanovima.
– Dovedite je – naredio je pozvanim vojnicima.
Geralt se smirio uz pomoć nekoliko izdisaja, budući da je iznenadna misao u njemu izazvala ubrzano lupanje srca i pojačano dejstvo adrenalina. Uskoro je morao da izvrši narednih nekoliko uzdisaja, morao je čak – nečuveno – šakom skrivenom ispod stola da napravi Znak. A rezultata nije bilo. Postalo mu je vruće. I hladno.
Stražari su u kolibu ugurali Ciri.
– Oh, pogledajte samo – reče Ciri, odmah nakon što su je posadili na stolicu i vezali joj ruke na leđima, iza naslona. – Pogledajte šta je mačka donela!
Artevelda je napravio kratak gest. Jedan od stražara, veliki muškarac lica ne previše bistrog deteta, zamahnuo je rukom sporim pokretom i tresnuo Ciri u lice, tako da se i stolica zateturala.
– Oprostite joj, vaša velmožnosti – reče stražar iznenađujuće nežno. – Mlado je to, glupo. Nepromišljeno.
– Angulema – Artevelda reče polako i jasno. – Obećao sam da ću te saslušati. Ali to je značilo da ću slušati tvoje odgovore na moja pitanja. Tvoje lakrdije ne nameravam da slušam. Bićeš kažnjena za njih. Jesi li razumela?
– Da, ujko.
Gest. Šamar. Stolica se zateturala.
– Mlado je to – promrmlja stražar trljajući šaku o butinu. – Nepromišljeno...
Iz prćastog devojčinog nosa – Geralt je već video da to nije Ciri i nije se mogao načuditi svojoj pogrešci – potekao je tanak mlaz krvi. Devojka je jako ušmrknula i osmehnula se krvoločno.
– Angulema – ponovi prefekt. – Jesi li me razumela?
– Jesam, gospodine Fulko.
– Ko je Angulema?
Devojka je ponovo ušmrknula, sagnula glavu i ustrelila u Geralta velike oči. Boje oraha, ne zelene. Potom je protresla neurednu grivu svetlu poput slarne, čiji su neposlušni pramenovi padali na obrve.
– U životu ga nisam videla – oblizala je krv koja joj je potekla na usnu. – Ali znam ko je on. Uostalom, to sam vam već rekla, gospodine Fulko, sada znate da nisam lagala. On se zove Geralt. On je veštac. Pre nekih deset dana prešao je Jarugu i uputio se ka Tusenu. Jesam li upravu, belokosi ujko?
– Mlado je to... Nepromišljeno... – reče brzo stražar gledajući u prefekta s nekakvim nemirom. Ali Fulko Altervelda se samo iskrivi i zavrte glavom.
– Ti ćeš i na gubilištu praviti šegu, Angulema. Dobro, idemo dalje. S kime, po tvom mišljenju, taj veštac Geralt putuje?
– I to sam vam rekla! S lepotanom po imenu Neven, koji je trubadur i nosi sa sobom lutnju. S mladom ženom koja ima tamnoplavu kosu ošišanu na vratu. Njeno ime ne znam. I s jednim muškarcem bez opisa, čije ime takođe nije bilo navedeno. Skupa ih ima četvoro.
Geralt je naslonio bradu na pesnice, s interesovanjem posmatrajući devojku. Angulema nije spuštala pogled.
– Ali ti imaš oči – reče. – Čudnovate oči!
– Dalje, dalje, Angulema – požuri je gospodin Fulko kriveći se. – Ko još pripada toj veščevoj kompaniji?
– Niko. Rekla sam, ima ih četvoro. Nemaš uši, ujko?
Gest, šamar, krv. Stražar je protrljao šaku o butinu uzdržavajući se od primedbi o neposlušnosti omladine.
– Lažeš, Angulema – reče prefekt. – Koliko ih ima, pitam po drugi put?
– Kako hoćete, gospodine Fulko. Kako hoćete. Vaša volja. Ima ih dvesta. Trista! Šeststo!
– Gospodine prefekte – Geralt brzo i oštro preduhitri naredbu za batine. – Ostavimo to, ako je moguće. To što je rekla je toliko precizno da ne može biti reči o laži, više o nedovoljnoj informisanosti. Ali otkud njoj informacije? Sama je priznala da me vidi prvi put u životu. I ja nju vidim prvi put. Kunem vam se.
– Hvala – Artevelda ga pogleda krivo – za pomoć u istrazi. Bila je dragocena. Kada počnem da saslušavam vas, računam da ćete se pokazati jednako rečiti. Angulema, čula si šta je rekao gospodin veštac! Govori. I nemoj da žuriš.
– Bilo je rečeno – devojka obliza krv koja joj je tekla iz nosa – ako se vlasti donese informacija o nekom planiranom zločinu, ako vidimo da neko planira neku krađu, onda će biti ukazana milost. Evo, ja govorim, zar ne? Znam za planiran zločin, hoću da sprečim loše delo. Slušajte šta ću reći. Slavuj i njegova banda čekaju u Belhavenu ovog ovde vešca i moraju da ga ubiju tamo. Taj kontrakt im je dao jedan poluvilenjak, stranac, đavo zna odakle je, niko ga ne zna. Sve im je rekao taj poluvilenjak. Ko, kako izgleda, odakle će doći, kada će doći i u kakvoj kompaniji. Upozorio ih je da veštac nije bilo kakva naivčina, već lisac, da ne izigravaju delije, već da ga udare u leđa, pogode samostrelom, a najbolje da ga otruju kada negde u Belhavenu bude jeo ili pio. Poluvilenjak je za to dao novac Slavuju. Mnogo novca. A obećao je više p
osle svršenog posla.
– Posle svršenog posla – primeti Fulko Artevelda. – A od tada je taj poluvilenjak stalno u Belhavenu? Sa Slavujevom bandom?
– Možda. Ne znam to. Ima već više od nedelju dana kako sam pobegla iz Slavujeve bande.
– I to bi bio razlog zbog koga ih drukaš? Lični računi?
Devojčine oči su zasuzile, a naduvene usne su se sablasno iskrivile.
– Šta tebe briga za moje račune, ujko! A time što drukam život ti spasavam, ne? Trebalo bi da mi zahvališ!
– Hvala – Geralt ponovo preduhitri naredbu za batine. – Samo sam želeo da skrenem pažnju; ako su to tvoji lični računi, onda tvoja verodostojnost bledi, krunski svedoče. Ljudi drukaju da bi spasli kožu i život, ali lažu kada žele da se osvete.
– Naša Angulema nema nikakvih šansi da spase život – prekinu ga Fulko Artevelda. – Ali kožu zaista želi da spase. Za mene je to apsolutno verodostojan motiv. I, Angulema? Želiš da spaseš kožu, zar ne?
Devojka stisnu usta i vidno poblede.
– Banditska odvažnost – reče s prezrenjem prefekt. – I u isto vreme govnarska. Napadaju kad su nadmoćniji, pljačkaju siromašne i ubijaju nemoćne. A da pogledate smrti u oči, eh, to je već teže. To već ne možete.
– Još ćemo videti – promrmlja.
– Videćemo – potvrdi ozbiljno Fulko. – I čućemo. Iscepaćeš pluća vrištanjem na gubilištu, Angulema.
– Obećali ste milost.
– I održaću obećanje. Ako se ispostavi da je istina to što si izjavila.
Angulema se trgnula na stolici pokazujući na Geralta pokretom, činilo se, celog mršavog tela.
– A to – vrisnu – šta je? Nije istina? Neka porekne da nije veštac i da nije Geralt! On će tu da mi priča da nisam verodostojna! Pa nek ide u Belhaven, to će biti bolji dokaz da ne lažem! Njegov leš ćete u zoru naći u slivniku. Samo što ćete tada reći da nisam sprečila zločin i od milosti ništa! Zar ne? Prevaranti, dođavola, vi ste! Prevaranti i ništa više!