Ciri se osećala znatno bolje, ali na Visogotino čuđenje i zadovoljstvo, uopšte nije govorila o odlasku. Izvela je iz obora svoju vranu Kelpi – Visogota je znao da je naziv “kelpi” na Severu nosilo grozno morsko čudovište koje je, sudeći prema sujeverju, moglo da preuzme oblik predivnog pastuva, delfina, pa čak i prekrasne žene, ali je u stvarnosti uvek izgledalo kao gomila korova. Ciri osedla kobilu i nekoliko puta objaha dvorište i okolinu kolibe, a zatim se Kelpi vrati u obor kako bi pravila društvo kozi, a Ciri u kolibu kako bi pravila društvo Visogoti. Čak mu je pomagala – najverovatnije iz dosade – u poslu oko koža. Dok je on razvrstavao nutrije po veličini i nijansi, ona je rasecala ondatre po leđima i trbusima, razvrstavajući kože po dasci koja je bila postavljena na sredini kolibe. Imala je izuzetno vešte prste.
Upravo je za vreme tog posla došlo do dosta čudnog razgovora među njima.
*
– Ne znaš ko sam. Čak i ne slutiš ko sam.
Nekoliko puta je ponovila tu besmislenu tvrdnju i time ga lako razdražila. Stvar je jasna, nije dao da se primeti razdražljivost – za njega bi bilo ponižavajuće kada bi pokazao svoja osećanja pred takvom balavicom. Ne, to nije mogao da dopusti, a nije mogao da pokaže ni radoznalost koja ga je mučila.
U suštini, ta radoznalost je bila neosnovana, zato što je i bez truda mogao da pretpostavi ko je ona. U vreme Visogotine mladosti, bande nisu bile retkost. Ni godine koje su prošle nisu mogle da eliminišu magnetsku silu s kojom je takva bagra privlačila balavurdiju željnu avanture i jakih uzbuđenja. Vrlo često na njihovu propast. Balavci koji su prolazili samo sa ožiljkom na licu mogli su da pričaju o sreći – one manje srećne čekala je tortura, omča, kuka ili kolac.
Ha, od vremena Visogotine mladosti samo je jedna stvar podlegla promeni – emancipacija je napredovala. Bande nisu privlačile samo omladince, već i bezumne tinejdžerke, koje su zamenile iglu, kudelju i čekanje svatova za konja, mač i avanturu.
Visogota joj nije sve to direktno rekao. Kazao joj je to okolišajući. Ali tako da bi saznala da on zna. Da bi joj bilo jasno da, ako je neko tu zagonetka, to sigurno nije ona – maloletna razbojnica je čudom pobegla od potere bande maloletnih razbojnika. Unakažena balavica koja pokušava da se okruži oreolom tajanstvenosti.
– Ne znaš ko sam. Ali ne plaši se. Uskoro ću otići. Neću te izložiti opasnosti.
Visogoti bi dosta.
– Ne preti mi nikakva opasnost – kaza hladno. – I kakva opasnost? Čak i ukoliko se ovde pojave progonitelji, u šta sumnjam, šta može meni loše da se desi? Davanje pomoći odbeglom prestupniku je kažnjivo, ali ne u slučaju pustinjaka, pošto pustinjak nije upoznat sa svetovnim stvarima. Moja privilegija je da ugostim svakoga ko dospe u moju pustaru. Dobro si rekla: ne znam ko si. Otkud ja, pustinjak, mogu znati ko si ti, šta si zgrešila i zbog čega te goni zakon? I kakav zakon? Ja zbilja ne znam ni čiji zakon vlada u ovim krajevima, kakva i čija jurisdikcija. I to me ne zanima. Ja sam pustinjak.
Osetio je da je već previše govorio o pustinjaštvu. Ali nije odustajao, a njene gnevne zelene oči probadale su ga kao mamuze.
– Ja sam ubogi eremit. Umro sam radi sveta i radi njegovih stvari. Ja sam prost i neobrazovan čovek, nisam upoznat sa svetovnim pitanjima...
Preterao je.
– Tačno! – ona vrisnu, sabijajući kožu i nož u pod. – Smatraš me glupom, ili šta? Ja nisam glupa, nemoj misliti. Pustinjače, ubogi eremito! Kada te nije bilo, bacila sam pogled naokolo. Pogledala sam tamo, oh, u ugao, iza one ne baš čiste zavese. Otkuda su se tamo na policama stvorile učene knjige, ha, prosti i nesvesni čoveče?
Visogota baci kožu nutrije na gomilu.
– Nekada je ovde živeo sakupljač poreza – reče bezbrižno. – To su katastri i računovodstvene knjige.
– Lažeš – Ciri iskrivi lice i protrlja ožiljak. – Lažeš me pravo u oči!
Nije odgovorio, pretvarajući se da ocenjuje nijansu sledeće kože.
– Možda ti misliš – ubrzo nastavi devojka – da ako imaš sedu bradu, bore i sto godina za vratom možeš lako da prevariš naivnu curu, je li? Ovo ću ti kazati: možda bi i obmanuo neku slučajnu prolaznicu. Ali ja nisam bilo koja prolaznica.
On podiže obrve u znak nemog ali provokativnog pitanja. Nije ga ostavila da dugo čeka.
– Ja sam, moj pustinjače, učila u mestima gde je bilo mnogo knjiga, kao i ovih istih naslova što su na tvojim policama. Mnoge od tih naslova poznajem.
Visogota još više podiže obrve. Ona mu je gledala direktno u oči.
– Čudne stvari – procedi ona – brblja ružna aljkavica, odrpana sirotinja, a možda i lopuža, ili banditkinja pronađena u grmlju sa smrvljenom vilicom. A ipak treba da znaš, gos’n pustinjače, da sam ja čitala Istoriju Roderika de Novembera. Pregledala sam, i to ne jednom, delo pod naslovom Materia medica. Znam Herbarius, isti takav kao na tvojoj polici. I znam šta na koricama knjiga označava hermelinski krst na crvenom štitu. To je znak da je knjigu izdao Univerzitet u Oksenfurtu.
Zaćutala je, nastavljajući da ga posmatra obazrivo. Visogota je ćutao i trudio se da njegovo lice ne oda ništa.
- – Zbog toga mislim – reče ona, podižući glavu na njoj svojstven, ponosan i oštar način – da ti uopšte nisi prostak i pustinjak. Da uopšte nisu umro radi sveta, već si pobegao od njega. I skrivaš se ovde, u pustinji, zamaskiran prividima i beskrajnim trščakom.
– Ako je tako – osrnehnu se Visogota – onda su se u suštini naše sudbine na zadivljujući način ispreplitale, moja načitana gospođice. Eto, isti cilj nas je na veoma zagonetan način zbližio. Na kraju krajeva, i ti se ovde skrivaš. Na kraju krajeva, i ti, Ciri, umešno predeš oko sebe veo privida. Ja sam ipak star čovek, pun sumnji i ogorčenosti, senilnog nepoverenja...
– Nepoverenja u mene?
– U svet, Ciri. U svet u kom prevarantski privid stavlja masku istine, kako bi izneo vani drugu istinu – lažnu, i pokušao da obmanjuje. U svet u kom se grb Univerziteta u Oksenfurtu slika na dverima bordela. U svet u kom se ranjene razbojnice izdaju za iskusne, učene, možda i gospođice plemenitog porekla, intelektualke i erudite, koje čitaju Roderika de Novembera i koje su upoznate sa simbolima Akademije. Uprkos svim izgledima. Uprkos tome što same nose drugi znak. Banditsku tetovažu. Crvenu ružu ubockanu na preponama.
– U suštini, bio si u pravu – zagrize usne, a lice joj prekri rumenilo tako duboko da se linija ožiljka činila crnom. – Ti si ogorčen starac. I nametljiv deda.
– Na mojoj polici, iza zavese – pokaza glavom – stoji Aen N’og Mab Teadh’more, zbirka vilenjačkih priča i pripovedaka u stihu. Tamo se nalazi, na neki način slična našoj situaciji i razgovoru, pričica o starom gavranu i mladoj lastavici. Ciri, budući da sam isto kao i ti erudit, usudiću se da se prisetim prigodnog fragmenta. Gavran, kao što sigurno pamtiš, zamera lastavici na lakomislenosti i nepristojnom vrzmanju.
Hen Cerbin dic’ss aen n’og Zireael
Aark, aark, caelm foile, te veloe, ell?
Zireael...
Ućuta, nasloni laktove na sto, a podbradak na prekrštene prste. Ciri trgnu glavom, ispravi se i pogleda ga izazivački. I dovrši.
... Zireael ueloe que’ss aen en‘ssan irch
Mab og, Hen Cerbin, vean ni, guirk, quirk!
– Ogorčen i nepoverljiv starac – reče uskoro Visogota, ne menjajući poziciju – se izvinjava mladoj eruditkinji. Stari gavran, koji svuda nanjuška lukavstvo i obmanu, moli za oproštaj lastavicu čija je jedina krivica to što je mlada i puna života. I lepuškasta.
– Sada lupetaš – ona planu, spontano pokrivajući dlanovima ožiljak na obrazu. – Takve komplimente možeš da zadržiš za sebe. Oni neće popraviti krive šavove kojima si mi profircao kožu. I ne pomišljaj da ćeš na taj način pridobiti moje poverenje. Ja i dalje ne znam ko si ti zapravo. Zbog čega si me slagao oko tih datuma i dana? I sa kakvim ciljem si mi zagledao među noge, iako sam bila ranjena po licu. I da li se završilo na gledanju?
Ovaj put joj je pošlo za rukom da ga izbaci iz ravnoteže.
– Šta ti zamišljaš, balavice?! – dreknu. – Mo
gao bih ti biti otac!
– Deda – ispravi ga hladno. – Ili pradeda. Ali nisi. Ja ne znam ko si. Ali zasigurno nisi onakav kakvim bi hteo da se predstaviš.
– Ja sam onaj koji te je pronašao u močvari, skoro smrznutu do ušiju, sa crnom ljuskom umesto lica, nesvesnu, blatnjavu i ružnu. Ja sam onaj koji te je odveo kući, iako nije znao ko si, a imao je pravo da pomišlja na najgore. Ko te je previo i stavio u krevet? Lečio, dok si umirala od groznice? Negovao? Prao? Istina, i u predelu tetovaže.
Ciri ponovo pocrveni, ali besmisleno izazivanje nije ni pomišljalo da nestane iz njenih očiju.
– Na ovom svetu – progunđa – prevarantski prizori ponekad lažno predstavljaju istinu, sam si tako rekao. Zamisli, i ja već pomalo poznajem svet. Spasao si me, previo, negovao. Hvala ti za to. Zahvalna sam ti za... za dobrotu. Ali ja ipak znam da ne postoji tako nešto kao dobrota bez...
– Bez računa i nade u izvlačenje koristi – dovrši s osmehom Visogota. – Da, da, znam, iskusan sam ja čovek, koji poznaje svet jednako dobro kao ti, Ciri. Ranjene devojke, kao što je poznato, grabe se za bilo šta što ima neku vrednost. Ukoliko su nesvesne ili previše slabe da bi se branile, obično puste na volju strastima i žudnjama, a neretko na načine koji su zločinački i protivni prirodi. Zar ne?
– Ne, nije tako kao što izgleda – odgovori Ciri, opet se oblivši rumenilom.
– Kako je tačna samo ta tvrdnja – Visogota dobaci sledeću kožu na svoju gomilicu. – I kako nas je nemilosrdno dovela do zaključka da mi, Ciri, ne znamo jedno o drugom ništa. Znamo samo privide, a oni su prolazni.
On počeka trenutak, ali Ciri nije žurila da bilo šta kaže.
– Iako je oboma pošlo za rukom da prođemo kroz nešto slično uvodnoj inkviziciji, i dalje ne znamo ništa jedno o drugome. Ja ne znam ko si ti, ti ne znaš ko sam ja...
Ovaj put je proračunato čekao. Posmatrala ga je, a iz njenih očiju vrebalo je pitanje koje je očekivao. Nešto čudno je zasijalo u njenim očima kada je postavila to pitanje.
– Ko će početi?
*
Da se u sumrak neko prikrao do kolibe sa upalom i mahovinastom strehom, da je pogledao unutra, pod svetlom plamena i žara ognjišta video bi sedobradog starca, pogrbljenog nad gomilom koža. Ugledao bi i devojku pepeljaste kose sa sablasnim ožiljkom na obrazu, ožiljkom koji uopšte ne pristaje zelenim očima kao u deteta.
Ali niko to nije mogao da vidi. Koliba je stajala među trskom, u močvari u koju se niko nije usuđivao da zađe.
*
– Zovem se Visogota iz Korva. Bio sam lekar. Hirurg. Bio sam alhemičar. Bio sam istraživač, istoričar, filozof, etičar. Bio sam profesor na Oksenfurtskoj akademiji. Morao sam da pobegnem odande nakon što sam objavio delo koje je proglašeno za bezbožničko, za šta se onda, pre pedeset godina, mogla dobiti smrtna kazna. Morao sam da emigriram. Moja žena nije želela da emigrira, pa me je ostavila. A ja sam se zaustavio tek daleko na jugu, u Nilfgardskom carstvu. Na kraju sam postao predavač etike na Imperijalnoj akademiji u Kastel Garaupijanu; na tom položaju sam bio blizu deset godina. Ali i odande sam morao da pobegnem, nakon što sam objavio neki traktat... Uzgred, u delu sam obradio totalitarnu vlast i zločinački karakter osvajačkih ratova, ali delo je zvanično odbačeno, kao i moj metafizički misticizam i klerikalna šizma. Zaključili su da sam delovao pod podstrekom ekspanzionističkih i revizionističkih svešteničkih grupa, koje faktički vladaju kraljevstvom Nordlinga. Veoma je zabavan slučaj moje smrtne kazne za ateizam pre dvadeset godina! Štaviše, istina je bila da su ekspanzionistički sveštenici na Severu još odavno pali u zaborav, ali u Nilfgardu to nisu prihvatali kao novost. Povezivanje misticizma i sujeverja s politikom bilo je gonjeno i strogo kažnjavano.
– Danas, kada to analiziram iz perspektive godina, mislim da bi se afera raspršila da sam se ja pokorio i pokazao kajanje i da se car zadovoljio bacanjem u nemilost, bez sezanja za drastičnim merama. Ali ja sam bio ozlojeđen. Bio sam siguran u svoje ideje, koje sam smatrao vanvremenskim, nadređene ovoj ili onoj vlasti ili politici. Osećao sam se poniženim, nepravedno poniženim. Nasilno. Stoga sam uspostavio aktivne kontakte s disidentima koji su se tajno borili protiv tiranina. Nisam uspeo ni da se okrenem, a već sam sedeo zajedno s disidentima u tamnici, a neki su, čim su im izložili sprave za mučenje, pokazali na mene kao na glavnog ideologa pokreta.
– Car je iskoristio svoje pravo pomilovanja, ali ipak sam bio osuđen na progonstvo – pod pretnjom momentalne smrtne kazne u slučaju da se vratim u carske zemlje.
– U to vreme sam bio ljut na ceo svet, na kraljevstva, carstva i univerzitete, na disidente, činovnike, pravnike. Na kolege i prijatelje, koji su na dodir magičnog štapića prestali to da budu. Na drugu ženu, koja je isto kao i prva smatrala da su muževljevi problemi osnovni povod za razvod. Na decu, koja su me se odrekla. Postao sam pustinjak. Ovde, u Ebingu, na blatištima Perepluta. Nasledio sam kuću od nekog eremite koga sam jednom slučajno upoznao. Sudbina je htela da Nilfgard aneksira Ebing i, ni kriv ni dužan, opet sam se našao u Carstvu. Nemam više ni snage ni volje za dalja lutanja i zbog toga moram da se krijem. Carske kazne ne podležu zastarevanju, čak ni u situaciji kada je imperator koji ju je izdao odavno mrtav, a sadašnji car nema razloga da se umilno priseća bivšeg i da deli njegove poglede. Smrtna kazna ostaje na snazi. Takav je zakon i običaj u Nilfgardu. Kazne za veleizdaju ne zastarevaju i ne podležu amnestiji, koju svaki car oglašava nakon krunisanja. Po stupanju na tron novog cara, bivaju amnestirani svi koje je njegov prethodnik osudio... Osim onih koji su krivi za veleizdaju. Nema razlike u tome ko upravlja Nilfgardom: ukoliko se pročuje da sam živ i da kršim kaznu progonstva tako što boravim na carskoj teritoriji – moja glava će pasti na gubilištu.
– Kao što iz ovoga vidiš, Ciri, nalazimo se u potpuno istoj situaciji.
*
– Šta je to etika? Znala sam, ali sam zaboravila.
– Nauka o moralu. O pravilima kulturnog, plemenitog, dobronamernog i časnog ponašanja. O vrhovima dobra, na koje ljudsku dušu uznose ispravnost i moral. I o ponorima zla, u koje obaraju nedobronamernost i nemoral...
– Vrhovi dobra! – prasnu ona. – Ispravnost! Moral! Ne zasmejavaj me, jer će mi se ožiljak na njušci raspući. Imaš sreće što nisu tragali za tobom, što nisu za tobom poslali lovce na nagrade, takve kao... Bonhart. Video bi ti šta su to ponori zla. Etika? Tvoja etika je đubre, Visogota iz Korva. Ne padaju na dno zli i nečasni, ne! O ne! Nego zli ali odlučni onamo obaraju one koji su moralni, časni i plemeniti, ali i nespretni, neodlučni i puni skrupula.
– Hvala ti za nauk – podrugnu joj se. – Makar i ceo vek poživeo, uveren sam da nikada nije kasno da nešto naučim. Zaista, uvek vredi poslušati zrele, iskusne i ostvarene osobe.
– A rugaj se, rugaj – trgnu glavom Ciri. – Dok još možeš, pošto je sada moj red. Sada ću se ja zabaviti pričom. Ispričaću ti kako je bilo sa mnom. A kad završim, videćemo da li ćeš i dalje imati volju da se rugaš.
*
Da se toga dana u sumrak neko prikrao do kolibe sa upalom strehom, da je pogledao kroz pukotine u prozorima, ugledao bi u slabo osvetljenoj unutrašnjosti belobradog starca koji usredsređeno sluša priču devojke pepeljaste kose što sedi na deblu kraj kamina. Primetio bi da devojka govori polako kao da je s naporom pronalazila reči, da nervozno trlja obraz unakažen sablasnim ožiljkom i da dugim trenucima ćutanja ispliće priču o svojoj sudbini, Priču o znanjima koja je dobila, a koja su se sva do jednog pokazala lažna i obmanjiva. O obećanjima koja su joj davali i koja nisu održali. Priču o tome kako ju je sudbina, u koju su joj rekli da veruje, nisko izdala i lišila nasleđa. O tome kako su, svaki put kad bi nanovo počela da veruje, na nju padali ravnodušnost, bol, nepravda i poniženje. O tome kako su je oni kojima je verovala i koje je volela izdali, nisu joj pomogli kada je patila, kad su joj pretili sramota, muka i smrt. Priču o idealima, za koje su joj preporučili da im bude verna, a koji su je razočarali, izdali i napustili onda kada su joj bili potrebni, dokazujući kako su bili malo vredni. O tome kako je pomoć, prijateljstvo i ljubav pronašla u onima u kojima naizgled nije
trebalo da traži ni pomoć, ni prijateljstvo. A da ne govorimo o ljubavi.
Ali to niko nije mogao da vidi, a ni da čuje. Koliba sa upalom i mahovinastom strehom bila je dobro sakrivena pod maglom, na močvarama u koje se niko nije usuđivao da zađe.
Zakoračujući u zrelo doba, mlada devojka počinje da prodire u oblasti života koje su joj prethodno bile nedostupne, što u bajkama simbolizuje ulazak u tajanstvenu kulu i traženje skrivene odaje. Devojka se uspinje navrh kule, koračajući po pokretnim stepenicama – stepenice u snovima simbol su erotskog iskustva. Zabranjena odaja, ta mala soba ključem zatvorena, simbolizuje vaginu; okretanje ključa u zamku simbol je seksualnog čina.
Bruno Betlhejm, Upotreba magičnih čini,
Smisao i značaj bajki
Drugo poglavlje
Zapadni vetar je doneo noćnu oluju.
Ljubičasto-crno nebo lomilo se duž linije munje i pucalo pod dugotrajnim topotom groma. Kapljicama gustim kao ulje iznenadna kiša udari u prašinu na putu, zašumi na krovovima, razmaza prljavštinu na prozorskim krilima. No snažni vetar brzo predupredi pljusak i odagna oluju nekud tamo, daleko, iza horizonta koji je goreo od munja.
I tada zalajaše psi. Zatutnjaše kopita, zazveketa oružje. Divlji krici i zvižduci nakostrešiše kose probuđenim seljacima koji su poskakali u panici, te motkama podupirali vrata i prozore. Znojave ruke stezale su rukohvate sekira i držalje vila. Stezale su silno. Ali bespomoćno.