– Korist – zareža – će ti biti to što ćeš ostati živ. Pričaj.
Golanove oči izgledale su kao da će izaći iz duplji i malo prošetati po okolini.
– Pričaj – ponovi Geralt. – Pričaj šta znaš. Inače ću ti prerezati grkljan da ćeš se pre udaviti nego što ćeš iskrvariti.
– “Rijalto”... – prostenja patuljak. – U rudniku “Rijalto”...
*
Rudokop “Rijalto” se u mnogim detaljima razlikovao od rudokopa „Mala Babeta”, kao i od drugih rudnika i potkopa pored kojih su usput prošli Angulema, Geralt i Kahir, a koji su se zvali „Jesenji manifest”, „Stara ruda”, „Nova ruda”, „Ruda Julka”, “Celestinka”, “Zajednička stvar” i „Jama Portuna”. U svim je kipeo posao, iz svih je iz okna i iskopa izvožena blatnjava zemlja, istresana u korita i ispirana vodom. U svakom je bilo obilje karakterističnog crvenog blata.
“Rijalto” je bio velik rudnik, smešten blizu vrha brda. Vrh je bio zasečen i formirao je otvor. Ispirač se nalazio na udubljenoj terasi na padini brda. Ovde, pod uspravnim zidom u kom su zjapili otvori okana i potkopa, bila su korita, ispirači, odvodi i druga oprema rudarske industrije. Takođe, tu se nalazilo pravo naselje drvenih kuća, baraka, šupa i koliba pokrivenih korom drveta.
– Ne poznajem ovde nikoga – reče devojka vezujući uzda za plot. – Ali pokušaćemo da razgovaramo sa upravnikom. Geralte, ako možeš, ne hvataj ga odmah za vrat i ne preti nožem. Najpre ćemo da razgovaramo...
– Ne uči dedu kako se kašlje, Angulema.
– O, dođavola. Pogledajte šta je mačka donela.
– O čemu se radi?
– To su Slavujevi ljudi. Došli su da traže harač. Već su me primetili i prepoznali... Majku ti! Ala smo upali...
– Možeš da se izvučeš? – promumla Kahir.
– Ne računajte na to.
– Što?
– Pokrala sam Slavuja bežeći iz bande. Neće mi to oprostiti. Ali pokušaću... Vi ćutite. Držite oči otvorene i budite spremni. Na sve.
Konjanici su se približili. Napred su jahala dvojica – dugokosi prosed tip u vučetini i mladi dugonja s bradom, očigledno zapuštenom kako bi sakrio ožiljke od akni. Pravili su se ravnodušnima, ali Geralt je uočio skrivene bleske mržnje u pogledu kojim su odmeravali Angulemu.
– Jasna.
– Novosade. Jirele. Pozdrav. Lep dan danas. Šteta samo što pada.
Prosedi čovek je sjahao, bolje rečeno – skočio s kobile, poletno prebacujući desnu nogu preko konjske glave. Ostali su takođe sjahali. Prosedi je dao vođice dugonji s bradom, nazvanom Jirel, a sam je prišao bliže.
– Vidi, vidi – reče. – Naša brbljiva svraka. Vidim, živa si i zdrava?
– I nogama se ritam.
– Balavice lajava! Šuškalo se da se ritaš, ali na kocu. Šuškalo se da te je uhvatio Jednooki Fulko. Šuškalo se da si od muke pevala kao grlica, sve si odrukala što su te pitali!
– Šuškalo se – frknu Angulema – da je tvoja majka, Novosade, tražila od klijenata samo četiri tinfe, a svejedno niko nije hteo da joj da više od dve.
Razbojnik joj je pljunuo pod noge s prezrivim izrazom lica. Angulema je opet frknula isto kao mačka.
– Novosade – reče bezobrazno stavljajući ruke na kukove. – Imam posla sa Slavujem.
– Zanimljivo. I on s tobom.
– Začepi gubicu i slušaj, dok još imam želju da govorim. Pre dva dana, jednu milju pre Ridbruna, ja i ovi moji drugovi roknuli smo onog vešca, što je postojao ugovor za njegovo ubistvo. Kapiraš?
Novosad značajno pogleda u kamarade, a zatim povuče rukavice i baci pogled na Geralta i Kahira.
– Tvoji novi drugovi – ponovi otegnuto. – Ha, vidim po brnjicama da nisu sveštenici. Ubili su vešca, kažeš? A kako? Udarcem u leđa? Ili u snu?
– To je nevažan detalj – Angulema se iskrivi kao majmun. – Važan detalj je, s druge strane, to što veštac truli u zemlji. Slušaj, Novosade. Ja ne želim da se kačim sa Slavujem niti da mu stajem na put. Ali posao je posao. Poluvilenjak vam je dao avans za kontrakt, u to se ne mešam, to je vaš novac, za troškove i trud. Ali drugi deo, koji je poluvilenjak obećao po poslu, po pravilima pripada meni.
– Po pravilima?
– Tako je! – Angulema nije obratila pažnju na sarkastičan ton. – Mi smo taj kontrakt ispunili, vešca smo ubili, a poluvilenjaku možemo pokazati dokaze za to. Stoga ću uzeti što je moje i poći u modru i magličastu daljinu. Kao što sam kazala, sa Slavujem neću da se takmičim, jer je za njega i za mene na Strminama tesno. To mu prenesi, Novosade.
– Samo to? – ponovo otrovni sarkazam.
– I poljupce – prsnu u smeh Angulema. – Možeš mu umesto mene poljubiti dupe, per procura{21}.
– Ja imam bolju ideju – reče Novosad piljeći u kompanjone. – Ja ću mu tvoje dupe u originalu odneti, Angulema. Ja ću mu tebe, Angulema, u lancima dovesti, a on će već tada s tobom o svemu proćaskati i sve utanačiti. I regulisati. Sve. I spor oko toga kome pripada novac za kontrakt poluvilenjaka Širua. A i isplatu onoga što si ukrala. A i to što su Strmine pretesne za nas. Sve će se na taj način srediti. Detaljno.
– Ima jedna prepreka – Angulema spusti ruke. – Kako ti planiraš da me odvedeš kod Slavuja, Novosade?
– Eh, kako! – bandit ispruži ruke. – Za vrat!
Geralt munjevitim pokretom dohvati sihil i stavi ga Novosadu pod nos.
– Ne bih ti savetovao – zareža.
Novosad odskoči i izvuče mač. Jirel sikćući potegnu krivu sablju iz kanija na leđima. Ostali su sledili njihov primer.
– Ne bih ti savetovao – ponovi veštac.
Novosad opsova. Baci pogled po kompaniji. Nije bio vičan u aritmetici, ali zaključio je da je petoro mnogo više od troje.
– Udri! – vrisnu bacajući se na Geralta. – Ubij!
Veštac je poluokretom izbegao udarac i tresnuo ga jako u slepoočnicu. Pre nego što je Novosad pao, Angulema se sagnula u kratkom zamahu i nož je zafijukao u vazduhu; tokom napada, Jirel je posrnuo, a pod bradom mu je štrčao koštani rukohvat. Razbojnik je pustio sablju, oberučke izvukao nož iz vrata, krv je počela da pljušti, a Angulema ga je iz podskoka šutnula u leđa i srušila na zemlju. Za to vreme je Geralt posekao drugog bandita. Kahir je koknuo sledećeg, pod snažnim udarcem nilfgardskog mača, iz glave razbojnika ispalo je nešto oblika porcije lubenice. Poslednja hulja se povukla i skočila na konja. Kahir je bacio uvis mač, uhvatio ga za oštricu i bacio kao koplje, pogodivši razbojnika pravo među lopatice. Konj je zarzao i trgnuo glavom, seo, zatopotao vukući po crvenom blatu leš s rukom koja je još uvek držala uzde.
Sve je trajalo manje od pet otkucaja srca.
– Ljudiiiii! – vrisnu neko između zgrada. – Ljudiiii! Upomoooć! Ubistvo, ubistvo, ubijaju!
– Vojska! Pozovite vojsku! – viknu drugi rudar požurujući decu, koja su se kao i sva deca sveta pojavila niotkuda da gledaju i da smetaju pred nogama.
– Neka neko trči po vojsku!
Angulema podiže svoj nož, obrisa ga i gurnu u kanije.
– Nek trči, pazi, molim te – vrisnu pogledajući unaokolo. – Jeste li vi, rudari, slepi ili šta? To je bila samoodbrana! Napali su nas, ološi! A vi ih kao ne znate? Malo su vam zla učinili? Malo su od vas izvukli harača?
Kinu jako. Potom je Novosadu, koji se još tresao, iskidala vreću s pojasa i nagnula se nad Jirelom.
– Angulema.
– Šta je?
– Ostavi.
– Zašto? To je plen! Tebi više neće trebati.
– Angulema...
– Hej, vi – odjednom se razleže zvučan glas. – Dođite ovamo.
Na otvorenim vratima barake, koja je služila kao magacin alata, stajala su tri muškarca. Dvojica su bili kratko ošišani grmalji niskih čela i nesumnjivo niske inteligencije. Treći – onaj što ih je pozvao – bio je neobično visok, tamnokos, zgodan muškarac.
– Slučajno sam čuo razgovor koji je prethodio događaju – reče muškarac. – Nisam baš verovao da je veštac ubijen, mislio sam da su to prazne
priče. Sada već tako ne mislim. Uđite ovamo, u baraku.
Angulema je čujno povukla vazduh. Pogledala je u vešca i jedva primetno klimnula glavom.
Muškarac je bio poluvilenjak.
*
Poluvilenjak Širu bio je visok – bio je preko šest stopa visok. Duga tamna kosa bila mu je vezana na vratu u konjski rep koji je padao preko leđa. Mešanu krv su odavale oči – velike, bademaste, zeleno-žute kao u mačke.
– Znači, vi ste ubili vešca – ponovi osmehujući se rđavo. – Preduhitrili ste Homera Stragena, zvanog Slavuj? Zanimljivo, zanimljivo. Jednom rečju, moram da vam isplatim pedeset florena. Drugi deo. Stragen je dobio svojih pola stotine za džabe. Sigurno ne mislite da će vam ih dati.
– Kako ću ja sa Slavujem, to je moja stvar – reče Angulema, koja je sedela na škrinji i mahala nogama. – A ugovor o vešcu je podrazumevao delo. I mi smo to delo obavili. Mi, ne Slavuj. Veštac je pod zemljom. Njegovi kompanjoni, njih troje, pod zemljom. Proizilazi da je kontrakt ispunjen.
– Barem tako tvrdite. Kako se to desilo?
Angulema nije prestajala da maše nogama.
– U starosti ću – izjavi svojim uobičajenim bezobraznim glasom – napisati priču svog života. Opisaću u njoj kako se odvijalo to i to. Do tada se morate suzdržati, gos’n Širu.
– Stidite se toga – primeti hladno stanovnik. – Znači da ste ga ubili na mučan i podmukao način.
– Smeta vam to? – odazva se Geralt.
Širu ga pogleda oprezno.
– Ne – odgovori uskoro. – Veštac Geralt iz Rivije nije zaslužio drugu sudbinu. On je bio naivčina i glupak. Da je imao lepšu, pošteniju, časniju smrt, nastale bi legende. A on nije zaslužio legende.
– Smrt je uvek ista.
– Nije uvek – zavrte glavom poluvilenjak trudeći se da pogleda u Geraltove oči, skrivene senkom kapuljače. – Uveravam vas da nije uvek. Pretpostavljam da si ti dao smrtonosni udarac.
Geralt nije odgovorio. Osetio je neodoljivu želju da uhvati mestika za konjski rep, svali ga na pod i iscedi iz njega sve što zna, redom mu izbijajući zube balčakom mača. Suzdržavao se. Razum mu je šaputao da je Angulemina mistifikacija mogla dati bolje rezultate.
– Kako želite – reče Širu ne dočekavši odgovor. – Neću insistirati na prikazu toka događaja. Jasno je da ne želite da govorite o tome, jasno je da ne želite baš da se hvalite time. Ako, naravno, vaše ćutanje ne proizilazi iz nečeg potpuno suprotnog... Na primer, iz toga da se ništa nije desilo. Imate li možda neke dokaze za istinitost vaših reči?
– Odsekli smo ubijenom vešcu desnu šaku – odgovori ravnodušno Angulema. – Ali kasnije ju je ukrao i pojeo rakun.
– Imamo samo ovo – Geralt polako raskopča košulju i istrgnu medaljon s vučjom glavom. – Veštac je to nosio oko vrata.
– Da vidim.
Geralt nije dugo oklevao. Poluvilenjak je odmerio medaljon u šaci.
– Sada verujem – reče polako. – Ova sitnica snažno emituje magiju. Ovako nešto je mogao imati samo veštac.
– A veštac – dovrši Angulema – ne bi dao da mu je skinu da je još disao. Znači, to je čvrst dokaz. Stoga dajte, gospodičiću, pare na sto.
Širu je brižljivo sklonio medaljon, izvukao ispod miške svitak papira, stavio ga na sto i raširio rukom.
– Izvolite.
Angulema je skočila sa škrinje i prišla majmunišući se i vrckajući kukovima. Savila se nad stolom. Širu ju je munjevito zgrabio za kosu, obalio na vrh stola i naslonio joj nož na grlo. Devojka nije stigla ni da vrisne.
Geralt i Kahir su već imali mačeve u rukama. Ali prekasno.
Poluvilenjakovi pomoćnici, grmalji niskih čela, držali su u rukama gvozdene kuke. Ali nisu žurili da priđu.
– Mačeve na pod – zareža Širu. – Obojica, mačeve na pod. Inače ću ovoj devojci proširiti osmeh.
– Ne slušaj... – poče Angulema i završi vriskom, zato što je poluvilenjak zaokrenuo ruku nabijenu u njenu kosu. I zasekao joj je kožu, po devojčinom vratu je potekla svetlocrvena nit.
– Mačeve na pod! Ne šalim se!
– A možda da se nekako dogovorimo? – Geralt, ne obazirući se na bes koji je kuljao u njemu, odluči da igra na kartu odugovlačenja.
– Kao kulturni ljudi?
Poluvilenjak se zasmejao zajedljivo.
– Da se dogovorimo? S tobom, vešče? Mene su ovamo poslali da završim s tobom, a ne da bih pričao. Da, da, čudače. Ti si se tu pretvarao, izvodio komediju, a ja sam te odmah prepoznao, na prvi pogled. Detaljno su mi te opisali. Slutiš li ko mi te je tako tačno opisao? Ko mi je dao detaljna uputstva, gde i u kakvoj kompaniji ću te pronaći? O, sigurno slutiš.
– Pusti devojku.
– Ali ja te ne poznajem samo po opisu – nastavi Širu i ne pomislivši da pusti devojku. – Ja sam te viđao. Jednom sam te čak pratio. U Temeriji. U julu. Jahao sam za tobom čak do grada Dorijana. Do sedišta jurista Kodringera i Fena. Povezuješ li?
Geralt okrenu mač tako da bi oštrica zasvetlela u poluvilenjakovim očima.
– Radoznao sam – reče hladno – kako nameravaš da se izvučeš iz te pat-pozicije, Širu, Ja vidim dva izlaza. Prvi: odmah ćeš pustiti devojku, Drugi: ubićeš devojku... A sekund kasnije tvoja krv će lepo obojiti zidove i plafon.
– Vaše oružje – Širu brutalno trgnu Angulemu za kosu – mora da bude na zemlji pre nego što izbrojim do tri. Posle toga ću početi kučku da sečem.
– Videćemo koliko ćeš stići da isečeš. Ja mislim, ne mnogo.
– Jedan!
– Dva! – poče i Geralt da broji vrteći sihilom uz zvuke poput šištanja mlina.
Spolja je dopro do njih topot kopita, rzanje i frktanje konja, krici.
– I šta sada? – zasmejao se Širu. – To sam čekao. To više nije pat, već mat! Stigli su moji prijatelji.
– Ma nemoj? – reče Kahir gledajući kroz prozor. – Vidim uniforme carske konjice.
– Znači to jeste mat, ali za tebe – reče Geralt. – lzgubio si, Širu. Pusti devojku.
– Kako da ne.
Vrata barake otvoriše se od šutiranja, unutra je kročilo nekoliko ljudi, većinom odevenih jednoobrazno i u crnoj boji. Predvodio ih je svetlokosi bradonja sa srebrnim medvedom na naramenici.
– Que aen suecc’s? – upita jezivo. – Šta se ovde dešava? Ko je odgovoran za ovaj izgred? Za one leševe u dvorištu? Govorite odmah!
– Gos’n komandante...
– Glaeddyvan vort! Bacite mačeve!
Poslušaše, zato što su u njih bili upereni samostreli i arbalesti. Kada ju je Širu pustio, Angulema je htela da se skotrlja sa stola, ali se odjednom našla u stisku zdepastog, u šareno obučenog pandura, očiju izbuljenih kao u žabe. Htela je da vrisne, ali pandur joj je pritisnuo na usta ruku u rukavici.
– Suzdržimo se od nasilja – predloži hladno Geralt komandantu s medvedom. – Nismo kriminalci.
– Još kako.
– Mi delujemo uz znanje i dozvolu gospodina Fulka Artevelde, prefekta iz Ridbruna.
– Još kako – ponovi Medved dajući znak da se podignu i donesu mačevi Geralta i Kahira. – Uz znanje i dozvolu. Gospodina Fulka Artevelde. Važnog gospodina Artevelde. Čujete li, momci?
Njegovi ljudi – oni crni i oni šareni – zacerekaše se u horu.
Angulema se uzvrtela u stisku žabljookog, uzalud se trudeći da vrišti. Bespotrebno. Geralt je već znao. Pre nego što je nasmejani Širu počeo da stiska pružene mu desnice. Pre nego što su četvorica crnih Nilfgardijaca uhvatila Kahira, a trojica drugih usmerili samostrele pravo u njegovo lice.
Žabljooki gurnu Angulemu u ruke svojih kamarada. Devojka se obesila pod njihovim stiskom kao krpena lutka. Nije ni pokušala da pruži otpor.
Medved je polako prišao Geraltu i iznenada ga lupio u međunožje pesnicom u pancirskoj rukavici. Geralt se savio, ali nije pao. Na nogama ga je držao hladan gnev.
– Možda će te obradovati vest – reče Medved – da niste prve budale koje je Jednooki Fulko iskoristio za sopstvene ciljeve. Trn u oku su mu unosni poslovi, kakve
ja ovde imam sa gos’n Homerom Stragenom, a koga neki zovu Slavuj. Fulko je besan što sam u okviru tih poslova primio Homera Stragena u carsku službu i imenovao ga vođom dobrovoljačke kompanije za zaštitu rudarstva. Pošto više ne može zvanično da se sveti, unajmljuje razne lopuže.
– I vešce – dobaci zajedijivo nasmejani Širu.
– Napolju – reče glasno Medved – kisne pet leševa. Ubili ste ljude koji su bili u carskoj službi. Omeli ste rad u rudniku! Nemam nikakvih sumnji da ste špijuni, diverzanti i teroristi. Na ovom terenu na snazi je vojni zakon. Suđenjem po kratkom postupku osuđujem vas na smrt.
Žabljooki se zacerekao. Prišao je Angulemi, koju su držali banditi, i hitrim pokretom je uhvatio za grudi. I jako stisnuo.
– I šta, Jasna? – zakreketa, a glas je, činilo se, bio još više žablji nego oči. Banditski nadimak, ukoliko ga je sam sebi nadenuo, izazivao je smisao za humor. A ako je to trebalo da bude kamuflažni alijas, onda je bio izvanredan.
– Ipak smo se sreli ponovo! – zakreketa opet žablji Slavuj, štipajući Angulemu za grudi. – Raduješ se?
Devojka bolno jauknu.
– Gde držiš, kurvo, perle i kamenje koje si mi ukrala?
– Uzeo ih je kao depozit Jednooki Fulko! – vrisnu Angulema, neuspešno se praveći da se ne boji. – Javi se njemu za novac!
Slavuj zakreketa i izbulji oči – sada je izgledao kao prava pravcata žaba, samo je trebalo gledati da počne da lovi muve jezikom. Još jače je uštinuo Angulemu, koja se uzvrtela i bolnije jauknula. Kroz crvenu maglu besa, koja je prekrila Geraltove oči, devojka je ponovo počela da ga podseća na Ciri.
– Vodite ih – naredi uznemireni Medved. – U dvorište s njima.
– To je veštac – reče nesigurno jedan od bandita iz Slavujeve kompanije za zaštitu rudarstva. – Junačina! Kako da ga vodimo golim rukama? Spreman je da nas začara nekim činima, ili nečim drugim...
*
– Ne bojte se – nasmejani Širu potapša oko novčanika. – Bez veščevog amuleta ne može da baca čini, a amulet je kod mene. Vodite ga slobodno.