Read Lastavičja Kula Page 22


  U dvorištu je čekalo još naoružanih Nilfgardijaca u crnim kaputima i šarena Slavujeva bagra. Takođe se okupila i grupa rudara. Kružila su sveprisutna deca i psi.

  Slavuj je odjednom izgubio kontrolu nad sobom. Kao da je đavo potpuno ušao u njega. Krekećući besno, udario je Angulemu pesnicom, a kada je pala, udario ju je još nekoliko puta. Geralt se uskovitlao u stisku bandita, za šta je dobio nečim tvrdim u vrat.

  – Govorili su – kreketao je Slavuj skačući nad Angulemom kao poludela krastača – da su te u Ridbrunu nabili na kolac kroz zadnjicu, ti mala kurvice! Bio ti je tada suđen kolac! I na kocu ćeš izdahnuti! Hej, momci, potražite tu neki štap i zašiljite ga u špic. Življe!

  – Gos’n Stragene – iskrivi se Medved. – Ne vidim razlog da se bavimo takvim zverskim egzekucijama koje troše vreme. Ratne zarobljenike treba jednostavno obesiti...

  Zaćutao je pod zlim pogledom žabljih očiju.

  – Budite tihi, kapetane – skviknu bandit. – Previše vam plaćam da biste mi davali nepodesne prigovore. Ja sam Angulemi obećao rđavu smrt i sada ću se s njom poigrati. Ako želite, možete da obesite tu dvojicu. Oni me ne interesuju.

  – Ali mene interesuju – ubaci se Širu. – Obojica su mi potrebna. Pogotovo veštac. Pogotovo on. A pošto će navlačenje devojke potrajati malo, onda ću i ja iskoristiti to vreme.

  Prišao je i upiljio u Geralta svoje mačje oči.

  – Treba da znaš, čudače – reče – da sam ja dokrajčio tvog druga Kodringera u Dorijanu. Učinio sam to po naredbi mog gospodina, gospodara Vilgeforca, kojem služim mnogo godina. Ali uradio sam to s velikim zadovoljstvom.

  – Stari ološ Kodringer – nastavi poluvilenjak ne dočekavši reakciju – imao je smelosti da zabija nos u stvari gospodara Vilgeforca. Istranžirao sam ga nožem. A onog odvratnog monstruma Fena sam pripalio među njegovim papirima i spalio ga živog. Mogao sam jednostavno da ga ubodem, ali posvetio sam malo vremena i truda da bih čuo kako zavija i skviči. A zavijao je, skvičao, kažem ti, kao zaklano prase. Ne, apsolutno ničeg ljudskog nije bilo u tom zavijanju.

  – Znaš li zbog čega ti govorim o svemu tome? Zato što bih i tebe isto mogao jednostavno ubosti ili narediti da te ubodu. Ali posvetiću malo vremena i truda. Malo ću da poslušam kako ćeš ti zavijati. Kazao si da je smrt uvek ista? Sada ćeš videti da nije svaka. Potpalite, momci, katran u mazalici. I donesite neki lanac.

  Nešto se uz huk razbilo u uglu barake i odmah eksplodiralo vatreno i sa strašnim hukom.

  Druga posuda s naftom – Geralt prepozna po mirisu – pala je pravo u mazalicu, treća se slomila odmah pored ljudi koji su držali konje. Huknulo je, plamen je buknuo, konji su poludeli. Uskovitlalo se, iz uskovitlanosti je ispao usplamteo pas koji zavija. Jedan od Slavujevih bandita odjednom je raširio ruke i pljesnuo u blato sa strelom u ruci.

  – Živele Slobodne Strmine!

  Na vrhu brda, na skelama i brvnima, maglile su se siluete u sivim ogrtačima i s krznenim kapama. Još vatrenih metaka poletelo je na ljude, konje i rudarske barake poput vatrometa koji za sobom vuče pletenice vatre i dima. Dva su upala u radionicu, na pod pokriven iverjem i piljevinom.

  – Živele Slobodne Strmine! Smrt nilfgardskim okupatorima!

  Zapevala su zakrilca strela i kopalja.

  Jedan od crnih Nilfgardijaca strovalio se pod konja, survao se sa slomljenim vratom jedan od Slavujevih bandita, srušio se s kopljem u leđima jedan od ošišanih grmalja. Medved je pao uz užasan jecaj. Strela ga je pogodila u grudi, ispod grudne kosti, niže goržeta. Iako to niko nije mogao znati, bila je to strela ukradena iz vojnog transporta, standardni model carske armije, malo prerađen. Širok vrh strele s dve oštrice bio je na nekoliko mesta zastrugan kako bi se dobio efekat rasprskavanja.

  Strela se lepo rasprsnula u Medvedovoj utrobi.

  – Dole tiranin Emhir! Slobodne Strmine!

  Slavuj zakreketa držeći se za rame razneseno kopljem.

  U crvenom blatu se valjalo jedno dete, probodeno strelom nekog od boraca za slobodu koji loše ciljaju. Pao je jedan od onih što su držali Geralta. Stropoštao se i jedan od onih što su držali Angulemu.

  Devojka se istrgla od drugog, munjevito izvukla nož iz korica i u širokom zamahu ga ubola. U besu je promašila Slavujevo grlo, ali lepo mu je razvalila obraz, skoro do samih zuba. Slavuj je zakreketao još jače nego obično, a oči izbuljio još više. Pao je na kolena, krv mu je lila kroz dlanove kojima se držao za lice. Angulema je đavolski počela da zavija, priskočila je da okonča delo, a!i nije uspela, zato što je između nje i Slavuja eksplodirala bomba rasprsnuvši vatru i oblake smrdljivog dima.

  Naokolo je već bukteo požar i vladao je uzavreli pandemonijum. Konji su besneli, rzali i ritali se. Banditi i Nilfgardijci su vrištali. Rudari su trčali u panici – jedni su bežali, drugi su se trudili da ugase požare u zgradama.

  Geralt je već uspeo da podigne sihil koji je Medved ispustio. Visoku ženu u verižnjači, koja je krenula s jutarnjom zvezdom{22} na Angulemu, kratko je zasekao po čelu. Crnom Nilfgardijcu koji je trčao sa spontonom{23} rasekao je butinu. Narednom, koji se jednostavno našao na putu, rasporio je grlo.

  Pobesneli, razljućeni konj, koji je jurio na sve strane, obalio je i ubio drugog dečaka.

  – Drž’ konja! Drž’ konja! – Kahir se našao odmah pored njega, raščišćavajući mu put poletnim udarcima mača. Geralt nije slušao, nije gledao. Ucmekao je sledećeg Nilfgardijca. Pogledom je tražio Širua.

  Angulema, na kolenima, podigla je samostrel sa zemlje i s tri koraka razdaljine gađala i pogodila strelom u abdomen bandita iz kompanije za zaštitu rudarstva koji je išao na nju. Zatim je skočila i uhvatila uzde konja dok je protrčavao pored nje.

  – Uhvati jednog, Geralte! – viknu Kahir. – I beži!

  Veštac je visokim zamahom raspolutio narednog Nilfgardijca od grudne kosti do bedara. Snažnim trzajem glave otresao je sa obrva i trepavica krv. Širu! Gde si, ološu?

  Udarac. Vrisak. Tople kapljice na licu.

  – Milost! – zavrišta momak u crnoj uniformi dok je klečao u blatu. Veštac se dvoumio.

  – Saberi se! – riknu Kahir hvatajući ga za ramena i protresajući jako. – Saberi se! Jesi li poludeo?

  Angulema se galopom vraćala i vukla za uzde drugog konja. Gonila su je dva jahača. Jedan je pao pogođen strelom borca za slobodu Strmina. Drugog je srušio sa sedla Kahirov mač.

  Geralt je skočio na kobilu. I tada je u svetlosti požara primetio Širua, koji je pozivao panične Nilfgardijce. Pored poluvilenjaka, kreketao je i uzvikivao psovke Slavuj, a sa okrvavljenom njuškom izgledao je kao pravi trol-ljudožder.

  Geralt je gnevno riknuo, okrenuo konja i zamlatarao mačem.

  Kahir povika, opsova, zaklati se na sedlu, a krv iz čela momentalno mu se slila na oči i lice.

  – Geralte! Pornozi!

  Širu je okupio oko sebe grupu ljudi, vrištao je, naređivao da gađaju iz samostrela. Geralt, spreman za samoubilački juriš, tresnuo je konja drškom noža po zadnjici. Širu je morao da umre. Ostali ga nisu zanimali. Nisu mu značili. Nije mu značio Kahir. Nije mu značila Angulema...

  – Geralte! – vrisnu Angulema. – Pomozi Kahiru!

  Došao je sebi i postideo se.

  Pridržao ga je i uspravio. Kahir je protrljao oči rukavom, a krv mu ih je istog časa ponovo prelila.

  – To nije ništa, ogrebotina... – glas mu je drhtao. – Na konja, vešče... Juriš za Angulemom... Juriš!

  Od podnožja planine zagrmeo je veliki krik, otuda je pritrčavala masa naoružana trnokopima, ćuskijama i sekirama. To su u pomoć drugovima i ortacima iz rudokopa “Rijalto” žurili rudari iz susednih rudnika – iz „Jame Fortune” ili „Zajedničke stvari”. Ili iz neke treće.

  Ko je to mogao znati.

  Geralt je udario konja potpeticama. Krenuli su u juriš, u sumanuti ventre a terre.

  *

  Jurili su ne osvrćući se, pribijeni uz konjske vratove. Angulemi je pripao najbolji konj, mali ali hitar kasač. Geraltov konj, mrkov s nilfgardskom opremom, već je počinjao da brekće i hrkće i imao je problema
da drži glavu uspravnom. Kahirov konj, takođe vojni, bio je jači i izdržljiviji, ali šta to vredi kada je jahač imao probleme, ljuljao se u sedlu, mahinalno stiskao butine i pljuvao krv na grivu i vrat pastuva.

  Ali nastavili su galopiranje.

  Ostavivši ih daleko iza sebe, Angulema ih je čekala na okretnici, na mestu gde je put vodio ka dole, uvijajući se među stenama.

  – Potera... – disala je teško, razmazujući blato po licu. – Juriće nas, neće oprostiti... Rudari su videli kuda smo pobegli. Ne smemo da ostanemo na drumu... Moramo uskočiti u šume gde nema puteva... Da im umaknemo...

  – Ne – usprotivi se veštac s nemirom slušajući zvuke koji su dopirali iz konjskih pluća. – Moramo drumom... Najjednostavniji i najkraći put do Sansretura...

  – Zašto?

  – Nemamo vremena za priču. Polazak! Iskoristite konje koliko god možete...

  Galopirali su. Geraltov mrkov je brektao.

  *

  Mrkov nije bio sposoban za dalji put. Jedva je koračao na nogama ukočenim poput štapa, teško je pomerao kukove, a vazduh je iz njega izlazio uz pomoć hrapavog disanja. Konačno je pao na stranu, ritnuo se snažno i gledao u jahača, a iz njegovog mutnog pogleda tukao je prekor.

  Kahirov konj je bio u malo boljem stanju, ali je zato Kahir bio u lošijem. Sa sedla je jednostavno pao, podigao se, ali samo na sve četiri, zamlatarao je strašno, mada nije imao čime.

  Kada su Geralt i Angulema pokušali da dotaknu njegovu okrvavljenu glavu, zavrištao je.

  – Prokletstvo – reče devojka. – Ali bar su ga častili frizurom.

  Koža iznad čela i slepoočnice mladog Nilfgardijca, zajedno s kosom, bila je znatno odaljena od lobanje. Da krv nije stvorila lepljivi ugrušak, labavi komad već bi pao na uho. Prizor je bio jeziv.

  – Kako se to desilo?

  – Jednostavno su mu bacili sekiru u glavu. Da bude još smešnije, to nije bio ni Crni, niti neko od Slavujevih, već neko od rudara.

  – Sasvim je svejedno ko je bacio – veštac je tesno uvio Kahirovu glavu otcepijenim rukavom košuije. – Važno je da je to bio loš bacač, samo mu je skinuo skalp, a mogao je da mu razvali glavu. Ali i lobanja je dosta zahvaćena. A mozak je to osetio. On ne može da se drži na sedlu, čak i da konj uspe da ponese njegovu težinu.

  – Šta ćemo onda da radimo? Tvoj konj je izdahnuo, njegov samo što nije, a iz mog već curi... A iza nas je potera. Ne možemo ostati ovde...

  – Moramo ostati ovde. Kahir i ja. I Kahirov konj. Ti jaši dalje. Oštro. Tvoj konj je snažan, izdržaće galop. A čak i ako budeš morala da ga izmoždiš galopom... Angulema, negde u Dolini Sansretur čekaju nas Regis, Milva i Neven. Ne znaju ništa i mogu upasti u Širuove kandže. Moraš ih pronaći i upozoriti, a potom sve četvoro jurite svom snagom u Tusen. Tamo vas neće goniti. Nadam se.

  – A ti i Kahir? – Angulema zagrize usne. – Šta će biti s vama? Slavuj nije glup, kada vidi polumrtvog konja, zaviriće ispod svakog kamena u okolini! A ti s Kahirom nećeš daleko otići!

  – Širu, pošto nas on juri, poći će za tobom.

  – Misliš?

  – Siguran sam. Idi.

  – Šta će tetka reći kada se vratim bez vas?

  – Objasnićeš. Ne Milvi, samo Regisu. Regis će znati šta treba da radi. A mi... Kada Kahirova ćuba nešto jače prione za lobanju, krenućemo u Tusen. Tamo ćemo se nekako naći. Ne, ne dangubi, devojko! Na konja i polazak. Ne dozvoli da te stigne potera. Ne dozvoli da te uoče.

  – Ne uči dedu kako se kašlje! Držite se! Vidimo se!

  – Vidimo se, Angulema.

  *

  Nije se previše udaljio od puta. Nije mogao da ne gleda progonitelje. A, u suštini, nije očekivao nikakvu akciju s njihove strane, znao je da neće gubiti vreme i da će krenuti za Angulemom.

  Nije pogrešio.

  Kada su pre manje od četvrt sata upali na prevoj, jahači su se zaista zaustavili videvši konja kako leži, podviknuli su, posvadili se, pretražili okolne staze, ali gotovo iz istih stopa su nastavili svojim putem. Nesumnjivo su shvatili da, od troje begunaca, dvoje sada jaše na jednom konju i sigurno će ih brzo uhvatiti ako ne dangube. Geralt je video da i neki njihovi konji nisu bili u najboljem stanju.

  Među goniteljima je bilo i nekoliko ljudi iz nilfgardske lake konjice u crnim kaputima, ali su dominirali šareni Slavujevi razbojnici. Geralt nije mogao da vidi da li i sam Slavuj učestvuje u poteri, ili je ostao da neguje posečenu gubicu.

  Kada je topot udaljene potere utihnuo, Geralt je ustao iz skloništa u paprati, podigao i pridržao Kahira koji je stenjao i jaukao.

  – Konj je preslab da bi te nosio. Hoćeš li moći da hodaš?

  Nilfgardijac je ispustio glas koji je u isto vreme mogao biti potvrda, ali i negacija. Ili nešto treće. Ali noge je uspravio, a to je bilo najvažnije.

  Zašli su u jarugu, do korita potoka. Kahir je poslednjih nekoliko koraka niz klizavu padinu savladao dosta pometeno. Dopuzao je do potoka, pio i obilno pokvasio ledenom vodom povez oko glave. Veštac ga nije požurivao, sam je disao duboko, nabirajući snagu.

  Išao je uzvodno, istovremeno pridržavajući Kahira i terajući konja, gackajući po vodi i spotičući se o kamenje i obaljena stabla. Kahir je nakon nekog vremena odbio saradnju – više nije poslušno ispravljao noge, prestao je potpuno da ih pomera, a veštac ga je jednostavno vukao. Nisu mogli više tako da idu, tim pre što su korito potoka pregrađivali pragovi i vodopadi. Geralt je prostenjao i prebacio ranjenika na leđa. Ni konj kog je vukao nije mu olakšavao život. Kada su napokon izašli iz jaruge, veštac se samo svalio na mokru trščinu i ležao brekćući, potpuno iznuren, pored Kahira u jecajima. Ležao je dugo. Koleno je opet počelo da mu pulsira u strašnom bolu.

  Konačno je Kahir dao znake života, a uskoro je – za divno čudo – ustao psujući i držeći se za glavu. Krenuli su. Kahir je u početku išao hrabro. A onda je usporio. Potom je pao.

  Geralt ga je podigao na leđa i nosio, stenjući i posrćući o kamenje. Bol mu je kidao koleno, a u očima su mu letele crne i vatrene pčele.

  – Još pre mesec dana... – zaječa Kahir na njegovim leđima. – Ko bi tada pomislio da ćeš me nositi na leđima...

  – Ćuti, Nilfgardijče... Kada brbljaš, teži si mi...

  Kada su najzad stigli do stena i stenovitih zidina, već je gotovo bio mrak. Veštac nije ni potražio pećinu, niti ju je našao – pao je bez snage u prvu rupu na koju je naišao.

  *

  U dnu pećine trulile su ljudske lobanje, rebra, karlice i druge kosti. Ali – što je najvažnije – bilo je tu i suvih grana.

  Kahir je bio u groznici, drhtao je, tresao se. Prišivanje komada kože za lobanju pomoću dretve i krive igle podneo je hrabro i svesno. Kriza je naišla kasnije, tokom noći. Geralt je raspalio vatru u pećini, zanemarivši bilo kakvu opasnost koju to može doneti. Uostalom, napolju je lila kiša i duvao vetar, bilo je malo verovatno da neko kruži po okolini i traži odsjaj ognjišta. A Kahira je morao da ogreje.

  Bio je u groznici celu noć. Tresao se, jaukao, buncao. Geralt nije spavao – potpaljivao je vatru. A koleno je bolelo kao vrag.

  *

  Mlad i snažan mornak, Kahir je ujutru došao sebi. Bio je bled i znojav, osećala se groznica koja je izbijala iz njega. Artikulaciju mu je otežavalo škripanje zuba. Ali moglo se razumeti šta je govorio. A govorio je svesno. Žalio se na bol u glavi – sasvim normalna pojava kod nekog kome je sekira strgnula kožu s glave zajedno s kosom.

  Geralt je provodio vreme u nemirnoj dremci ili u skupljanju kiše koja je tekla niz stene pomoću majstorske šoljice od brezove kore. I njega i Kahira je mučila žeđ.

  *

  – Geralte?

  – Reci?

  Kahir je prodžarao drva u ognjištu pomoću pronađene butne kosti.

  – U rudniku, kad smo se tukli... Prestrašio sam se, znaš?

  – Znam.

  – Na trenutak je izgledalo da si upao u bezumlje ubijanja. Da je za tebe sve izgubilo smisao... osim ubijanja...

  – Znam.

  – Bojao sam se – dovrši mirno – da ćeš u toj
bezumnosti poseći onog Širua. A ne bismo izvukli nikakve informacije iz mrtvog.

  Geralt pročisti grlo. Mladi Nilfgardijac mu se sve više dopadao. Nije bio samo hrabar, već i inteligentan.

  – Ispravno si postupio poslavši Angulemu – nastavi Kahir, lagano škripeći zubima. – Nije to za devojke... Čak ni takve kao što je ona. Mi ćemo to sami srediti, nas dvojica. Poći ćemo za poterom. Ali ne da bismo ubijali u bezumnom ludilu. Ono što si onda govorio o osveti... Geralte, čak i u osveti mora postojati neka metoda. Uhvatićemo tog poluvilenjaka... Primoraćemo ga da kaže gde je Ciri.

  – Ciri nije živa.

  – Nije istina. Ne verujem u njenu smrt... Ni ti ne veruješ. Priznaj.

  – Ne želim da verujem.

  Napolju je zviždao vetar i šumela kiša. U pećini je bilo prijatno.

  – Geralte?

  – Reci?

  – Ciri je živa. Opet sam sanjao... Istina, nešto se dogodilo u noći ekvinocija, nešto fatalno... Da, bez sumnje, i ja sam to osetio i video... Ali ona je živa... Živa je, siguran sam. Požurimo... Ali ne da se svetimo i ubijamo, već kod nje.

  – Da. Tako je, Kahire. U pravu si.

  – A ti? Ti nemaš više snove?

  – Imam – reče gorko. – Ali retko otkad smo prešli Jarugu. I uopšte ih se ne sećam, kad se probudim. Nešto se u meni okončalo, Kahire. Nešto se ugasilo. Nešto se u meni otrgnulo...

  – Nema veze, Geralte. Ja ću sanjati za obojicu.

  *

  U zoru su krenuli. Kiša je stala, činilo se da sunce pokušava da pronađe neku rupu u sivilu koje je pokrivalo nebo.

  Jahali su polako, obojica na jednom konju s vojnom nilfgardskom opremom.

  Konj se saplitao o kamenje idući sporo obalom Sansretura, rekom koja vodi u Tusen. Geralt je poznavao put. Bio je tu jednom. Veoma davno, mnogo se od tada promenilo. Ali nije se promenila dolina i rečica Sansretur. Nisu se promenile Amelske planine i nad njima obelisk Gorgone, Ðavolje planine.