Read Lastavičja Kula Page 23


  Određene stvari jednostavno se nisu menjale.

  *

  – Vojnik ne dovodi u pitanje naredbe – reče Kahir opipavajući zavoj na glavi – ne analizira ih, ne razmišlja o njima, ne čeka da mu objasne njihov smisao. To je prvo čemu kod nas uče vojnika. Stoga možeš naslutiti da se ni na sekund nisam premišljao u vezi s naredbom koja mi je data. Pitanje zbog čega baš ja moram da uhvatim tu cintrijsku kraljicu ili kneginjicu nikad mi nije ni prošlo kroz misli. Naredba je naredba. Bio sam rđav, zapravo, jer sam hteo da steknem slavu boreći se s vitezovima, s regularnom vojskom... Ali rad za obaveštajnu službu se isto smatra časnim. Kad bi se još samo radilo o nekom težem zadatku, o nekom važnijem zarobljeniku... Ali devojka?

  Geralt ubaci u vatru kičmenu kost pastrmke. Pre večeri su ulovili dosta ribe u potočiću koji se uliva u Sensretur, kako bi se najeli. Pastrmke su se mrestile, pa ih je bilo lako nahvatati.

  Slušao je Kahirove priče, a radoznalost se u njemu borila sa osećanjem dubokog sažaljenja.

  – U suštini je to bila slučajnost – pričao je Kahir gledajući u plamen. – Najčistija slučajnost. Kako sam kasnije saznao, imali smo na cintrijskom dvoru špijuna, kamerjunkera. Dok smo zauzimali mesto i spremali se da zauzmemo zamak, taj špijun se iskrao i obavestio nas da će pokušati da izvedu kneginjicu iz grada. Formirano je nekoliko takvih grupa kao što je bila moja. Sticajem okolnosti, na moju grupu su naleteli oni što su vozili Ciri.

  – Počela je jurnjava po ulicama, u četvrti koja je već bila zapaljena. To je bio pravi pakao. Ništa, samo rika plamena i zidovi vatre. Konji nisu hteli da idu, a ljudi, šta da kažem, ni oni nisu hitali da ih gone. Moji podređeni, imao sam ih četvoricu, počeli su da psuju, viču da sam izgubio pamet i da ih šaljem u smrt... Jedva sam uspeo da povratim kontrolu...

  – Gonili smo ih dalje kroz taj vreli kotao i stigli smo ih. Odjednom su bili tu ispred nas – pet konjanika Cintrijaca. I poče seča i pre no što sam stigao da viknem da paze na devojku. Ona se uostalom odmah našla na zemlji, pošto je taj što je vozio poginuo prvi. Jedan od mojih podiže je i stavi na konja, ali nije otišao daleko, neki Cintrijac ga je udario u leđa i prebio. Video sam kako je oštrica za col prešla pored Cirine glave, koja je opet pala u blato. Bila je polusvesna od straha, video sam kako se ćućuri pored ubijenog, kako se trudi da se zavuče pod njega.. Kao mače kraj ubijene mačke...

  Zaćuta, čujno obliza pljuvačku.

  – Nije ni znala da se gnezdi pored neprijatelja. Pored omraženog Nilfgardijca.

  – Ostali smo sami – nastavi uskoro. – Ona i ja, a naokolo su bili leševi i vatra. Ciri je puzala u kaljuzi, a voda i krv već su počeli snažno da isparavaju. Kuća se srušila, slabo sam već mogao da vidim kroz iskre i dim. Konj nije hteo tamo da priđe. Zvao sam je, vikao da dođe kod mene, zabrektao sam od nadglašavanja rike požara. Videla me je i čula, ali nije reagovala. Konj nije hteo da ide, a ja ga nisam mogao kontrolisati. Morao sam da sjašem. Nikako nisam mogao da je podignem jednom rukom, a drugom sam morao da držim uzde, konj se ritao toliko da me je umalo obalio. Kada sam je podigao, počela je da vrišti. A onda se ispružila i onesvestila. Obavio sam je kaputom koji sam skvasio u kaljuzi, u blatu, đubrištu i krvi. I krenuli smo. Pravo kroz vatru.

  – Ni sam ne znam kojim čudom smo uspeli da izađemo odatle. Ali odjednom se pojavila rupa u zidu i nalazili smo se kraj reke. Na nesreću, na mestu gde su bili Nilfgardijci koji su pobegli. Zbacio sam oficirski šlem, jer bi me po šlemu odmah prepoznali, sve i da su izgorela krila. Ostatak garderobe mi je bio toliko isprljan da me ne bi mogla izdati. Ali da je devojka bila svesna, da je vrisnula, razneli bi me na mestu. Imao sam sreće.

  – Išao sam s njima dve milje, zatim sam ostao pozadi i sakrio se u grmlju, kraj reke koja je nosila leševe.

  Ućuta, nakašlja se, obema rukama ispipa uvijenu glavu. I pocrvene. A možda je to samo odsjaj plamena?

  – Ciri je bila strašno prljava. Morao sam da je skinem... Nije se branila, nije vrištala. Samo je drhtala, a oči su joj bile zatvorene. Koliko god puta da sam je dotakao ne bih li je oprao i očistio, trzala se i krutila... Znam, trebalo je da pričam s njom, da je umirim... Ali odjednom nisam mogao pronaći reči iz vašeg jezika... Iz jezika moje majke, koji znam od detinjstva. Ne mogavši da nađem reči, hteo sam da je umirim dodirom, nežnošću... Ali ona se krutila i pištala... Kao ptičica...

  – To ju je progonilo u košmarima – šapnu Geralt.

  – Znam. Mene takođe.

  – Šta je bilo dalje?

  – Zaspala je. I ja sam. Od umora. Kada sam se probudio, nije bila pored mene. Nije je bilo nigde. Ostalog se ne sećam. Oni koji su me pronašli tvrde da sam trčao ukrug i zavijao kao vuk. Morali su da me vežu. Kada sam se smirio, uhvatili su me ljudi iz obaveštajne službe, podređeni Vatjea de Ridoa. Zanimala ih je Cirila. Gde je, kuda je pobegla, kako mi je pobegla, zašto sam dozvolio da pobegne. I nanovo, od početka: gde je, kuda je pobegla... Razljućen, viknuo sam nešto o caru, kao kobac kad lovi male devojčice. Zbog tog vriska sam više od godinu dana sedeo u citadeli. A onda su me oslobodili, jer sam im bio potreban. U Tanedu im je bio potreban neko ko je govorio opšti jezik i znao kako Ciri izgleda. Car je hteo da odem u Taned... I tog puta nisam smeo da omanem. Morao sam da mu dovedem Ciri.

  Zaćutao je na tren.

  – Emhir mi je dao šansu. Mogao sam da odbijem, da odustanem od šanse. To bi značilo definitivnu, totalnu, doživotnu nemilost i zaborav, ali mogao sam da odbijem da sam želeo. Ali ja nisam odbio. Pošto, vidiš, Geralte... Ja nisam mogao da zaboravim na nju.

  – Neću te lagati. Ja sam je neprestano viđao u snovima. I ne samo kao mršavo dete, kakvo je bila pored reke kada sam je skidao i prao. Video sam je... I stalno je vidim kao ženu, lepu, iskusnu, provokativnu... S takvim detaljima kao što je crvena ruža istetovirana na preponama...

  – O čemu govoriš?

  – Ne znam, ni sam ne znam... Ali tako je bilo i tako je i dalje. I dalje je viđam u snovima, isto kao što sam je tada viđao u snovima... Zbog toga sam pristao na misiju u Tanedu. Zbog toga sam kasnije hteo da vam se priključim. Ja... Ja želim da je još jednom... vidim. Želim još jednom da joj dodirnem kosu, pogledam je u oči... Želim da je posmatram. Ubij me, ako ti je volja. Ali neću se više pretvarati. Ja mislim... Ja mislim da je ja volim. Molim te, ne smej se.

  – Uopšte mi nije do smeha.

  – Upravo zbog toga idem s vama. Razumeš?

  – Želiš je za sebe ili za svog cara?

  – Ja sam realista – šapnu. – Ipak ona mene ne želi. A mogao bih barem da je viđam kao carevu suprugu.

  – Kao realista – frknu veštac – treba da znaš da prvo moramo da je pronađemo i spasemo. Pod uslovom da tvoji snovi ne lažu i da je Ciri stvarno živa.

  – Znam. A kada je pronađemo? Šta onda?

  – Videćemo. Videćemo, Kahire.

  – Ne varaj me. Budi iskren. Ipak nećeš dozvoliti da je uzmem.

  Nije odgovorio. Kahir nije ponovio pitanje.

  – Do tada – upita hladno – možemo li biti drugovi?

  – Možemo, Kahire. Još jednom se izvinjavam za ono. Ne znam šta je bilo ušlo u mene. U suštini, nikad te nisam sumnjičio za izdaju ili dvoličnost.

  – Ja nisam izdajnik. Ja te nikada neću izdati, vešče.

  *

  Jahali su kroz duboku klisuru koju je bistra i široka reka Sansretur izdubila među brdima. Išli su ka istoku, ka granici kneževine Tusen.

  Gorgona, Ðavolja planina, izdizala se iznad njih. Morali bi da zabace glave da bi videli njen vrh.

  Ali nisu je zabacivali.

  Prvo su osetili dim, trenutak kasnije ugledali su vatru, a na njoj ražnjeve na kojima su se pekle rasečene pastrmke. Videli su pored vatre usamljenog čoveka.

  Još sasvim nedavno, Geralt bi nemilosrdno ismejao i smatrao totalnim idiotom svakoga ko bi smeo da tvrdi da će on, veštac, osetiti veliku radost kada vidi vampira.

  – Oho – reče mirno Emjel Regis Rohelec Terzif-Godfroa ispravljajući ražanj. – Pogledajte samo šta je mačka donela.

  Klepač, takođe
poznat kao knaker, goblinaj, polterduk, vratonos, rubezal, skrbnik ili pustak, vrsta je kobolda, koga svakako k. visinom i snagom znatno premašuje. Takođe, k. obično imaju ogromne brade, koje koboldi obično nemaju. K. prebiva u potkopima, šahtovima, špiljama, ponorima, mračnim jamama, u unutrašnjosti stena, u svakojakim šupljinama, pećinama i kamenitim pustarama. Tamo gde on živi, nesumnjivo su u zemlji skrivena blaga, kao što su zlato, rude, karbon, so ili nafta. Zbog toga se k. često može sresti i u rudnicima, naročito napuštenim, ali i u aktivnim voli da se pokazuje. Zloban nevaljalac i štetočina, prokletstvo i prava božja kazna za rudare, koje raspojasani k. vuče za nos, klepanjem mami u stenu i plaši, hodnike ruši, rudarsku opremu i svakojake alate krade i kvari, a ne libi se ni da ih iza ugla gađa motkom.

  Ali može da se potkupi da ne bi pravio belaja preko svake granice, tako što mu se stavi negde u mračnom hodniku ili u šahtu hleb i mast, ovčiji sir, parče dimljene šunke – ali najbolje boca rakije, pošto je k. na to strašno lakom.

  Fiziolog

  Sedmo poglavlje

  – Bezbedni su – uveri ih vampir, terajući magarca Drakula. – Sve troje. Milva, Neven i, naravno, Angulema, koja nas je u pravi čas sustigla u Dolini Sansretur i sve nam ispričala, ne žaleći razne slikovite reči. Nikada nisam mogao da shvatim zašto je kod vas, ljudi, većina psovki i pogrda povezana sa sferom erotike? Ipak je seks lep i povezuje se s lepotom, radošću, prijatnošću. Kako može da se koristi naziv polnog organa kao vulgaran sinonim...

  – Drži se teme, Regise – prekinu ga Geralt.

  – Naravno, izvinjavam se. Kada nas je Angulema upozorila na bandite koji nas jure, bez odlaganja smo prešli rubež Tusena. Istina je da Milva nije bila oduševljena, gorela je od želje da se vratimo i da vam obojici pomognemo. Uspeo sam da je odvratim od toga. A Neven, čudo jedno, umesto da se raduje utočištu koje pružaju granice kneževine, imao je srce u petama... Čega se on tako plaši u Tusenu, da ne znaš slučajno?

  – Ne znam, ali slutim – odgovori kiselo Geralt. – Pošto to ne bi bilo prvo mesto gde je naš prijatelj bard nešto zakuvao. Sada se malo primirio jer se nalazi u pristojnoj kompaniji, ali kao mlad nije bio baš cvećka. Rekao bih da su od njega bili sigurni samo ježevi i one žene koje su se pentrale na vrh krošnje visokog drveta. Muževi žena su veoma često to uzimali trubaduru za zlo, ne znam zašto. U Tusenu sigurno postoji neki muž kome mogu da ožive sećanja kada vidi Nevena... Ali to u suštini nije važno. Vratimo se konkretnim stvarima. Šta je s poterom? Nadam se...

  – Mislim – osmehnu se Regis – da ne bi prešli za nama u Tusen. Granica vrvi od vitezova što se vrzmaju tamo i kojima je veoma dosadno, te traže priliku za borbu. Povrh toga, mi smo zajedno s grupom hodočasnika koje smo sreli na granici odmah pronašli put do svete šume Mirkvid. A to mesto budi strah. Čak i pilgrimi i bolesnici, koji iz najdaljih zabiti putuju u Mirkvid radi ozdravljenja, ostaju u kampovima nedaleko od kraja šume, jer ne smeju da zađu dublje. Zato što kruže glasine da onaj ko se odvaži da uđe u svetu hrastovu šumu završava tako što ga spale na laganoj vatri u Vrbovoj Babi.

  Geralt udahnu vazduh.

  – Ako bi...

  – Naravno – vampir mu opet nije dopustio da dovrši. – U šumi Mirkvid žive druidi. Oni što su ranije živeli u Angrenu, u Ked Duu, a zatim otputovali na jezero Monduirn, i konačno u Mirkvid, u Tusen. Bilo nam je suđeno da nađemo put do njih. Ne sećam se, govorio sam da nam je to suđeno?

  Geralt snažno izdahnu, kao i Kahir, koji je išao iza njega.

  – Tvoj poznanik je među tim druidima?

  Vampir se ponovo osmehnu.

  – To nije poznanik, nego poznanica – objasni. – Da, ona je među njima. Čak je unapređena. Rukovodi celim Krugom.

  – Hijerofantkinja?

  – Flaminika. Tako se naziva najviša druidska titula kada je nosi žena.

  – Tako je, zaboravio sam. Shvatam da su Milva i ostali...

  – Sada pod zaštitom flaminike i Kruga – vampir po običaju odgovori na pitanje u toku njegovog formulisanja, posle čega je odmah pristupio odgovaranju na pitanje koje još nije postavljeno.

  – Međutim, ja sam požurio da se nađem s vama. Zato što se desila zagonetna stvar. Flaminika, kojoj sam počeo da izlažem naš problem, nije mi dala da dovršim. Kazala je da zna sve i da već neko vreme očekuje naš dolazak.

  – Kako?

  – Ni ja nisam mogao da sakrijem nevericu – vampir cimnu magarca, uspravi se na stremenima i pogleda unaokolo.

  – Tražiš li nešto ili nekoga? – upita Kahir.

  – Ne tražim više, pronašao sam. Sjašimo.

  – Više bih voleo da najpre...

  – Sjašimo. Pojasniću ti sve.

  Morali su da govore glasnije kako bi se sporazumeli pod šumom vodopada koji je padao s velike visine po uspravnom zidu kamene urvine. U dnu, tamo gde se vodopad izlivao u poveliko jezero, u steni su zjapila crna pećinska usta.

  – Da, to je upravo tamo – Regis potvrdi veščevu pretpostavku. – Izašao sam ti u susret jer mi je naređeno da te uputim ovamo. Moraćeš da uđeš u ovu pećinu. Rekao sam ti, druidi su znali za tebe, znali su za Ciri, znali su za našu misiju. A to su saznali od osobe koja ovde živi. Ta osoba, ako je verovati druitkinji, želi sa tobom da porazgovara.

  – Ako je verovati druitkinji – ponovi zajedljivo Geralt. – Ja sam bio ovde ranije. Znam šta živi u dubokim pećinama pod Ðavoljom planinom. Tu žive raznoliki stanovnici. Ali s većinom se ne može razgovarati, jedino možda uz pomoć mača. Šta je još rekla ta tvoja druitkinja? U šta još treba da poverujem?

  – Na izrazit način – vampir upilji u Geralta crne oči – dala mi je do znanja da ona uopšte nije luda za osobama koje uništavaju i ubijaju živu prirodu, a za vešcima pogotovo. Objasnio sam joj da si ti sada veštac samo po nazivu, da uopšte ne uznemiravaš živu prirodu, ako i ona tebe ne uznemirava. Treba da znaš da je flaminika neobično bistra žena, smesta je primetila da se nisi odrekao veštičarstva zato što si promenio pogled na svet, već zato što su te okolnosti primorale. „Znam odlično”, rekla je, “da je nesreća zadesila vešcu blisku osobu. Veštac je bio primoran da odustane od veštičarstva i požuri da spase...”

  Geralt nije komentarisao, ali njegov pogled je bio toliko rečit da je vampir požurio sa objašnjenjima.

  – Rekla je, citiram: „Time što neće biti veštac, veštac će dokazati da je spreman za pokornost i požrtvovanost. Zakoračiće u mračnu čeljust zemlje. Bez oružja, ostavivši svako oružje, svako oštro železo. Svaku oštru misao. Svaku agresiju, gnev, zlobu, aroganciju. Mora ući pokoran. Tek tada će, u čeljusti, pokorni veštac pronaći odgovore na pitanja koja ga muče. Pronaći će odgovore na mnoga pitanja. Ali ako veštac ostane veštac, neće pronaći ništa.”

  Geralt pljunu prema vodopadu i pećini.

  – To je obična igra – kaza. – Zabava! Šala! Vidovitost, požrtvovanje, tajanstveni susreti u špiljama, odgovori na pitanja... Takve izlizane trikove možeš sresti samo kod putujućih prosjaka-pripovedača. Neko se tu sprda sa mnom. U najboljem slučaju. A ako to nije sprdanje...

  – Ne bih to nazvao sprdnjom ni u kom slučaju – reče odlučno Regis. – Ni u kom slučaju, Geralte iz Rivije.

  – A šta je to onda? Jedno od slavnih druidskih čudaštava?

  – Nećemo znati – odazva se Kahir – dok se ne uverimo. Hajde, Geralte, ući ćemo tamo zajedno...

  – Ne – odmahnu glavom vampir. – Flaminika je u tom pogledu bila kategorična. Veštac mora tamo da uđe sam. Bez oružja. Daj mi tvoj mač. Čuvaću ga dok si ti odsutan.

  – Neka me đavo... – poče Geralt, ali Regis mu brzim gestom prekinu tok odgovora.

  – Daj mi tvoj mač – ispruži ruku. – Ukoliko imaš još neko oružje, i njega mi ostavi. Seti se flaminikinih reči. Bez ikakve agresije. Požrtvovanost. Pokornost.

  – Da li ti znaš na koga ću tamo naići? Ko... ili šta me čeka tamo u pećini?

  – Ne, ne znam. Najrazličitiji stvorovi naseljavaju podzemne hodnike ispod Gorgone.

  – Šlog će me strefiti!

  Vampir
se tiho nakašlja.

  – To ne možemo da isključimo – reče ozbiljno. – Ali moraš preuzeti taj rizik. Svakako znam da ćeš ga preuzeti.

  *

  Nije se prevario – kao što je i očekivao, ulaz u pećinu je bio zasut zadivljujućom gomilom lobanja, rebara, kolenica i drugih kostiju. Međutim, nije se osećao smrad truleži. Posmrtni ostaci su očigledno bili starovečni i imali su dekorativnu ulogu za plašenje uljeza.

  Barem je tako mislio.

  Zašao je u tamu, a kosti su zakrckale i zapuckale pod stopalima.

  Vid mu se brzo prilagodio mraku.

  Našao se u gigantskoj pećini, kamenitoj kaverni, čije razmere oko nije moglo da obuhvati, budući da su se proporcije lomile i nestajale u šumi stalaktita koji su visili sa svoda poput živopisnih poluvenaca. S dna pećine, bleštavog od vlage i iskričavog od raznobojnog šljunka, izrastali su beli i ružičasti stalagmiti, široki i zdepasti pri osnovi, a tankovijasti pri vrhu. Neki su vrhovima sezali visoko iznad veščeve glave. Neki su se na vrhu vezivali sa stalaktitima, stvarajući kolone stalagnata. Niko ga nije dozivao. Jedini zvuk koji se mogao čuti bio je odzvanjajući eho vode.

  Krenuo je polako, pravo ispred sebe, u mrak, između redova stalagnata. Znao je da ga neko posmatra.

  Jako, uporno i izrazito, osećao je nedostatak mača na leđima – kao nedostatak skoro izvađenog zuba.

  Usporio je korak.

  To što je maločas usvojio kao okrugle kamenčiće pri dnu stalagmita sada je na njega kolačilo velike bleštave oči. U gustoj masi prljavosivih čuperaka pokrivenih prašinom, otvarale su se ogromne čeljusti i bleštali stožasti očnjaci.

  Barbegazi.

  Išao je polako, a koračao ozbiljno – barbegazi su bili svuda, veliki, srednji i mali, ležali su na njegovom putu bez pomisli da se sklone. Iako su se do tada vladali mirno, ipak nije bio siguran šta će se desiti kada na nekog nagazi.

  Stalagnati su bili kao šuma, nije bilo načina da se ide pravo, morao je da skreće tamo-amo. Odozgo, sa svoda, kapala je voda.