Avalak’h se približi kipu i opreznim, nežnim pokretom pogladi mermerno rame. Zatim se okrenu, a na njegovom trouglastom licu ponovo se pojavio običan, malo ironičan osmeh.
– Da li znaš, vešče, šta je najveći minus dugovečnosti?
– Ne.
– Seks.
– Šta?
– Dobro si čuo. Seks. Posle nepunih sto godina postaje dosadan. Nema više u njemu ničega što bi moglo da fascinira ili uzbuđuje, što bi imalo u sebi uzbudljivu privlačnost nečeg novog. Sve je već bilo... Na ovaj, ili onaj način, ali bilo je. I onda odjednom dođe konjunkcija sfera i ovde se pojavite vi, ljudi. Pojavljuju se ovde preživeli ljudi koji pristižu iz drugog sveta, iz vašeg drevnog sveta, koji ste uspeli potpuno da uništite, vašim sopstvenim, večito dlakavim rukama da uništite, jedva pet miliona godina nakon što ste se oblikovali kao vrsta. Ima vas šaka jada, prosek godina života vam je smešno nizak, vaš opstanak stoga zavisi od tempa razmnožavanja, zbog toga vas razuzdana žudnja nikada neće napustiti, seks potpuno upravlja vama, to je nagon jači čak od instinkta samoodržavanja. Umreti, zašto da ne, ako pre toga može nešto da se kara: to je u kratkim crtama cela vaša filozofija.
Geralt nije prekidao i nije komentarisao, iako je imao veliku želju.
– I šta se na kraju dešava? – nastavi Avalak’h. – Vilenjaci, smoreni smorenim vilenjakinjama, hvataju se za ljudske žene koje su uvek raspoložene, a smorene vilenjakinje za ljudske mužjake, uvek pune jedrine i poleta. I dešava se nešto što niko ne može da objasni: vilenjakinje, koje obično imaju ovulaciju jednom u deset, dvadeset godina, opšteći s čovekom počinju da ovuliraju pri svakom snažnom orgazmu. Proradio je neki skriveni hormon, možda i kombinacija hormona. Vilenjakinje shvataju da decu mogu praktično imati samo s ljudima. Vilenjakinje su zaslužne što vas nismo istrebili dok smo još bili jači. A kasnije ste vi postali jači i počeli ste nas da istrebljujete. Ali u vilenjakinjama ste uvek imali saveznike, One su bile zastupnice zajedničkog života, zajedničkog rada i zajedničkog postojanja... i nisu htele da priznaju da se u suštini radi o zajedničkom spavanju.
– Šta to ima – frknu Geralt – zajedničko sa mnom?
– S tobom? Apsolutno ništa. Ali ima mnogo s Ciri. Ciri je svakako potomak Lare Doren ep Šijadal, a Lara Doren je bila zastupnica zajedničkog postojanja s ljudima. Generalno, s jednim čovekom. S Kregenanom iz Loda, ljudskim čarobnjakom. Lara Doren je koegzistirala s tim Kregenanom često i uspešno. Jednostavnije govoreći: zatrudnela je.
Veštac ni ovaj put nije prekidao.
– Problem je bio u tome što Lara Doren nije bila obična vilenjakinja. Bila je genetska zaliha. Specijalno pripremljena. Rezultat višegodišnjeg rada. Povezavši se s drugom zalihom, vilenjačkom, trebalo je da rodi još posebnije dete. Začevši s čovečjim semenom, pokopala je tu šansu, uništila je rezultate stotina godina planiranja i pripremanja. Barem se tada tako mislilo. Niko nije mogao da pretpostavi da bi mestik kog je oplodio Kregenan mogao da nasledi od punovredne majke nešto pozitivno. Ne, takva mezalijansa nije mogla doneti ništa dobro...
– I zbog toga je – dobaci Geralt – bio surovo kažnjen.
– Ne tako kao što misliš – Avalak’h ga pogleda brzo. – Iako je veza Lare Doren i Kregenana donela nepredvidivu štetu vilenjacima, a ljudima je mogla samo izaći na dobro, ipak su ljudi, a ne vilenjaci, ubili Kregenana. Ljudi, a ne vilenjaci, ubili su Laru. Upravo tako je bilo, pored toga što je mnogo vilenjaka imalo razloge da mrzi ljubavnike. Lične takođe.
Geralta je već po drugi put zbunila neznatna promena u glasu vilenjaka.
– Ovako ili onako – nastavi Avalak’h – zajedničko postojanje je puklo kao mehurići od sapuna, rase su skočile jedne drugima za guše. Počeo je rat koji traje do dan-danas. A u međuvremenu, genetski materijal Lare... Postoji, kao što si već sigurno naslutio. Nažalost, mutirao je. Da, da. Tvoja Ciri je mutant.
Vilenjak ni ovog puta nije dočekao odgovor.
– Naravno, u to su umešali prste vaši čarobnjaci, lukavo spajajući uzgajane pojedince u parove, ali to im je izmaklo kontroli. Malo ko može da nasluti kojim čudom se genetski materijal Lare Doren preporodio tako snažno u Ciri i šta je bio okidač. Mislim da Vilgeforc zna za to, onaj isti što ti je u Tanedu prebrojao kosti. Čarobnjaci koji su eksperimentisali s potomstvom Lare i Rijanon, i neko vreme vršili regularan uzgoj, nisu došli do očekivanih rezultata, umorili su se i odustali od eksperimenta. Ali eksperiment je trajao, s tim što je sad tekao spontano. Ciri, kćerka Pavete, unuka Kalante, praprapraunuka Rijanon, bila je pravi potomak Lare Doren. Vilgeforc je saznao za to, verovatno slučajno. Za to zna i Emhir var Emreis, car Nilfgarda.
– I ti znaš za to.
– Ja znam i više nego njih dvojica. Ali to nije važno. Mlin predodređenja deluje, melje zrna sudbine... Ono što je predodređeno mora se desiti.
– A šta mora da se desi?
– Ono što je predodređeno. Ono što je utemeljeno odozgo, naravno, u prenesenom značenju. Nešto o čemu odlučuje mehanizam koji nepogrešivo funkcioniše i u čijim su temeljima Cilj, Plan i Rezultat.
– To je ili poezija, ili metafizika. Ili i jedno i drugo, jer je ponekad teško razgraničiti. Možeš li da mi kažeš neke konkretne stvari? Makar minimalne? Rado bih prodiskutovao s tobom o svemu, ali zadesilo se da sam u žurbi.
Avalak’h ga odmeri dugotrajnim pogledom.
– A kuda tako žuriš? Ah, oprosti... Kako mi se čini, ti ništa nisi shvatio od onog što sam govorio. Stoga ću ti jednostavno reći: tvoj veliki spasilački pohod već je lišen smisla. U potpunosti ga je izgubio.
– Ima nekoliko razloga – nastavi vilenjak, gledajući kameno veščevo lice. – Kao prvo, već je prekasno, osnovno zlo se već desilo, nisi više u stanju da od njega spaseš devojku. Kao drugo, sada, kada je već kročila na svoj put, Lastavica će se odlično sama čuvati, previše snažnu moć nosi u sebi da bi se plašila bilo čega. Tvoja pomoć joj nije potrebna. A kao treće... Hm...
– Ja te sve vreme slušam, Avalak’h. Sve vreme.
– Kao treće... Kao treće, neko drugi će joj sada pomoći. Valjda nisi toliko arogantan da misliš da tu devojku samo i isključivo s tobom vezuje sudbina...
– To je sve?
– Da.
– Onda doviđenja.
– Čekaj.
– Rekao sam. Žurim.
– Pretpostavimo na trenutak – reče spokojno vilenjak – da ja faktički znam šta će se desiti, da vidim budućnost. Ako ti kažem da će se to što će se desiti svejedno desiti, bez obzira na napore koje ti činiš? Bez obzira na preuzete inicijative? Ako ti kažem da bi mogao da potražiš neko mirno mesto i da sediš tamo ne radeći ništa, čekajući na neizbežne posledice toka događaja, da li bi se odlučio na tako nešto?
– Ne.
– A ako ti kažem da tvoja aktivnost, koja svedoči o nedostatku vere u nepokolebljive mehanizme Cilja, Plana i Rezultata, može, mada je verovatnoća nikakva, ponešto da promeni – ali nagore? Da li bi ponovo razmislio o tome? Ah, već vidim po tvom izrazu lica da ne bi. Stoga ću jednostavno pitati: zašto?
– Stvarno želiš da znaš?
– Stvarno.
– Zato što ja jednostavno ne verujem u tvoje metafizičke otrcane fraze o ciljevima, planovima i zamislima tvoraca s vrha. Takođe, ne verujem u vašu slavnu Itlininu vradžbinu i druga proročanstva. Zamisli, smatram da je to besmislica i podvala isto kao tvoja pećinska slika. Ljubičasti bizon, Avalak’h. Ništa manje. Ne znam da li ne možeš ili ne želiš da mi pomogneš. Ipak, ne žalim te...
– Kažeš da ne mogu ili neću da ti pomognem. A na koji bih način mogao?
Geralt je razmišljao neko vreme, apsolutno svestan da od tačnog formulisanja pitanja mnogo toga zavisi.
– Pronaći ću Ciri?
Odgovor je usledio odmah.
– Pronaći ćeš je. Samo da bi je ponovo izgubio. I to zanavek, bespovratno. Pre nego što do toga dođe, izgubićeš sve svoje saputnike. Jednog od tih saputnika ćeš izgubiti u toku nekoliko narednih nedelja, možda čak dana. Možda čak časova.
&n
bsp; – Hvala.
– Još nisam završio. Neposredan i brz rezultat tvoje ingerencije u mlevenju zrna Cilja i Plana biće smrt nekoliko desetina hiljada ljudi. Uostalom, to nema nikakav značaj, pošto će ubrzo zatim život izgubiti nekoliko desetina miliona ljudi. Svet kakav znaš jednostavno će nestati, prestaće da postoji, kako bi se nakon određenog vremena preporodio u potpuno drugom obliku. Ali na to niko apsolutno nema i neće imati uticaj, niko nije u stanju da izbegne niti da obrne redosled stvari. Ni ti, ni ja, ni čarobnjaci, ni Znalci. Čak ni Ciri. Šta kažeš na to?
– Ljubičasti bizon U svakom slučaju, hvala ti, Avalak’h.
– Uostalom – slegnu ramenima vilenjak – malo me intrigira šta će uraditi kamičak koji upadne u zupčanik žrvnja... Mogu li još nešto da učinim za tebe?
– Bolje ne. Po mom mišljenju, ne možeš da mi pokažeš Ciri?
– Ko je to rekao?
Geralt zadrža dah.
Avalak’h se brzim koracima uputi prema zidu pećine dajući znak da veštac pođe za njim.
– Ovi zidovi – pokaza na iskričave planinske kristale – imaju osobita svojstva. Stavi ruku na ovaj zid. Dobro gledaj. Razmišljaj intenzivno o tome kako si joj sada veoma potreban. I ponudi, da se tako izrazim, mentalnu volju da pomogneš. Misli o tome kako želiš da joj pojuriš u pomoć, da budeš pored nje, nešto u tom smislu. Slika bi trebalo sama da se pojavi i da bude jasna. Gledaj, ali suzdržavaj se od naglih reakcija. Ništa ne govori. To će biti vizija, a ne komunikacija.
Poslušao je.
Prve vizije, uprkos obećanju, nisu bile jasne. Bile su nejasne, ali ipak iznenadne, te se mahinalno pomerio unazad. Odsečena ruka na vrhu stola... Krv rasprskana po staklenoj ploči... Kosturi na konjskim skeletima... Jenefer vezana lancima...
Kula? Crna kula? A iza nje, pri dnu... Polarna svetlost?
I odjednom, bez upozorenja, slika je postala jasna. Čak i više nego jasna.
– Neven! – vrisnu Geralt – Milva! Angulema!
– Šta? – zainteresova se Avalak’h. – Ah, da. Čini mi se da si sve pokvario.
Geralt je odskočio od zida pećine, zamalo se prevrnuvši o bazaltni postament.
– Nije važno, dođavola! – viknu. – Slušaj, Avalak’h, ja moram što brže da stignem do te druidske šume...
– Ked Mirkvid?
– Tako je! Mojim drugovima tamo preti smrtna opasnost! Bore se za život! Ugroženi su čak i drugi ljudi... Kuda je najbrže... Ah, dođavola! Vratiću se po mač i konja...
– Nijedan konj – prekinu ga mirno vilenjak – neće uspeti da te odvede u Mirkvid pre nego što mrak padne...
– Ali ja...
– Još nisam završio. Idi po taj tvoj slavni mač, a ja ću ti u međuvremenu obezbediti konja. Savršenog konja za planinske staze. Taj konj je malo, rekao bih, netipičan... Ali zahvaljujući njemu, bićeš u Ked Mirkvidu za nepunih pola sata.
*
Klepač je smrdeo kao konj – i tu se završavala svaka sličnost. Geralt je jednom gledao u Mahakamu takmičenje u jahanju planinskih muflona koje su organizovali patuljci i to mu je izgledalo kao apsolutno ekstreman sport. Ali tek sada, sedeći na leđima klepača koji juri kao sumanut, shvatio je šta je pravi ekstrem.
Da ne bi spao s njega, snažno je zabio prste u grube lokne i stezao butinama kosmate kukove stvora. Klepač je smrdeo na znoj, urin i votku. Jurio je kao pomahnitao, od udara njegovih gigantskih stopala zemlja je tutnjala, kao da je imao tabane od bronze. Retko kad je usporavao, ali tad bi se popeo na padinu i jurnuo niz nju tako brzo da je vazduh zavijao u ušima. Hitao je po granama, strmim planinskim stazama i grebenima tako uskim da je Geralt stezao kapke da ne bi gledao ka dole. Preskakao je vodopade, kaskade, bezdane i pukotine koje ne bi preskočio muflon, a svaki načinjeni skok pratila je divlja i zaglušujuća rika. Odnosno, još više divlja i zaglušujuća nego inače – zato što je klepač praktično ričao bez pauze.
– Ne juri toliko! – nalet vazduha potisnuo je reči nazad u grlo.
– Zašto?
– Pio si.
– Vuaaaaahaaaaaa!
Hitali su. U ušima je zviždalo.
Klepač je smrdeo.
Topot ogromnih stopala na steni je utihnuo, zaklepetali su goleti i nasipi. Zatim je zemlja postala manje kamenita, treperilo je nešto zeleno, što je mogao biti bor krivulj. Posle toga je treperilo zeleno i bronzano, zato što je klepač suludo đipao kroz jelovinu. Miris smole pomešao se sa smradom stvora.
– Vuaaahaaaa!
Jele su nestale, zašumelo je opalo lišće. Sada je bilo crveno, bordo, oker i žuto.
– Sporijeeeee!
– Vuaaahaaaa!
Klepač dugim skokom prelete preko gomile obaljenih drva. Geralt se zamalo ugrize za jezik.
*
Divlja vožnja se okončala jednako sirovo kao što je i počela. Klepač je zario pete u zemlju, zaričao i zbacio vešca na zemlju pokrivenu lišćem. Geralt je ležao neko vreme, jer od nedostatka vazduha nije mogao ni da proklinje. Potom je ustao sikteći i trljajući koleno, u kome se opet javio bol.
– Nisi spao – utvrdi činjenicu klepač, a glas mu je bio začuđen. – Deder, deder.
Geralt nije komentarisao.
– Na pravom smo mestu – klepač pokaza kosmatom šapom. – Ovo je Ked Mirkvid.
Nadole pred njima ležala je kotlina gusto pokrivena maglom. Kroz nju su prosijavali vrhovi velikog drveća.
– Ta magla – preduhitri pitanje klepač njuškajući – nije prirodna. Osim toga, odande se oseća dim. Na tvom mestu bih požurio. Eeeh, pošao bih s tobom... Čak mi se manta od želje za borbom! A još kao dete sam maštao da jednom napadnem ljude s vešcem na leđima! Ali Avalak’h mi je zabranio da se izlažem. Radi se o bezbednosti cele naše zajednice...
– Znam.
– Ne uzimaj za zlo što sam te odalamio po zubima.
– Neću.
– Ti si pravi momak.
– Hvala ti. Hvala i za prevoz.
Klepač isceri zube kroz riđu bradu i podrignu na votku.
– Bilo mi je zadovoljstvo.
*
Magla koja je prekrivala Mirkvid bila je gusta i imala je neregularan oblik, koji je podsećao na gomilu razbijene pavlake što ju je nasadila na tortu bezumna kuvarica. Ova magla je podsećala vešca na Brokilon – šuma drijada često je bila pokrivena sličnom gustom, zaštitnom i kamuflažnom magijskom oparom. Slična brokilonskoj bila je takođe i odvratna atmosfera prašume, ovde na kraju, u delu koji se većinom sastoji iz jovovine i bukve.
I isto kao u Brokilonu, već na kraju šume, na putu pokrivenom lišćem, Geralt se umalo spotakao o leševe.
*
Okrutno pobijeni ljudi nisu bili ni druidi ni Nilfgardijci, a sigurno nisu pripadali ni bandi Slavuja i Širua. Pre nego što je Geralt video u magli obrise kola, prisetio se da je Regis govorio o hodočasnicima. Proizilazilo je da se nekim hodočasnicima hodočašće nije baš srećno završilo.
Smrad dima i paljevine, neprijatan u vlažnom vazduhu, postajao je sve izrazitiji i pokazivao je put. Uskoro su i glasovi pokazivali put. Urlici. I lažna., mačja muzika gusala.
Geralt je ubrzao korak.
Na putu mokrom od kiše stajala su kola. Pored točkova su ležali novi leševi.
Jedan od bandita je čeprkao po kolima izbacujući na put predmete i alatke. Drugi je držao ispregnute konje, treći je skidao s ubijenog hodočasnika plašt od lisičje kože. Četvrti je testerisao gudalom gusle koje je sigurno našao među plenom i nikako nije mogao da izvuče iz instrumenta makar jednu čistu notu.
Kakofonija je dobro došla – priglušila je Geraltove korake.
Muzika je odjednom stala, strune gusala su zajaukale prodorno, razbojnik je pao na lišće i isprskao ga krvlju. Onaj što je držao konje nije stigao ni da vrišti, sihil mu je probio dušnik. Treći razbojnik nije uspeo da skoči s kola, ričući je pao s posečenom butnom arterijom. Poslednji je stigao čak da izvuče mač iz korica. Ali da ga podigne, to već nije stigao.
Geralt je palcem obrisao krv sa oštrice.
– Da, sinovi – reče u pravcu šume i miris
a dima – to je bila glupa ideja. Nije trebalo da slušate Slavuja i Širua. Trebalo je da ostanete kod kuće.
*
Uskoro je naišao na još kola i još ubijenih ljudi. Među brojnim posečenim i izbodenim hodočasnicirna ležali su i druidi u okrvavljenim belim odorama. Dim obližnjeg požara vukao se nisko iznad zemlje.
Ovog puta su razbojnici bili oprezniji. Uspeo je da se prikrade samo jednom, koji je bio zauzet skidanjem jeftinog prstenja i narukvica s ukrvavljenih ruku ubijene žene. Geralt je bez oklevanja ubo bandita, bandit je zaričao, a ostali – razbojnici izmešani s Nilfgardijcima – bacili su se na njega uz vrisak.
Odskočio je u šumu pod najbliže drvo kako bi mu stablo branilo leđa. Ali pre no što su razbojnici dotrčali, zatopotala su kopita, a iz žbunja i magle iskočio je ogroman konj pokriven abajlijom sa iskošenom zlatno-crvenom šahovnicom. Konj je nosio jahača pod punim naoružanjem, u snežnobelom kaputu i sa šlemom sa izbušenim vizirom u obliku kljuna. Pre nego što su banditi stigli da dođu sebi, vitez im je već sedeo na vratovima i seckao mačem levo-desno, a krv je prštala kao fontana. To je bio lep prizor.
Ipak, Geralt nije imao vremena da posmatra, pošto je i sam imao za vratom dvojicu, razbojnika u gunju boje višnje i crnog Nilfgardijca. Razbojnika koji se u toku borbe otkrio posekao je preko lica. Nilfgardijac, videvši zube kako lete, uhvati šturu i nestade u magli.
Geralta umalo nije pregazio konj u šahovskoj abajliji, koji je trčao bez jahača.
Bez oklevanja je skočio preko rastinja ka mestu odakle su dopirali krici, psovke i lupa.
Viteza u belom kaputu su trojica bandita svukli sa sedla i sada su pokušavali da ga ubiju. Jedan ga je, stojeći u raskoraku, udarao sekirom, drugi sekao mačem, a treći, mali i riđ, skakao je okolo kao zec tražeći priliku i nezaštićeno mesto u koje bi mogao da zarije koplje. Obaljeni vitez je vrištao nešto nerazumljivo kroz šlem i odbijao udare štitom koji je oberučke držao. Posle svakog udarca sekirom, štit je bio sve niže, već se skoro naslanjao na pršnjak. Bilo je očigledno – još jedan, dva takva udara, i vitezove iznutrice će izaći kroz sve otvore pancira.