Geralt se u tri skoka našao usred vrtloga, posekao je po vratu riđana s kopljem, široko je rasporio preko stomaka onog sa sekirom. Vitez, okretan iako pod oružjem, lupio je rubom štita trećeg razbojnika u koleno, kada je pao na zemlju, triput ga je odalamio po licu dok krv nije isprskala štit. Pridigao se na kolena i opipavao oko paprati da pronađe mač, brujeći kao ogroman metalni trut. Odjednom je ugledao Geralta i ukipio se.
– U čijim sam rukama? – promrmlja iz dubine štita.
– Ni u čijim. Ovi koji ovde leže su i moji neprijatelji.
– Aha... – vitez se trudio da podigne vizir na šlemu, ali lim je bio ulubljen i mehanizam je blokirao. – Časti mi! Hvala vam stoput za pomoć.
– Hvala vama. Ipak ste vi prišli meni u pomoć.
– Zaista? Kada?
„Ništa nije video”, pomisli Geralt. „Čak ni mene nije primetio kroz rupe u tom gvozdenom krčagu.”
– Kako je vaše ime? – upita vitez.
– Geralt iz Rivije.
– Grb?
– Nije vreme, gos’n viteže, za heraldiku.
– Časti mi, u pravu ste, hrabri momče Geralte – vitez je pronašao svoj mač i ustao. Njegov iskrzani štit – isto kao abajlija konja – krasila je zlatno-crvena iskošena šahovnica, u čijim poljima su se naizmenično videla slova A i H.
– Ovo nije moj porodični grb – zabruja objašnjavajući. – Ovo su inicijali moje sizerene, kneginje Ane Henrijete. Ja se zovem Vitez Šahovnice. Ja sam vitez lutalica. Ne smem da otkrivam svoje ime i grb. Ja sam dao vitešku zakletvu. Časti mi, još jednom ti hvala za pomoć, viteže.
– Zadovoljstvo je samo moje.
Jedan od srušenih bandita zaječa i zašušta u lišću. Vitez Šahovnice dotrča i snažnim udarcem ga prikova za zemlju. Razbojnik zamaha rukama i nogama kao pauk proboden čiodom.
– Požurimo – reče vitez. – Manguparija će još ovde besneti. Časti ti, još nije vreme za odmor.
– Istina – prizna Geralt. – Banda hara po šumi, ubijaju hodočasnike i druide. Moji prijatelji su u neprilici...
– Izvinjavam se na trenutak.
Drugi razbojnik je davao znake života. I on je bio poletno prikovan za zemlju, a zadignutim nogama je napravio takav okret da su mu i čizme popadale.
– Časti mi – Vitez Šahovnice obrisa mač o mahovinu. – Ovim dronjavcima je teško da se rastanu od života! Neka te ne čudi, momče, što ranjene dožnjevam. Časti mi, ranije to nisam činio. Ali ove hulje se tako brzo vraćaju u život da pošten čovek može samo da zavidi. Otkada sam s jednom bitangom morao tri puta zaredom da se bijem, počeo sam s radošću da ih dokrajčujem. Tako da s njima bude skroz svršeno.
– Shvatam.
– Vidite, ja sam lutalica. Ali, časti mi, nisam lud. Evo moga konja. Hodi ovamo, Bukefale!
*
Šuma je postala prostranija i jasnija, počeli su u njoj da dominiraju veliki hrastovi razgranatih ali retkih kruna. Dim i smrad su već osećali u blizini. A uskoro su i videli.
Gorele su kolibe pokrivene strehama od trske, celo omanje naselje. Gorele su plahte na kolima. Među kolima su ležali leševi – izdaleka se videlo da je mnogo njih bilo u belim druidskim odorama.
Banditi i Nilfgardijci, pridodajući sebi hrabrost rikom i krijući se iza prevrnutih kola, napadali su veliku kuću koja je stajala na stubovima i bila naslonjena o stablo ogromnog hrasta. Kuća je bila sagrađena od solidnih balvana i pokrivena kosom šindrom, po kojoj su se kotrljale bezopasne baklje što su ih bacali banditi. Opkoljena kuća se branila i uspešno je uzvraćala – pred Geraltovim očima jedan od razbojnika se promolio iz kola i pao kao udaren gromom, sa strelom u lobanji.
– Tvoji prijatelji – reče domišljato Vitez Šahovnice – sigurno su u toj zgradi! Časti mi, pod čvrstom su opsadom! Hajde, požurimo da im pomognemo!
Geralt je začuo piskave povike i naredbe, prepoznao je razbojnika Slavuja zavijenog lica. Video je na tren i poluvilenjaka Širua, koji se krio iza leđa Nilfgardijaca u crnim kaputima.
Odjednom su zaričali rogovi, čak je i lišće popadalo s hrastova. Zatutnjala su kopita borbenih pastuva, zablistalo je oružje i mačevi vitezova jurišnika. Razbojnici su se uz vrisku razbežali na sve strane.
– Časti mi! – riknu Vitez Šahovnice okrećući konja. – To su moji drugovi! Pretekli su nas! U napad, da i za nas malo slave ostane! Tuci, ubij!
Galopirajući na Bukefalu, Vitez Šahovnice je prvi naleteo na razbojnike u begu, munjevito je posekao dvojicu, ostale je razbacao kao jastreb vrapce. Dvojica su skrenula prema Geraltu, koji je pritrčavao, a veštac se raspravio s njima u tren oka.
A treći ga je gađao iz gabrijela.
Minijaturne samostrele je izmislio i patentirao nekakav Gabrijel, zanatlija iz Verdena. Reklamirao ih je pod sloganom „Odbrani se sam”. „Naokolo besne banditizam i nasilje”, glasila je reklama. „Zakon je nemoćan i nesposoban. Odbrani se sam! Ne izlazi iz kuće bez pogodnog samostrela marke gabrijel. Gabrijel je tvoj stražar, gabrijel će zaštititi od bandita tebe i tvoje bližnje.”
Prodaja je bila rekordna. Uskoro su gabrijele pogodne za napade nosili svi banditi.
Geralt je bio veštac, umeo je da se skloni od strele. Ali zaboravio je na bolno koleno. Zakasnio je sa eskivažom za ceo col, lisnati vrh strele mu je razorio uvo. Bol ga je oslepio, ali samo na trenutak. Razbojnik nije stigao da nategne samostrel i odbrani se sam. Razljućeni Geralt ga je posekao po rukama, a potom je širokim prorezom sihila iz njega istresao creva.
Nije stigao ni da očisti krv sa uha i vrata kad ga je napao mali tip, okretan kao lasica, neprirodno sjajnih očiju, naoružan krivom zerikanskom sabljom koju je okretao veštinom dostojnom divljenja. Već se odbranio od dva Geraltova udarca, plemenit čelik obe oštrice odzvanjao je i prosipao iskre.
Lasica je bio brz i pronicljiv – odmah je primetio da veštac hramlje i odmah je počeo da kruži oko njega i napada sa strane koja je njemu odgovarala. Bio je neverovatno brz, oštrica sablje je zavijala u napadima koje je izvršavao opasnom i kružnom veštinom. Geralt je sve teže izbegavao udare. I sve više je ćopao, zato što je bio primoran da stoji na bolnoj nozi.
Lasica je iznenada čučnuo, skočio, izvršio vešt dribling i fintu i široko zamahnuo. Geralt je sparingovao iskosa i odbio napad. Bandit se hitro okrenuo, već je krenuo da iz pognutog stava nanese opasan donji ubod, kad odjednom iskolači oči, jako kinu i očisti nos, na trenutak spuštajući gard. Veštac ga munjevito ubode u vrat, a oštrica je došla čak do pršljena.
– Pa neka mi neko kaže – brektao je gledajući u drhtav leš – da korišćenje narkotika nije štetno.
Bandit koji je krenuo u napad na njega sa uzdignutim buzdovanom spotakao se i pao pravo nosom u blato, a iz potiljka mu je štrčala strela.
– Dolazim, vešče! – viknu Milva. – Dolazim! Drži se!
Geralt se okrenu, ali nije bilo više nikoga koga bi mogao da kokne. Milva je ustrelila jedinog razbojnika koji je ostao u blizini. Ostali su pobegli u šumu, zato što su ih pojurili šareni vitezovi. Nekoliko njih je pratio Vitez Šahovnice na Bukefalu. Stigao ih je, pošto se čulo iz šume kako jezivo besni.
Jedan Nilfgardijac koji nije bio potpuno ubijen, odjednom je skočio i bacio se u beg. Milva je munjevito podigla i nategla luk, strele su zašičale, Nilfgardijac je pao na lišće sa sivoperom strelom među lopaticama.
Streličarka je teško uzdahnula.
– Visićemo – reče.
– Zašto tako misliš?
– Ipak je ovo Nilfgard. A već je drugi mesec kako uglavnom ubijam Nilfgardijce.
– Ovo je Tusen, a ne Nilfgard – Geralt protrlja glavu i skloni ruku oblivenu krvlju. – Prokletstvo. Šta je ovo ovde, pogledaj, Milva?
Streličarka je gledala ozbiljno i kritično.
– Samo ti je otkinulo uvo – reče najzad. – Nema razloga za brigu.
– Lako je tebi da kažeš. Ja sam veoma voleo to uvo. Pomozi mi da to obavijem nečim, jer mi curi na kragnu. Gde su Neven i Angulema?
– U kolibi s hodočasnicima... O, dođavola...
Zatopotala su kopita,
iz magle su izletela tri jahača na borbenim pastuvima, mašući u galopu kaputima i barjacima. Pre nego što je progrmeo njihov ratni poklik, Geralt je uhvatio Milvu za ruku i odvukao je pod kola. Nema šale s nekim ko juriša naoružan kopljem dužine četrnaest stopa, dajući efekat domašaja od deset stopa ispred konjske glave.
– Izlazite! – pastuvi vitezova rili su potkovicama zemlju oko kola. – Bacite oružje i izlazite!
– Visićemo – promrmlja Milva. Mogla je biti u pravu.
– Ha, lupeži! – zariča gromko jedan od vitezova, koji je na štitu imao crnu bivolju glavu na srebrnoj podlozi. – Ha, ološi! Časti mi, visićete!
– Časti mi! – zapišta mladalačkim glasom drugi, sa štitom jednolične plave boje. – Posecimo ih na licu mesta!
– Hej! Hej! Stanite!
Iz magle se promoli Vitez Šahovnice na Bukefalu. Najzad mu je uspelo da podigne iskrivljen vizir šlema, ispod kog su sad izvirili bujni plavi brkovi.
– Oslobodite ih što pre! – povika. – To nisu banditi, već pravi i pošteni ljudi. Žena je hrabro stala u odbranu hodočasnika. A ovaj momak je dobar vitez!
– Dobar vitez? – Bivolja Glava podiže vizir šlema i pogleda u Geralta u potpunoj neverici. – Časti mi! To ne može biti!
– Časti mi! – Vitez Šahovnice udari se u pršnjak pancirnom pesnicom. – Može to biti, dajem reč! Ovaj odvažni momak mi je spasao život kad sam bio potlačen, kada su me razbojnici svalili na zemlju. Zove se Geralt iz Rivije.
– Grb?
– Ne smem da obelodanim – promumla veštac – ni pravo ime ni grb. Dao sam vitešku zakletvu. Ja sam lutalica Geralt.
– Ooo! – vrisnu konačno poznati bezobrazan glas. – Pogledajte šta je mačka donela! Ha, rekla sam ti, tetka, da će nam veštac priteći u pomoć!
– I tačno na vreme! – viknu Neven, koji je dolazio sa Angulemom i grupom prestrašenih hodočasnika, noseći lutnju i svoj neodvojivi tubus. – Ni sekund kasnije. Imaš dobar osećaj za dramatizam, Geralte. Trebalo bi da pišeš dela za pozorišta!
Odjednom su zaćutali. Bivolja Glava se sagnuo u sedlu, a oči su mu zablistale.
– Vikont Julijan?
– Baron De Pejrak-Pejran?
Iza hrastova su se promolila još dva viteza. Jedan, sa šlemom ukrašenim belim labudom raširenih krila, odista nalik na pravog, vodio je na lancu dva zarobljenika. Drugi vitez, lutalica ali praktičar, pripremao je omče i tražio dobru granu.
– Ni Slavuj – Angulema primeti veščev pogled – ni Širu. Šteta.
– Šteta – prizna Geralt. – Ali pokušaćemo da to ispravimo. Gos’n viteže...
Ali Bivolja Glava – ili bolje baron De Pejrak-Pejran – nije obraćao pažnju na njega. Činilo se da je video samo Nevena.
– Časti mi – reče otegnuto. – Ne varaju me oči! To je gos’n vikont Julijan lično. Ha! Obradovaće se kneginja!
– Ko je vikont Julijan? – zaintrigira se veštac.
– Ja sam – reče poluglasno Neven. – Ne mešaj se u to, Geralte.
– Obradovaće se gđica Anrijeta – ponovi baron De Pejrak-Pejran.
– Ha, časti mi! Odvešćemo vas sve u zamak Bokler. Samo bez izgovora, vikonte, nijedan izgovor neću da čujem!
– Deo razbojnika je pobegao – Geralt dopusti sebi dosta hladan ton. – Predlažem da najpre njih uhvatimo. Posle ćemo razmisliti šta ćemo da radimo s danom koji je tako zanimljivo počeo. Šta vi kažete, gos’n barone?
– Časti ti – reče Bivolja Glava – neće od toga biti ništa. Potera je nemoguća. Prestupnici su pobegli preko potoka, a mi ne smemo čak ni nogom da kročimo preko potoka, čak ni krajičkom kopita. Taj deo Mirkvida je nedodirljivo svetilište, na osnovu dogovora s druidima koje je sklopila kneginja Ana Henrijeta, koja blagotvorno vlada Tusenom...
– Razbojnici su tamo pobegli, dođavola! – prekinu ga Geralt besneći. – Oni će u tom nedodirljivom svetilištu ubijati! A vi tu meni o nekakvim dogovorima...
– Dali smo vitešku reč! – činilo se da bi baronu Pejrak-Pejranu na štitu više pristajala ovnovska nego bivolja glava. – Ne smemo! Dogovori! Ni korakom na druidski teren!
– Ko ne sme, taj ne sme – prasnu Angulema vukući za vođice dva banditska konja. – Pusti te prazne priče, vešče. Idemo. Ja još imam neraščišćene račune sa Slavujem, a mislim da bi ti želeo da proćaskaš s poluvilenjakom!
– Ja sam s vama – reče Milva. – Odmah ću sebi potražiti neku kobilu.
– I ja sam – promrmlja Neven. – I ja sam s vama...
– Oh, šta, nećete vala! – povika bivoglavi baron. – Časti mi, gos’n vikont Julijan će poći s nama u zamak Bokler. Kneginja nam ne bi oprostila kada vas ne bismo doveli, a sreli smo vas. Vas neću da zadržavam, slobodni ste u svojim planovima i zamislima. Kao kompanjone vikonta Julijana, njena milost gđica Anrijeta rado bi vas dostojno primila i ugostila u zamku, ali šta ćeš, ukoliko ismevate poziv...
– Ne ismevamo – prekinu Geralt, jezivim pogledom smirujući Angulemu, koja je iza baronovih leđa savijenim laktom pokazivala razne odvratne i uvredljive gestove. – Daleko smo od toga da ismevamo. Nećemo propustiti da se poklonimo kneginji i ukažemo joj dužno poštovanje. Ipak, prvo ćemo obaviti ono što moramo da obavimo. I mi smo dali reč, moglo bi se reći da smo takođe zaključili dogovore. Kada ih ispunimo, bez odlaganja ćemo se uputiti ka zamku Bokler. Nesumnjivo ćemo doći ovamo.
– Makar i samo zbog toga – doda značajno i s naglaskom – da bismo se uverili da nijedna uvreda ili sramota ovde neće zadesiti našeg druga Nevena. Hoću reći, Julijana.
– Časti ti! – zasmejao se odjednom baron. – Nijedna uvreda niti sramota neće zadesiti vikonta Julijana, spreman sam da za to dam reč! Zaboravio san da vam kažem, vikonte, da je knez Rejmund umro pre dve godine od moždanog udara.
– Ha-ha! – povika Neven, zablistavši naglo. – Knez je odapeo! E pa to je odlična i radosna vest! To jest, hteo sam reći, tuga i žalost, šteta i gubitak... Neka mu bude laka zemlja... Ipak, ako je tako, idemo u Bokler što brže, gospodo vitezovi! Geralte, Milva, Angulema, do viđenja u zamku!
*
Prešli su preko potoka, poterali konje u šumu, među razgranate hrastove, u paprat koja seže do stremena. Milva je bez napora pronašla trag odbegle bande. Zajahali su onoliko brzo koliko je bilo moguće – Geralt se plašio za druide. Bojao se da će preživeli iz bande, osetivši da su u opasnosti, hteti na druidima da iskale osvetu za pogrom koji su iskusili od vitezova lutalica iz Tusena.
– To se desilo Nevenu – reče iznenada Angulema. – Kada su nas Slavujevi opkolili u onoj kolibi, priznao mi je čega se plašio u Tusenu.
– Pretpostavio sam – odgovori veštac. – Samo nisam znao da je tako visoko ciljao. Kneginja, ho-ho!
– To je bilo pre nekoliko godina. A knez Rejmund, onaj što je odapeo papke, navodno se zakleo da će pesniku iščupati srce, da će narediti da ga ispeku, da će ga dati nevernoj kneginji za večeru i da će je primorati da ga pojede. Neven ima sreće što nije dopao šaka knezu, dok je još bio živ. I mi imamo sreće...
– To će se tek pokazati.
– Neven tvrdi da ga ta kneginja voli do ludila.
– Neven uvek tako tvrdi.
– Začepite gubice! – vrisnu Milva povlačeći uzde i sežući po luk.
Trčeći od hrasta do hrasta, ka njima je hitao razbojnik, bez kape, bez oružja, naslepo. Trčao je, saplitao se i opet trčao. I vikao. Tanko, piskavo i užasno.
– Šta je? – začudi se Angulema.
Milva je u tišini nategla luk. Nije gađala, čekala je da se razbojnik približi, a ovaj je jurio pravo na njih kao da ih nije video. Protrčao je između veščevog i Anguleminog konja. Videli su njegovo lice belo kao sir i iskrivljeno od jeze, videli su iskolačene oči.
– Koji đavo? – ponovi Angulema.
Milva se stresla od začuđenosti, okrenula u sedlu i poslala beguncu strelu u krsnu kost. Razbojnik je zaričao i pao u paprat.
Zemlja se zatresla. Toliko da su sa obližnjeg hrasta popadali žirevi.
– Zanimljivo – reče Angulema –
od čega li je on tako bežao...
Zemlja se ponovo zatresla. Zašuštalo je grmlje, zaškripale su lomljene grane.
– Šta je to? – jaukala je Milva stojeći na mamuzama. – Šta je to, vešče?
Geralt je pogledao, video i udahnuo glasno. I Angulema je videla. I pobledela.
– O, prokletstvo!
Milvin konj je takođe video. Panično je zarzao, stao na zadnje noge, a potom se ritnuo zadnjicom. Streličarka je izletela iz sedla i teško pala na zemlju. Konj je odjurio u šumu. Veščev konj je bez razmišljanja pohitao za njim, nesrećno izabravši put pod niskim obešenim granama hrasta. Grana je počistila vešca sa sedla. Šok i bol u kolenu gotovo su ga lišili svesti.
Angulema je najduže uspevala da vlada poludelim konjem, ali na kraju je i ona završila na zemlji, a konj je pobegao, umalo ne zgazivši Milvu na putu.
I tada su jasno videli to što je išlo na njih. I potpuno, ali potpuno su prestali da se čude panici životinja.
Stvor je podsećao na ogromno drvo, račvast vekovni hrast – a možda je i bio hrast. Ali vrlo netipičan hrast. Umesto da stoji negde na poljani usred opalog lišća i žireva, umesto da dozvoljava da po njemu trče veverice i seru konopljarke, taj hrast je bodro marširao šumom, odmereno udarao debelim korenjem i mahao granama. Debelo stablo – ili trup – stvora imalo je odoka oko dva sužnja u prečniku, a duplja koja je zjapila u njemu ipak nije bila duplja, već čeljust – škljockala je zubima, što je podsećalo na treskanje velikih vrata.
Iako se pod njegovim strašnim teretom zemlja tresla na način koji je komplikovao držanje ravnoteže, stvor je prelazio preko jama zadivljujuće gipko. I to nije radio bez cilja.
Pred njihovim očima stvor je zamahao i fijuknuo granama i izvukao iz vetroloma bandita koji se tu skrivao, jednako vešto kao što roda lovi žabu u travi. Upleten u grane, razbojnik je visio usred krošnje, zavijajući. Geralt je video da je stvor na sličan način nosio još trojicu razbojnika. I jednog Nilfgardijca.
– Bežite... – stenjao je, bezuspešno pokušavajući da ustane. Imao je osećaj kao da mu neko ritmičnim udarcima nabija ekser zagrejan do beline. – Milva... Angulema... Bežite...