Tresući se, Ciri klimnu glavom.
– Fatalno bi bilo – nastavi crni, ne spuštajući pogled s nje – kada ne bi dočekala. Sigurno bi potrčala kralju Venclavu i rekla: popustio si drijadama, kralju, i evo ti sada, moja ćerka i moj muž na tvojoj su savesti. Ko zna, možda bi u tom slučaju kralj Venclav još jednom razmislio o savezu s Ervilom?
– Ostavite se toga, gospon Levekve – zareža Junghans, a smežurano lice još više mu se namreška. – Nek idu.
– Zdravo, malena – Levekve ispruži ruku, pomilova Ciri po, glavi. Ciri se strese i povuče se.
– Šta je to? Bojiš se?
– Imaš krv na ruci – tiho reče veštac.
– Ah – Levekve podiže ruku. – Tačno. To je njihova krv. Trgovaca. Proveravao sam nije li koji preživeo. Ali nažalost, divožene precizno gađaju.
– Divožene? – drhtavim glasom javi se Ciri, ne reagujući na veščevo stezanje ruke. – Oh, grešite, plemeniti viteže. To nisu mogle biti drijade!
– Šta ti tamo pištiš, mala? – blede oči crnog se suziše. Geralt baci pogled desno i levo, proceni razdaljinu.
– Nisu to bile drijade, gospodine viteže – ponovi Ciri.
– A?
– Jer to drvo je... To drvo je posečeno! Sekirom! A drijada nikad ne bi posekla drvo, zar ne?
– Tačno – reče Levekve i pogleda ka kosookom. – O, kako si ti samo pametna devojčica. Prepametna.
Veštac je još ranije video njegovu usku šaku u rukavici kako poput pauka puže ka rukohvatu bodeža. Iako Levekve nije odvajao pogled od Ciri, Geralt je znao da će udarac biti usmeren na njega. Sačekao je do trenutka kad je Levekve dodirnuo oružje, a kosooki zadržao dah.
Tri pokreta. Samo tri. Podlaktica ojačana srebrnim klinovima tresnula je crnog preko glave. Pre nego što je pao, veštac je već stajao između Junghansa i kosookog; mač koji je uz siktanje iskočio iz korica zafijukao je u vazduhu, rascepivši slepoočnicu Brika, diva u kaftanu nabijenom mesingom.
– Ciri, beži!
Izvadivši mač, kosooki je skočio, ali nije uspeo. Veštac ga preseče preko grudi, ukoso, odozgo nadole, i odmah zatim, iskoristivši energiju udarca, odozdo ka gore, prikleknuvši, rasporivši mu stomak u krvavo X.
– Momci! – povika Junghans ostalima, okamenjenim od iznenađenja. – Ovamo!
Ciri dotrča do nakrivljene bukve i kao veverica šmugnu naviše uz grane, nestajući u lišću. Šumar odape strelu ka njoj, ali promaši. Ostali su trčali, rasipajući se u polukrug, vadili su lukove i strele iz tobolaca. I dalje klečeći, Geralt složi prste u Znak Ard, ali ne ka strelcima, jer su bili predaleko, već u peskoviti put pred njima, zasipajući ih prašinom.
Odskočivši, Junghans vešto izvuče iz tobolca drugu strelu.
– Ne! – povika Levekve, podižući se sa zemlje, držeći mač u desnoj, bodež u levoj ruci. – Ostavi ga, Junghanse!
Veštac se lako zavrte, okrećući se ka njemu.
– Moj je – reče Levekve, tresući glavom, otirući podlakticom obraz i usta. – Samo moj!
Geralt se sagnu i krenu u polukrug, ali Levekve nije kružio, odmah je napao, prišavši mu u dva skoka.
Dobar je, pomisli veštac, teško sputavajući suparnikovo sečivo kratkim obrtajem, poluobrtom izbegavši udarac bodeža. Ciljano nije uzvratio, odskočio je, računajući na to da će Levekve pokušati da ga dohvati dugim, ispruženim udarcem, da će izgubiti ravnotežu. Ali ubica nije bio početnik. Pogrbio se i takođe se kretao u polukrug, mekanim, mačjim korakom. Iznenada skoči, zavrte mačem, obrnu se, skraćujući razdaljinu. Veštac mu nije izašao u susret, ograničio se na brzu gornju fintu, koja je ubicu naterala na skok. Levekve se pogrbi, napravi kvartu, krijući iza leđa ruke s bodežom. Ni ovoga puta veštac nije reagovao, nije skraćivao rastojanje, krenuo je još jednom u polukrug, obilazeći ga.
– Aha! – procedi Levekve, ispravivši se. – Produžujemo zabavu? Zašto da ne. Dobre zabave nikad dosta!
Skoči, zavrte se, udari jednom, drugi, treći put, u brzom ritmu – udarac mačem odozgo, i odmah zatim, s leve strane, ravan udarac bodežom. Veštac nije kvario ritam – parirao je, odskakivao i ponovo koračao polukružno, primoravajući ubicu da se okrene. Levekve se naglo povuče i krenu polukružno u suprotnom smeru.
– Svakoj zabavi – prosikta kroz stisnute zube – mora doći kraj. Šta kažeš na jedan udarac, prepredenjače? Jedan udarac, a onda da ustrelimo tvoje malo kopile. Šta misliš?
Geralt je video da Levekve posmatra svoju senku, da čeka da senka dosegne protivnika, pokazujući da tome sunce bije u oči. Prestao je da kruži kako bi ubici olakšao posao.
I suzio je zenice u dve uspravne uske pukotine, dve tanke crte.
Da bi sačuvao spoljni izgled, lako je namrštio lice, odajući utisak da je zaslepljen.
Levekve skoči, obrnu se, održavajući ravnotežu rukom s bodežom ispruženom u stranu, udari iz gotovo nemogućeg izvijanja zgloba, odozdo, ciljajući prepone. Geralt izlete napred, okrenu se, odbi udarac jednako nemoguće izvivši ruku i zglob, odbaci ubicu silinom parade i zveknu ga krajem oštrice preko levog obraza. Levekve se zatetura, hvatajući se za lice. Veštac se iskrenu u poluokret, prebaci težinu tela na levu nogu i kratkim udarcem mu raseče vratnu tetivu. Levekve se zgrči, obliven krvlju pade na kolena, savi se i zari lice u pesak.
Geralt se polako okrenu prema Junghansu. Kriveći smežurano lice u besnu grimasu, Junghans je ciljao iz luka. Veštac se sagnu, oberučke hvatajući mač. Ostali vojnici takođe podigoše svoje lukove, u gluvoj tišini.
– Šta čekate?! – zariča šumar. – Gađaj! Gađaj ga...
Spotakao se, zaljuljao, usitnio napred i pao na lice, iz vrata mu je štrčala strela. Strela je na šipci imala prugasta pera iz fazanovog krila, obojena u žuto ekstraktom iz kore.
Strele su sa zviždukom i siktanjem letele po dugim, uskim parabolama od strane crnog zida šume. Letele su prividno sporo i mirno, šumeći perima, i činilo se da ubrzanje i snagu dobijaju tek pogađajući cilj. A pogađale su bez greške, koseći nastroške najamnike, obarajući ih na pesak, nemoćne i pokošene, kao suncokrete sasečene štapom.
Oni koji su preživeli jurnuli su ka konjima, međusobno se sudarajući. Strele nisu prestajale da zvižde, stizale su ih u trku, dosezale na sedlima. Samo su trojica uspela da poteraju konje u galop i da krenu vičući, ostavljajući mamuzama krvave tragove po životinjama. Ali ni oni nisu daleko stigli.
Šuma se zatvori, blokira put. Najednom više nije bilo peščanog druma okupanog u suncu. Samo gust, neprobojan zid crnih stabaia.
Najamnici obodoše konje, preneraženi i skamenjeni, pomisliše da se vrate, ali su strele neprekidno letele. I sustigle ih, oborile iz sedla među topotom i rzanjem konja, usred krika.
A onda je postalo tiho.
Zid šume koji je zatvorio drum zatrepta, razmaza se, zasvetli duginim bojama i nestade. Ponovo se pojavio put, na putu je stajao sivi konj, a na sivom konju sedeo je jahač – krupan, sivkasto-žute, metlaste brade, u jakni od fokine kože, ukoso opasane lentom od karirane tkanine.
Okrećući glavu i grizući đem, konj je krenuo napred, visoko podižući prednje noge, frktao je na leševe, na miris krvi. Uspravivši se u sedlu, jahač podiže ruku i iznenadna žestina vetra udari u grane drveća.
Iz rastinja na udaljenom kraju šume pomoliše se male siluete u pripijenoj odeći u zelenoj i smeđoj boji, lica oslikanih prugama od orahove ljuske.
– Ceadmil, Wedd Brokiloene! – povika jahač. – Fśill, Ana Woedwedd!
– Faill! – glas iz šume kao dah vetra.
Zeleno-smeđe siluetice počeše nestajati, jedna za drugom, rastopiše se u gustini borova. Ostala je samo jedna, raspuštene kose boje meda. Ona načini nekoliko koraka, približi se.
– Va faill, Gwynbleidd! – reče, prilazeći još više.
– Zbogom, Mona – reče veštac. – Neću te zaboraviti.
– Zaboravi – tvrdo je uzvratila, popravljajući tobolac na leđima. – Mone nema. Mona je bila san. Ja sam Braen. Braen iz Brokilona.
Još jednom mu je mahnula rukom. I nestala.
; Veštac se okrenu.
– Mišovore – reče, gledajući ka konjaniku na sivom konju.
– Geralte – konjanik klimnu glavom, odmeravajući ga hladnim pogledom. – Zanimljiv susret. Ali počnimo od važnijih pitanja. Gde je Ciri?
– Ovde! – povika devojčica skrivena u lišću. – Je l’ mogu sad da siđem?
– Možeš – reče veštac.
– Ali ne znam kako.
– Isto kao što si se i popela, samo suprotno.
– Bojim se! Ja sam na samom vrhu!
– Silazi, kažem! Imamo o nečemu da porazgovaramo, moja gospo!
– Aha, a o čemu?.
– Zašto si se, dođavola, penjala kad si mogla pobeći u šumu? Potrčao bih za tobom, ne bih morao... Ah, dođavola. Siđi!
– Uradila sam kao mačka iz bajke! Šta god da uradim, odmah je loše! Zašto, htela bih da znam?
– Ja bih takođe – reče druid, silazeći s konja – hteo to da znam. I tvoja baka, kraljica Kalante, takođe bi htela to da zna. Hajde, princezo, silazi.
S drveta je padalo lišće i suve grančice. Zatim se začu oštar zvuk cepanja tkanine, i na kraju se pojavi Ciri, spuštajući se niz stablo opkoračivši ga. Umesto kapuljače, na kratkom kaputiću je imala slikovite rese.
– Ujka Mišovor!
– Lično – druid zagrli devojčicu.
– Baka te šalje? Ujko? Da li se mnogo brine?
– Ne mnogo – nasmeja se Mišovor. – Isuviše je zauzeta močenjem prutova. Put do Cintre trajaće neko vreme, Ciri. Iskoristi ga na smišljanje objašnjenja za svoje postupke. Ako želiš da čuješ moj savet, dobro bi bilo da to bude veoma kratko i konkretno objašnjenje. Tako da ga možeš izgovoriti veoma, veoma brzo. A i tako sudim da ćeš kraj hteti da uzvikneš, princezice. Veoma, veoma glasno.
Ciri se bolno iskrivi, namršti nos, tiho frknu, a ruke joj nehotice pobegoše prema ugroženom mestu.
– Hajdemo odavde – reče Geralt, osvrćući se. – Hajdemo odavde, Mišovore.
VIII
– Ne – reče druid. – Kalante je promenila plan, više ne želi brak između Ciri i Kistrina. Ima svoje razloge. Pored toga, valjda ne moram da ti objašnjavam da je posle ovog jezivog skandala s navodnim napadom na trgovce kralj Ervil ozbiljno pao u mojim očima, a moje se oči u kraljevstvu računaju. Ne, nećemo ni zaviriti do Nastroga. Vodim malu pravo u Cintru. Pođi sa nama, Geralte.
– Zašto? – veštac baci pogled na Ciri, koja je dremala ispod drveta, ogrnuta Mišovorovim kožuhom.
– Dobro znaš zašto. To dete ti je suđeno, Geralte. Po treći put, tako je, po treći put vaši se putevi ukrštaju. U prenesenom smislu, naravno, posebno kada je reč o prethodna dva puta. Nećeš to valjda nazvati slučajnošću?
– Nema nikakve razlike kako ću to nazvati – veštac se nakrivo osmehnu. – Nije stvar u nazivu, Mišovore. Zašto bih išao u Cintru? U Cintri sam već bio, već sam ukrštao puteve, kao što kažeš. I šta s tim?
– Geralte, tada si zatražio obećanje od Kalante, od Pavete i njenog muža. Obećanje je održano. Ciri je Nenadnost. Sudbina nalaže...
– Da uzmem to dete i napravim ga vešcem? Devojčicu? Pogledaj me dobro, Mišovore. Zamišljaš li me kao jedru curicu?
– Dođavola s tim veštičarenjem – iznervira se druid. – O čemu ti uopšte govoriš? Kakve veze ima jedno s drugim? Ne, Geralte,vidim da ti ništa ne razumeš, te ću morati da posegnem za prostijim, rečima. Slušaj me, svaka budala, uključujući i tebe, može zatražiti obećanje, može iznuditi zavet, i neće pritom delovati neobično. Neobično je dete. I neobična je veza koja nastaje kada se dete rodi. Hoćeš li još jasnije? Molim lepo. Geralte, od trenutka Cirinog rođenja prestalo je biti važno šta ti hoćeš i šta planiraš, nema takođe nikakvog značaja šta ti nećeš i od čega odustaješ. Ti se, prokleto je jasno, više ne računaš! Ne shvataš?
– Ne viči, probudićeš je. Naša nenadnost spava. A kada se probudi... Mišovore, čak i od neobičnih stvari se može... Treba ponekad odustati.
– Verovatno si svestan – druid ga hladno pogleda – da sopstveno dete nećeš nikada imati.
– Znam.
– I odustaješ?
– Odustajem. Valjda mi je dopušteno?
– Dopušteno ti je – reče Mišovor. – Još kako. Ali i rizično. Postoji jedno staro predskazanje koje kaže da mač sudbine...
– ... ima dve oštrice – dovrši Geralt. – Čuo sam.
– Ah, čini kako smatraš da treba – druid okrenu glavu, pljunu. – Kad samo pomislim da sam bio spreman dati glavu za tebe...
– Ti?
– Ja. Za razliku od tebe, ja verujem u sudbinu. I znam da je opasno igrati se dvoseklim mačem. Ne igraj se, Geralte. Iskoristi priliku koja ti se pruža. Načini od toga što te veže s Ciri normalnu, zdravu vezu deteta i staratelja. Jer, u suprotnom... Ta veza može postati drugačija. Strašnija. Na negativan i destruktivan način. Želim i tebe i nju da sačuvam od toga. Ako hoćeš da je vodiš, neću se protiviti. Uzeću na sebe rizik da sve objasnim Kalante.
– Otkud znaš da bi Ciri pristala da krene sa mnom? Iz starih predskazanja?
– Ne – ozbiljno reče Mišovor. – Otud što je zaspala tek pošto si je ti zagrlio. Što mrmlja kroz san tvoje ime i traži rukom tvoju ruku.
– Dovoljno je – Geralt ustade – samo što se ne potresem. Zbogom, bradonjo. Moj naklon za Kalante. A za Ciri... Izmisli nešto.
– Nećeš pobeći, Geralte.
– Od sudbine? – veštac pritegnu kolan trofejnom konju.
– Ne – reče druid gledajući prema uspavanoj devojčici. – Od nje.
Veštac klimnu glavom, naskoči na sedlo. Mišovor je sedeo nepomično, preturajući štapom po vatri koja se gasila.
Odjahao je polako, kroz vresove koji su dosezali uzengije, po padini koja je vodila ka dolini, ka crnoj šumi.
– Geralteeee!
Okrenuo se. Ciri je stajala na vrhu uzvišenja, malena, siva figurica raspuštene pepeljaste kose.
– Ne odlazi!
Mahnuo je rukom.
– Ne odlazi! – vrisnula je tanko. – Ne ooodlazi!
Moram, pomislio je. Moram, Ciri. Zato što... Ja uvek odlazim.
– Ionako ti neće uspeti! – viknula je. – I ne pomišljaj! Nećeš pobeći! Ja sam tvoja sudbina, čuješ li?
Nema sudbine, pomislio je. Ne postoji. Jedino što je svima suđeno jeste smrt. Smrt je druga oštrica mača. Prva sam ja. A druga je smrt, koja ide u korak za mnom. Ne mogu, ne smem i tebe da ugrozim, Ciri.
– Ja sam tvoja sudbina! – dopiralo je s vrha uzvišenja, tiše, očajnije.
Podbo je konja petom i krenuo napred, tonući, kao u provaliju, u crnu, hladnu, vlažnu šumu, u prijatnu, znanu tamu, kojoj, činilo se, nema kraja.
NEŠTO VIŠE
I
Kada su po gredama mosta iznenada zakuckala kopita, Jurga nije čak ni podigao glavu – samo je tiho zajaukao, pustio obruč točka s kojim se mučio i upuzao pod kola koliko je brzo mogao. Spljošten, češući leđima hrapavu koru blata i đubreta koje je prekrivalo donju stranu vozila, isprekidano je cvileo i drhtao od straha.
Konj se polagano približio kolima. Jurga je video kako nežno i pažljivo spušta kopita po trulim, plesnjivim balvanima.
– Izađi – reče nevidljivi konjanik. Jurga zacvokota zubima i uvuče glavu među ramena. Konj frknu, lupnu kopitom.
– Mirna, Ukljeva – reče konjanik. Jurga je čuo kako tapše konja po vratu. – Izađi odatle, čoveče. Neću ti ništa.
Trgovac uopšte nije poverovao u neznančevu tvrdnju. Ipak, u njegovom glasu je bilo nečega što je umirivalo, istovremeno intrigirajući, iako je to ponajmanje bio glas koji bi se mogao smatrati prijatnim. Mrmljajući molitve desetinama bogova odjednom, Jurga pažljivo izvuče glavu ispod kola.
Konjanik je imao kosu belu kao mleko, preko čela stegnutu kožnom vrpcom, i crni vuneni plašt koji je padao na zadnjicu riđaste kobile. Nije gledao u Jurgu. Povijen u visokom sedlu, zagledao je točak kola, koji je sve do glavčine bio upao među popucale balvane mosta. Iznenada podiže glavu, okrznu trgovca pogledom, n
epomična lica osmotri rastinje iznad, obala klanca.
Jurga se iskobelja napolje, zatrepta, otre nos rukom, razmazujući po licu katran s točkova. Konjanik zalepi za njega svoje oči, tamne, sužene, pronicljive, oštre poput šiljaka. Jurga je ćutao.
– Nas dvojica nećemo izvući – najzad reče neznanac, pokazujući i ka zaglavljenom točku. – Putovao si sam?
– Sa još dvojicom – promuca Jurga. – Sa slugama, gospodine. Ali pobegli, gadovi...
– Ne čudi me – reče konjanik gledajući ispod mosta, ka dnu klanca. – Uopšte me ne čudi. Smatram da bi trebalo da učiniš isto što i oni. Krajnje je vreme.
Jurga nije sledio neznančev pogled. Nije hteo da vidi gomilu lobanja, rebara i cevanica rasutih među kamenjem, koji su izvirivali ispod čičaka i kopriva što su izrastali sa dna isušene reke. Plašio se da će još samo jedan pogled biti dovoljan, još jedan prizor crnih očnih duplji, iskeženih zuba i ispucalih kostiju, da bi sve u njemu puklo, da bi ostaci očajničke hrabrosti izleteli iz njega kao vazduh iz ribljeg mehura. Da bi potrčao stazom nagore, nazad, daveći se u kriku, baš kao kočijaš i sluga pre nepunog sata.
– Šta čekaš? – tiho upita konjanik, okrećući konja. – Mrak? Tada će biti kasno. Doći će po tebe čim se smrkne. A možda i ranije. Trk, naskači na konja, pozadi, iza mene. Bežimo obojica odavde, i to što pre.
– A kola, gospodine? – na sav glas zakuka Jurga, ne znajući, sasvim da li od straha, očaja ili besa. – A roba? Cela godina rada? Bolje nek crknem! Ne mogu ostaviti!
– Čini mi se, prijatelju, da ti još uvek ne shvataš gde te je đavo naneo – mirno reče neznanac, pružajući ruku prema jezivom groblju pod mostom. – Nećeš da ostaviš kola, kažeš? A ja kažem tebi da te čim padne mrak neće sačuvati ni blago kralja Dezmonda, a kamoli tvoja bedna kola. Dođavola, šta te je spopalo da preprečuješ put kroz ovo ukleto mesto? Zar ne znaš šta se ovuda namnožilo od ratnog doba?
Jurga odmahnu glavom pokazujući da ne zna.
– Ne znaš – neznanac klimnu glavom. – Ali video si šta leži dole? Teško je ne primetiti. To su takođe oni što su preprečivali put. A ti kažeš da nećeš da ostaviš kola. A šta to imaš na tim kolima, baš me zanima?