Jurga nije odgovarao; gledajući u konjanika ispod oka, pokušavao je da izabere između verzije „kučine“ i verzije „stare rite“.
Konjanik nije izgledao kao da je previše zainteresovan za odgovor. Umirivao je riđušu koja je grizla uzde i tresla glavom.
– Gospodine... – konačno promrmlja trgovac. – Pomozite. Spasite. Do kraja života zahvaljivaću... Ne ostavljajte... Šta poželite daću vam, šta god zatražite... Spasite, gospodine!
Neznanac naglo okrenu glavu ka njemu, oberučke oslonjen na unkaš sedla.
– Kako reče?
Jurga je ćutao, otvorivši usta.
– Ponovi. Daćeš šta god zatražim?
Jurga zamljacka, zatvori usta i zažali što nema bradu pa da u nju pljune. Po glavi su mu kružila fantastična nagađanja o nagradi koju bi mu mogao zatražiti neobični došljak. Većina, računajući u to i privilegiju jednonedeljnog iskorišćavanja njegove mlade žene, Zlatolike, nije ipak izgledala tako strašno kao perspektiva izgubljenih kola, a već zasigurno ne tako makabrično kao mogućnost spočinka na dnu jaruge, kao još jedan pobeleli skelet. Trgovačka rutina prinudila ga je na munjevitu kalkulaciju. Iako nije izgledao kao obični odrpanac, vucibatina ili pljačkaš, kakvih su posle rata drumovi bili puni, konjanik ni u kom nije slučaju mogao biti ni velmoža, komes niti jedan od onih ponosnih visokocenjenih viteščića, koji su nalazili zadovoljstvo u deranju kože sa srodnika. Jurga ga je procenio na ne više od dvadeset zlatnika. Trgovinska priroda ipak ga je uzdržavala od napominjanja cene. Stoga se ograničio na brbljanje o „zahvalnosti do groba“.
– Pitam – mirno ga podseti neznanac, sačekavši da trgovac zaćuti – hoćeš li mi dati sve što zatražim?
Nije imao kud. Jurga proguta pljuvačku, sagnu glavu i potvrdno njome klimnu. Uprkos njegovim očekivanjima, neznanac se nije zlokobno nasmejao; upravo suprotno, nije izgledao nimalo obradovan trijumfom u pregovaranju. Nagnuvši se u sedlu, pljunuo je ka jaruzi.
– Šta ja radim – reče tmurno. – Šta ja najbolje radim... No dobro, neka bude. Pokušaću da te izvučem iz ovoga, mada nisam siguran da se to neće završiti fatalno po nas obojicu. A ako budem uspeo, u zamenu ćeš mi...
Jurga se zgrči, na ivici plača.
– Daćeš mi ono što po povratku kući zatekneš a čemu se ne nadaš – iznenada je hitro izrecitovao konjanik s crnim plaštom.
– Obećavaš?
Jurga zaječa i brzo klimnu glavom.
– Dobro – reče neznanac. – A sad se odmakni. To jest, najbolje bi bilo da se ponovo zavučeš pod kola. Sunce samo što nije zašlo.
Saskoči s konja, smaknu plašt s ramena. Jurga primeti da neznanac nosi mač na leđima, na pojasu ukoso prebačenom preko grudi. Imao je nejasan osećaj da je nekada već slušao o ljudima koji na sličan način nose oružje. Crna kožna jakna duga do bedara, s dugim manžetnama koje su se sijale srebrnim klinovima, mogla bi ukazivati na to da neznanac potiče iz Novigrada ili okoline, ali moda takvog odevanja u poslednje je vreme bila široko rasprostranjena, posebno među balavcima. Balavac ipak neznanac nije bio.
Skinuvši bisage s kobile, konjanik se okrenu. Na njegovim grudima, na srebrnom lančiću ljuljao se okrugli medaljon. Pod miškom je držao nevelik, okovan koferčić i smotuljak obmotan kožom i kaiševima.
– Nisi još pod kolima? – upita, prišavši bliže. Jurga ugleda na medaljonu vučju glavu s otvorenom čeljusti naoružanom zubima. Odjednom se seti.
– Vi ste... Veštac? Gospodine?
Neznanac slegnu ramenima.
– Pogodio si. Veštac. A sad se sklanjaj. Na drugu stranu kola. Ne izlazi odande i budi tih. Moram da budem sam nakratko.
Jurga ga posluša. Čučnuo je uz kola, ogrnuvši se plaštom. Nije želeo da gleda šta radi neznanac s druge strane kola, a još manje u kosti na dnu klanca. Gledao je zato u svoje čizme i u zelene, zvezdaste izdanke buđi koja je obrastala trule balvane mosta.
Veštac.
Sunce je zalazilo.
Začuo je korake.
Neznanac sporo, veoma sporo izađe iza kola, na sredinu mosta. Bio je okrenut leđima – Jurga primeti da mač na njegovim leđima nije isti onaj mač koji je prethodno video. Sada je to bilo lepo oružje – drška, balčak i okov korica svetleli su kao zvezde, čak su i u tami koja se navlačila odavali svetlo, iako svetla već gotovo nije bilo – ugasilo se čak i zlatno-purpurno svetlo, koje je još donedavno lebdelo nad šumom.
– Gospodine...
Neznanac okrenu glavu. Jurga je s mukom zadržavao krik.
Strančevo lice bilo je belo – belo i rupičasto kao isceđen sir odvijen iz krpe. A oči... Oh, bogovi, zajaukalo je nešto u Jurgi. Oči...
– Za kola! Odmah – zakrkljao je neznanac. To nije bio glas koji je Jurga ranije čuo. Trgovac najednom oseti kako ga pritiska puna bešika. Neznanac se okrenu i krenu dalje preko mosta.
Veštac.
Konj privezan za lotre kola frknu, zarza, gluvo zatopta kopitama o balvan.
Iznad Jurginog uha zazuja komarac. Trgovac čak i ne mrdnu rukom da ga otera. Zazuja i sledeći. Čitavi rojevi komaraca zujali su u rastinju na suprotnoj strani jaruge. Zujali su.
I zavijali.
Do bola stiskajući zube, Jurga zaključi da to nisu komarci.
Iz sve gušćeg mraka na žbunastoj padini klanca pojaviše se male, nakazne siluete, ne više od četiri lakta, zastrašujuće mršave, kao kosturi. Stupale su na most neobičnim, čapljastim hodom, oštrim, žestokim pokretima podižući visoko kvrgava kolena. Ispod pljosnatih, izbrazdanih čela sijale su se žute oči, u širokim, žabljim vilicama sijali su se beli, šiljati očnjaci. Približavale su se sikćući.
Nepomičan kao kip nasred mosta, neznanac naglo podiže desnu ruku, čudesno složivši prste. Jezive patuljice se povukoše, zasiktaše glasnije, ali istoga trenutka ponovo krenuše napred, ubrzano, sve brže, podižući duge, tanke, kandžaste šape.
Po balvanima s leve strane zagrebaše nokti, još jedno stvorenje iznenada iskoči ispod mosta, a ostala poleteše napred u neverovatnim poskocima. Neznanac se okrenu u mestu, sevnu neznano kada izvuče mač. Glava stvora koji se uspentrao na most odlete jedan hvat uvis, razvlačeći za sobom pletenicu krvi. Belokosi skočivši upade u grupu ostalih, zavrte se, sekući hitro na sve strane. Mašući šapama i zavijajući, čudovišta se odasvud baciše na njega, ne obraćajući pažnju na blistavu oštricu koja je sekla kao britva. Jurga se zgrči priljubljen uz kola. Nešto pade pravo pod njegove noge, isprskavši ga krvlju. Bila je to dugačka, koščata šapa s četiri kandže, ljuskava kô kokošja noga.
Trgovac vrisnu.
Osetio je kako nešto promiče pored njega. Zgrčio se, misleći da se zavuče pod kola; u tom istom trenutku nešto drugo nađe se na njegovom vratu, dok su ga kandžaste šape grabile za obraz i slepoočnicu. Zaklonio je oči, urlajući i trzajući glavom, istrgao se i zaljuljanog koraka izleteo na sredinu mosta, spotičući se o leševe koji su ležali po balvanima. Borba na mostu bila je uzavrela – Jurga nije video ništa osim besnog, uskovitlanog klupka iz kog bi s vremena na vreme sevnuo zrak srebrne oštrice.
– Upomoooć! – jaukao je osećajući kako mu se, probijajući grubo sukno kapuljače, oštre kljove pripijaju uz potiljak.
– Dole glavu!
Pripio je bradu uz grudi, loveći okom blesak oštrice. Sečivo zafijuka kroz vazduh, zakači kapuljaču. Jurga je začuo gadno, vlažno krckanje, nakon kojeg mu na leđa, kao iz vedra, pokulja topla tečnost. Pao je na kolena, guran nadole nemoćnim teretom koji mu je ležao na vratu.
Pred njegovim očima ubrzo iskočiše tri naredna čudovišta ispod mosta. Poskakujući poput ludačkih skakavaca, zgrabiše neznančevu nogu. Jedan od njih, kratko sasečen preko žabolike njuške, napregnuto potrča sitnim koracima i svali se preko balvana. Drugi, udaren samim vrhom mača, pade, valjajući se u grčevima. Ostali obleteše belokosog kao mravi, zguraše ga do ivice mosta. Još jedan izlete iz klupka, savijen unazad, obliven krvlju, tresući se i jaučući. U tom trenutku čitavo uskovitlano klupko prevrnu se preko ivice i polete niz klanac. Jurga pade, rukama skrivajući glavu.
Ispod mo
sta se protegnuše zvižduci čudovišta puni trijumfa, koji su se onda ipak naglo pretvarali u riku bola i vriske, prekidane zvižducima oštrice. Zatim se iz tame začu prasak kamenja i krckanje gaženih i drobljenih kostura, zatim ponovo fijuk ispuštenog mača, i grubo prekinuto, očajno kreštanje, koje je ledilo krv u žilama.
Nastade tišina, prekinuta naglim krikom prestrašene ptice, u dubini šume, među ogromnim drvećem. A onda i ptica umuknu.
Jurga proguta pljuvačku, podiže glavu, s mukom se pridiže. I dalje je bilo tiho, čak ni lišće nije šumilo, kao da je čitava šuma zanemela od jeze. Istrzani oblaci zatamnili su nebo.
– Hej...
Okrenu se, nehotice se zaklonivši podignutim rukama. Ispred njega je stajao veštac, nepomičan, crn, s bleštavim mačem u nisko spuštenoj ruci. Jurga primeti da stoji nekako nakrivo, da se povija u stranu.
– Gospodine, šta vam je?
Veštac nije odgovorio. Zakoračio je napred, nezgrapno i teško, zanoseći levim kukom. Ispruži ruku, uhvati se za kola. Jurga ugleda krv, sjajnu i crnu, kako se sliva niz balvane.
– Ranjeni ste, gospodine!
Veštac nije odgovorio. Gledajući trgovca pravo u oči, iznenada klonu na koš kola i polako skliznu na most.
II
– Pažljivo... Pod glavu... Neka mu neko pridržava glavu!
– Ovde, ovde, na kola!
– Bogovi... Iskrvariće... Gospon Jurga, krv probija kroz zavoj...
– Tišina! Idemo! Teraj, Pokvine, brzo! Prekrij ga kožuhom, Vele, ne vidiš kako drhti?
– Možda da mu sipamo malo rakije u njušku?
– Nesvesnom? Naskroz si oglupaveo, Vele. Ali daj ovamo rakiju, nužda mi se napiti... Vi psi, probisveti, podle kukavice! Da tako zbrišete, ostavite ga samog!
– Gospon Jurga! On nešto govori!
– Šta? Šta govori?
– Eee, nešto nejasno... Kô da je nečije ime...
– Koje?
– Jenefer...
III
– Gde... sam?
– Lezite, gospon, ne pomerajte se, sve će vam se ponovo pocepati i popucati. Do kosti su vam butinu izgrizle te nakaze, kol’ko vam je samo krvi isteklo... Ne poznajete me? Ja sam Jurga! Pa mene ste na mostu spasli, sećate li se?
– Aha...
– Jeste l’ žedni?
– Ðavolski...
– Pijte, gospon, pijte. Groznica vas drma.
– Jurga... Gde smo?
– Kolima se vozimo. Ne govorite ništa, gospon, ne pomerajte se. Samo da nam je da se iz šume do ljudskih naselja izvučemo. Moramo koga naći, ko se u lečenje razume. To što smo vam na nogu namotali može malo biti. Krv teče li teče...
– Jurga...
– Molim, gospodine?
– U mom koferčiću... Flašica... Sa zelenim pečatom. Otkini pečat i daj mi... U kakvoj čašici. Čašu speri dobro, ne daj niko da takne flašice... Ako vam je život mio... Brzo, Jurga. Majku mu pasju, kako se ova kola tresu... Flašicu, Jurga...
– Evo... Pijte.
– Hvala... Slušaj me sada. Uskoro ću zaspati. Trzaću se i buncaću, onda ću ležati kô mrtav. To je ništa, ne boj se...
– Lezite, gospon, jer će vam se rana otvoriti i svu ćete krv izgubiti.
Spustio se na kožu, zaneo glavom, osetio je kako ga trgovac pokriva kožuhom i pokrovcem koji je smrdeo na konjski znoj. Kola su se drmusala, svaki njihov potres besnim se bolom javljao iz butine i bedra. Geralt stisnu zube. Iznad sebe je video milijarde zvezda. Tako blizu, činilo mu se, da je dovoljno da ispruži ruku. Odmah iznad glave, odmah iznad krošnji drveća.
Išao je, birajući put tako da se drži podalje od svetla, od odsjaja vatri, da se uvek nalazi u pojasu zatalasanih senki. To nije bilo lako – gomile jelinih stabala plamtele su svuda unaokolo, udarale u nebo bledocrvenom svetlošću protkanom sjajem iskri, označavale su tamu svetlim zastavicama dima, prskale, buktale bleskom između silueta koje su plesale okolo.
Geralt se zaustavi kako bi propustio poludelo kolo, razgalamljeno i divlje, koje se kotrljalo ka njemu i preprečivalo mu put. Neko ga povuče za rame, trudeći se da mu ugura u ruke drveni čabrić iz kog je curila pena. Odbio je, lako ali odlučno, odgurnuo je od sebe muškarca koji je posrtao, pljuskajući okolo pivom iz burenceta što ga je držao pod miškom. Nije hteo da pije.
Ne u noći kao što je ova.
Nedaleko odatle, na skeli od brezinih stabala koja se uzdizala iznad ogromne logorske vatre, svetlokosi Majski Kralj, s vencem i u grubim čakširama, ljubio je riđokosu Kraljicu Maja, opipavajući joj grudi kroz tanku lanenu haljinu morku od znoja. Monarh je bio više nego lako opijen, ljuljao se, održavao je ravnotežu obuhvatajući Kraljičina leđa, pritiskajući uz njih pesnicu stisnutu oko krigle piva. Kraljica, takođe ne naročito trezna, s vencem skliznulim na oči, zagrlila je Kralja oko vrata i cupkala nogama. Svetina je plesala ispod skele, pevala, vrištala, mahala motkama obmotanim vencima biljaka i cveća.
– Beletejn! – povika pravo Geraltu na uho mlada, niska devojka.
Vukući ga za rukav, naterala ga je da se okrene usred kola koje ih je okruživalo. Zaplesala je, šušteći suknjom i talasajući kosom punom cvetova. Dopustio je da ga obrne u igri, zavrteo se, vešto se sklanjajući s puta drugim parovima.
– Beletejn! Majska Noć!
Pored njih gužva, vriska, iritirajući smeh još jedne devojke koja se naizgled bori i opire, dok je mladić odnosi u mrak, van kruga svetla. Kolo se, hukćući, kao zmija uvijalo između rasplamtalih lomača. Neko se spotaknu, pade, prekinuvši lanac ruku, razbivši povorku na manje grupice.
Posmatrajući Geralta ispod lišća koje joj je krasilo čelo, devojka se približi, snažno se priljubi uz njega, obgrlivši ga, dahćući. Uhvatio ju je grublje nego što je nameravao, na šakama stisnutim uz njegova leđa osećao je vlažnu vrelinu njenog tela kroz tanki lan. Podigla je glavu. Oči su joj bile zatvorene, zubi su se sijali ispod podignute, nakrivljene gornje usne. Mirisala je na znoj i iđirot, na dim i požudu.
Zašto da ne, pomislio je, stežući rukom njenu haljinu i leđa, radujući se mokroj, isparavajućoj toploti na prstima. Devojka nije bila po njegovom ukusu – previše niska, previše punačka – pod rukom je osetio mesto gde se tesni pojas haljine upijao u telo, deleći leđa na dve izrazito osetne obline na mestu gde ih ne bi trebalo osetiti. Zašto da ne, pomislio je, ipak, u ovoj noći... To ništa ne znači.
Beletejn... Vatre sve do horizonta. Beletejn, Majska Noć.
Najbliža vatra s praskom proguta ubačene suve jele raširenih grana, prsnu zlatnom jasnoćom, svetlom koje je sve prelilo. Devojka otvori oči, gledajući nagore, u njegovo lice. Čuo je kako glasno udiše vazduh, osetio je kako se napreže, kako žestoko upire šake u njegove grudi. Odmah ju je pustio. Pokolebala se. Odmaknuvši leđa na dužinu lako ispravljenih ruku, bedra nije odvajala od njegovih butina. Spustila je glavu, zatim je povukla ruke, izmakla se, gledajući u stranu.
Za trenutak su stajali nepomično, sve dok ih kolo koje se vraćalo ponovo nije spopalo, zaljuljalo, odgurnulo. Devojka se hitro okrenu, pobeže, nespretno pokušavajući da se priključi kolu. Okrenula se. Samo jedanput.
Beletejn...
Šta ja tu radim?
U mraku je zasijala zvezda, zaiskrila, prikovala pogled. Medaljon na veščevom vratu je zadrhtao. Geralt nehotično raširi zenice, bez muke se pogledom probi kroz mrak.
Žena nije bila seljančica. Seljančice nisu nosile crne plišane ogrtače. Seljančice koje su muškarci nosili ili vukli ka grmlju dernjale su se, kikotale, praćakale i izvijale kao pastrmke izvučene iz vode. Nijedna nije ostavijala utisak da baš ona ima nameru da vodi u mrak visokog, svetlokosog momka u razdrljenoj košulji.
Seljančice nikada oko vrata nisu nosile somotske trake i zvezde od opsidijana sa udenutim dijamantima.
– Jenefer.
Naglo raširene, ljubičaste oči plamtele su na bledom, trouglastom licu.
– Geralte...
Pustila je ruku svetlokosog golobradog mladića čije su se grudi presijavale od znoja poput mesinganog pleha. Momak se zanjiha, posrnu, pade na kolena, zavrte gla
vom, pogleda oko sebe, zatrepta. Polako se pridiže, pređe po njima zbunjenim pogledom, a onda nesigurnim korakom pođe prema vatri. Čarobnica i ne pogleda za njim. Budno je gledala u vešca, a ruka joj se snažno stisnula na ivici plašta.
– Drago mi je da te ponovo vidim – rekao je slobodno. Istog trenutka oseti kako opada napetost, zgusnuta među njima.
– Dakako – osmehnula se. Učinilo mu se da u tom osmehu ima nečeg usiljenog, ali nije bio siguran. – Sasvim prijatno iznenađenje, ne poričem. Šta radiš ovde, Geralte? Ah... Izvinjavam se, oprosti na ovom ispadu. Razume se, radiš isto što i ja. Ipak je Beletejn. Jedino što si ti mene uhvatio na delu, da tako kažem.
– Prekinuo sam te.
– Preživeću – zasmejala se. – Duga je noć. Ako poželim, začaraću nekog drugog.
– Šteta što ja tako ne umem – reče veštac, s velikim trudom odajući ravnodušnost. – Jedna je upravo ugledala pod svetlom moje oči i pobegla.
– Pred zoru – rekla je, osmehujući se sve neprirodnije – kad pomahnitaju kako dolikuje, neće više obraćati pažnju. Neku ćeš već naći, videćeš...
– Jen... – ostale reči svezaše mu se u grlu. Gledali su se dugo, veoma dugo, dok je crveni odblesak vatre plesao po njihovim licima. Jenefer iznenada uzdahnu, skrivajući oči trepavicama.
– Ne, Geralte. Ne počinjimo...
– Beletejn je – prekinuo ju je. – Zaboravila si?
Prišla mu je polako, spustila mu ruke na ramena, polako i pažljivo se priljubila uz njega, dotakla mu čelom grudi. Gladio je njenu crnu kosu, njene rasute lokne, uvijene kao zmije.
– Veruj mi – šapnula je, podižući glavu. – Ne bih ni trena razmišljala kad bi se radilo samo o igri... Ali to nema smisla. Sve će početi iznova i završiti se kao i prethodnog puta. Nema smisla da...
– Zar sve mora da ima smisao? Noćas je Beletejn.
– Beletejn – okrenula je glavu. – I šta onda? Nešto nas je privuklo toj vatri, tim razigranim ljudima. Želeli smo da plešemo, da ludujemo, da se lako omamimo i iskoristimo ovdašnju slobodu običaja, neraskidivo vezanu s praznikom ponavljajućeg prirodnog ciklusa. I zamisli, nalećemo pravo jedno na drugo, posle... Koliko je prošlo od... Godina?