– Godina, dva meseca i osamnaest dana.
– Ganuo si me. Ciljano?
– Ciljano. Jen...
– Geralte – prekinula ga je naglo se odmaknuvši, podižući glavu. – Jasno postavimo stvari. Ne želim.
Klimnuo je glavom u znak da su stvari dovoljno jasno postavljene.
Jenefer prebaci plašt preko ramena. Pod plaštom je nosila veoma tanku belu košulju i crnu suknju stegnutu pojasom od srebrnih alki.
– Ne želim – ponovila je – da ponovo počinjem. A misao da uradim s tobom... to što sam nameravala da uradim s onim tamo plavušanom... Prema istim tim pravilima... Ta mi se misao, Geralte, čini nekako rđavom. Uvredljivom i za tebe i za mene. Razumeš li?
Ponovo je klimnuo glavom. Pogledala ga je ispod spuštenih trepavica.
– Ne odlaziš?
– Ne.
Zaćutala je na trenutak, nemirno pokrenula ruke.
– Ljut si?
– Ne.
– Dođi onda, sedimo negde, dalje od ove gužve, popričajmo. Jer, znaš, srećna sam zbog našeg susreta. Zaista jesam. Posedimo malo zajedno. Važi?
– Važi, Jen.
Otišli su u mrak, dalje na vresište, ka crnom zidu šume, obilazeći parove upletene u zagrljajima. Da bi pronašli mesto samo za sebe, morali su otići daleko. Suvi brežuljak označen klekinim grmom, vitkim kao čempres.
Čarobnica otkopča broševe plašta, protrese ga i raširi na zemlji. Seo je pored nje. Strašno je želeo da je zagrli, ali iz prkosa to nije učinio. Jenefer namesti duboko raskopčanu košulju, pogleda ga pronicljivo, uzdahnu i zagrli ga. Mogao se tome nadati. Za čitanje misli morala se potruditi, ali je namere osećala refleksno.
Ćutali su.
– Eh, dođavola – rekla je iznenada, povlačeći se. Podigla je ruku, izgovorila čini. Iznad njihovih glava prhnule su crvene i zelene kugle, rasprskujući se visoko u vazduhu, oblikujući šarene, perjaste cvetove. Od strane vatre doplivaše smeh i radosni uzvici.
– Beletejn – gorko je rekla. – Majska Noć... Ciklus se ponavlja. Neka se raduju... ako mogu.
U okolini je bilo i drugih čarobnjaka. U daljini poleteše u nebo tri narandžaste munje, a s druge strane, ispod šume, eksplodirao je pravi gejzir zavrtelih meteora duginih boja. Ljudi kraj vatre glasno vrisnuše od ushićenja, vikaše. Geralt je, napet, milovao Jeneferine lokne, udisao miris ogrozda i jorgovana koji su širile. Ako je suviše snažno bude želeo, pomisli, osetiće to i uvrediće se. Narogušiće se, naježiti i odgurnuti me. Upitaću je mirno šta ima novo kod nje...
– Nema ništa novo – rekla je, u njenom glasu nešto je drhtalo. – Ništa vredno spominjanja.
– Ne radi mi to, Jen. Ne čitaj me. To me zbunjuje.
– Oprosti. To je refleks. A kod tebe, Geralte, šta ima novo?
– Ništa. Ništa vredno spominjanja.
Ćutali su.
– Beletejn! – huknula je najednom; osetio je kako se napreže njeno rame, pritisnuto uz njegove grudi. – Zabavljaju se. Slave drevni ciklus prirodnog preporoda. A mi? Šta mi tu radimo? Mi, relikti osuđeni na izumiranje, na uništenje i zaborav? Priroda se obnavlja, ciklus se ponavlja. Ali ne i mi, Geralte. Mi se ne možemo ponoviti. Ta mogućnost nam je oduzeta. Data nam je sposobnost da s prirodom činimo neobične stvari, nekada čak i suprotne njoj. A istovremeno, uzeto nam je ono što je u prirodi najjednostavnije i najprirodnije. Pa šta ako živimo duže od njih? Posle naše zime neće doći proleće, nećemo se obnoviti, što se završava, završiće se zajedno s nama. Ali i tebe i mene nešto vuče ka toj vatri, iako je naše prisustvo ovde zlobno i bogohulno ruganje tom prazniku.
Ćutao je. Nije voleo kad bi upala u to raspoloženje, čiji je izvor i te kako dobro poznavao. Ponovo, pomislio je, ponovo počinje da je muči. Bilo je dana kad se činilo da je zaboravila, da se pomirila, kao i druge. Zagrlio ju je, privukao sebi, lagano ju je ljuljao, kao malo dete. Dopustila mu je. Nije se začudio. Znao je da joj je to potrebno.
– Znaš, Geralte – rekla je iznenada, već potpuno mirna. – Najviše mi je nedostajalo tvoje ćutanje.
Dodirnuo je usnama njenu kosu, njeno uho. Želim te, Jen, pomislio je, želim te, valjda to znaš. Valjda to znaš, Jen.
– Znam – šapnula je.
– Jen...
Ponovo je uzdahnula.
– Samo danas – rekla je gledajući ga širom otvorenih očiju. – Samo ove noći, koja će se ubrzo završiti. Neka to bude naš Beletejn. Ujutru ćemo se rastati. Molim te, ne očekuj više, ne bih mogla... Oprosti. Ako sam te uvredila, poljubi me i idi.
– Ako te poljubim, neću otići.
– Računala sam na to.
Zabacila je glavu. Dotakao je usnama njena otvorena usta. Oprezno. Najpre gornju, pa donju usnu. Upleo je prste u izuvijane lokne, dodirnuo njeno uho, minđušu od brilijanata, vrat. Uzvraćajući poljubac, Jenefer se pripila uz njega, njeni vešti prsti brzo su i sigurno izlazili na kraj s kopčama njegove jakne.
Spustila se na leđa, na plašt razastrt preko mekane mahovine. Primakao je usta njenim grudima, osetivši kako joj se bradavica ukrućuje i ocrtava pod tankom tkaninom košulje. Nemirno je disala.
– Jen...
– Ne govori ništa... Molim te...
Dodir njene nage, glatke, hladne kože, koja je elektrisala prste i dlanove. Drhtavica duž leđa ubodenih njenim noktima. Od strane vatre vika, pesma, zvižduk, daleka, udaljena prašina iskri u purpurnom dimu. Nežnost i dodiri. Njeni. Njegovi. Drhtavica. I nestrpljivost. Klizeći dodir njenih vitkih nogu, koje obgrljuju njegova bedra, zatvaraju se kao kopča...
Beletejn!
Dah iskidan na uzdahe. Iskre pod kapcima, miris jorgovana i ogrozda. Majska Kraljica i Majski Kralj? Bogohulno ruganje? Zaborav?
Beletejn! Majska noć.
Jauk. Njen? Njegov? Crne lokne na očima, na usnama. Upleteni prsti drhtavih ruku. Krik. Njen? Crne trepavice. Vlažne. Jauk. Njegov?
Tišina. Čitava večnost u dšini.
Beletejn... Vatra sve do horizonta...
– Jen?
– Oh, Geralte...
– Jen... Ti plačeš?
– Ne!
– Jen...
– Obećavala sam sebi... Obećavala sam...
– Ne govori ništa. Nema potrebe. Hladno ti je?
– Hladno mi je.
– A sada?
– Toplije.
Nebo je zastrašujućim tempom bivalo sve svetlije, crni zid šume izoštravao je konture, iz bezobličnog mraka otkrio je jasnu, zubatu liniju vrhova drveća. Plavetna najava svitanja ispuzavala je iza njega, razlivala se duž horizonta, gaseći lampice zvezda. Postalo je hladnije. Snažno ju je zagrlio, pokrio plaštom.
– Geralte?
– Mhm?
– Svanuće.
– Znam.
– Povredila sam te?
– Malo.
– Počeće ponovo?
– Nikada se nije ni završilo.
– Molim te... Činiš da se osećam...
– Ne govori ništa. Sve je dobro.
Miris dima koji je puzao kroz vres. Miris jorgovana i ogrozda.
– Geralte?
– Da?
– Sećaš li se našeg susreta u Pustulskim gorama? I onog zlatnog zmaja? Kako se zvao?
– Tri Čavke. Sećam se.
Poljubila ga je u mesto na kom vrat prelazi u ključnjaču, zatim je tu naslonila glavu, golicajući ga kosom.
– Stvoreni smo jedno za drugo – šapnula je. – Možda smo suđeni? Ali od toga neće biti ništa. Šteta je, ali kad zora svane, rastaćemo se. Drugačije ne može biti. Moramo se rastati da ne bismo jedno drugo povredili. Mi, jedno drugom suđeni. Šteta je. Onaj ili oni koji su nas stvorili trebalo je više da se potrude. Sama sudbina nije dovoljna. Premalo je. Potrebno je nešto više. Oprosti mi. Morala sam ti to reći.
– Znam.
– Znala sam da nije imalo smisla da se volimo.
– Grešila si. Imalo je. I pored svega.
– Idi u Cintru, Geralte.
– Šta?
– Idi u Cintru. Idi tamo i ovoga puta nemoj odustati. N
emoj činiti to što si onda... Kad si tamo bio...
– Kako znaš?
– Znam sve o tebi. Zaboravio si? Idi u Cintru, idi što pre tamo. Dolaze zla vremena, Geralte. Veoma zla. Moraš stići...
– Jen...
– Ne govori ništa, molim te.
Hladnije. Sve hladnije. I sve svetlije.
– Ne idi još. Sačekajmo da svane...
– Sačekajmo.
IV
– Ne pomerajte se, gospodine. Treba da vam promenim zavoj, jer se rana prlja, a noga vam strašno otiče. O bogovi, kako ovo gadno izgleda... Treba što pre lekara naći.
– Jebeš lekara – zastenja veštac. – Daj ovde moj koferčić, Jurga. O, tu flašicu. Sipaj, pravo na ranu. O, sto mu đavola!!! Ništa, ništa, sipaj još... Ooooh! Dobro je. Umotaj dobro i pokrij me...
– Otiče, gospon, cela noga. I groznica vas hvata...
– Jebeš groznicu. Jurga?
– Da, gospodine?
– Zaboravio sam da ti zahvalim...
– Ne treba vi, gospodine, da zahvaljujete, nego ja. Pa vi ste meni život spasli, braneći mene podneli ste štetu. A ja? Šta sam ja učinio? Čoveka ranjenog, bez svesti, previo sam, na kola stavio, nisam ga pustio da skapa. Pa to je uobičajena stvar, gospon veštac.
– Nije baš tako obična, Jurga. Ostavljali su me već... u sličnim situacijama... Kô psa...
Trgovac obori pogled, zaćuta.
– Ono jeste, tako je, zloban nas svet okruživa – promrmlja najzad. – Al’ to nije razlog da svi postanemo zlobni. Dobrog nam treba. Tako je mene moj otac učio, i tako ja učim svoje sinove.
Veštac je ćutao, posmatrao grane drveća koje je visilo iznad puta, promicalo brzinom kretanja kola. Noga mu je pulsirala. Nije osećao bol.
– Gde smo?
– Prešli smo brodom reku Travu, sad smo već u mehunskim šumama. Nismo više u Temeriji, nego u Sodenu. Prespavali ste granicu, kad su carinici preturali po kolima. Da vam pravo kažem, vrlo su vam se čudili. Ali stariji od njih vas je znao; bez zadržavanja propustiti, kazao je.
– Znao me je?
– Dabome, tačno tako. Nazvao vas Geralt. Tako je rekao – Geralt iz Rivije. Je l’ to vaše ime?
– Moje...
– Obećao je taj carinik poslati nekog s vešću da je lekar potreban. A ja sam mu tutnuo još nešto u ruku, da ne zaboravi.
– Hvala ti, Jurga.
– Ne, gospon veštac. Kô što sam već kazô, ja zahvaljujem vama. I to nije sve. Još sam vam nešto dužan. Dogovorili smo se... Šta vam je, gospon? Nije vam dobro?
– Jurga... Flašica sa zelenim pečatom...
– Gospon... Onda ćete ponovo... Znate šta ste strašno vikali kroz san...
– Moram, Jurga...
– Vaša volja. Čekajte, sad ću u čašicu sipati... Svih mi bogova, lekar ovde treba što pre, inače...
Veštac okrenu glavu. Čuo je vrisku dece koja su se igrala u isušenom, unutrašnjem jarku što je opasavao vrtove zamka. Bilo ih je desetak. Balavci su pravili graju koja je parala uši, nadvikujući se uzajamno tankim, uzbuđenim glasovima koji su se lomili u falset. Trčali su po dnu jarka gore-dole, podsećali na jato brzih ribica koje su munjevito i neočekivano menjale smer, ali koje su se uvek držale zajedno. Kao i obično, u stopu za razvikanim starijim dečacima, kao strašila mršavim, trčao je zadihani mališa, ni na koji način u stanju da ih stigne.
– Mnogo ih je – primeti veštac.
Mišovor se kiselo nasmeši, čupkajući bradu slegnuo je ramenima.
– Mnogo, dabome.
– A koji od njih... Koji od dečaka je čuvena Nenadnost?
Druid okrenu glavu.
– Nije mi dozvoljeno, Geralte...
– Kalante?
– Naravno. Valjda se nisi zavaravao da će ti tek tako dati dete? Ipak si je poznavao. To je žena od čelika. Ispričaću ti nešto o čemu ne bi trebalo da pričam, u nadi da ćeš razumeti. Računam takođe na to da me nećeš izdati pred njom.
– Pričaj.
– Kada se dete rodilo, pre šest godina, pozvala me je i naredila da te pronađem. I da te ubijem.
– Odbio si.
– Kalante se ništa ne odbija – ozbiljno reče Mišovor, gledajući ga pravo u oči. – Bio sam spreman da pođem na put kad me je ponovo pozvala. I opozvala naređenje, bez reči objašnjenja. Budi oprezan kad budeš s njom razgovarao.
– Biću. Mišovore, reci mi kako se desilo to s Dunijem i Pavetom?
– Plovili su sa Skeliških ostrva ka Cintri. Iznenadila ih je oluja. Od broda ni daščica nije pronađena. Geralte... To da dete tada nije bilo s njima vražji je neobična stvar. Neobjašnjiva. Trebalo je da je vode sa sobom na lađu, u poslednjem trenutku su odustali. Niko ne zna šta je bio razlog, Paveta se nikad nije odvajala od...
– Kako je.Kalante to podnela?
– A šta misliš?
– Shvatam.
Kličući kao banda goblina, dečaci promaknuše pored njih. Geralt primeti da nedaleko od čela rastrčanog čopora juri devojčica, jednako mršava i glasna kao dečaci, samo sa svetlom pletenicom koja je vijorila za njom. Uz divlje zavijanje, grupica se ponovo rasula nadole, po strmoj padini jarka; najmanje polovina, devojčica među njima, spustila se na zadnjicama. I dalje ne mogavši da ih stigne, najmanji se prevrnu, otkotrlja se, stigavši do doline glasno se rasplaka, držeći se za izubijano koleno. Ostali dečaci ga okružiše, rugajući se i ismevajući ga, zatim otrčaše dalje. Devojčica kleknu pored mališe, zagrli ga, obrisa mu suze, razmazujući mu po iskrivljenom licu prašinu i prljavštinu.
– Hajdemo, Geralte. Kraljica čeka.
– Hajdemo, Mišovore.
Kalante je sedela na dugačkoj klupi s naslonom lancima okačenim o debelu granu ogromne lipe. Izgledala je kao da drema, ali je to opovrgavao kratak pokret nogom kojim bi s vremena na vreme pokrenula ljuljašku. S njom su bile tri mlade žene. Jedna je sedela na travi kraj ljuljaške, njena razastrta haljina belela se preko zelenila kao pojas snega. Druge dve su cvrkutale nedaleko od njih, pažljivo razgrćući grane u grmovima malina.
– Gospodarice – Mišovor se nakloni.
Kraljica podiže pogled. Geralt kleknu.
– Veštac – suvo je rekla.
Kao i nekada, ukrašavala se smaragdima koji su se slagali s njenom zelenom haljinom. I s bojom očiju. Kao i nekada, nosila je usku zlatnu dijademu na pepeljastosivoj kosi. Ali ruke, koje je zapamtio kao bele i tanke, nisu bile tako tanke. Ugojila se.
– Budi pozdravljena, Kalante iz Cintre.
– Zdravo, Geralte iz Rivije. Ustani. Čekala sam te. Mišovore, prijatelju, otprati dame do zamka.
– Razumem, gospodarice.
Ostali su sami.
– Šest godina – progovori Kalante, bez osmeha. – Zastrašujuće si precizan, vešče.
Nije prokomentarisao.
– Bilo je trenutaka, ah, šta ja to govorim, bilo je godina kad sam se zavaravala da ćeš zaboraviti. Donekle i da ti drugi povodi neće dozvoliti da dođeš. Ne, nisam ti u suštini želela nesreću, ali morala sam ipak uzeti u obzir ne suviše bezbedan karakter tvog zanimanja. Govore da smrt ide u korak s tobom, Geralte iz Rivije, ali da se ti nikada ne okrećeš. A kasnije... Kada je Paveta... Verovatno već znaš?
– Znam – Geralt pognu glavu. – Saosećam s tobom svim srcem...
– Ne – prekinula ga je. – To je bilo davno. Više ne nosim crninu, kao što vidiš. Nosila sam je dovoljno dugo. Paveta i Duni... Bili su suđeni. Do kraja. I kako ne verovati u moć sudbine?
Oboje su ćutali. Kalante pomeri nogu, ponovo pokrenu ljuljašku.
– I tako, vrati se veštac posle šest dogovorenih godina – rekla je polako, a na njenim usnama pojavi se neobičan osmeh. – Vrati se i zahteva da se obećanje ispuni. Šta misliš, Geralte, verovatno će upravo na ovakav način pričati priče o našem susretu, kad sto godina prođe? Ja mislim da će upravo tako biti. S tim što će zasigurno ukrasiti priču, udariti u nežne strune, zaigrati na emocije. Da, umeju oni to. Mogu to da zamislim. Počuj, molim te. I reče okrutni veštac: „Ispuni obećanje, kraljice, ili će na teb
e pasti kletva.“ A kraljica, oblivena suzama, pade pred vešca na kolena, vičući: „Milosti! Ne uzimaj mi to dete! Još mi je samo ono ostalo!“
– Kalante...
– Ne prekidaj me – reče strogo. – Pričam bajku, nisi primetio? Slušaj dalje. Zli, okrutni veštac zatopta nogama, mahnu rukama, pa viknu: „Čuvaj se, izdajnice, čuvaj se osvete sudbine! Ako obećanje ne održiš, kazna te neće zaobići!“ A kraljica odgovara: „Onda dobro, vešče. Neka bude kako sudbina hoće. Eno, tamo, pogledaj, igra se desetoro dece. Poznaćeš koje ti je od njih suđeno, uzećeš ga kô svoje i ostavićeš me prepuklog srca.“
Veštac je ćutao.
– U bajci – Kalantin osmeh postajao je sve neprijatniji – kraljica bi, kako ja to zamišljam, dozvolila vešcu da tri puta pogađa. Ali mi, Geralte, više nismo u bajci. Mi smo tu, zaista, ti i ja, i naš problem. I naša sudbina. Ovo nije priča, ovo je život. Bedan, zao, težak, koji ne prašta greške, uvrede, žal, razočaranja i nesreće, ne pošteđuje nikoga, pa ni vešce, ni kraljice. I zato ćeš, Geralte iz Rivije, pogađati samo jednom.
Veštac je i dalje ćutao.
– Samo jedan jedini put – ponovi Kalante. – Ali kao što rekoh, ovo nije bajka, već život, koji sami sebi moramo ispuniti trenucima sreće, jer na sudbinu se i na njen osmeh, kao što vidiš, ne može računati. I zato, nezavisno od ishoda pogađanja, nećeš otići odavde ni sa čim. Odvešćeš jedno dete. Ono na koje padne tvoj izbor. Dete koje ćeš načiniti vešcem. Ukoliko to dete izdrži Kušanje travama, razume se.
Geralt naglo podiže glavu. Kraljica se osmehnu. Znao je taj osmeh, odvratan i zao, prezriv jer nije skrivao izveštačenost.
– Iznenađen si – konstatovala je. – E pa, malo sam proučavala. Budući da Pavetino dete ima šanse da postane veštac, prilično sam se potrudila. Moji izvori, Geralte, ipak ćute o tome koliko od desetoro dece izdrži Kušanje travama. Zar ne želiš da umiriš moju znatiželju u tom pogledu?
– Kraljice – Geralt se nakašlja. – Zasigurno si se potrudila dovoljno da bi saznala da mi kodeks i zakletva zabranjuju čak i da izgovorim naziv te pojave, a kamoli da diskutujem o njoj.
Kalante naglo zaustavi ljuljašku, zarivši potpeticu u zemlju.