– Vratila sam ti mačeve – Ticijana spusti pogled. – A ujedno sam sebi navukla probleme za vrat. Taj sudski pozivar me je prešao. Jutros je prislušnuo kako se raspitujem o tebi na stanici trajekta. I odmah zatim se prilepio kao čičak. Sada znam zbog čega. Ja sam kriva za taj poziv.
– Biće ti potreban advokat – Neven potmulo konstatova. – Ali ne preporučujem ti gđu advokata iz Keraka. Ona se bolje pokazuje van sudnice.
– Mogu da zaboravim na advokata. Jesi li obratio pažnju na datum poziva? Kladim se da je rasprava već gotova i da je doneta presuda u odsustvu. I da su mi već preuzeli račun.
– Stvarno se izvinjavam – reče Ticijana. – To je moja krivica. Oprosti
– Nemam šta da ti oprostim, nisi ni za šta kriva. A oni nek se podave, Risberg zajedno sa sudovima. Gazda! Bocu Est Esta, ako može!
•
Uskoro su bili jedini gosti u izbi, uskoro im je krčmar demonstrativnim zevanjem davao do znanja da je vreme da završavaju. Prva je krenula u sobu Ticijana, a ubrzo za njom požuri Neven.
Geralt nije krenuo u sobicu u kojoj je bio smešten zajedno s pesnikom. Umesto toga, tiho je zakucao na vrata Ticijane Frevi. Odmah je otvorila.
– Čekala sam – promrmlja, povukavši ga unutra. – Znala sam da ćeš doći. A da nisi došao, pošla bih da te tražim.
•
Morala ga je uspavati magijom, inače bi se sigurno probudio kada je izlazila. A morala je da izađe pre zore, dok je još bilo mračno. Za njom je ostao miris. Delikatan miris irisa i bergamota. I još nečega. Ruže?
Na stočiću, na njegovim mačevima, stajao je cvet. Ruža. Jedna od belih ruža iz saksije postavljene ispred krčme.
•
Niko se nije sećao šta je bilo to mesto, ko ga je sagradio i za šta je služilo. Iza krčme, u kotlini, sačuvale su se ruine prastare građevine, nekada velikog i sigurno bogatog kompleksa. Od zgrada praktično ništa nije ostalo, ostaci temelja, zagrmljene jame, tu i tamo kameni blok. Ostalo je razneseno i razgrabljeno. Građa je bila dragocena, ništa nije smelo propasti.
Stupili su pod komade polupanog portala koji je nekada bio impozantan luk, a danas izgleda kao vešala: utisak je pojačavao bršljan obešen kao odsečena omča. Išli su alejom okruženom drvećem. Usahnulim, sakatim i nakaznim drvećem, kao da je savijeno zbog tereta kletve koja pritiska ovo mesto. Aleja je vodila ka vrtu. Tačnije rečeno, ka onome što je nekada bio vrt. Rondele šimširika, žutilica i ruža penjačica, nekada sigurno ukrasno potkresane, danas su bile divlja i neuredna zbrka grana, bodljikavih puzavica i suvih stabljika. Iz zbrke su izvirivali ostaci kipova i rezbarija, većinom, činilo se, u punoj veličini. Ostaci su bili toliko sićušni, da nije bilo moguće ni približno odrediti koga su – ili šta – predstavljali kipovi. Uostalom, nije to bilo od velikog značaja. Kipovi su bili prošlost. Nisu opstali, znači da su prestali da se računaju. Ostala je ruina i ona će, činilo se, trajati dugo, ruine su večne.
Ruina. Spomenik zdruzganom svetu.
– Nevene.
– Da?
– U poslednje vreme, sve što je moglo da pođe po zlu, pošlo je po zlu. I čini mi se da sam ja to sve zakuvao. Čega god sam se dotakao u poslednje vreme nije dobro ispalo.
– Tako ti se čini?
– Tako mi se čini.
– Pa, onda je sigurno tako. Ne očekuj komentare. Dosadilo mi je da komentarišem. A sada, ako nije problem, sažaljevaj sebe u tišini. Upravo stvaram, tvoje jadikovanje me dekoncentriše.
Neven sede na srušenu kolumnu, zabaci šešir na potiljak, prekrsti nogu preko noge, uvrnu vijke lutnje.
Treperi sveća, oganj zgasnu
Vetar hladni dunu osetno...
Stvarno dunu vetar, naglo i silovito. A Neven presta da svira. I duboko uzdahnu.
Veštac se okrenu.
Stajala je na ulazu u aleju, između napuklog podnožja neraspoznatljivog kipa i upletenog gustiša usahlog drena. Visoka, u tesnoj haljini. S glavom sivkaste nijanse, više karakterističnom za korzake nego za srebrne lisice. Sa špicastim ušima i izduženom njuškom.
– Najavila sam da ću doći. – U njušci lisice zasijaše redovi očnjaka. – Jednog dana. Danas je taj dan.
Geralt se nije pomerio. Na leđima je osećao poznat teret oba svoja mača, teret koji mu je nedostajao mesec dana. Koji mu je obično davao spokoj i sigurnost. Danas, u tom trenutku, teret je bio samo teret.
– Došla sam... – Aguara blesnu zubima. – Ni sama ne znam zašto sam došla. Možda da se oprostim. Možda da njoj dozvolim da se oprosti s tobom.
Iza lisice se pomoli vitka devojčica u tesnoj haljinici. Njeno bledo i neprirodno nepomično lice još je bilo napola ljudsko. Ali možda ipak već više lisičje nego ljudsko. Promene su se brzo odvijale.
Veštac odmahnu glavom.
– Izlečila si... Oživela si je? Ne, to je nemoguće. Ona je, dakle, bila živa tamo, na brodu. Živa. Pravila se da je mrtva.
Aguara glasno zakevta. Bilo mu je potrebno neko vreme da shvati da je to bio smeh. Da se lisica smeje.
– Nekada smo mogle mnogo toga! Iluzije magičnih ostrva, plešući zmajevi na nebu, vizije moćne armije koja se približava zidinama grada... Nekada, davno. Sada se svet promenio, naše sposobnosti su se smanjile... a mi smo zakržljale. Više smo lisice, nego aguare. Ali još uvek je i najmanja, čak i najmlađa lisica sposobna da iluzijom prevari vaše primitivne ljudske umove.
– Prvi put u životu mi je – reče ubrzo – drago što sam prevaren.
– Nije istina da si sve loše uradio. A kao nagradu možeš da dotakneš moje lice.
Nakašlja se, gledajući u oštre zube.
– Hmm...
– Iluzije su ono o čemu razmišljaš. Čega se plašiš. I o čemu maštaš.
– Molim?
Lisica tiho zakevta. I preobrazi se.
Tamne, ljubičaste oči, usplamtele na bledom, trouglastom licu. Kao gavran crne lokne, zatalasane kao oluja, u kaskadama padaju na ramena, sijaju, odbijaju svetlost kao paunovo perje, uvijajući se i talasajući pri svakom pokretu. Usta, čudesno uska i bleda ispod ruža. Na vratu crna somotska traka, na traci opsidijanska zvezda koja se iskri i šalje naokolo hiljade refleksa...
Jenefer se osmehnu. A veštac joj dodirnu obraz.
A onda procveta suvi dren.
A potom dunu vetar, trgnu žbunje. Svet iščeznu iza zastora vrtložećih belih latica.
– Iluzija – začu aguarin glas. – Sve je iluzija.
•
Neven završi s pevanjem. Ali nije odlagao lutnju. Sedeo je na komadu obaljene kolumne. Gledao je u nebo.
Geralt je sedeo pored. Razmatrao je razne stvari. Razne stvari je sređivao u sebi. Bolje reći, pokušavao da sredi. Kovao je planove. Većinom potpuno nerealne. Obećavao je sebi razne stvari. Jako sumnjajući da će bilo koje od obećanja moći da održi.
– Kako to – Neven se iznenada odazva – da mi ti nikada nisi čestitao na baladama. Toliko sam ih uz tebe sastavio i otpevao. A ti mi nikada nisi kazao: „To je bilo lepo. Želeo bih da to opet odsviraš”. Nikada to nisi rekao.
– Slažem se. Nisam rekao da bih želeo. Hoćeš li da znaš zbog čega?
– Zbog čega?
– Zato što nisam želeo.
– To je tolika žrtva? – bard nije odustajao. – Toliki napor? Da kažeš: „Odsviraj to još jedanput, Nevene. Odsviraj „Kako vreme prolazi".“
– Odsviraj to još jedanput, Nevene. Odsviraj „Kako vreme prolazi".
– Nisi to rekao nimalo ubedljivo.
– I šta s tim? Pa ionako ćeš odsvirati.
– Da znaš.
Treperi sveća, oganj zgasnu
Vetar hladni dunu osetno
I teku dani
I prolazi vreme
U tišini i neprimetno
Još si pokraj mene i još nas
Nešto veže, iako nije idealno
Jer teku dani
Jer prolazi vreme
U tišini i neprimetno
Sećanje na pređene pute i staze
Ostaće u nama nepovratno
Iako teku dani
/> Iako prolazi vreme
U tišini i neprimetno
Zato, draga, još jednom,
ponovimo refren trijumfalno
Tako teku dani
Tako prolazi vreme
U tišini i neprimetno
Geralt ustade.
– Vreme je da krenemo, Nevene.
– Je li? A kuda?
– Zar nije svejedno?
– U suštini jeste. Hajdemo.
Epilog
Na brežuljku su se beleli ostaci građevine pretvorene u ruinu toliko davno da je potpuno zarasla. Bršljan je obavio zidine, mlado drveće probijalo se kroz raspukle podove. Nekada je to – Nimue to nije mogla znati – bio hram, sedište sveštenika nekog zaboravljenog božanstva. Za Nimue je to bila samo ruina. Gomila kamenja. I putokaz. Znak da ide pravim putem.
Odmah iza brežuljka i ruina drum se, naime, račvao. Jedan put vodio je na zapad, preko vresišta. Drugi, koji je išao na sever, nestajao je u gustoj i mračnoj šumi. Uronjavao je u crn gustiš, tonuo u sumornom mraku, rasplinjavao se u njemu.
I to je bio njen put. Na sever. Kroz ozloglašenu Sojkinu šumu.
Priče kojima su pokušali da je zastraše u Ivalu nisu je naročito uzrujale, tokom putovanja je nekoliko puta imala posla s nečim sličnim, svaki kraj je imao svoj strašan folklor, lokalne užase i horore koji su služili da se prolaznicima utera strah. Nimue je već bila strašena rusalkama u jezerima, bereginjama u rekama, vihtovima na raskrsnicama i vampirima na grobljima. Svaki drugi most trebalo je da bude skrovište trolova, svaka druga grupa krivih vrba strigina stražara. Nimue se na kraju privikla, banalizovani strahovi prestali su da budu strašni. Ali nikako nije mogla da savlada čudan nemir koji ju je obuzimao pre nego što bi kročila u mračnu šumu, na putić između kurgana u magli ili stazu usred močvara prekrivenih parom.
Sada je takođe, ispred mračnog zida šume, osećala taj nemir koji joj je izazivao žmarce po vratu i sušio joj usta.
Put je utaban, ponavljala je u sebi, sav je u brazdama od kola, ugažen kopitima konja i volova. Šta s tim što ta šuma izgleda strašno, nije to nikakav divlji čestar, to je prometan put do Dorijana što vodi kroz poslednji deo prašume koji je preživeo sekire i testere. Mnogi putuju tuda, mnogi hodaju tuda. I ja ću proći. Ne bojim se.
Ja sam Nimue verh Vledir ap Gvin.
Grotlo, Guado, Sibel, Bruga, Kasterfurt, Mortara, Ivalo, Dorijan, Anhor, Gors Velen.
Pogledala je oko sebe da neko slučajno ne nailazi. Bilo bi, pomisli, sigurnije u društvu. Ali drum, kao za inat, baš danas, baš sada, nije hteo da bude prometan. Bio je, štaviše, opusteo.
Nije bilo izlaza. Nimue otkašlja, popravi zavežljaj na ramenu i snažno stisnu štap. I zakorači u šumu.
U drvostaju su dominirali hrastovi, brestovi kao i stari, posrastani grabovi, bilo je i borova i ariša. Dole je prevladavala gusta šikara, isprepleteni glogovi, leske, sremze i orlovi nokti. Takva šikara obično je vrvela od šumskih ptica, u ovoj šumi je ipak vladala zlokobna tišina. Nimue je koračala pogleda zarivenog u zemlju. Odahnula je s olakšanjem kada je u jednom trenutku negde u dubini šume zakuckao detlić. Ovde ipak nešto živi, pomisli, nisam potpuno sama.
Zaustavila se i naglo okrenula. Nije spazila nikoga niti išta, a na trenutak je bila uverena da neko ide za njom. Osetila je da je neko posmatra. Tajno prati. Strah joj je stegnuo grlo, kao drhtavica joj se spustio niz leđa.
Ubrzala je korak. Kako joj se učinilo, šuma je počela da se proređuje, postalo je svetlije i zelenije, pošto je u drvostaju počela preovlađivati breza. Još jedna okuka, još dve, grozničavo pomisli, još malo i šuma će se završiti. Ostaviću ovu šumu iza sebe, zajedno s tim što se prikrada iza mene. A ja ću poći dalje.
Grotlo, Guado, Sibel, Bruga...
Nije čula ni šum, kretanje je ulovila krajičkom oka. Iz gustiša paprati izlete siv, pljosnat, mnogonog i neverovatno brz oblik. Nimue vrisnu, videvši škljocajuća klešta, velika kao kose. Sape naježene šiljcima i čekinjama. Brojne oči koje opasuju glavu poput krune.
Osetila je snažan trzaj koji ju je podigao i silovito odbacio. Strovalila se leđima na elastične izdanke leske, uhvativši se za njih, gotova da skoči i pobegne. Zamrla je, posmatrajući divlji ples koji se odvijao na putu.
Mnogonogi stvor je skakao i okretao se, okretao se neverovatno brzo, uzmahujući šapama i kloparajući užasnim mandibulama. A oko njega, još brže, tako brzo da se razmazivao pred očima, plesao je čovek. Naoružan s dva mača.
Pred očima Nimue, skamenjene od straha, u vazduh je najpre poletela jedna, potom druga, a potom treća odsečena šapa. Udarci mačeva pali su na pljosnati trup, iz kojeg su šiknuli mlazevi zelene mase. Stvor se teturao i bacao, najzad se divljim skokom bacio u šumu, u beg. Nije daleko pobegao. Čovek s mačevima ga je stigao, nagazio, energično prikucao za zemlju šiljcima oba sečiva odjednom. Stvor je dugo mlatio po zemlji ticalima, dok se najzad nije ukočio.
Nimue je pritisnula ruke uz grudi, pokušavši da na taj način umiri lupanje srca. Videla je kako se njen izbavitelj spušta na kolena kod ubijenog čudovišta, kako uz pomoć noža otkida nešto s njegovog pancira. Kako briše sečiva mačeva i stavlja ih u korice na leđima.
– Sve u redu?
Malo je potrajalo dok je do Nimue doprlo da nju to pita. Ali ionako nije mogla da ispusti glas, niti da ustane iz leske. Njen izbavitelj nije žurio da je izvuče iz grmlja, na kraju je morala sama da se iskobelja. Noge su joj se toliko tresle da je jedva stajala. Suvoća u ustima nikako nije htela da popusti.
– Loša je ideja da sama putuješ kroz šumu – kaza izbavitelj, prilazeći bliže.
Skinuo je kapuljaču, snežnobela kosa gotovo je zableštala usred šumskog polumraka. Nimue umalo nije kriknula, mahinalnim pokretom prislonila je pesnice na usta. To je nemoguće, pomisli, to je apsolutno nemoguće. Verovatno sanjam.
– Ali od sada – nastavi belokosi, gledajući pocrnelu i patiniranu metalnu pločicu koju je držao u ruci. – Od sada će ovuda moći bezbedno da se hoda. Jer šta ovde imamo? IDR UL Ex IX 0008 BETA. Ha! Nedostajala si mi u računici, osmice. Ali sada su računi poravnati. Kako si, devojko? Ah, oprosti. Praznina u ustima, a? Oduzeo ti se jezik? Znam to, znam. Izvoli, gucni.
Uze pruženu čuturu u drhtave ruke.
– Kuda to putuješ?
– U D... U D...
– U?
– U... Dorijan. Šta je to bilo? Ono... tamo?
– Remek-delo... Majstorsko delo broj osam. Uostalom, nije važno šta je to bilo. Važno je da je prestalo da bude. A ko si ti? Kuda ideš?
Klimnu glavom, proguta pljuvačku. I odvaži se. I sama iznenađena svojom hrabrošću.
– Ja sam... Ja sam Nimue verh Vledir ap Gvin. Iz Dorijana idem u Anhor, odande u Gors Velen. U Aretuzu, školu čarobnica na ostrvu Taned.
– Oho. A odakle putuješ?
– Iz sela Grotlo. Preko Guada, Sibela, Bruge, Kasterfurta...
– Znam tu trasu – prekinu je. – Uistinu si proputovala pola sveta. Nimue, kćeri Vledira. U Aretuzi bi trebalo da ti to priznaju kao bodove na prijemnom ispitu. Ali po svoj prilici neće. Zacrtala si sebi ambiciozan cilj, devojko iz sela Grotlo. Vrlo ambiciozan. Hajde sa mnom.
– Dobri... – Nimue je i dalje kruto držala noge. – Dobri gospodine...
– Da?
– Hvala što ste me spasli.
– Ja tebi treba da se zahvalim. Već dobrih nekoliko dana tražim ovde nekog kao što si ti. Ko god je ovuda išao, išao je u brojnim grupama, glasno i naoružano, a naše remek-delo nije se usuđivalo da napadne takve, nije pomaljalo nos iz skrovišta. Ti si ga iz njega izmamila. Čak je i s velike razdaljine mogao da prepozna lak plen. Nekog ko putuje sam. I ko je nevelik. Bez uvrede.
Kako se ispostavilo, rub šume je bio odmah tu. Napred, pokraj zasebne grupe drveća, čekao je konj belokosog. Doratasta kobila.
– Odavde do Dorijana – reče belokosi – ima nekih četrdeset milja. Za tebe tri dana puta. Tri i po, računajući ostatak današnjeg. Svesna si toga?
Nimue oseti iznenadnu euforiju koja je nivelirala otupelost i druge posledice straha
. Ovo je san, pomisli. Verovatno sanjam. Jer ovo ne može biti java.
– Šta ti je? Dobro se osećaš?
Nimue se odvaži.
– Ta kobila... – od uzbuđenja je jedva uspela da artikuliše. – Ta kobila se zove Ukljeva. Jer se svaki tvoj konj tako zove. Jer ti si Geralt iz Rivije. Veštac Geralt iz Rivije.
Dugo ju je posmatrao. Ćutao je. Nimue je takođe ćutala, pogleda zarivenog u zemlju.
– Koja je godina?
– Hiljadu trista... – podiže zamišljene oči. – Hiljadu trista sedamdeset treća posle Preporoda.
– Ako je tako – belokosi obrisa lice dlanom u rukavici – onda Geralt iz Rivije odavno nije živ. Umro je pre sto pet godina. Ali mislim da bi mu bilo drago da... Bilo bi mu drago što ga se posle tih sto pet godina ljudi sećaju. Što se sećaju ko je on bio. Ma sećaju se čak i imena njegovog konja. Da, mislim da bi mu bilo drago... Kada bi mogao to da zna. Hodi. Otpratiću te.
Dugo su išli u tišini. Nimue je grizla usne. Postiđena, odlučila je da više ne progovara.
– Ispred nas su – belokosi prekinu napetu tišinu – raskršća i drum. Put do Dorijana. Stići ćeš bezbedno...