– Veštac Geralt nije umro! – odbrusi Nimue. – Samo je otišao, otišao je u Zemlju jabuka. Ali vratiće se... Vratiće se, jer tako kaže legenda.
– Legende. Mitovi. Bajke. Predanja i priče. Mogao sam da naslutim, Nimue iz sela Grotlo, koja ideš u školu čarobnica na ostrvu Taned. Ne bi se odvažila na tako sumanut pohod da nije legendi i bajki na kojima si odrasla. Ali to su samo bajke, Nimue. Samo bajke. Već si previše daleko otišla od kuće da to ne shvatiš.
– Veštac će se vratiti s onog sveta! – nije odustajala. – Vratiće se da brani ljude kada se Zlo ponovo razulari. Dokle bude postojala tama, dotle će biti potrebni vešci. A tama stalno postoji!
Dugo je ćutao, gledajući u stranu. Napokon je okrenuo lice ka njoj. I osmehnuo se.
– Tama stalno postoji – potvrdi on. – Uprkos postignutom napretku koji, kako nam nalažu da verujemo, treba da rasvetljava mrak, eliminiše pretnje i tera strahove. Sve dosad, napredak nije imao velikog uspeha u toj stvari. Sve dosad, napredak nam samo sugeriše da je tama isključivo sujeverje koje zasenjuje svetlost, da nema čega da se bojimo. Ali to nije istina. Imamo čega da se bojimo. Zato što će uvek, uvek postojati tama. I uvek će u tami biti razulareno Zlo, uvek će u tami biti očnjaci i kandže, ubistvo i krv. I uvek će biti potrebni vešci. I kamo sreće da se uvek pojavljuju tamo gde su preko potrebni. Tamo odakle dopire poziv u pomoć. Tamo odakle ih prizivaju. Kamo sreće da se, kada su pozvani, pojavlju s mačem u ruci. Mačem čiji blesak probija tamu, čija svetlost razgoni mrak. Lepa bajka, zar ne? I dobro se završava, kao što bi svaka bajka i trebalo.
– Ali... – zamuca. – Ali to je ipak sto godina... Kako je moguće da... Kako je to moguće?
– Takva pitanja – prekinu je, i dalje s osmehom – ne bi smela da postavlja buduća polaznica Aretuze. Škole u kojoj uče da nema nemogućih stvari. Jer sve što je danas nemoguće sutra će postati moguće. Takav slogan bi trebalo da se vidi iznad ulaza u univerzitet koji će uskoro biti tvoja škola. Srećan put, Nimue. Zbogom. Ovde se rastajemo.
– Ali... – osetila je iznenadno olakšanje, a reći su potekle kao reka. – Ali htela sam da znam... Da znam više. O Jenefer. O Ciri. O tome kako se zaista završila ona priča. Ja sam čitala... znam legendu. Znam sve. O vešcima. O Kaer Morhenu. Znam čak i nazive svih veščevskih Znakova! Molim te, ispričaj mi...
– Ovde se rastajemo – ljubazno je prekinu on. – Pred tobom je put ka tvojoj sudbini. Preda mnom je sasvim drugi put. Priča traje, ona se nikada ne završava. Što se pak Znakova tiče... Ima jedan koji ne znaš. Nosi naziv Somne. Pogledaj moju ruku.
Ona pogleda.
– Iluzija – začula je odnekud, izdaleka. – Sve je iluzija.
– Hej, devojko! Ne spavaj, inače će te pokrasti!
Ona podiže glavu. Protrlja oči. I skoči sa zemlje.
– Zaspala sam? Sanjala sam?
– I te kako! – zasmeja se na sedištu krupna žena koja je upravljala kolima. – Kao klada! Kao zaklana! Dva puta sam te vikala, a ti ništa. Već sam htela da siđem s kola... Sama si? Što se tako osvrćeš? Tražiš nekoga?
– Čoveka... s belom kosom... Bio je tu... A možda... Ni sama više ne znam...
– Nisam nikoga ovde videla – reče žena. Iza njenih leđa, iza cerade, izviriše glave dvoje dece.
– Vidim, putuješ. – Žena pogledom pokaza na Nimuin zavežljaj i štap. – Ja idem ka Dorijanu. Ako hoćeš, povešću te. Ako i ti ideš na tu stranu.
– Hvala – Nimue se uspentra na sedište. – Hvala vam do neba!
– Ma! – žena opali dizginima. – Tamo idem! Udobnije je na kočiji, nego giljati pešice, ne? Oj, mora da si se đavolski umorila kad te je san tako savladao da si legla pored samog puta. Spavala si, kažem ti...
– Kao klada – uzdahnu Nimue. – Znam. Umorila sam se i zaspala. A uz to sam imala...
– Pa? Šta si imala?
Pogledala je oko sebe. Iza nje je bila crna šuma. Ispred nje put kroz špalir vrba. Put ka sudbini.
Priča traje, pomisli. Priča se nikada ne završava.
– Imala sam veoma čudan san.
{1} Rus.: дрожки –laka otkrivena kola sa tri sedišta; niske najamne kočije. (Prim. prev.)
{2} Izumrla vrsta iz roda divljeg goveda. Tur je istrebljen u Evropi u XVII veku. (Prim. prev.)
{3} Od fr.: corps de garde – stražara s čuvarima na ulazu u tvrđavu; često osposobljena i za paljbu. (Prim. prev.)
{4} Fr.: maître d'hôtel – šef sale; vlasnik hotela. (Prim. prev.)
{5} Prevod Velimira Živojinovića. (Prim. prev.)
{6} U prevodu Sime Pandurovića i Živojina Simića. (Prim. prev.)
{7} Last – stara merna jedinica, uglavnom za žito (3000-3840 litara). (Prim. prev.)
{8} Lat.: Emberiza hortulana – vrsta ptice, kod nas poznata kao vrtna strnadica. (Prim. prev.)
{9} Nem.: vorstag – element nepomične opute na nekom plovnom objektu koja pridržava jarbol da ne padne. (Prim. prev.)
{10} Viktor Peljevin, Sveta knjiga vukodlaka; prevod s ruskog: Mirjana Grbić. (Prim. prev.)
{11} U prevodu Sime Pandurovića i Živojina Simića. (Prim. prev.)
Andrzej Sapkowski, Sezona Oluja
Thank you for reading books on BookFrom.Net Share this book with friends