Jarac opet podiže glavu, koraknu, izađe iza zaklona stabla – i najednom se lagano okrenu napred. Držeći strelu u punoj nategnutosti luka, Milva opsova u sebi. Gađati spreda bilo je nesigurno – umesto u pluća, oštrica je mogla da pogodi u stomak. Čekala je, zaustavljena daha, osećala je slan ukus tetive u uglu usana. Bila je to još jedna velika prednost njenog luka, dragocena – da je koristila teže, ili manje brižljivo izrađeno oružje, ne bi uspela tako dugo da ga drži nategnutim a da ne rizikuje da će joj se ruka umoriti ili da će strela biti manje precizna.
Na sreću, jarac nagnu glavu, čupnu travu koja je virila iz mahovine i okrenu se postrance. Milva spokojno odahnu, nacilja srčanu komoru i nežno ispusti tetivu iz prstiju.
Nije, međutim, čula očekivano pucanje rebra koje je slomila oštrica strele. Jarac poskoči uvis, džilitnu se i nestade u šuštanju pokrenutog lišća i pucketanju suvih grana.
U trajanju nekoliko otkucaja srca, Milva je stajala nepomično, skamenila se kao mermerni kip šumske boginje. Tek kada su svi glasovi utihnuli, odvojila je desnu ruku od obraza i opustila luk. Pošto je u sećanju zabeležila putanju kojom je životinja pobegla, sela je spokojno i naslonila leđa o stablo. Bila je iskusan lovac, jahala je kasom po gazdinim šumama još od malih nogu, prvu srnu ulovila je u svojoj jedanaestoj godini, prvog jelena četrnaesterca{4} – što je bio neverovatno srećan lovački predznak – na svoj četrnaesti rođendan. A iskustvo ju je učilo da u poteru za ustreljenom životinjom nikad ne treba žuriti. Ako je dobro streljala, jarac će morati da padne ne dalje od dvesta koraka od ždrela kotline. Ako je gađala lošije – a u načelu nije dopuštala takvu mogućnost – žurba bi samo mogla da pogorša stvar. Životinja koju rđavo pogodiš i ne uznemiravaš je usporiće svoj trk posle paničnog bekstva i hodaće. Ali ako je budeš jurio i plašio, jurcaće dok vrat ne polomi i neće usporiti ni iza devetog brda.
Imala je, dakle, u najmanju ruku pola sata. Utakla je stabljičicu trave među zube i opet se zamislila. Sećala se.
*
Kad se posle dvanaest dana vratila u Brokilon, veštac je već hodao. Blago je hramao i neznatno kukom zanosio, ali je hodao. Milva se nije začudila – znala je za čudotvorna lekovita svojstva šumske vode i trava zvanih koninhela. Znala je i za Aglaisine isceliteljske moći, više puta je bila svedok munjevitog ozdravljenja ranjenih drijada. A glasine o neviđenoj otpornosti i izdržljivosti veštaca, takođe, videlo se, nije iz palca isisala.
U Kol Serai se nije zaputila odmah pošto je stigla, mada su drijade napominjale da Gvinbleid nestrpljivo iščekuje njen povratak. Namerno je odugovlačila – i dalje je bila nezadovoljna misijom koju je dobila i želela je to da pokaže. Otpratila je u logor vilenjake iz dovedenog odreda Veverica. Razvlačila je podnošenje izveštaja o događajima na putu, upozorila je drijade na blokadu koju ljudi prave na granici sa Vrpcom. Tek kad joj je napomenuto treći put, Milva se okupala, presvukla i pošla kod vešca.
Čekao ju je na kraju proplanka, tamo gde su rasli kedrovi. Šetao se, a s vremena na vreme bi priseo, gipko se ispravljajući. Videlo se da mu je Aglais preporučila da vežba.
– Kakve su vesti? – upitao ju je čim su se pozdravili. Hladnoća u njegovom glasu nije je zbunila.
– Verovatno je blizu kraj rata – odvrati Milva, sležući ramenima. – Nilfgard je, kažu, zjelo Liriju i Edirn potukao. Verden se predao, a kralj Temerije se s nilfgardskim carem nagodio. A vilenjaci iz Cvetne doline sopstveno su kraljevstvo osnovali. Pri svem tom, Skoja’taeli iz Temerije i Redanje nisu tamo otišli. Još uvek se bore...
– Nisam to imao na umu.
– Kako to? – pretvarala se da je iznenađena. – Istina je, skoknula sam u Dorijan, kao što si tražio, mada mi se time put dobrano produžio. A po putevima gadne opasnosti jakošnje vrebaju...
Milva prekide, protegnu se. Ovog puta je nije požurivao.
– Taj Kodringer – upita najzad – kojeg si mi rekao da posetim, bio je tvoj prijatelj?
Veščevo lice ne zadrhta, ali je Milva znala da je iz prve razumeo.
– Ne, nije bio.
– Dobro je – nastavi ona oslobođeno. – Jer više nije među živima. Izgoreo je sa svojom nastambom, ostao je tek dimnjak i pola frontalnog zida. Čitav Dorijan bruji od glasina. Jedni pričaju da se taj Kodringer bavio veštičarenjem i da je spravljao otrovne odvare, da je s đavolom šurovao, pa ga je čortova vatra i progutala. Drugi pak vele da je nos i prste gurao gde nije trebalo; tako je, kažu, običavao. A nekome se to nije sviđalo, pa ga je prosto ucmekao i požar podmetnuo da bi tragove zatro. A šta ti misliš?
Na posivelom licu nije bilo ni odgovora ni emocije. Zato je nastavila u zluradom i arogantnom tonu.
– Zanimljivo je da su se taj požar i smrt tog Kodringera o prvoj mladini u julu zalomili, kad se i onaj rusvaj na ostrvu Taned zbio. Sva je prilika da je neko pretpostavio da će upravo Kodringer o tim neredima nešto znati i da će ga o detaljima ispitivati. Kao da je neko hteo da mu jednom zasvagda usta zapuši, jezičinu da mu iščupa. Šta kažeš na to? Gle, rekla bih da ništa nećeš da kažeš. Škrt si na rečima! E pa onda ću ja da ti kažem: opasna su ta tvoja dela, ta tvoja uhođenja i izbičkavanja. Možda bi neko, sem Kodringerovih, još pokoja usta rado začepio. Tako mislim.
– Oprosti mi – reče malo zatim veštac. – U pravu si. Izložio sam te opasnosti. Bio je to suviše opasan zadatak za...
– Za žensko, je l’ da? – zamahnu glavom Milva, oštrim pokretom zabaci preko ramena još uvek mokru kosu. – To si hteo da kažeš? Al’ si dasa! Utuvi deder u glavu da ti ja, mada čučim kada pišam, nisam nikakva jagnjetina, nego mužetina! I kukavicom me ne nazivaj, jer me ne znaš!
– Znam – reče veštac tiho i mirno, ne reagujući na njenu ljutnju i povišen ton. – Ti si Milva. Prebacuješ Veverice u Brokilon, pri čemu se probijaš kroz potere. Poznata mi je tvoja odvažnost. Ali ja sam te lakomisleno i samoživo izvrgnuo...
– Koješta! – prekide ga oštro. – Brini ti za sebe, a ne za mene. Za devojku se svoju brini!
Milva se osmehnu podrugljivo. Jer ovog puta lice mu se izmenilo. Ćutala je namerno, čekala je dalja pitanja.
– Šta znaš? – upita je najzad. – I od koga?
– Ti si imao svog Kodringera – prasnu ona, ponosno podižući glavu – ja imam svoje prijatelje. One koji imaju oštro oko i osetljiv sluh.
– Govori. Molim te, Milva.
– Posle nereda na Tanedu – počela je, sačekavši malo – uskomešalo se odasvud. Počela je hajka na izdajnike. Naročito na one čarobnjake koji su stali iza Nilfgarda, kao i na druge prodane duše. Neke su uhvatili. Drugi su nestali, kao da su u zemlju propali. Ne treba biti mnogo pametan pa da pogodiš gde su strugnuli, pod čije su se okrilje sakrili. Ali nisu samo čarobnjake i izdajnike lovili. U rebeliji na Tanedu pobunjenim čarobnjacima pomogli su odredi Veverica, predvodio ih je slavni Foltijarna. Sada za njim tragaju. Izdata je naredba da svakog uhvaćenog vilenjaka torturama podvrgnu da bi saznali šta je sa Foltijarninim odredom.
– Ko je Foltijarna?
– Vilenjak, Skoja’tael. Zagorčao je život ljudima kao malo ko. Njegova je glava skupo procenjena. Ali ne traže samo njega. Traže i nekakvog nilfgardskog viteza koji je bio na Tanedu. I još...
– Govori.
– An’givare se raspituju o vešcu po imenu Geralt iz Rivije. I o devojčici koja se zove Cirila. Naređeno je da to dvoje bude živo uhvaćeno: oboma ni dlaka s glave ne sme da fali, ni puce s haljine ne sme da im se otkine. Vidi ti to! Mora da si im srcu mio kad se tako za zdravlje tvoje brinu...
Prekide, videvši izraz njegovog lica, s kog naglo nestade neljudski mir. Shvatila je da mu, mada se trudila, strah u kosti nije uterala. Barem ne što se njegove kože tiče. Iznenada se postide.
– Onda im je zaludu s tom hajkom što se upinju – rekla je blaže, ali i dalje s blago podsmešljivim osmehom na usnama. – Ti si u Brokilonu na sigurnom. A devojčicu, takođe, neće živu dobiti. Kad su ruševine na Tanedu prekopali, raseline one magične kule koja se srušila... Hej, šta ti je?
Veštac se zateturao, o kedar oslonio, tromo pored panja priseo.
Milva odskoči, prestrašena bledilom koje mu naglo prekri lice.
– Aglais! Sirsa! Fove! Ovamo, brzo! Guba ga razgubala, kanda mu je došao red mreti! Hej ti!
– Ne dozivaj ih... Nije mi ništa... Govori. Hoću da znam...
Milva je odjednom shvatila.
– Ništa u tom kršu nisu našli! – povikala je, a onda osetila da i sama bledi. – Ništa! Mada su svaki kamen pogledali i čini bacali, nisu našli...
Obrisala je znoj sa obrva, pokretom ruke zaustavila drijade koje su dotrčavale. Uhvati za ramena vešca koji je sedeo, nagnu se nad njim tako da je njena duga, svetla kosa padala na njegovo ubledelo lice.
– Rđavo si shvatio – ponavljala je brzo, nespretno, teško iznalazeći reči u naviranju onih koje su htele da prevale preko njenih usana. – Istom htedoh reći da... Naopako si me shvatio. Jer ja... Otkud sam mogla da znam da ti toliko... Nisam želela da... Istom ja tek htedoh reći da devojčica... da je neće naći, jer je netragom nestala, kao i ti čarobnjaci... Oprosti mi.
Nije odgovorio. Gledao je u stranu. Milva se ugrize za usnu, stegnu pesnicu.
– Za tri dana odlazim iz Brokilona – reče blago Milva nakon dugog, veoma dugog ćutanja. – Neka bi se istom mesec načeo, nek bi noćca svetlo pozobala. Vratiću se za deset dana, možda i ranije. Odmah nakon Lamasa, prvih dana avgusta. Nemaj brige. Prevrnuću zemlju i vodu da sve doznam. Ako neko nešto bude o njoj znao, onda ćeš to i ti znati.
– Hvala ti, Milva.
– Za deset dana... Gvinbleid.
– Ja sam Geralt – veštac ispruži ruku. Stegla ju je bez razmišljanja. Veoma snažno.
– Ja sam Marija Baring.
Klimanjem glave i naznakom osmeha zahvalio joj je za iskrenost, znala je da ume to da ceni.
– Budi oprezna, molim te. Kad postavljaš pitanja, pazi kome ih postavljaš.
– Ne brini se za mene.
– Tvoji obaveštajci... Veruješ li im?
– Ja nikome ne verujem.
*
– Veštac je u Brokilonu, s drijadama.
– Tako sam i mislio – Dajkstra prekrsti ruke na grudima. – Ali dobro je što se to potvrdilo kao tačno.
Zaćutao je nakratko. Lenep obliza usne. Čekao je.
– Dobro je što se potvrdilo – ponovi šef tajne službe kraljevstva Redanje, zamišljen, kao da govori sebi. – Uvek je bolje da si siguran. Eh, kad bi se još pokazalo da je Jenefer s njim... Čarobnica nije s njim, Lenepe?
– Molim? – obaveštajac zadrhta. – Ne, presvetli gospodine. Nije s njim. Šta naređujete? Ako ga hoćete živog, namamiću ga iz Brokilona. Ako vam je miliji mrtav...
– Lenepe – Dajkstra podiže na agenta svoje hladne bledoplave oči. – Ne preteruj. Preterana revnjivost u našoj struci nikad nije bila unosna. A uvek je sumnjiva.
– Gospodine – Lenep blago ublede. – Ja samo...
– Znam. Sarno si pitao šta ću narediti. Naređujem: ostavi vešca na miru.
– Razumem. A šta ćemo s Milvom?
– I nju ostavi na miru. Zasad.
– Razumem. Mogu li se sada udaljiti?
– Možeš.
Agent izađe, oprezno i tiho zatvarajući za sobom sobna vrata od hrastovine. Dajkstra je dugo ćutao, zagledan u kamaru mapa, pisama, dostava, protokola saslušavanja i smrtnih presuda na stolu.
– Ori.
Sekretar podiže glavu, nakašlja se. Ćutao je.
– Veštac je u Brokilonu.
Ori Reuven ponovo se zakašlja, mahinalno pogledajući pod sto, u šefove noge. Dajkstra primeti taj pogled.
– Tako je, to mu neću zaboraviti – zareža. – Dve nedelje zbog njega nisam mogao da hodam. Okaljao sam obraz pred Filipom, morao sam kao pas da cvilim i molim je za njene proklete čini, jer bih u suprotnom i danas ćopao. Pa sâm sam kriv, nisam ga dobro procenio. Najgore od svega je to što sada neću moći da mu se revanširam, da ga se dočepam i izlemam ga! Sam nemam vremena, a ne mogu svoje ljude da koristim za lične interese! Zar ne, Ori? Ne mogu?
– Hm...
– Ne kašljucaj. Znam. Dođavola, kako ta vlast zna da kinji! Kako iskušava da se njome poslužiš! Kako se čovek lako zaboravi kad je ima! Ali kad se jednom zaboraviš, onda kraja nema... Da li Filipa Ejlhart i dalje boravi u Montekalvu?
– Da.
– Uzmi pero i mastilo. Izdiktiraću ti pismo za nju. Piši... Bestraga mu glava, ne mogu da se koncentrišem. Kakvo je to prokleto dranje, Ori? Šta se to tamo na trgu dešava?
– Školarci bacaju kamenice na rezidenciju nilfgardskog konzula. Platili smo im za to, hm-hm, ako se ne varam.
– Aha, dobro. Zatvori prozor. Školarci neka sutra krenu da bacaju kamenice na filijalu banke patuljka Ðankardija. Odbio je da mi otkrije račune.
– Ðankardi, hm-hm, uplatio je znatnu sumu u vojni fond.
– Oho! Onda neka bacaju kamenice na one banke koje nisu uplatile.
– Sve su uplatile.
– Ah, dosadan si, Ori. Piši kad ti kažem. Mila moja Fil, sunce mojih... Prokletstvo, stalno se zaboravljam. Uzmi novi papir. Jesi spreman?
– Jesam, hm-hm.
– Draga Filipa. Gospođa Tris Merigold se sigurno brine zbog vešca kog je teleportirala iz Taneda u Brokilon, čineći to u dubokoj tajnosti, čak i od mene, što me je silno pogodilo. Umiri je. Veštac je već dobro. Čak je stigao i da pošalje iz Brokilona emisarku sa zadatkom da pronađe tragove princeze Cirile, tog malog stvorenja koje Te toliko zanima. Naš prijatelj Geralt očito ne zna da je Cirila u Nilfgardu, gde se sprema za svadbu sa carem Emhirom. Stalo mi je do toga da veštac mirno sedi u Brokilonu, zato sam se i postarao da ta vest dopre do njega. Jesi napisao?
– Hm-hm, da dopre do njega.
– Novi pasus. Čudi me... Ori, obriši to pero, dođavola! Pišemo Filipi, a ne kraljevskom savetu – pismo treba da bude estetski uobličeno! Novi pasus. Čudi me što veštac ne traži kontakt sa Jenefer. Ne mogu da poverujem da bi to afektivno osećanje koje se graniči sa opsesivnošću tako naglo ugaslo, nezavisno od političkih opredeljenja njegove žene iz snova. S druge strane, kad bi Jenefer bila ta koja je dopremila Cirilu Emhiru, i kad bi za to postojali dokazi, onda bih rado stvorio uslove za to da je se veštac dokopa. Problem bi onda bio rešen sam od sebe, u to sam siguran, a verolomna crnokosa lepotica ne bi više znala ni dana svog ni časa. Veštac ne voli kad neko dira njegovu devojčicu; Arto Teranova se u to nepobitno na Tanedu uverio. Želeo bih da verujem, Fil, da nemaš dokaza za Jeneferinu izdaju i da ne znaš gde se ona skriva. Veoma bi me pogodilo kad bi se pokazalo da je to još jedna tajna koju kriješ od mene. Ja pred Tobom nemam tajni... Čemu se smeješ, Ori?
– Ničemu, hm-hm.
– Piši! Ja pred Tobom nemam tajni, Fil, i računam u tom smislu na uzajamnost. S dubokim poštovanjem, iproče, iproče. Daj da potpišem.
Ori Reuven posu list peskom. Dajkstra se udobno zavali u stolici, pa ruke prekrsti na stomaku i zavrte ukrug palčevima.
– Ta Milva, koju veštac šalje da špijunira – prozbori. – Šta o njoj možeš da mi kažeš?
– Ona, hm-hm – nakašlja se sekretar – prebacuje u Brokilon Skojat’aele koje je razbila temerska vojska. Izvlači vilenjake iz hajki i obruča, omogućava im da se odmore i ponovo formiraju u vojne odrede...
– Ne zadovoljavaju me opštedostupne informacije – prekide ga Dajkstra. – Milvina aktivnost mi je poznata, uostalom, nameravam i da je iskoristim. Da nije toga, odavno bih je dao Temerijcima da je raskomadaju. Šta mi možeš reći o njoj samoj, o Milvi kao osobi?
– Poreklom je, čini mi se, iz neke zabiti u Gornjem Sodenu. Pravo ime joj je, u stvari, Marija Baring. Milva je nadimak koji su joj dale drijade. Na Drevnom jeziku to znači...
– Lunja{5} – prekide ga Dajkstra. – Znam.
– Lovačka tradicija ukorenjena je u njenoj porodici još od askurđela. To su šumski ljudi, srodili su se s divljinom. Kad je Baringu sina pregazio los, stari je ćerku naučio lovačkom zanatu. Kad joj je otac preminuo, njena majka se ponovo udala. Hm-hm... Marija se nije slagala s očuhom i pobegla je od kuće. Mislim da joj je tada bilo šesnaest godina. Otišla je
na sever, živela je od lova, ali joj magnatski šumari nisu nimalo ulepšali život, jer su je pujdali i kao zver proganjali. Zato je krenula kasom po Brokilonu i tamo su je, hm-hm, uhvatile drijade.
– I umesto da je ucmekaju, one su je prigrlile – promrmlja Dajkstra. – Prihvatile su je kao svoju... A ona im je uzvratila zahvalnošću. Sklopila je savez sa Vešticom Brokilona, sa starom srebrnookom Etnom. Marija Baring je umrla, živela Milva... Koliko je ekspedicija obavila pre nego što su se oni u Verdenu i Keraku dosetili o čemu je stvar? Tri?
– Hm-hm... Četiri, koliko mi se čini... – Oriju Reuvenu stalno se nešto činilo, mada mu je pamćenje bilo besprekorno. – Bilo je stotinak ljudi, onih najzagriženijih lovaca na rusalske skalpove. Dugo se nisu mogli dosetiti, jer bi Milva katkad iznosila ponekoga lično na svojim leđima, i taj koga je od pokolja spasavala uzdizao bi potom u nebesa njenu kuražnost. Tek četvrtog puta, u Verdenu, kako mi se čini, neko se lupio po čelu. Kako to, dreknuše najednom, hm-hm, da ona koja ljude u lov na rusalke predvodi svaki put sačuva živu glavu? I onda je došlo delo na videlo, da ih predvodnica odvodi – u stupicu, pravo na nišan strelama drijada koje čekaju u zasedi...
Dajkstra odmaknu na ivicu stola protokol sa saslušanja, jer mu se učini da pergament još uvek smrdi na sobu za mučenje.
– I tada – doseti se Dajkstra – Milva je nestala u Brokilonu kô sanak od zlatnih niti što se pleo. A u Verdenu je i dan-danas teško pronaći dobrovoljce za pohod na drijade. Stara Etna i mlada Lunja sprovele su finu selekciju. I onda se još neko usudi da kaže kako smo mi ljudi izmislili provokaciju. A možda...
– Hm-hm? – nakašlja se Ori Reuven, začuđen time što je šef prekinuo rečenicu i zaćutao.
– Možda su na kraju počeli da uče od nas – hladno dovrši špijun, gledajući u dostave, protokole saslušanja i smrtne presude.
*
Pošto nigde crvenu boju nije videla, Milva se onespokojila. Odjednom se setila da je jarac napravio korak u trenutku kad je pogođen. Napravio je ili želeo da napravi – svejedno. Pokrenuo se, a strela je mogla da ga pogodi u stomak. Milva opsova. Strela u stomak, prokletstvo i sramota lovčeva! Kakav peh! Jad i čemer!