Brzo otrča do obronka, oprezno se osvrćući među kupinama, u mahovini i paprati. Tražila je strelu. Strela čiji je vrh imao četiri sečiva, naoštrena tako da si mogao da briješ njima podlakticu, i odapeta s razdaljine od pedeset koraka – morala je da proburazi jarca.
Ugledala ju je, pronašla, i s olakšanjem odahnula, triput je otpljunula, zadovoljna uspehom. Bespotrebno se plašila; štaviše, bilo je bolje nego što je pretpostavljala da će biti. Osovina strele nije bila oblepljena lepljivom i smrdljivom sadržinom želuca. A nije imala ni tragova svetle, ružičaste i penaste boje iz pluća. Šipka strele sva je bila pokrivena tamnim, bogatim crvenilom. Šiljak je proburazio srce. Milva nije morala da se prikrada ni da se šunja, nije je čekao dug hod po tragovima. Jarac je bez sumnje ležao mrtav u gustišu, na manje od sto koraka od proplanka, na mestu koje će joj boja potvrditi. Jarac koji je prostreljen u srce morao bi posle nekoliko skokova da za sobom ostavi obojene tragove; znala je, dakle, da će lako naći trag.
Posle desetak koraka pronašla je trag i krenula za njim, ponovo zamišljena i zaronjena u uspomene.
*
Održala je obećanje koje je dala vešcu. Vratila se u Brokilon čak pre nego što je obećala – dakle, pet dana posle praznika Žetve, pet dana posle mladine kojom kod ljudi počinje mesec avgust a kod vilenjaka Lamas, sedmi, poslednji savaed u godini.
Prevezla se preko Vrpce u praskozorje, ona i pet vilenjaka. Odredi koje je vodila brojali su isprva devet konjanika, ali leveri iz Bruge sve vreme su išli njihovim tragom; na oko tri vrste pred rekom navališe na njih, pritisnuše ih, odustaše tek kod Vrpce, pošto je u magličastom praskozorju na desnoj obali iskrsnuo pred njima Brokilon. Leveri su se plašili Brokilona. To ih je spaslo. Prebacili su se. Iznemogli, ranjeni. I ne svi na broju.
Imala je za vešca vesti, ali je bila uverena da je Gvinbleid i dalje u Kol Seraiju. Nameravala je da ode kod njega oko podneva, pošto se pošteno ispava. Začudila se kad se naglo, kao duh, pomolio iz magle. Bez ijedne reči sede pored nje, gledajući kako prostire sebi ležaj, stavlja abaiju preko hrpe granja.
– Al’ se tebi žuri – rekla je zajedljivo. – Vešče, ja s nogu padam. Dan i noć u samaru, tur više ne osećam, a mokra sam do pupka jer smo se u zoru kao kurjaci kroz rečne vrbake probijali.
– Molim te. Jesi li doznala nešto?
– Doznala sam – frknu Milva, odvezujući i izuvajući mokre cipele. – Što i nije bilo teško, jer se o tome trubi na sva zvona. Ta tvoja gospojica baš je persona neka, nisi mi to rekao! Ja sve mislila da ti je pastorka, siroče neko s kim se sudbina surovo poigrala. Kad ono: princeza Cintre! Oho-ho! A možda si i ti prerušeni princ?
– Molim te, govori.
– Neće je se kraljevi dočepati, jer je ta tvoja Cirila, kako se pokazalo, sa Taneda pravo u Nilfgard pobegla, sigurno s tim čarobnjacima koji su počinili izdaju. A u Nilfgardu ju je car Emhir s pompom dočekao. I znaš šta? Vele da će se njome oženiti. A sad mi daj da malo predahnem. Ako hoćeš, pričaćemo kad se ispavam.
Veštac je ćutao. Milva je okačila mokre obojke na račvastu granu da bi ih našlo sunce kad bude izlazilo; trgnula je kopču pojasa.
– Htela bih da se svučem – promrsi. – Zašto još tu stojiš? Srećnije vesti valjda nisi ni mogao očekivati. Ništa ti više ne preti, niko za tebe ne pita, špijuni se više ne zanimaju za tebe. A tvoja devojana je kraljevima kidnula, carica će postati...
– Je l’ ta vest pouzdana?
– Jakošnje ništa pouzdano nije – odgovori ona zevajući i sede na brlog – osim tvrdnje da sunašce svakog dana nebom sa istoka na zapad putuje. Ali to za nilfgardskog cara i princezu iz Cintre istina mora da je prava, jer se o tome na sve strane govori.
– Otkuda to naglo širenje vesti?
– Ti kao da ne znaš! Ona, obače, Emhiru grdne teritorije u miraz donosi! Ne samo Cintru nego i ono što je s te strane Jaruge! Oho, bogme će to i moja vladarka biti, jer sam ja iz Gornjeg Sodena, a pokazalo se da je čitav Soden njen feud. Kadno u njenim šumama ulovim kakvo jelenče, pa me uhvate, možda će narediti i da me obese... Šta ćeš, pogan je ovaj svet! Guba te razgubala, oči mi se same sklapaju...
– Još samo jedno pitanje. A od onih čarobnica... To jest od onih čarobnjaka izdajnika, jesu li uhvatili koga?
– Nisu. Ali jedna čarobnica, vele, sebi je oduzela život. Posle pada Vengerberga i ulaska kedvenske vojske u Edirn. Nesumnjivo od muke ili straha od pogubljenja...
– U odredu koji si prebacila ovamo bilo je neosedlanih konja. Da li bi mi vilenjaci dali jednog?
– Aha, svrbe te stopala – promrmlja ona, ogrćući se abaijom. – Sve nešto mislim da znam kud ti se putuje...
Ućuta, začuđena izrazom njegovog lica. Najednom je razumela da vest koju je donela uopšte nije bila povoljna. Najednom je shvatila da ništa, baš ništa ne razume. Neočekivano, iznenada je osetila želju da sedne kraj njega, zaspe ga pitanjima, sasluša, sazna, možda ga nekako posavetuje... Najedanput protrlja uglove očiju zglobom prsta. Iscrpljena sam, pomisli, smrt mi je cele noći bila za petama. Moram da otpočinem. Šta me se, konačno, tiču te njegove brige i sekature? Šta me se tiče on? I taj devojčurak? Dovraga i s njom i s njim! Ðavo im čorbu posrkao, ni san mi zbog njih na oči ne dolazi...
Veštac ustade.
– Hoće li mi dati konja? – ponovi.
– Uzmi kog hoćeš – reče ona malo zatim. – Vilenjacima bolje ne dosađuj. Isprašili su nas dok smo se prebacivali, krv su našu prolili... Samo mi vranca ne diraj, jer je vranac moj... Šta još stojiš tu?
– Hvala ti za pomoć. Za sve.
Nije odgovorila.
– Dužan sam ti. Kako da ti se odužim?
– Kako? Pa tako što ćeš najzad da kreneš! – viknula je, pridignuvši se na lakat i silovito nameštajući abaiju. – Ja... Ja moram da se ispavam! Uzmi konja i... putuj... u Nilfgard, u pakao, do sto đavola, meni je svejedno! Odlazi! Ostavi me na miru!
– Platiću ti što sam dužan – tiho joj reče. – Neću zaboraviti. Možda će se jednom desiti tako da će tebi trebati pomoć. Oslonac. Ruka. Vikni tada, vikni u noć. I ja ću doći.
*
Jarac je ležao na ivici proplanka, sunđerastog od izvora koji su izbijali, gusto zaraslog u paprat, ispružen, staklenim okom zagledan u nebo. Milva je videla velike krpelje zarivene u njegov svetlopepeljasti trbuh.
– Moraćete da tražite sebi drugu krv, paraziti – promrsi, zavrćući rukave i vadeći nož. – Jer ova će uskoro da se ohladi.
Veštim i brzim pokretom presekla je kožu od grudne kosti sve do čmara, vešto vodeći sečivo pored genitalija. Oprezno je razdvojila sloj masti, krvaveći ruke do lakata; odseče jednjak, istrese iznutrice napolje. Rasekla je želudac i žučnu kesu tražeći bezoare. U magične moći bezoara nije verovala, ali uvek su se nalazile budale koje su u to verovale i za to plaćale.
Podigla je jarca i spustila ga na obližnje deblo, rasporenim trbuhom ka zemlji, tako da bi krv mogla da otiče. Obrisala je ruke svežnjem paprati.
Sela je pokraj plena.
– Sumanuti vešče što si s uma sišao – tiho reče, zagledana u krošnje brokilonskih borova koje su visile u visini od sto stopa iznad nje. – Krećeš u Nilfgard po svoju devojčicu. Na kraj sveta odlaziš što u vatri gori, a ni pomislio nisi na provijant. Imaš za koga da živiš, to znam, ali imaš li od čega?
Borovi, razume se, nisu komentarisali i nisu monolog prekidali.
– Sve nešto mislim – nastavi Milva, čačkajući nožem krv ispod noktiju – da nema nikakvih izgleda da to svoje devojče povratiš. Ne samo da do Nilfgarda stići nećeš nego nećeš ni do Jaruge. Ma, sve nešto mislim da ni do Sodena nećeš dospeti. Sve mi se čini da ti je smrt već suđena. Na tvom ogorčenom licu smrt je već ispisana, iz gadnih tvojih očiju ona se pomalja. Stići će te smrt, vešče ludi, eno ti je za petama, samo što te nije ščepala. Ali s ovim jarčićem barem od gladi nećeš umreti. A i to je valjda nešto. Sve tako nešto mislim.
*
Kad je video nilfgardskog ambasadora kako ulazi u dvoranu za prijern, Dajkstra je diskretno uzdahnuo. Šilard
Fic-Esterlen, poslanik cara Emhira var Emreisa, imao je običaj da vodi razgovore diplomatskim jezikom i obožavao je da upliće u rečenice pompezne jezičke rogobatštine, razumljive samo diplomatama i učenim ljudima. Dajkstra je studirao na Oksenfurtskoj akademiji i, mada titulu magistra nije dobio, poznavao je osnove nadmenog univerzitetskog žargona. Nerado se ipak njime služio, jer u dubini duše nije podnosio pompu ni bilo kakav oblik pretencioznog ceremonijala.
– Dobro došli, ekselencijo.
– Gospodine grofe – ceremonijalno se pokloni Šilard Fic-Esterlen. – Ah, blagoizvolite mi oprostiti, možda bih već rrebalo da kažem: Vaša kneževska svetlosti. Vaše visočanstvo regente? Vaša milosti generalni sekretaru? Tako mi časti, obasuti ste tolikim priznanjima i poštovanjima da zbilja ne znam kako da vas titulišem a da protokol ne prekršim.
– Najbolje će biti ‘Vaše visočanstvo’ – skromno odvrati Dajkstra. – Ipak, znate, ekselencijo: gde kralj okom, tu dvor skokom. A sigurno vam nije nepoznato to da kad ja viknem: ,,Skači!“ dvor u Tretogoru pita: „Koliko visoko?“
Ambasador je znao da Dajkstra preteruje, ali uopšte ne toliko mnogo. Princ Radovid je bio maloletan, kraljica Hedvig dotučena tragičnom muževljevom smrću, aristokratija zaplašena, zaglupljena, zavađena i na frakcije podeljena. U Redanji je faktički Dajkstra bio na vlasti. Dajkstra bi bez po muke dobio titulu koju god bi poželeo. Ali Dajkstra nijednu nije želeo.
– Vaše visočanstvo je blagoizvolelo da me pozove – reče malo zatim ambasador. – Uz izostanak ministra spoljnih poslova. Čemu imam da zahvalim tu čast?
– Ministar je – Dajkstra podiže pogled ka drvenoj tavanici – odustao od funkcije zbog svog zdravstvenog stanja.
Ambasador ozbiljno klimnu glavom. Savršeno dobro je znao da je ministar spoljnih poslova sedeo u tamnici, a kako je bio kukavica i idiot, bez sumnje je priznao Dajkstri sve o svojim zakulisnim radnjama s nilfgardskom obaveštajnom službom čim je video ‘sprave’, još pre nego što je saslušanje i počelo. Znao je da je mreža koju su organizovali agenti Vatjea de Ridoa, šefa carske obaveštajne službe, ostala razbijena, i sada je Dajkstra držao sve konce u svojim rukama. Znao je, takođe, i to da su ti konci vodili pravo k njemu. Samo što je on imao diplomatski imunitet, a dužnosti su ga primoravale da vodi igru do kraja. Naročito posle čudno šifrovanih instrukcija koje su ambasadi nedavno poslali Vatje i koroner{6} Stefana Skelena, carski agent za specijalne zadatke.
– Budući da naslednik dužnosti još nije imenovan – nastavi Dajkstra – meni će pripasti nemili zadatak da vas obavestim da je Vaša ekselencija proglašena za personu non grata u kraljevstvu Redanje.
Ambasador se poklonio.
– Žalim – rekao je – što uzajamno opozivanje ambasadora kao rezultat difidencija proističe iz pitanja koja se, najzad, direktno ne tiču ni kraljevstva Redanje ni carstva Nilfgarda. Carstvo nije preduzelo nikakve neprijateljske mere prema Redanji.
– Sem blokade delte Jaruge i ostrvlja Skelige za naše brodove i robu. Sem naoružavanja i podržavanja bandi Skojat’aela.
– To su insinuacije.
– A koncentrisanje vojnih snaga Carstva u Verdenu i Cintri? Upadi naoružanih bandi u Soden i Brugu? Soden i Bruga su pod temerskim protektoratom, a mi smo pak u savezu s Temerijom, ekselencijo; napadi na Temeriju napadi su na nas. Ostaju i pitanja koja se direktno tiču Redanje: pobuna na ostrvu Taned i zločinački atentat na kralja Vizimira. I uloga koju je Carstvo odigralo u tim događajima.
– Quod attinet{7} incidenta na Tanedu – raširi ruke ambasador – nisam ovlašćen da izražavam svoje mišljenje. Njegovom carskom veličanstvu Emhiru var Emreisu tuđe su kulise vaših privatnih čarobnjačkih obračuna. Žalim nad činjenicom da ništavan efekat imaju naši protesti protiv propagande koja sugeriše nešto drugo. Propagande koja se, ako smem da primetim, širi ne bez podrške najviše vlasti kraljevstva Redanje.
– Vaši protesti iznenađuju i neizmerno čude– blago se osmehnu Dajkstra. – Pri svem tom, car uopšte ne skriva činjenicu da na njegovom dvoru boravi cintrijska kneginja, upravo dovedena sa Taneda.
– Cirilu, kraljicu Cintre – ispravi ga naglašeno Šilard Fic-Esterlen – nisu doveli, već je sama zatražila azil u Carstvu. To nema ničeg zajedničkog sa incidentom na Tanedu.
– Zbilja?
– Incident na Tanedu – nastavi ukočena lica ambasador – pobudio je carevo zgražavanje. A mučki atentat na kralja Vizimira, koji je izvršio skriveni ubica, izazvao je njegovu iskrenu i živu abominaciju. Još veću abominaciju budi pak ogavna intriga koja se širi međ svetinom, po kojoj instigatore{8} tih zločina treba tražiti u Carstvu.
– Hvatanje pravih instigatora – sporo odgovori Dajkstra – okončaće intrigu, nadajmo se. A njihovo hvatanje i kažnjavanje samo je pitanje vremena.
– Justitia fundamentum regnorum{9} – ozbiljno je priznao Šilard Fic-Esterlen. – A crimen horribilis non potest non esse punibile{10}. Jemčim da i njegovo carsko veličanstvo želi da isto tako bude.
– Car ima moć da ispuni tu želju – nevoljno ubaci Dajkstra, prekrstivši ruke na grudima. – Jedan od vođa zavere, Enid an Gleana, donedavno čarobnica Frančeska Findaber, po carskom odobrenju igra se kraljice marionetske države vilenjačke u Dol Blatani.
– Njegovo carsko veličanstvo – izveštačeno se nakloni ambasador – ne može da se meša u stvari Dol Blatane, nezavisnog kraljevstva koje su priznale sve susedne velesile.
– Ali ne Redanja. Za Redanju, Dol Blatana je i dalje deo kraljevstva Edirn. Iako ste sovokupno{11} s vilenjacima i Kedvenom rasklopili Edirn na deliće, mada od Lirije nije ostao lapis super lapidem{12}, suviše rano ta kraljevstva s mape sveta uklanjate. Suviše rano, ekselencijo. Pa ipak, nije vreme i nije mesto da se o tome diskutuje. Neka Frančeska Findaber zasad kraljuje, doći će vreme za pravednost. A šta ćemo s drugim rebelijašima i organizatorima atentata na kralja Vizimira? Šta ćemo s Vilgeforcem iz Rogevena, šta s Jenefer iz Vengerberga? Ima osnova za pretpostavku da su posle sloma puča oboje pobegli u Nilfgard.
– Garantujem vam – podiže glavu ambasador – da nije tako. A kad bi do toga došlo, garantujem da ih ne bi kazna mimoišla.
– Nisu vama krivi, ne treba vi da ih kaznite. Iskrenu želju za pravičnošću, koja je ipak fundamentum regnorum, car Emhir bi dokazao kad bi nama prestupnike predao.
– Vaš zahtev je neporecivo na mestu – priznao je Šilard Fic-Esterlen, glumeći zbunjeni osmeh. – Ti ljudi ipak nisu u Carstvu, primo! Sekundo, čak i da dođu tamo, postoji impediment{13}. Ekstradicija se vrši prema sudskoj presudi, koju u datom slučaju izriče Carski savet. Imajte u vidu, Vaše visočanstvo, da ako Redanja prekine diplomatske odnose, onda je to neprijateljski čin, a teško se može računati na to da bi Savet izglasao izručivanje osoba koje traže azil na zahtev neprijateljske države. Bila bi to stvar bez presedana... Sem ako...
– Ako šta?
– Ako ne učinimo presedan.
– Ne razumem.
– Ako bi kraljevstvo Redanje bilo spremno da isporuči caru njegovog podanika koji je ovde uhapšen kao običan razbojnik, car i Savet imali bi osnova da uzvrate taj gest dobre volje.
Dajkstra je dugo ćutao, ostavljajući utisak da drema ili razmišlja.
– O kome je reč?
– Ime prestupnika... – ambasador se pretvarao da pokušava da se seti, najzad je posegao za torbom od safijana po dokument. – Oprostite, memoria fragilis est{14}... Evo ga. Nekakav Kahir Maur Difrin ep Kelah. Terete ga za ozbiljan gravamen{15}. Traže ga zbog ubistva, dezerterstva, raptus puellae{16}, nasilja, krađe i krivotvorenja dokumenata. Bežeći pred gnevom carevim, pobegao je preko granice.
– U Redanju? Dalek je put izabrao.
– Vaša visost – blago se osmehnu Šilard Fic-Esterlen – svoja interesovanja, obače, ne ograničava, najzad, samo na Redanju. Nemam ni najmanje sumnje da biste vi, Vaša visosti, kada bi tog prestupnika uhvatili u bilo kom savezničkom kraljevstvu, znali za to iz izveštaja svojih brojnih... poznanika.
– Kako rekoste da se zove taj bezdelnik?
– Kahir Maur Difrin ep Kelah.
/> Dajkstra je dugo ćutao, pretvarajući se da kopa po sećanju.
– Ne – rekao je najzad. – Nije uhvaćen niko ko se tako zove.
– Doista?
– Moja memorija ne biva fragilis u takvim stvarima. Žao mi je, ekselencijo.
– I meni – ledeno mu odvrati Šilard Fic-Esterlen. – Naročito stoga što uzajamna ekstradicija prestupnika u takvim uslovima ne deluje ostvarljivo. Ne bih više zadržavao Vašu visost. Želim vam zdravlja i uspeha.
– Takođe. Zbogom, ekselencijo.
Ambasador izađe, napravivši nekoliko komplikovanih, ceremonijalnih naklona.
– Poljubi me u sempiternum meam, lukavče – promrmlja Dajkstra, prekrstivši ruke na grudima. – Ori! Izlazi!
Sekretar, crven od dugo zadržavanog kašljucanja i nakašljavanja, pomoli se iza draperije.
– Da li je Filipa i dalje u Montekalvu?
– Da, hm-hm. S njom su i gospođe Lo Antij, Merigold i Mec.
– Za dan-dva mogao bi da izbije rat, začas granica na Jarugi može da se zapali, a one su se zatvorile u nekakvom divljem zamku! Hvataj pero i piši. Mila Fil... Dovraga!
– Napisao sam: „Draga Filipa.“
– Dobro. Piši dalje. Možda će te zainteresovati to što se čudak sa krilatim šlemom, koji je iz Taneda nestao podjednako tajanstveno kao što se u njemu i pojavio, zove Kahir Maur Difrin, sin je senešala Kelaha. Tog čudnog tipa tražimo ne samo mi nego, kako se ispostavlja, i službe Vatjea de Ridoa, i ljudi one fukare...
– Gospođi Filipi, hm-hm, mrske su takve reči. Napisao sam ‘onog đubreta’.
– Neka bude. Onog đubreta Stefana Skelena. Znaš isto tako dobro kao i ja da Emhirove obaveštajne službe hitno traže samo one agente i emisare za koje se Emhir zarekao da će im zagorčati život. One koji su, umesto da izvrše naredbu ili nestanu, počinili izdaju i naredbu nisu izvršili. Stvar deluje, dakle, dosta čudno. Pri svem tom, bili smo sigurni da je Kahiru bilo naređeno samo da uhvati princezu Cirilu i odvede je u Nilfgard. Novi pasus. O čudnoj premda opravdanoj sumnji koju je ta stvar u meni probudila, kao i o mojoj teoriji koja je malo iznenađujuća, mada ne i besmislena, želeo bih da prodiskutujem s Tobom u četiri oka. S izrazima dubokog poštovanja, iproče, iproče.