*
Krenula je na jug, kao strela je zapucala, najpre obalom Vrpce, preko Žganica, prebacivši se kasnije preko reke, močvarnim klancima obraslim mekanim, svetlozelenim tepihom busenjače. Pretpostavljala je da veštac, koji teren nije poznavao tako dobro kao ona, neće rizikovati da se prebacuje na naseljenu obalu. Presecanjem gadne rečne okuke, isturene prema Brokilonu, imala je šanse da ga stigne blizu vodopada Kejen Trejs. Bude li brzo putovala i ne bude li zastajala, imala je čak šanse da ga pretekne.
Zebe se nisu varale kada su zvonile. Nebo na jugu se vidno naoblačilo. Vazduh je postao gust i težak, komarci i štrkljevi postali su izuzetno napadni i dosadni.
Kad je ujahala u lug pokriven još zelenim lešnicima i golom, crnpurastom pasjakovinom, osetila je prisustvo. Nije čula. Osetila je. Znala je, dakle, da su to bili vilenjaci.
Zaustavila je konja kako bi je u grmlju skriveni streličari mogli dobro osmotriti. Zaustavila je i disanje. U nadi da nije naišla na plahovite.
Iznad jarca položenog preko konjskih sapi zujala je muva.
Šušanj. Tihi zvižduk. Zviznula je u znak odgovora. Skojat’aeli se poput duhova pomoliše iz gustiša, i Milva tek tada odahnu. Poznavala ih je. Pripadali su odredu Konoka de Reoa.
– Hael – rekla je pošto je sjahala. – Que’ss va?
– Ne’ss – suvo odvrati vilenjak čijeg se imena nije sećala. – Caemm.
U blizini, na proplanku, logorovali su ostali. Bilo ih je, u najmanju ruku, tridesetak, više nego što je brojao Konokov odred. Milva se začudila. U poslednje vreme odredi Veverica više su kopneli nego što su brojno jačali. U poslednje vreme susretala je odrede ranjenih, uznemirenih odrpanaca koji su se jedva u sedlu držali i jedva na nogama stajali. Ovaj odred bio je drugačiji.
– Cead, Coinneach – pozdravila je vođu koji joj se približavao.
– Ceadmil, sor’ca.
Sor’ca. Sestrica. Tako su je zvali oni s kojima je bila u prijateljstvu kad su želeli da izraze poštovanje i simpatiju. I to da su bili od nje mnogo, mnogo zima stariji. Isprva je bila za vilenjake samo Dh’oine, čovek. Potom, kad im je već redovno pomagala, zvali su je Aen Woedbeanna, ‘žena iz šume’. Kasnije, kad je još bolje upoznala šumu, po ugledu na drijade, zvali su je Milva, Lunja. Njeno pravo ime, koje je otkrivala samo prijateljima u znak uzvraćanja toplog gesta, nije im odgovaralo – izgovarali su ga ‘Mear’ya’, sa primesom grimase, kao da je u njihovom govoru to imalo rđavu konotaciju. I odmah su prelazili na ‘sor’ca’.
– Kuda ste to krenuli? – Milva je pažljivije osmotrila, ali i dalje ranjene i bolesne nije uočavala. – Na Osmu milju? U Brokilon?
– Ne.
Od daljih pitanja se suzdržala, suviše dobro ih je znala. Dovoljno joj je bilo samo nekoliko pogleda na nepomična, ukočena lica, na prenaglašeni mir s kojim su sređivali opremu i oružje. Dosta je bio jedan pažljiv pogled u duboke, bezdane oči. Znala je da su išli u borbu.
Nebo se na južnoj strani smrkavalo, oblačilo.
– A kuda ti smeraš, sor’ca? – upita Konok, zatim brzo baci pogled na jarca prebačenog preko konja i blago se osmehnu.
– Na jug – ravnodušno mu je otkrila. – Prema Drajšotu.
Vilenjak prestade da se osmehuje.
– Ljudskom obalom?
– Barem do Kejen Trejsa – slegla je ramenima. – Pored vodopada je sigurnije vraćati se na brokilonsku stranu, jer...
Okrenu se, pošto je čula njištanje konja. Novi Skojat’aeli priključivali su se ionako već neobično brojnom odredu. Te nove Milva je još bolje poznavala.
– Kirone! – povika tiho, ne krijući čuđenje. – Toruvjel! Šta vi ovde radite? Tek što vas prebacih u Brokilon, a vi opet...
– Ess’creasa, sor’ca – ozbiljno reče Kiron ep Derb. Zavoj koji je bio omotan oko vilenjakove glave imao je mrlju od krvi što se cedila.
– Tako treba – ponovi za njim Toruvjel, oprezno silazeći s konja, tako da ne povredi ruku u povesci. – Stigle su vesti. Ne možemo da dreždimo u Brokilonu kad se računa svaki luk.
– Da sam znala – Milva napući usne – ne bih se zbog vas mučila. Ne bih zarad tog transporta glavu u torbu stavljala.
– Sinoć smo dobili vesti – tiho je objasnila Toruvjel. – Nismo mogli... Ne možemo u takvom trenutku ostaviti našu braću po oružju. Ne možemo, shvati to, sor’ca.
Nebo se sve više oblačilo. Ovog puta Milva je jasno čula grom u daljini.
– Ne idi na jug, sor’ca – reče Konok de Reo. – Stiže mećava.
– Šta mi mećava može... – prekide ga Milva, pogleda ga malo ozbiljnije. – Gle! Pa kakve su vam to onda vesti stigle? Nilfgard, je l’ da? U Sodenu prelaze Jarugu? Na Brugu udaraju? Zato krećete?
Nije odgovorio.
– Da, kao u Dol Angri – pogledala je u njegove tamne oči. – Opet će vas nilfgardski car iskoristiti da ognjem i mačem ljudima u zaleđu vršljate. A kasnije će car s kraljevima spokojstvije sklopiti, a vas će poubijati. U vatri koju ćete sami podjariti sami ćete izgoreti.
– Vatra prečišćava. I prekaljuje. Kroz vatru treba proći. Aenyell’hael, ell’wa, sor’ca? Na vašem jeziku: vatreno krštenje.
– Milija mi je druga vatra – Milva je odvezala jarca i svalila ga na zemlju, vilenjacima pod noge. – Vatra koja pucketa na ražnju. Evo vam, da od gladi u maršu ne sustanete. Meni više ne treba.
– Ne ideš na jug?
– Idem.
Idem, pomisli, brzo idem. Moram da opomenem onog glupog vešca, moram da ga upozorim u kakvu pipirevku ulazi. Moram da ga vratim.
– Ne idi, sor’ca.
– Ostavi me na miru, Konok.
– S juga dolazi oluja – ponovi vilenjak. – Dolazi grdna vejavica. I velika vatra. Skloni se u Brokilonu, sestrice, ne idi na jug. Dosta si učinila za nas, više ne možeš. I ne moraš. Mi moramo. Ess’tedd, esse creasa! Kucnuo je naš čas. Zbogom.
Vazduh je bio težak i gust.
*
Magična formula za teleprojekciju bila je komplikovana, morali su da je izgovaraju zajedno, spajajući ruke i misli. Čak i tada se pokazalo da je to vraški težak napor. Jer je i razdaljina bila poprilična. Zatvoreni kapci Filipe Ejlhart su zadrhtali, Tris Merigold je soptala, na visoko čelo Keire Mec izbile su graške znoja. Samo na licu Margarite Lo Antij nije bilo znakova umora.
U škrto osvetljenoj odaji odjednom se rasvetlilo, po tamnim lamperijama zidova zaplesao je mozaik odsjaja. Nad okruglim stolom visila je kugla koja je blistala mlečnim sjajem. Filipa Ejlhart je izgovorila završetak magične formule, a kugla je pala prekoputa njih, na jednu od dvanaest ukrug postavljenih stolica. U kugli se pojavila maglovita prilika. Slika je podrhtavala, projekcija nije bila baš stabilna. Ali brzo je postajala izražajnija.
– Sto mu muka – promrmlja Keira, brišući čelo. – Zar oni tamo u Nilfgardu ne znaju za glamarin ni čini za ulepšavanje?
– Po svemu sudeći, ne znaju – zaključi Tris krajičkom usana. – Ni za modu valjda nikad nisu čuli.
– Ni za šminku – tiho će Filipa. – Ali sada pst! Devojke. I ne piljite u nju. Treba da stabilizujemo projekciju i pozdravimo našu gošću. Pojačaj me, Rita.
Margarita Lo Antij ponovi magičnu formulu i Filipin gest. Slika nekoliko puta zatreperi, izgubi maglovitu lelujavost i neprirodno sijanje, konture i boje se izoštriše. Čarobnice su sad mogle još detaljnije da se zagledaju u lik na suprotnoj strani stola. Tris se zagrize za usnu i značajno namignu Keiri.
Žena s projekcije imala je bledo lice rđave kože, budi kakve oči, bezizražajne, uzana modrikasta usta i blago kukasti nos. Ispod mekog ronda padala je tamna kosa, ne baš svežeg izgleda. Utisak neatraktivnosti i zapuštenosti dopunjavala je crna, komotna i bezoblična odora, obrubljena srebrnim koncem na ramenu. Vez je predstavljao polumesec u zvezdanom krugu. Bio je to jedini ukras koji je nilfgardska čarobnica nosila.
Filipa Ejlhart ustade, trudeći se da ne eksponira previše svoj nakit, čipke i dekolte.
– Uvažena gospođo Asire – reče. – Dobro došla u Montekalvo. Mnogo se radujemo što si se odazvala našem pozivu.
>
– Učinila sam to iz radoznalosti – reče iznenađujuće ljupkim i melodičnim glasom čarobnica iz Nilfgarda, mahinalno popravljajući šešir. Ruka joj je bila vitka, obeležena žutim mrljama, nokti su joj bili slomljeni i neravni, evidentno izgrizeni.
– Samo iz radoznalosti – ponovila je – a posledice toga mogu, uostalom, da se pokažu fatalne po mene. Molila bih vas da mi objasnite.
– I smesta ću to učiniti – klimnu glavom Filipa, dajući znak ostalim čarobnicama. – Prvo, ipak, neka mi bude dopušteno da prizovem projekciju ostalih učesnica skupa i da napravim uzajarnnu prezentaciju. Molim za malo strpljenja.
Čarobnice se ponovo uhvaciše za ruke, zajedno ponoviše inkantaciju. Vazduh u odaji zabruja kao nategnuta žica, sa lakunara na plafonu spusti se na sto svetlucava magla i ispuni prostoriju treperavim senkama. Iznad tri slobodne stolice ponikoše svetlom pulsirajuće sfere, u sferama se ukazaše obrisi figura. Prva se pojavila Sabrina Glevisig u cirkiznoj i provokativno dekoltiranoj haljini s velikom, šupljikavom uspravnom kragnom, koja je prekrasno uokvirivala kosu skupljenu brilijantnom dijademom. Pored nje se iz maglovitog bleska projekcije pomolila Šila de Tankarvil u crnom, biserima opšivenom somotu, vrat joj je bio obavijen dugim okovratnikom od srebrnih lisica. Čarobnica iz Nilfgarda nervozno je oblizala tanke usne. Sačekaj da vidiš Frančesku, pomisli Tris. Kad vidiš Frančesku, crna glodarčice, oči će da ti ispadnu.
Frančeska Findabar nije podbacila. Ni raskošnom haljinom boje bikove krvi, ni veličanstvenom frizurom, ni rubinskom ogrlicom, ni srnećim očima uokvirenim jarkom vilenjačkom šminkom.
– Pozdravljam sve dame – rekla je Filipa – u zamku Montekalvo, gde sam bila slobodna da vas pozovem kako bismo se dogovorile o nekim stvarima od nemalog značaja. Žao mi je zbog činjenice da se sastajemo pomoću teleprojekcije. Neposredan sastanak nije nam izvodljiv kako zbog vremena, tako ni zbog razdaljine koja nas deli, ali ni zbog situacije u kojoj smo se sve našle. Ja sam Filipa Ejlhart, gospodarica ovog zamka. Kao inicijator susreta i domaćica, dopustiću sebi da vas predstavim jedne drugima. S moje desne strane sedi Margarita Lo Antij, rektorka Akademije u Aretuzi. S leve: Tris Merigold iz Maribora i Keira Mec iz Karerasa. Zatim, Sabrina Glevisig iz Ard Karajga. Šila de Tankarvil, pristigla iz Krejdena u Koviru. Frančeska Findaber, poznata i kao Enid an Gleana, sadašnja vladarka Cvetne doline. I najzad, Asire var Anahid iz Vikovara u Nilfgardskom carstvu. Asada...
– A ja ću sad da se oprostim! – dreknu Sabrina Glevisig, mašući prema Frančeski šakom punom prstenja. – Predaleko si otišla, Filipa! Nemam ja nameru da sedim za istim stolom s tom prokletom vilenjakinjom čak ni kao sa iluzijom! Krv po zidovima i podovima Garstanga još nije stigla da otekne! A ona je tu krv prolila! Ona i Vilgeforc!
– Molila bih vas da sačuvamo lepe manire – Filipa se oberučke oslonila na ivicu stola. – I hladnokrvnost. Slušajte šta imam da vam kažem. Ne tražim vam ništa drugo. Kad završim, svaka od vas će odlučiti da li će ostati ili otići. Projekcija je dobrovoljna, možete je prekinuti u svakom trenutku. Jedino što molim jeste to da one koje odluče da odu drže u tajnosti ovaj sastanak.
– Znala sam! – Sabrina se tako silovito pomakla da je načas ispala iz projekcije. –Tajni sastanak! Tajni dogovori! Ukratko – zavera! I očigledno protiv koga skovana. Da li se ti to nama rugaš, Filipa? Tražiš da sastanak držimo u tajnosti pred našim kraljevima, pred kolegama koje nisi našla za shodno da ovde pozoveš. A tamo sedi Enid Findaber, kojoj je Emhir var Emreis dao da kraljuje u Dol Blatani, vladarka vilenjaka koji aktivno i naoružano podržavaju Nilfgard. I ne samo to, sa čuđenjem konstatujem projekciju čarobnice iz Nilfgarda u ovoj dvorani. Otkad su to čarobnjaci iz Nilfgarda prestali da budu slepo poslušni i ropski servilni prema carskoj vlasti? O kakvim tajnama mi ovde govorimo? Ako je ona ovde, onda je to samo uz saglasnost i znanje Emhirovo! Po njegovom naređenju! Kao njegove oči i uši.
– Nije tačno! – mirno je rekla Asire var Anahid. – Niko ne zna da prisustvujem ovom sastanku. Zamolili su me da sačuvam tajnu, sačuvala sam je i sačuvaću je. To je takođe u mom vlastitom interesu. Kad bi ovo izašlo u javnost, glavu ne bih izvukla čitavu. Jer se na tome zasniva servilnost čarobnjaka u Carstvu. Imaju da biraju: ili servilnost ili vešala. Rizikovala sam. Poričem optužbu da sam ovde u ulozi špijuna. To mogu da dokažem samo na jedan način: sopstvenom smrću. Dovoljno je da pogazim tajnu na koju apeluje gospođa Ejlhart. Dovoljno je da vest o našem susretu izade van ovih zidova pa da izgubim život.
– Izdaja tajne mogla bi, takođe, i po mene da ima žalosne posledice – zanosno se osmehnula Frančeska. – Imaš savršenu priliku za revanš, Sabrina.
– Ja se revanširam na drugačiji način, vilenjakinjo – Sabrinine crne oči zlokobno zasjaše. – Ako tajna izađe na videlo, to neće biti mojom krivicom ili neopreznošću. Nipošto ne mojom!
– Ti to nešto sugerišeš?
– Razume se – ubaci Filipa Ejlhart. – Razume se da Sabrina sugeriše. Delikatno podseća dame na moju saradnju sa Sigismundom Dajkstrom. Kao da sama nema kontakte sa obaveštajcima kralja Henselta!
– Razlika je u tome – zareža Sabrina – što nisam ja bila tri godine ljubavnica Henseltova! A tim pre ni deo njegove obaveštajne službe!
– Dosta s tim! Umukni!
– Slažem se – rekla je odjednom glasno Šila de Tankarvil. – Umukni, Sabrina. Dosta više o Tanedu, dosta o špijunskim i vanbračnim aferama. Nisam došla ovamo da učestvujem u sporovima ili slušam uzajamne resantimane i uvrede. Nisam, isto tako, zainteresovana ni da budem medijator, i ako sam ovde u tom svojstvu pozvana, onda izjavljujem da ste se uzalud trudili. Uistinu, počinjem opravdano da sumnjam da učestvujem uzalud i bespotrebno, da gubim vreme koje sam s mukom izdvojila nauštrb svog istraživačkog rada. Ipak ću se suzdržati od pretpostavki. Predlažem da konačno damo reč Filipi Ejlhart. Da saznamo najzad koji je cilj ovog okupljanja. Da upoznamo uloge u kojima ovde treba da nastupimo. Tada ćemo bez suvišnih emocija odlučiti da li predstavu nastavljamo da igramo ili zavesu spuštamo. Diskrecija, koja se od nas ljubazno zahteva, sve nas, naravno, obavezuje. Na odgovornost zbog posledica nediskrecije pozivaću lično ja, Šila de Tankarvil.
Nijedna čarobnica nije se pomakla niti je progovorila. Tris nijednog trenutka nije posumnjala u Šilino upozorenje. Usamljenica iz Kovira nije bila navikla da pretnje baca u vetar.
– Dajemo ti reč, Filipa. A uvažene zvanice molim da ostanu tihe dok Filipa ne da do znanja da je završila.
Filipa Ejlhart je ustala, šuškajući haljinom.
– Poštovane sosedateljke – rekla je. – Situacija je ozbiljna. Magija je u opasnosti. Tragični događaji na Tanedu, kojima se nerado i sa žaljenjem vraćam u mislima, dokazali su da je efekat stotina godina naizgled beskonfliktne saradnje u tren oka otišao u nepovrat kad su do izražaja došli lični interes i previsoke ambicije. Sada smo se razišli, među nama su razdor, uzajamno nepoverenje i pometnja. Dešavanja polako izmiču kontroli. Da bismo kontrolu povratili, da ne bismo dopustili da dođe do elementarne kataklizme, kormilo ovog broda koji rastrzava oluja treba da preuzmu snažne ruke. O tome smo razgovarale i o tome smo se usaglasile ja, gospođa Lo Antij, gospođa Merigold i gospođa Mec. Nije dovoljno obnoviti Kaptol i Savet, koji su na Tanedu uništeni. Nema, uostalom, onih koji bi te institucije mogli da obnove, nema garancije da, obnovljene, neće biti zaražene bolešću koja je uništila prethodne. Treba da nastane potpuno nova, tajna organizacija, koja će služiti isključivo pitanjima magije. Koja će učiniti sve da do kataklizme ne dođe. Jer ako nestane magija, nestaće ovaj svet. Pa će, kao i pre mnogo vekova, svet lišen magije i napretka koji magija nosi potonuti u haos i mrak, potonuti u krv i varvarizam. Pozivamo sve ovde prisutne dame da učestvuju u našoj inicijativi, da aktivno učestvuju u radovima predloženog tajnog saveza. Pozvale smo vas ovamo da bismo čule vaše mišljenje u vezi s tim. To je sve.
– Zahvaljujemo – klimnula je glavom Šila de Tankarvil. – Ako dopustite, ja ću početi. Prvo moje pitanje, draga Filipa, glasi: zašto ja? Zašto sam ja ovde pozvana? Više puta sam odbijala svoju kandidaturu za Kapto
l, dala sam ostavku na mesto u Savetu. Prvo, zauzeta sam svojim poslom. Drugo, smatrala sam, a i dalje smatram, da su u Koviru, Povisu i Hengforsu drugi dostojniji tih časti. Pitam, zašto ste pozvali mene a ne Kardojna? I zašto niste pozvali Istreda iz Ajd Ginvaela, Tudvala ili Zangenisa?
– Zato što su oni muškarci – odvrati Filipa. – Organizacija o kojoj sam govorila treba da bude sastavljena isključivo od žena.
– Povlačim svoje pitanje – osmehnu se nilfgardska čarobnica. – Podudara se sa sadržajem pitanja gospođe De Tankarvil. Odgovor me zadovoljava.
– To mi zaudara na ženski šovinizam – zajedljivo reče Sabrina Glevisig. – Naročito iz tvojih usta, Filipa, pošto si promenila svoju... erotsku orijentaciju. Ja nemam ništa protiv muškaraca. Štaviše, ja obožavam muškarce i ne mogu da zamislim život bez njih. Ali... Kad malo porazmislim... To je u suštini pametna koncepcija. Muškarci su psihički nestabilni, suviše podatljivi emocijama, ne možeš na njih da računaš u trenucima krize.
– To je činjenica – mirno je priznala Margarita Lo Antij. – Stalno upoređujem rezultate adeptkinja u Aretuzi sa uspesima dečaka iz škole u Ben Ardu – poređenje uvek nepromenljivo ostaje u korist devojčica. Magija je strpljivost, delikatnost, inteligencija, razboritost, istrajnost, pokorno ali spokojno podnošenje poraza i neuspeha. Muškarce poražava ambicija. Oni uvek žele ono što znaju da je nemoguće i nedostižno. A moguće i ne primećuju.
– Dosta, dosta, dosta – planu Šila, ne krijući osmeh. – Nema ničeg goreg od naučno potkovanog šovinizma. Stidi se, Rita. Pri svem tom... Da, ja isto tako smatram da je pametan predlog o istopolnoj strukturi tog... konventa, ili, ako neko više voli, lože. Kao što možemo čuti, reč je o budućnosti magije, a magija je suviše važna stvar da bismo njenu sudbinu poveravale muškarcima.
– Ako je mogućno – melodično se oglasi Frančeska Findaber – želela bih da prekinem na trenutak divagacije o prirodnoj i nesumnjivoj dominaciji našeg pola, i da se usredsredim na pitanja koja se tiču predložene inicijative, cilj koji mi i dalje nije do kraja jasan. A trenutak nije slučajan i vrlo je asocijativan. Traje rat. Nilfgard je porazio i priterao severna kraljevstva uza zid. Ne krije li se, prema tome, iza uopštenih deviza koje sam ovde čula razumljiva želja da se situacija promeni? Da se porazi i pritera uza zid Nilfgard? A kasnije da se dokopamo koža drskih vilenjaka? Ako je tako, draga Filipa, onda nećemo naći platformu za sporazum.